Spomen na ustanak

Desanka Maksimović jedna je od najznačajnijih srpskih pesnikinja. Bila je takođe i pripovedač, romanopisac i značajna autorka dečjih priča. U svom dugom i plodnom stvaralačkom životu objavila je pedesetak knjiga, među kojima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka i putopisa. Ipak, ostala je najpoznatija po svojim pesmama i književnosti za mlade. Lirski opus joj je tematski varirao od rodoljubnih do ljubavnih pesama, od razigranih devojačkih, pa sve do dubokih, osećajnih. Ali svima je bio zajednički poseban lirski izraz koji je Desanka stvorila.

Njene pesme bile su razumljive i naizgled jednostavne, ipak krasile su ih posebne, strogo određene forme. Unatoč tome, pjesme su joj bile jasne i nadasve iskrene. Njima se otvarala prema čitatelju, dopuštajući da on prodre u samu bit njenih verovanja koje je usadila u svoju poeziju. Pesme su joj služile za prenošenje dobrote i iskrenosti svetu. Takve su bile i njihove teme, od iskrenih ljubavnih osećanja, s kojima gotovo svi mogu da se poistovete, pa do iskazivanja nepravdi i traženje pravde, najčešće u njenim politički obojanim pesmama.

Ideje njenih pesama uvek su isticale važnost slobode, hrabrosti i odanosti, s naglascima na dobroti i odricanju od koristoljublja. Desanka je svojom lirikom ljude pozivala na dobrotu i plemenitost, a zatim i na ponos, otvorenost prema ljudima različitih vera, ubeđenja i kulture. Isticala je svoje slabosti i mane, ali s namerom da se samoosuđuje i kažnjava, već da ih popravi, što je savetovala i drugima.

Desankine ranije pesme prštale su od osećajnosti, strasti, nezatomljenom živosti koja je u mnogočemu prkosila ustaljenim, nametanim pravilima društva. Kanija lirika ipak je bila malo smirenija, baš kako se smirivala i ona sama. To puno govori o iskrenosti njenih pesamam, koje su uvek bile u skladu sa stanjem njena duha – bez patvorenih osećaja i povlađivanja drugima.

Osim prema sebi samoj, Desanka se u pesmam osvrtala i na društveno-politička događanja. Jedna od njenih poznatijih pesama je „Krvava bajka“, napisana za vreme Drugog svetskog rata, ali objavljena tek nakon njega, jer je u njoj govorila o strašnom streljanju đaka u Kragujevcu 1941. godine. Ostale rodoljubne pesme u kojima je opevala stradanje Srba, objedinila je u zbirkama “ Srbija se budi“ i „Spomen na ustanak“, u kojoj je i pesma „Krvava bajka“.

Njezinom najboljom zbirkom pesama, koja je značila vrhunac njenog najboljeg stvaralaštva, smatra se zbirka „Tražim pomilovanje“. Osim nje tu su i zbirke: „Pesnik i zavičaj“, „Miris zemlje“, “ Govori tiho“, „Nemam više vremena“ i druge.

Neke od najpoznatijih pesama Desanke Maksimović su „Devojačka molba“, „Selice“, „Spomen na ustanak“, „Strepnja“, „Predosećanje“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Tražim pomilovanje“ i druge.

Spomen na ustanak – analiza pesme

Pesma „Spomen na ustanak“ pripada rodoljubnom opusu Desanke Maksimović. Ovo je jedna od njenih najpoznatijih rodoljubnih pesama, koje su bile jednako uspešne kao i njene ljubavne pesme, samo što često nisu bile odobravane od strane tadašnje vlasti i morale su da pričekaju neko drugo vreme pre nego bi bile objavljene.

Ova pesma govori u ratnom stanju u Srbiji, kada se u zraku ćutao otpor prema okupatoru iako on još nije bio istinski zaživio. U ljudima je rastao bunt i samo je bilo pitanje vremena kada će on prerasti u istinski obračun. Pesnikinja ovde govori o Srbiji kao o živom biću, sazdanom od njenog naroda. Tu Srbiju i taj narod poznaje samo onaj tko je tamo rođen, onaj kome je Srbija mati. Okupatorima je ta zemlja „velika tajna“, motiv koji se provlači kroz celu pesmu. Upravo ta tajna će da bude smrtnosna za okupatore, jer tajna skriva opasnosti koja se okomila na njih. Motiv „tajne“ ovde je zlosutan i sumnjiv, ali samo za one koji nisu Srbi i ne poznaju Srbiju, a rade protiv nje.

Ta tajna nalazi se u nizu motiva kojima pesnikinja opisuje Srbiju i njene ljude. Ti motivi zapravo su izvučeni iz svakodnevice. Naizgled su blagi, nepreteći, posve bezopasni, ali upravo je u tome njihova snaga. Kada se tiče njihove zemlje, oni mogu da postanu itekako opasni. Rodoljublje je veoma izraženo u ovoj pesmi i to ne samo u obliku prikaza rodoljublja naroda koji se u njoj spominje, već i kao istinska ljubav koju pesnikinja oseća prema svojoj zemlji. Zanimljivo je da za Desanku Maksimović ljubav prema Srbiji, prema sopstvenoj zemlji i narodu, nikada nije značila mržnju prema drugima, osim ako ti drugi nisu ubijali i uništavali njenu zemlju. Desanka Maksimović uvek se zalagala za ljubav, dobrotu i poštivanje, ali je i oštro osuđivala bilo kakvu zverstvo, nepravdu i uništenje. Ova pesma govori o mržnji prema okupatorstvu i potlačenosti koju se nametala Srbima, a ne mržnji prema drugim narodima i ljudima.

Prva strofa pesme započinje značajnim stihom „Srbija je velika tajna“. Već taj prvi stih izražava pretnju, zlu slutnju. Ona se ustaljuje stihovima: „… ne zna dan šta noć kuva,/niti šta zora rađa…“. Ova forma nastaviće se kroz celu pesmu.

Motiv „noći“ već u početku iskazuje najveću zlokobnu slutnju. Čak i motiv „zore“ u sledećem stihu nije uspeo da ga razblaži, dapače, slutnja se još više i produbila. Motivi grma i ptice dobili su istu ulogu kao i motivi noći i zore. Predstavljaju dio Srbije koji ima moć da kuje zaveru o kojoj stranac ništa neće moći da sluti. Sledeća strofa nastavlja u istom tonu. Ove se na motivima guštera, kukuruza, kuta i lista grade iste slike slutnje. Ni kukuruz ni gušter s jedne strane njive, ne znaju šta se događa na drugoj strani. Posebno preteće zvuče poslednji stihove druge strofe, u kojima se kazuje da:

„Svakog časa sve se menja,
nijednog kuta ni lista nema
da nije tajna.“

Tajna je ovime postala sveprisutna. Ona se uvlači u sve pore društva i nemoguće je da se predvidi gde će još da nikne. Čak i nevine stvari, poput rose koja se javlja kao motiv u trećoj strofi, kriju tu istu tajnu. Motiv zavere prvi puta se izričito spominje upravo u ovoj strofi, stihovima:

„ti seljački poslovni krici
što se s brda na brdo čuju
zaveru možda kuju“.

Takođe, ovo je prvi puta da se spominje motiv koji označava ljude u funkciji kovača zavere. Do sada su to bili motivi iz prirode, koji su onda gradirali u ljude. Ljudi su zapravo jedini koji mogu da kuju stvarnu zaveru, pa je ovime ona prestala da bude samo slutnja, a postala je prava pretnja. Zavera se više samo ne pretpostavlja, nije samo bajka, kakva bi bila da su njeni vršioci spominjane životinje i biljke – ona postaje realnost.

U sljedećoj strofi motivi su takođe ljudski i takođe oličenja nevinosti. Imamo najpre motiv mlade devojke, pa deteta i na kraju starice. To su ljudi od kojih bi najmanje očekivali urotu, a upravo su oni naglašeni motivi, stoga pesnikinja insinuiše da otpor može da se očekuje od svakoga, pa i od onog najmanjeg, najnemoćnijeg, posve nevinog. Čak i žena, starica i dete spremni su da ustanu u oslobođenje svoga naroda. Epiteti koji opisuju ove motive samo naglašavaju njihovu nejakost – devojka je mlada, a starica je pogrbljena, ipak, obje imaju svoju metu i „tešku taknu“.

Peta strofa ponovo se vraća motivima iz prirode i sela. Ti motivi su „zemlja“, „vetar“, „mirisi“, „potoci“, „reke“, „crkvena zvona“… Tako svakodnevni, posve obični motivi u pesmi „potajno prenose vesti“ i zato „tko zna šta možeš sresti“. Izgleda da se sve urotilo protiv okupatora, sve što stoji na srpskom tlu. Kraj ove strofe jasno govori da je pesma namenjena „njemu“, budući da se po prvi put lirski subjekt obraća nekome, oslovljavajući ga u drugom licu. Pesma se izravno obraća onome protiv koga se kuje ova spletka, stihom „ko zna šta možeš sresti“.

Poslednji stih opet se vraća na Srbiju kao glavni motiv, stihom koji počinje „U toj zemlji…“, upozoravajući da u Srbiji neprijatelj ničemu, ni najmanjoj stvari ne sme da veruje:

„U toj zemlji ni zečjoj stopi
neprijatelj verovati ne sme,
ni tragu konjskih kopita…“.

Upozorava da su dogovori protiv neprijatelja tajni, a nalaze se u pesmama, udarcima sekira i uspavankama – još jednom sasvim svakodnevnim, naizgled posve nevinim radnjama. U svim strofama ove pesme primećujemo stilsku figuru personifikaciju, jer su sve stvari dobile odlike ljudi koji ne znaju što se oko njih dešava, ali i ljudi sposobnih da skuju sveopću zaveru o kojoj nitko neće ništa da sazna do poslednjeg trenutka – dok ne bude prekasno da je se zaustavi.

Pesma se sastoji od šest strofa, od koje su dve sekstine, jedna kvintina i tri septime. Stihovi u pesmi nisu pravilni, a rima je nestalna i isprekidana. ali primećujemo određenu formu na planu celovite pesme, bar što se tiče broja stihova. Ovakve nepravilnosti imaju uticaja na ritam pesme, koji je nestalan, stoga je i dinamika pesme haotična. Pesma prema kraju postaje sve napetija, kao da se očekuje njen vrhunac u kojem će da eksplodira pobuna. Zato ova pesma istu ulogu kao i budnica, iako nema njenu formu. Haotičnost pesme utvrđuje ideju koja govori o pobuni koja se rađa u narodu. Taj osećaj takođe je uzburkan i buktajući. Pesma svojom formom prikazuje haotičnost koja se oseća u narodu.

Beleška o autoru

Desanka Maksimović jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Rođena je kod Valjeva 1898. godine, u porodici učitelja. Vrlo brzo nakon rođenja, s porodicom se preselila u Brankovinu, gde je provela detinjstvo. Tamo je polazila osnovnu školu, dok je u gimnaziju išla u Valjevo. Nakon gimnazije, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to svetsku književnost, istoriju umetnosti i opštu istoriju.

Čim je diplomirala, zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim je postala suplent u beogradskoj Trećoj gimnaziji. Ubrzo je dobila stipendiju francuske vlade i otišla na usavršavanje u Pariz. Radila je i u Dubrovniku, u učiteljskoj školi, a onda se vratila u Beograd, zaposlivši se u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. 1933. godine ulada se za Sergeja Slastikova, ali nikada nisu imali dece. Već je na početku Drugog svetskog rata otišla u penziju, ali se 1944. godine vratila na posao i radila još devet godina.

Prve pesme Desanka je počela da objavljuje u časopisu Misao, još 1920. godine. Prvu zbirku pesama objavila je 1924. godine pod nazivom „Pesme“. Za života je objavila preko 50 knjiga. Među njima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka, putopisi i romani. Bavila se i prevođenjem poezije s ruskog, francuskog, slovenačkog i bugarskog jezika.

Ipak, najpoznatija je ostala po svojim pesmama. One su uglavnom bile ili ljubavne ili rodoljubne pesme. Jedna od najpoznatijih rodoljubnih pesmama joj je „Krvava bajka“, u kojoj je pevala o pokolju đaka u Kragujevcu na početku Drugog svetskog rata. Pesma je napisana tokom rata, ali je objavljena tek nakon njega. Ta pesma dio je njene zbirke „Spomen na ustanak“, jedne od dvije zbirke rodoljubnih pesama. Druga takva zbirka zove se „Srbija se budi“.

Za života je Desanka prijateljevala s mnogim značajnim pesnicima i književnicima, primerice s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Brankom Ćopićem i Gustavom Krklecom. Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za svoj književni rad dobila je mnogo priznanja i nagrada. Među njima su Vukova i Njegoševa nagrada, nagrada AVNOJ-a i Zmajeva nagrada te Zlatni venac za životni rad. Desanka Maksimović je počasni građanin grada Valjeva, gdje joj je 1990., još za života, podignut spomenik. Također, osnovna škola koju je Desanka pohađala u Brankovini, 1985. je renovisana i preimenovana u „Desankinu školu“.

Desanka Maksimović umrla je 1993. godine u Beogradu.

Autor: V.B.