Sonetni venac

Sonetni venac je lirski venac od petnaest soneta koji je posvećen Prešernovoj neostvarenoj ljubavi – Juliji Primicovoj. Svaki od soneta ima tri ili četiri stiha. Postoje dve središnje teme koje su isprepletane u čitavom vencu, a to su ljubav prema voljenoj ženi i ljubav prema domovini.

Završni sonet u vencu nosi naziv Magistrale i u njemu pesnik govori o temeljnom izvoru svoga pesničkog nadahnuća i svojoj nepoljuljanoj veri u ljubav. Magistrale sadrži i akrostih, pesmu u kojoj početna slova stihova koji se čitaju od početka ka kraju daju neku reč. To je najčešće reč koja označava temu pesme i u ovom akrostihu se krije ime i prezime Julije Primicove.

Sonetni venac je forma koja se javlja u Italiji u 16. i 17. veku, u vreme baroka i pesničke stagnacije, te je ova forma prvenstveno imala prigodni karakter.

Prešernov Sonetni venac je prvi venac tog oblika u svetskoj književnosti koji ima neospornu umetničku vrednost. Pesnik je upoznao Juliju kada je imala 17 godina i iako mu ona nije uzvratila ljubav, zahvaljujući njoj, Prešern je inspirisan i zanesen mladom damom napisao najlepše stihove koji će izazvati mnoga negodovanja u tadašnjem vremenu. Isto tako, ti stihovi će budućim naraštajima i čitaocima pružiti pravi užitak analiziranja njegovih stihova, reči, milsli i samog dela.

U svojim stihovima on vapi za njenom ljubavlju, prožima se molba za njenu pažnju i ljubav, on vodi unutrašnju borbu sa samim sobom. Bol koja se provlači kroz njegove stihove poistovećuje se sa bolom svoga naroda koji je prezren i odbačen krivicom najviše onih Slovenaca koji se srame slovenskog jezika, pa govore i pišu tuđim. Struktura soneta se sastoji od dva katrena i dve tercine.

Kratak sadržaj

1. sonet

Sonetni venac Prešern počinje stihovima:

„Tvoj pesnik nov Slovencima venac vije,
iz petnaest soneta tako ti ga plete…“

Ovim stihovima pesnik nam nagoveštava da svome narodu nudi nove stihove. Takođe, u njima govori o zadnjem sonetu, nazvanom Magistrale. Pesnik nagoveštava kako se u poslednjem sonetu nalazi smisao čitavog venca, kako je on spona svih soneta i kako se u njemu nalazi glavni motiv pisanja celokupnog dela.

Pesnik objašnjava strukturu kojom će povezati stihove, objašnjava kako je kraj svakog soneta početak novog. Posebno su zanimljive naredne dve tercine u kojima prvi put spominje reć ljubav. On živi za tu ljubav, s tom ljubavlju on uveče ide na počinak, on se budi sa tom ljubavi i tako iz dana u dan. Julija je njegov Magistrale, smisao svih stihova, smisao njegovog života. Kada njega ne bude, ostaće njegove reči, uspomena na njegovu bol zbog neuzvraćene ljubavi.

2. sonet

Svome narodu je poklonio svoje osećaje na papiru i kada jednoga dana ne bude više tu i kada njegov grob prekrije mahovina, on će pasti u zaborav, ali s njegovim stihovima i njegovim bolom moći će uvek i svako da se poistoveti.

Julija je za njega ohola, ona oko svoga srca ima gvozdeni obruč, ona ne mari za njegove osećaje i on zna da je niko neće voleti više od njega i kada ona toga postane svesna, onda će ceniti njegove stihove. Prešern predviđa svetlu i lepu budućnost svome narodu, on predviđa da će doći još mnogi pesnici koji će Kranjcima pružiti još lepih stihova.

3. sonet

U trećem sonetu Prešern svoju bol i patnju poredi sa bolom Torkvata Tasa. Taso je bio italijanski pesnik koji je svoje pesme posvećivao Leonori Estijanki, velikoj i nesretnoj ljubavi. Sa druge strane Julija je ćerka bogatog trgovca, a Prešern pesnik koji nema sigurnu budućnost jer nema stalan posao i zbog tih okolnosti se još više čini nemoguće da mu ona uzvrati svoju ljubav. Iako joj pesnik nije priznao šta oseća prema njoj, on jasno daje do znanja kome su posvećeni njegovi stihovi.

„Vatra se želja u meni ne smiruje,
Iako nade tvoj pogled u srce uliva,
Strah da te ne uvredim jezik mi vezuje…“

Ta činjenica da joj pesnik ne izjavljuje ljubav još je gora po njega, još više unosi gorčinu i nemir u njegovu dušu.

4. sonet

Julija je u njegovom životu sunce. Ona za njega predstavlja zrake sunca koji obasjavaju svaki put kojim on prolazi, svaki kutak kuće u kojoj on boravi, svaki pokret i svaki udisaj ona obasjava svojim postojanjem. Ljubav postaje njegova elegija, njegova pesma u kojoj se iskazuju srećna i tužna raspoloženja i razne nijanse tog raspoloženja, kao što su bol, čežnja i žaljenje. Toliko puta je hteo u gradu sresti njeno lepo lice i isto toliko puta je ostao razočaran jer se ona nije pojavila. On lije gorke suze u svojoj samoći i žali što ne može pisati stihove o njihovoj ljubavi, a da ona bude obostrana.

5. sonet

Pesnik kada ugleda njeno lice, zaboravi na sve svoje brige i probleme. On zna da je ona srećna u svome kraju i uvek je nasmejana kada ga sretne. U njegovom srcu se rađaju sve veća osećanja prema Juliji i samim tim on je sve više inspirisan. Kada je prvi put ugledao Juliju, u njegovom srcu pojavila se klica ljubavi. On njenu pojavu i njeno lice poredi sa prolećem. Proleće predstavlja buđenje, prve zrake sunca.

„… nisu otuda pesme što tebe slave
proleća ovakvog sreća, blagodarna,
nedostajo im je sve vreme dah blagi.“

Julija je njegov dah koji mu uliva život, ali njemu taj dah nedostaje da bi živeo sretan i ispunjen, jer ona ne oseća ljubav prema njemu.

6. sonet

Julija je rođena u Parnasu, ona se druži sa uglednim i bogatim devojkama sa kojima ide na nemački zbor. On strahuje da će Julija i njegove ugledne prijateljice njegove stihove dočekati sa prezirnošću jer su one tamo rođene i potiču iz bogatih porodica. Strah od prezrenja se povezuje sa strahovima u narednim sonetima, a koji su vezani za njegovu domovinu i istovremeno, ovi soneti predstavljaju vrhunac sonetnog venca. Zanimljivo je koliko pesnik spominje prirodu i prirodne pojave koje poistovećuje sa svojim stanjem.

„Cvetovi naše poezije su bili
dosad vrh glečera ružice retke,
oko njih se dizale litice čvrste…“

7. sonet

Pesnik u svojim stihovima spominje i likove iz mitologije i njihove uloge u mitologijama. Kao što se Orfeju pokorio narod Trakije (u antičko vreme zemlja između grčke Makedonije i Dunava), tako se on nada da će biti „slovenski Orfej“, da će sve Slovence dići na noge, pobediti njihove svađe i nesuglasice i ujediniti ih. Nada se da će slaviti njegovo ime zajedno sa njegovom voljenom i svim Slovencima.

„Da bi od slasti njegove poezije
Sav razdor prestao i razvedrio se
hladni zavičaj srditih oluja…“

Pesnik ipak vidi nadu i ima ogromnu želju da budućnost njegovog naroda bude lepa.

8. sonet

Osmi sonet počinje sećanjem na prošlost. Pesnik spominje kneza Samu koji je uspeo ujediniti Slovence i Čehe i tako se suprostaviti Germanima. Njegova se država prostirala od Češke Gore do Jadranskog mora. Otkako njegov duh izumire, zavičaj postaje hladan, pokrajine više nisu ono što su bile za vreme njegovog života.

Drugi katren počinje žaljenjem, govori kako njegov narod pristižu svađe njihovih pradedova. Takođe, spominje francuskog kralja Pipina koji je osvojio s germanskim Bavarcima Sloveniju koja je tada izgubila svoju nezavisnost i pala pod vlast Nemačke. Od tada se vode krvave borbe za samostalnost. Jan Vitovec, Čeh, komadant vojske porodice Celjski, a kasnije u službi Habsburgovaca, u dinastičkim borbama između ove dve porodice harao je Slovenijom. Sećanje na njega sačuvalo se i u slovenskoj narodnoj epici u kojij se javlja kao nasilnik izuzetne snage.

Prva tercina počinje žaljenjem za prošlim, sretnim vremenima. Pesnik iskazuje veliku ljubav prema domovini, naklonost prema velikim delima, ali delima kojima se više ne pridaje velika važnost.

U drugoj tercini vidimo kako pesnik sa rodoljubive teme prelazi na temu ljubavi prema Juliji, on prelazi sa jedne teme na drugu kako bi došla do izražaja činjenica da on jednako pati za domovinom, koja je nekada bila sretna i za Julijom koja je njegova neostvarena čežnja. Parnas je mesto koje za presnika prdstavlja jedno lepo mesto, mesto gde rastu ruže. Ali analizirajući naredni stih, vidimo da su ruže izrasle zahvaljujući suzama, suze su zalivale ruže. One ovde predstavljaju jedan predivni cvet koji je divan spolja, ali posmatrajući dublje, taj predivni plod je uzrok nečije patnje.

„One što ih ne uništi moć vremena,
ruže što nam rastu na mladom Parnasu,
uzdisaji su, suze odglajile…“

9. sonet

„Uzdisaji su suze odgajile
ove nežne cvetove sa moga Parnasa:
suze iz vrele ljubavi prema tebi,
iz domovinske ljubavi su lile…“

Ruže sumbolizuju njegovu ljubav prema Juliji, nadovezujući se na prethodni sonet, ruže su divne spolja, ali su one zalivane njegovim suzama. Suze su simbol njegove patnje prema Juliji i domovini.

Njegovo srce boli pomisao da Slovenci ne vole svoju majku, u ovom sličaju majka predstavlja domovinu, ali isto tako je bolna i pomisao da Julija ne može njega zavoleti. Te dve činjenice ispunjavaju njegovo srce gorčinom.

Pesnikova želja je skromna, on želi da se njegovo ime slavi zajedno sa imanom Julijinim, zbog toga on piše ove pesme koje su njoj posvećene.

Pesnik isto tako želi probuditi Sloveniju i učiniti je srećnom. On je pesnik koji počinje pisati za vreme borbe za samostalnost Slovenije. Upravo zato su ovi stihovi nastali, oni proizilaze iz želje da njegova domovina bude slobodna i da Slovenci budu srećni kao pre.

Ovaj sonet je interesantan i po tome što u svakom katrenu i svakoj tercini on podjednako spominje i podjednako pridaje važnost ljubavi prema svojoj domovini i prema Juliji.

10. sonet

Isto kao što ruže ostanu zavedene ako se u drugom mesecu javi sunce, tako i pesnik ostaje zaveden ponekad kada pomisli da bi ga Julija ipak mogla voleti. Onda to sunce otapa sneg, a uliva nadu i život ruži.

Ti su trenuci retki i kratkotrajni, jer ubrzo padne sneg i sve pokrije, i brda i doline i magla se spusti. Pesnik opisuje svoju dušu kroz prirodne pojave. Dakle, kada nestane nade da će ga ona zavoleti, njegovu dušu ispuni magla i teški sneg. Njegova duša je prostrana i velika, baš kao sva brda i doline i on je toliko veliku ljubav spreman pružiti jednoj ženi, ali izgubljena nada je teška poput snegova i magle kada se spuste na brda i doline.

„Sijalo je sunce prelepoga lika,
pogleda tvog sam pio zrake mile,
cvetovi ljubavi su klice pomoli…“

U trenucima kada bi je susreo, on bi upijao zrake sunca, a sunce predstavlja njen lik. Onda i cvetovi rastu, raste njegov duh. Ipak on shvata da je prevaren, da su zraci sunca prevara, jer on ipak ostaje sam i napušten na kraju. Onda se spušta tama u njegov život kada to shvati i njegov život gubi smisao.

11. sonet

Očaj i osećaji gušenja ga sustižu u trenucima njegove samoće, u tim trenucima on piše sonete njoj posvećene, a u kojima opisuje svoje osećaje. On spominje da je plen Erinijama koje su u grčkoj mitologiji predstavljene kao tri boginje osvete koje kažnjavaju svaki greh.

Orest je u hramu svoje mile Dijane povratio zdravlje svoje duše. Orest je sin Agamnenona i Klitemnestre. Osvetio je očevu smrt i ubio majku i njenog ljubavnika, zbog čega su ga progonile Erinije. Da bi se iskupio, odlučio je da kip boginje Dijane vrati sa Tauride, današnjeg Krima, u Grčku. Tamo ga od Erinija oslobađa njegova sestra Ifigenija. Kao što je Orest spašen, tako i pesnik žudi da ga spasi Julijina ljubav, od njene ljubavi njegove grudi bi se stišale, a njegovo lice bi se razvedrilo. Ali žudnja za time predstavlja kratkotrajne snove, snove koji brzo prolaze. Prolaze brzo poput munje njegova nadanja i time čine njegov život još težim i još surovijim.

On žali zašto nije radostan, jer želeo bi da njegove pesme imaju radosnu notu, ali ne mogu imati, on ne može pisati o radosti kada mu duša pati.

12. sonet

Njegovi predivni cvetovi ljubavi ne mogu rasti, njegova ljubav ne može rasti. Cvetovima smeta divlje bilje koje pušta svoje korove, tako i njemu smeta njena nezainteresiranost za njega. Kada bi cvet bio premešten u poseban kutak, on bi mogao rasti neometano, isto tako njegova ljubav, kada bi dobila njenu pažnju mogla bi rasti i on bi bio sretan čovjek.

Julija je kraljica njegovog srca, ona gospodari njegovim bićem, njegovim postojanjem, cveće bi moglo rasti kraj svoga sunca, tj. njegova ljubav bi mogla rasti kraj nje. A onda bi njegova poezija dobila nov smisao, novu snagu, on bi tada pisao svoje najlepše stihove.

On želi zrake sunca, a zrake sunca predstavlja njena pažnja, njeni pogledi. On bi tada svet gledao drugačijim i radosnijim očima, ma kako ta stvarnost bila teška i okrutna, uz njenu ljubav bi sve dobilo svoj smisao i lepši pogled na život.

13. sonet

On traži njene poglede, njene mile i tople poglede, baš kao što su topli zraci sunca. On želi gledati njeno nasmejano lice, samo ona može pokoriti njegovo tamno kraljevstvo, kraljevstvo koje je tužno i setno, samo nju mogu poslušati sile tame, ona može svojom ljubavlju oterati sile tame.

Pesnikovo srce je poput metala, metala koji su vezani teškim lancima, lanci predstavljaju njegove teške brige, ona može popustiti te lance, ona može otopiti metalno srce njegovo, njenom pomoći zacijelile bi sve rane njegovog srca.

“Razvedriće mi se opet mračno lice,

zazeleneće opet u srcu nada

i ustima će pružiti slatke reči”;

U ovim stihovima je nekako najbolje opisano šta će s pesnikom biti ako mu Julija uzvrati ljubav. Bez nje njegov život je mračan, besmislen, piše tužne stihove, patnja je okupirala celo njegovo biće. Kada bi ona pružila i najmanji tračak nade, on bi video svetlo na kraju tunela, izvukao bi se iz depresije, mračne misli bi nestale.

Kao što njegova domovina nije slobodna i narod u njoj pati, tako ni njegovo srce nije slobodno. Snažne reči upotrebljava kako bi dočarao koliko voli domovinu i Juliju i koliko se poistovećuje s domovinom. Kao što bi Julijina ljubav njega učinila radosnim i spasila mu život, tako bi sloboda Slovencima spasila njihove živote. On podjednako želi radost sebi i svome narodu, Julijina ljubav bi ga učinila radosnim i on bi lakše podnosio stanje u domovini, ali njegova sreća bi bila potpuna kada bi dobio njenu ljubav i kada bi njegova domovina bila slobodna.

14. sonet

Oslobođenje domovine i Julijina ljubav predstavljaju proleće, kao što je bilo pomena, proleće predstavlja buđenje, tako bi njegov duh oživeo kada bi njegovo srce dobilo ono za čim on žudi. U proleće drveće bi dobilo bele behare koji predstavljaju nove plodove, sunce bi izmamilo pčele, pastir bi čuvao svoje stado, radost bi ispunila domovinu kada bi ta domovina bila slobodna. Tako bi ljudi počeli živeti nove živote , beli behari predstavljaju početak novih plodova, to jest početak novih života. Pjesnik spominje pčele jer one daju med, u njegovoj domovini kada bi se oslobodila bi tekao med, životi Slovenaca bi tada bili usmereni u sretniju budućnost.

“O, znam, nisu dostojne takve sreće,

od straha da ti dosadne ne bi

bile pesme ove, srce mi strepi”.

Pjesnik se plaši Julijine reakcije na njegove pesme, plaši se da joj njegovi stihovi ne budu dosadni i ono malo za što pjesnik može moliti jer bar to da ona zavoli njegove pesme, to je najmanje što može tražiti jer shvata kolike su njegove dve želje, shvata njihovu veličinu i iako postoji nada, duboko u sebi on zna koliko je teško ostvariti njegove dve želje: uzvraćena Julijina ljubav i sloboda njegov domovine.

15. sonet

Petnaesti sonet se naziva Magistrale. Ovo je glavni sonet u vencu, jer upućuje na smisao čitavog venca. Struktura zadnjeg soneta je načinjena od početnih stihova svih soneta. Dakle, počeci svih soneta čine zadnji sonet. Početna slova svakog stiha u zadnjem sonetu čine ime i prezime njegove najveće ljubavi – Julije Primicove.

Svako ko bi pročitao sonetni venac, mogao bi se složiti kako je zadnji sonet najlepši. Satkan od svih stihova čini smisao i glavni motiv pisanja dela. Ali u zadnjem sonetu nema stihova koji su posvećeni domovini, iako je pesnik kroz celo delo upućivao na jednaku vrednost slobode njegove domovine i Julijine ljubavi, zadnji sonet nam može otkriti kako je njena ljubav njemu vrednija od slobode domovine, njena ljubav je pokretač njegovog bića, smisao njegovog života, njegovog postojanja.

Spominju se kontrasti poput sunce sija – srdite oluje ili pak dah blagi – litice čvrste. Julija je u njegovom život jedino svetlo, jedino dobro, blago, umirujuće, a sve oko njega je teško , surovo, depresivno. Stoga i ne čudi da u takvoj životnoj okolnosti poput njegove nezaposlenosti i alkoholizma on još više pridaje značaja običnoj ženi koja bi mu spasla život, jer duboko u sebi on ne želi da njegov život bude takav, on želi preokret u životu, a kao da je ona njegova jedina nada za izlazak iz svega toga.

Ključ za razumijevanje čitavog venca krije se u sedmom i jedanaestom sonetu. U njima se spominju dva grčka mita. Da bi pesnik, kao Orfej, svojom poezijom mogao delovati u stvarnosti, njega bi Julija, kao Ifigenija Oresta , morala, uzvraćajući mu ljubav, osloboditi nesrećnog osećanja života i sveta. Ovoj osnovnoj pjesnikovoj težnji da stvori harmoniju svojih želja i tako se izjednači sa Orfejom, pri čemu ljubav ima funkciju stvaranja stihova, odgovara oblik dela koji predstavlja strogu formu, jednu od najstrožih koje književnost poznaje. Njegova književnost je po svojoj formi bila ravna evropskoj, zbog čega postaje cenjen kao književnik.

Vrsta dela: sonetni venac

Mesto radnje: Parnas (mesto gdje se Julija rodila) i okruženje u kom pesnik živi

Vreme radnje: 19. vek (za vreme pesnikovog života )

Likovi: pesnik, Julija Primicova

Analiza likova

Pesnik – osoba koja ima težak život, nezaposlen, sklon alkoholizmu. On je sanjar, sanja o nemogućoj ljubavi, sanja o slobodnoj domovini, o svojoj srećnoj budućnosti i budućnosti svih Slovenaca. On je pripadao razdoblju romantizma i s pravom ga možemo porediti s Frančeskom Petrarkom, italijanskim pesnikom koji je bio zaljubljen u Lauru. Ne čudi mnogo što pesnika oduševljava priroda , što se zanima za delo i istraživanje mitologije, što ističe svoje osjećaje koji nemaju veze s razumom, on želi pobeći od stvarnosti, prepušta se svojim snovima i sve su to odlike književnika iz razdoblja romantizma.

Pjesnik je izabrao najteži i umetnički najsavršeniji oblik italijanskog sonetnog venca.

Julija Primicova – Julija potiče iz bogate porodice, druži se s uglednim osobama iz tadašnjeg društva, ona je jako mlada, pesnik ju je prvi put ugledao kada je ona imala tek 17 godina. Ona nije ništa osećala prema pesniku i zbog toga pesnik trpi do kraja svog života. Ona će ostati zapamćena ličnost jer je pesnik stihove napisao u njenu čast, u čast njenoj lepoti.

Beleška o autoru

Franc Prešeren je nesumnjivo najveći slovenski pesnik iz razdoblja romantizma i jedan od najvećih jugoslovenskih pesnika devetnaestog veka. Rođen je 3. decembra 1800. godine u selu Vrba, kraj Bleda. Gimnaziju je završio u Ljubljani, a filozofiju i pravo u Beču.

Zalagao se za nacionalno i kulturno osamostaljivanje Slovenije. Prešerna njegovi sunarodnjaci smatraju prvim značajnim slovenskim pesnikom. Prvim zato što je upravo on probijao puteve slovenskom pesništvu, kojem je izgradio pesnički jezik i stil.

Imao je težak život, bez stalnoga zaposlenja i bio je u sukobu sa sredinom.

Njegov pesnički rad čini tek jedna knjiga, kojoj je naslov Poezija (1834.). Osim Sonetnoga venca, u zbirci je i niz soneta pod zajedničkim naslovom Soneti nesreće. Individualna nacionalna sloboda, novi društveni odnosi i ljubavi su glavne teme njegovog pesništva.

Preminuo je 8. februara 1849. godine od ciroze jetre.