Sluga i kraljica

Rabindranat Tagore jedan je od najpoznatijih indijskih pesnika, prozaika i dramaturga. Za života je napisao 2 000 pesama, preko 1 000 poema, 24 drame i osam romana, te mnoštvo eseja i ostalih proznih vrsta. Za svoja dela 1913. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Prva dela koja je objavio kao mladić bile su novele u koje je bila ukomponovana višnuistička poezija. S vremenom je Tagore počeo da uglazbljuje svoja dela, uvodeći u njih ritam i preoblikujući ih u stihove.

Nakon što se preselio u Englesku Tagore je preveo svoju zbirku Gitandžali („Žrtveni pjev“) s bengalskog na engleski jezik i nakon toga je objavio. Zbirka je izazvala oduševljenje u javnosti i među tadašnjim suvremenim pjesnicima, među kojima je bio i W.B. Yeats, poznati irski pesnik i jedan od najvećih poetičara 20. veka. Samo godinu dana nakon toga Tagore je dobio Nobelovu nagradu za književnost i tako postao prvi azijat kojemu je ta nagrada dodjeljena. 2015. godine Tagore je u Velikoj Britaniji odlikovan redom viteza.

Zbirku „Gitandžali“, koja u prenesenom značenju znači „Pesme darovnice“, Tagore je napisao nakon smrti svoje žene i kćeri, a onda i najmlađeg sina. Svu jačinu emocija koju je Tagore osećao nakon toga prelio je u svoje pesme. Ova zbirka sastoji se od 103 pesme u prozi.

Osim ove značajne zbirke, Tagore je 1913. godine izdao i svoju najpoznatiju zbirku pesama „Gradinar“ (ili „Vrtlar“), koja se i danas smatra zbirkom jednih od najlepših ljubavnih pesama. Glavna odlika, ali i lepota svih njegovih pesama nalazi se u jednostavnosti emocija prenesenih u njima, ali i jakim društvenim i moralnim idejama. Tagorov izraz je pesnički lep, ali i veoma razumljiv, nepretenciozan, shvatljiv gotovo svim čitaocima. U njima je Tagore tražio ljepotu i istinu, kako kažu književni teoretičari, pa i on sam. Preko svojih pesmama čudio se lepotama prirode, njenoj mudrosti i ravnoteži. Također, često je pisao i o motivu žene, također istražujući svu ljupkost i mudrost nježnijeg spola.

Tagorove pesme bile su kulturološki globalne pa su bile jednako razumljive i zapadnom čitateljskom okruženju, kao i čitateljima u njegovoj domovini Indiji. Budući da je mnoge svoje pesme sam Tagore uglazbio, one se u Indiji i danas pevaju kao narodne pesme. Tagore je tako autor i indijske nacionalne himne „Đana Gana Mana“, za koju je napisao reči, ali i muziku te je autor himne Bangladeša „Amar Šonar Bangla“.

Sluga i kraljica – analiza pesme

„Sluga i kraljica“ prva je i uvodna pesma Tagorove zbirke „Gradinar“. Pesma je napisana u prozi, u formi dijaloga koji se odvija između Sluge i Kraljice. Upravo ova pesma, napisana kao dramski prolog, uvodi nas u navedenu pesničku zbirku i objašnjava njen naslov. Ova pesma u zbirci „Gradinar“ ima istu ulogu kakvu invokacija ima u zapadnjačkim pesmama, poemama ili pesničkim ciklusima. Znajući što je i kakva je zbirka „Gradinar“ lako možemo da razumemo i ovu pesmu.

Motivi sluge i kraljice, predstavljeni već u naslovu, zapravo su simbolički nazivi koji mogu da se tumače na dva načina. Prvi je da oni simbolišu ljubavnika i njegovu voljenu. Na taj način pesnik je sebe – onoga koji voli, nazvao slugom, a svoju voljenu – onu koju želi da služi – kraljicom. Služba kraljici zapravo znači predanu ljubav. Ljubavnik ili „sluga“ učinit će sve da njegovoj voljenoj bude dobro. Jedini uslov koji ima je da ga ona više ne šalje nikamo, nego da ga ostavi pored sebe, kako bi mogao ne samo da izvrši svoju službu, već i da tako uvek bude pored nje.

Drugo tumačenje simbolike Sluge i Kraljice je da oni predstavljaju Pesnika i Poeziju. Poezija je metaforički prikazana kao kraljica kojoj mnogi služe, ali retko tko je predan kao Sluga ovde predstavljen. On je jedan istinski pesnik koji je spreman uložiti svoj život kako bi poeziji primereno služio. Pesniku je dovoljno da boravi u bašti poezije i dotiče samo njene delove. Ne mora da je spozna celu, već onoliko koliko je dovoljno da može dalje svedočiti o njenim lepotama.

Pesma započinje sluginim obraćanjem kraljici. On je zaziva kao pokorni čovek koji kao da nije dostojan milosti one kojoj služi, ali se ipak pouzdaje u nju, pa je zaziva rečima „Sažali se na svog slugu, kraljice!“. Sledeći stih, napisan kao kraljičin odgovor, pojašnjava nam po čemu je ovaj sluga toliko poseban. Time čitaoc postaje svestan da ni ovaj sluga nije samo obični sluga. On okupira našu pažnju i čini nas empatičnim prema njemu. Kraljica mu odvraća: „Svečanost je prošla i sve su me sluge ostavile. Šta ćeš ti tako dockan?“

Upravo vernost i ustrajnost sluge čini ga različitim od ostalih, onih koji su otišli nakon što su izvršili svoju dužnost. Dužnost ovog sluge nikada ne završava, pa kaže kraljici da je upravo sada došao njegov čas, sada kada više nema ni jednog druge sluge oko kraljice. Ovo je njegova prilika da upita kraljicu šta još može da uradi za nju. Ali sluga zapravo ne traži bilo koju dužnost. On već ima na pameti šta želi od kraljice. Upućuju joj zahtev koji je postao najpoznatijih stih ove pesme, jer on sadrži njeno pravo značenje, njenu celokupnu ideju, ali i lepotu. Sluga kaže kraljici: „Učini me gradinarom svog cvetnjaka!“.

Ova prekrasna metafora u čitaocu pobuđuje mnoga pitanja, ali daje i moguće odgovore. Pitamo se ima li ovaj stih ljubavne ili čak seksualne aluzije? Govori li sluga ove reči iz stajališta pesnika ili ljubavnika? Biti gradinar cvetnjaka znači brinuti se o njemu, čuvati ga, činiti što se može da on procveta. Govori li pesnik o ovom vrtu kao o ženi ili kao o poeziji uopšte? Koji god da je tačan odgovor, a verovatno ni jedan nije pogrešan, simbolika ovog stiha je jasna.

Sluga želi da napusti svoj stari posao. Želi da baci „mač i koplje u prašinu“. On više ne želi da se bori, ne želi da osvaja druge zemlje, što je do sada činio, on želi da ostane pored kraljice i bude njen gradinar. Simbolika ovih reči je jaka, bilo da se o kraljici radi kao o njegovoj ljubavi ili kao o poeziji. Pesnik ne želi više osvajati tuđe niti se boriti u dalekim bitkama, samo želi ostati gde jest i raditi za onu koju smatra jedinom vrednom truda.

Posao koji sluga želi da obavlja govori koliko uzvišenom smatra svoju kraljicu. On želi uživati samo u malim djelićima nje. Želi saditi i brinuti se za cveće koje će dodirivati njena stopala, ljubiti njene haljine, jednostavno stajati pored njene postelje. U ovom delu pesme primećujemo motive koji se odnose na telesnost. Primećujemo sitne znakove senzualnosti koje je pesnik odmereno smestio u pesmu. Dovoljno su jasni da uhvatimo njihov značaj, ali opet i dovoljno sputani da ne naruše čaroliju emotivne predanosti, koja je ovde dominantna nad telesnom strasti.

Ipak, motivi poput „stopala“, „podnožja“, „pupoljaka“, „tabana“, „sokova“ doista izražavaju i određenu seksualnost. Ona je potrebna kako bi pesma o ljubavi bila i čulna, kako bi probudila sva osetila čitaoca. Iako je ova telesnost nežna, u njoj ipak vidimo odlike strasti.

Upravo je zbog te iskazane, ali ipak odmerene strasti, poezija Tagora toliko lepa. U njoj je sve odmereno. Nema velikih stilskih figura niti kićenog izraza, a opet, metafore i alegorije čine je veoma poetičnom, simboličnom i pomalo tajnovitom. Pravo značenje pesme nije jasno izraženo, ali nije ni duboko skriveno u njenom izrazu. Ova poezija čitaocu daje dovoljno intrige i materijala za promišljanje, ali odgovori koje tražimo čitajući pesmu nisu nedokučivi.

Misticizam koji prevladava u atmosferi pesme čini je još zanimljivijom, a ipak, čitaoc može i da se poistoveti sa svakih stihom, pogotovo ako je i sam nekada u životu bio zaljubljen ili strastven prema nečemu.

Beleške o autoru

Rabindranat Tagore jedan je on najpoznatijih indijskih pesnika, dramaturga, prozaika, dakle književnika uopšte. Rođen je u Kalkuti 1861. godine kao najmlađi od sedmero dece jednog hinduističkog filozofa i mistika.

Već s osam godina Tagore je počeo da piše pesme, zadivljen prirodom oko sebe. Obrazovao se kod kuće sve do 17. godine života, a onda je otišao u Englesku kako bi tamo studirao pravo. Dok je bio u Londonu, preveo je neke svoje pesme i objavio ih. Bile su to „Večernje pesme“ i „Jutarnje pesme“. Ipak, studije u Engleskoj Tagore nije završio. Vratio se u Indiju i odlučio da će studirati književnost.

1878. Tagore je izdao svoju prvu knjigu, „Pesnikovu priču“. Tagore se i oženio te dobio dvoje dece. Na žalost, žena i kćerka su mu umrle, a ubrzo nakon toga umro mu je i najmlađi sin. Tagore je tada počeo da piše zbirku pesama „Gitandžali“. Kada je došao u Englesku, preveo je te pesme na engleski i objavio ih. Već sledeće godine nakon objave, 1913. Tagore će postati prvi azijat koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

1915. godine, zbog svog uticaja i književnog stvaralaštva, dodijeljen mu je i red viteza, što je velika čast u Engleskoj. Ipak, nakon masakra kojeg su Britanci izveli u Amicaru 1919. godine, Tagore se odrekao te titule u znak protesta.

1913. godine Tagore je izdao i svoju najpoznatiju zbirku ljubavnih pesama u prozi, „Gradinar“. Osim što je pisao pesme, objavljene u zbirkama „Ljepota“, „Mesec“ i „Gradinar“, Tagore je pisao i pripovetke, drame i romane. Neke njegove zbirke pripovedaka su „Gladno kamenje“ i „Prekinute veze“. Romani su mu „Brodolom“, „Dom i svijet“ i „Binodini“, a drame „Citra“, „Kralj tamne sreće“, „Žrtva“, „Kralj i kraljica“ i druge.

Tagore je u Šantiniketanu osnovao eksperimentalnu školu te se bavio politikom usmjerenom na promicanje indijskog nacionalizma. Bio je i veliki pobornik delovanja Mahatme Gandija. Ipak, najveći uticaj koji je Tagore ostvario je onaj na zapadu, gdje je jasno promicao indijsku kulturu i filozofiju, tako postavši štovani posrednik između Istoka i Zapada.

Rabindranat Tagore umro je u Kalkuti 1941. godine u 80. godini života.

Autor: V.B.