Starac i more kratki je roman Ernesta Hemingveja, koji mu je priskrbio i Nobelovu nagradu 1954. godine. Pisac je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom, a i čitaoci su prepoznali njegovu vrednost. Zbog svojeg kratkog opsega, roman se češće svrstava u red dužih pripovedaka nego u romane.
Budući da je Hemingvej dugo radio kao novinar, to se odrazilo i na njegov stil pisanja koji često nazivaju „tvrdo kuhanom prozom“, i to zbog novinarski kratkih, jednostavnih i sažetih rečenica. Osim toga, ovaj roman karakterizuju jednostavna kompozicija i radnja te usporeni tok događaja. Modernim romanom čini ga tehnika „unutarnjeg monologa“, kojom pisac iznosi misli glavnog junaka.
Veliku popularnost roman duguje jednostavnosti radnje, koja je u vreme kad je roman objavljen ljudima predstavljala simbol svakodnevne borbe za puko preživljavanje, zbog čega ga s jednakim zanimanjem čitaju i danas.
Tema romana je životna borba s kojom se suočavaju svi ljudi, ali i sklad ili nesklad čoveka i prirode. Iako je Santijago nakon duge i teške borbe ipak ostao bez ribe, on je za sebe veliki pobednik, jer je uspeo da dokaže kako je još uvek sposoban boriti se do kraja, bez obzira na krajnji rezultat. U borbi ga nisu sprečile ni prepreke kao što su starost, nedostatak sna, umor, glad i morski psi.
Vrsta dela: roman-pripovetka
Vreme radnje: 1950.-ih godina, radnja traje dva dana i dve noći u septembru
Mesto radnje: Okolica grada Havane (na Kubi), zaliv u Atlantskom okeanu kroz koji prolazi Golfska struja
Tema dela: borba jednog ribara s velikom ribom
Ideja dela: teške životne borbe ponekad ne donesu novac i slavu, ali uvek donesu mudrost
Kratak sadržaj prepričano
Starac Santijago bio je siromašni ribar koji je sam ribario u malom čamcu u Golfskoj struji, već osamdeset i četiri dana. Prvih četrdeset dana društvo mu je pravio dečak Manolino, ali su nakon toga dečakovi roditelji rekli da starca prati zla sreća, pa se dečak morao prebaciti na drugi ribarski brod.
Dečak je starca jako volio i divio se njegovim umećima i znanjima, pa mu je i dalje pomagao kad god je stigao. Starac se sećao kako je dečak imao samo pet godina kad ga je prvi put poveo sa sobom u čamcu. Dečak je pomogao starcu nositi opremu do njegove skromne kolibe, gde mu je starac pričao o bejzbolu.
Santijago se spremao otisnuti na svoj osamdeset i peti dan ribarenja. Bio je septembar, pravo vreme za ribarenje. Veče pre starčeve avanture, dečak mu je doneo večeru i zamolio starca da ga ujutro probudi pre nego krene. U zoru, starac se probudio bez budilice, otišao je do dečakove kolibe i probudio ga. Popili su kavu, a Manolino je starcu dao mamce koje je uhvatio dan pre. Pozdravili su se i krenuli svaki svojim putem.
Starac je bio sam u čamcu pa je imao vremena razmišljati dok riba ne zagrize. Palo mu je na pamet kako on o moru misli kao o ženi, „kao o nečemu što deli ili uskraćuje velike milosti, a ako je gdekad divlje ili zlo, to je samo zato što ne može biti drukčije“.
Pre nego se razdanilo, starac je bacio srdele koje su mu bile mamci. Učvrstio je štapove i povraze, pa se lagano čamcem otiskivao sve dalje na more. Sunce je već bilo upeklo, ali starac je navikao na sunce. Spazio je i ptice koje preleću more u potrazi za hranom. Promatrao je i kornjače pa se setio nekoliko legendi vezanih uz njih. Dok je on tako kratio vreme sećajući se nekih svojih mladih dana ili razmišljao o koječemu, ponad njega je ptica kružila nad morem. Znao je da je našla neku veliku ribu. Ubrzo zatim, ulovio je ribu albakoru, zalutalu iz svog jata, koju je izvukao da mu posluži kao mamac. Uživao je u miru mora i pratio svoje štapove, kad je jedan od njih zadrhtao.
Povrazi su počeli da mu zatežu ruke i osetio je jačinu ribe, a on ju je s čamca bodrio da zagrize. Riba je zagrizla, ali je bila toliko snažna da nije mogao da je povuče ni pedalj prema gore, nego je ona počela da vuče dole i njega i čamac.
Bilo je podne kad je zagrizla i od tada je već mnogo vremena prošlo, a starac se bojao da ispusti povraze iz ruku, iako je bio žedan. Najednom više nije video ni kopno, ali nije ga to brinulo jer je znao da se može vratiti i po noći, ravnajući se po svetlima Havane.
Već je pala i noć, a riba je i dalje neumorno vukla čamac, a da pritom nije promenila ni smer. Starac se već umarao, pa je povraze prebacio preko leđa, a ispod povraza je namestio vreću da ga ne žulja. Celo to vreme starac je želeo da je dečak tu da mu pomogne. Ali bio je sam s ribom. Setio se kako je jednom upecao par riba, mužjaka i ženku, i kako mužjak nije napuštao ženku sve dok je starac nije usmrtio i izvukao.
Malo pre nego je svanuo drugi starčev dan na moru, riba je počela da skreće na sever. Starac se nadao da će se riba umoriti i vratiti u Golfsku struju ili da će izroniti. Bio je već novi dan, a starac je i dalje imao snage, ali je njegovo nestrpljenje raslo: „Ribo, zbilja te volim i štujem, ali ću te svakako dokrajčiti pre nego što sunce zađe“.
Riba je naglo potegla povraz i zadala starcu ozledu usecanjem užeta u dlan. Starac je odlučio pojesti tunu kako bi povratio snagu. Osim ozlede, sada ga je mučio i grč u levoj ruci. Njegova borba s ribom postajala je sve teža. Nakon što ga je grč počeo popuštati, osetio je da se povraz polako diže i da se riba penje prema površini.
Starac je bio oduševljen njenim izgledom kad se konačno pojavila: „Blistala je na suncu, glava i leđa bijahu joj tamno- grimizni, a pruge na bokovima sve su se više širile i otkrivale na suncu svetloljubičastu boju. Kljun joj je bio dug kao palica za bejzbol i šiljat kao rapir“.
Izronila je dovoljno dugo da se pokaže Santijagu, a onda opet gipko zaronila. Bila je to riba iz porodice sabljarki, pola metra duža od starčevog čamca. Starac se počeo i moliti Bogu kako bi uhvatio ribu. U međuvremenu je drugim udicama i mamcima lovio manje ribe koje su mu služile za jelo.
Kako je zalazio drugi dan i prolazila druga Santijagova noć na moru, starac se prisećao kako su ga zvali „El Campeon“ (Šampion), jer je bio najjači u obaranju ruku. Riba je u međuvremenu počela da usporava, što je starac shvatio po brzini proticanja vode kroz koju je čamac plovio. No starca je sada hvatala potpuno nova muka – bio je već pola dana, celu noć i još jedan dan bez sna.
Umor mu je sklapao oči, a bojao se zaspati da mu riba ne bi umakla. On je samo hteo da se riba što pre umori i ugine, pa da je on priveže za čamac i krene kući. Starac je zaspao tako da je povraze pritisnuo celim tijelom i prebacio svu težinu na njih. Dok je on spavao, riba je i dalje vukla čamac. Probudilo ga je snažno zatezanje povraza, koji su mu se usekli u ruku. Starac je znao da je pravi momenat da dokrajči ribu.
Sunce je počelo da izlazi po treći put otkako se otisnuo na more, a riba je počela da kruži. Takvo stanje trajalo je dva sata. Starac je bio umoran i mokar, ali krugovi koje je riba pravila bili su sve manji i ona se polako penjala gore. Čekao je da se još približi i da je harpunom pogodi u srce. Celo vrijeme starac je sam sebe bodrio da ostane miran i jak, jer ga je već hvatala vrtoglavica od umora i napora. Skupio je svu snagu i podigao harpun te ga zario u bok ribi, ispod same prsne peraje.
Riba je živnula, a more je pocrvenelo od krvi. Starac je sad morao da pripremi petlje i uže, da može da sveže ribu za čamac. Santijago je bio ponosan na svoj ulov, ali mu je ostalo još dosta posla. Sad mu je u glavi bilo samo koliko će puno novaca dobiti za meso ribe. Izgledala je tako velika, kao da je uz svoj čamac privezao još jedan veći.
Lepo su plovili, a starac je kvasio ruke u slanoj vodi kako bi mu se zacelile. Ali idilu je narušila pojava prvog morskog psa. Starac je pripremio harpun kako bi ubio morskog psa, a kad je pas navalio na ribu, Santijago ga je pogodio u mozak. Morski pas se prevrnuo i potonuo mrtav. Starac je ostao bez harpuna, a i bez velikog dela ribe kojeg je pas odgrizao. Na momenat je pomislio da nije trebao da ubije ribu, ali „Svi se među sobom ubijaju, na ovaj ili onaj način. Ribarenje me ubija koliko me i održava na životu“. Svako malo starac se naginjao i otkidao komad ribe sabljarke kako bi se okrepio.
Nije prošlo dugo pre nego su naišla dva druga morska psa vrste galanos. Santijago je oba psa ubio nožem, gađajući ih posred glave. Sunce je već bilo zašlo dok se on borio s morskim psima. Ribu se starac bojao i pogledati, jer je znao da je od nje ostalo skroz malo, ali sada mu je utehu pružala blizina doma.
Oko deset sati navečer, spazio je odsjaj gradskih svetala. No borbi s morskim psima još nije bio kraj. Dolazili su u čoporima, a starac ih je mlatio veslima po glavi. Još je celu noć starac plovio kući, a morski psi su navaljivali na kostur ribe, „kao da kupe mrvice sa stola“. Zapazio je kako čamac lako i dobro plovi otkako ne vuče veliki teret ribe sa sobom.
Kada je uplovio u lučicu u Havani, svi su još spavali. Starac se sam iskrcao i privezao čamac za stenu. Osetio je neizmeran umor i razmišljao je o krevetu. Pogledao je ribu: „Vido je belu golu crtu njene hrptenjače i tamnu masu glave s izbočenim kljunom i svu onu golotinju između glave i repa“.
Starac je nosio je jarbol do svoje kolibe, a kad je konačno došao, izvalio se na krevete i zaspao. Nije čuo ni dečaka kad je došao do starčeve kolibe, kao i svako jutro. Kad je dečak ugledao starčeve šake, tiho je zaplakao i izašao da donese starcu kave. U luci su se ribari sjatili oko starčevog čamca i merili dužinu ribljeg kostura. Bio je dugačak oko šest metara. Dečak je nastavio do restorana po kavu i vratio se kod starca. Santijago se probudio i počeo da razgovara s dečakom. Glavu je odlučio dati ribaru Pedericu da je izreže za mamce, a dečaku će pokloniti kljun ribe.
Dok ga nije bilo, starca su tražili obalna straža i avioni. Santijago je nedostajao dečaku koji je jedva čekao da opet zaplovi sa starcem, kako bi ga ovaj naučio mnogim novim trikovima. Dečak mu je kasnije otišao po hranu i čistu košulju, a starac je zaspao i sanjao lavove.
Likovi: Starac Santijago, dečak Manolino, riba sabljarka, ribari i mještani Havane
Analiza likova
Santijago – stari siromašni ribar. Koščat je, a obrazi su mu puni smeđih pega od sunca. Voli sport, posebno bejzbol. Zahvaljujući dečaku Manolinu, svakog dana dobiva novine iz kojih može da čita o sportu. Starac živi u staroj trošnoj kolibi u kojoj su se nalazili krevet, stol i stolac te ognjište. Njegov život nije bio lak, izgubio je ženu, nije imao novca niti pristojan krov nad glavom. Uprkos tome, on voli život i bori se svom snagom. On je zahvalan na onom šta ima i ne voli da ga ljudi žale. Vodi se time da nikada ne treba odustati, nego da se treba boriti do kraja.
Manolino – dečak koji je na početku pratio starca na ribarenju, ali roditelji su mu to kasnije zabranili. On se svejedno i dalje nastavio družiti sa starcem, iako nije išao s njim da peca ribu. On je od početka do kraja ovog dela jedini koji brine o starcu – donosi mu novine, pivu, hranu, kavu i odeću. Manolino je utelovljenje dobrote i dečje nevinosti, ne obazire se na godine ni socijalni status.
Beleške o piscu
Ernest Hemingvej je cenjeni pisac romana koji je najveću popularnost stekao zahvaljujući delu Starac i more. Rođen je 21. jula 1899. godine u Oak Parku u SAD-u.
Ernest je odrastao u velikoj porodici, pa je tako imao jednog brata i četiri sestre. Ime je dobio po ujaku Mileru i dedi Ernestu. Odrastao je u naselju za koje je govorio kako je mirno mesto u kojem je živelo najviše protestanata.
Koliko god Oak Park bio blizu velikog grada, za razliku od Čikaga, uvek je negovao konzervativan i zatvoren način života, pa je i Ernestovo detinjstvo prošlo u znaku strogog odgoja prožetog verskim načelima.
Slobodno vreme je najviše provodio u lovu sa ocem i kod gospođe Grejs koja ga je učila muzici. S vremenom se pokazalo kako nema previše talenta za glazbu. U Oak Parku je završio osnovnu i srednju školu, a za vreme srednjoškolskog obrazovanja radio je za „Trapeze“ novine za je pisao humoristične članke.
Nakon srednje škole nije upisao fakultet, već se posvetio novinarstvu. Takođe se bavio sportom i lovom. Sudelovao je u Prvom svetskom ratu kao dragovoljac. S navršenih osamnaest godina želeo je da ide u vojsku, ali nije primljen jer je slabije vidio na levo oko.
Zahvaljujući Crvenom krstu, Ernest se pridružio dragovoljcima i postao vozač hitnog vozila. Sa Crvenim krstom je bio do 1918. godine, kada je ranjen dok je delio vojnicima cigarete. Godine 1919. se vratio u Oak Park i unatoč pritisku roditelja nije hteo da studira, nego se 1920. godine preselio u Čikago i zaposlio u novinama „Toronto Star Weekly“.
U to je vreme upoznao Hedli Ričardson s kojom se venčao 1921. godine. Ubrzo nakon toga je otišao za Pariz gde je radio kao dopisnik. Godine 1927. iz Pariza se vratio u SAD te nakratko živeo na Floridi.
Sudelovao je kao ratni izvestitelj u španskom građanskom ratu, a 1939. godine otišao je živeti na Kubu, gde je boravio među ribarima, pišući i pecajući. Njegov život bio je buran, a pred kraj života počeo je da pokazuje simptome manične depresivne psihoze. Godine 1961. izvršio je samoubistvo lovačkom puškom u SAD-u.
Ernest je bio pisac koji je svojim delima uvelike uticao na druge američke autore. Njegova dela u kojima je iznosio najviše iskustva iz stvarnog života, smatraju se klasičnom literaturom. U njima je prikazao i nekoliko bliskih kontakata sa smrću, kao onda kada ga je ranila bomba dok je pomagao italijanskim vojnicima.
Kada je tek počeo pisati, u svojim je delima mnogo pažnje posvetio likovima koji se bore za moral, a opet s druge strane ne poštuju ničije emocije osim vlastitih. Drugi likovi su bili oni ljudi jednostavnih emocija i karaktera. Do 30-ih godina više se bavio bespomoćnim likovima, a nakon toga se usmerio na socijalne probleme. Tako je u delu Peta kolona govorio o ekonomskoj nepravdi.
Prvo poznatije književno delo bila mu je prozna zbirka U naše doba, iz 1925. godine, a već sledeće godine objavljeni su mu romani Proljetne bujice i Sunce se ponovno rađa. Godine 1927. sledila je zbirka pripovedaka Muškarci bez žena, a 1929. roman Zbogom oružje.
Napisao je i niz novela i pripovesti, među kojima je najpoznatija zbirka Snegovi Kilimandžara. Veliku popularnost stekao je romanom Imati i nemati (1937.), a još veći uspeh priskrbio mu je roman s tematikom španskog građanskog rata Za kim zvono zvoni (1940.).
Posle Drugog svetskog rata objavljena su mu dva romana, Preko reke i među drveće (1950.) i Starac i more (1952.). Za kratki roman Starac i more dobio je Nobelovu nagradu za književnost, 1954. godine.
Autor: I.D.
Ostavite odgovor