Vojislav Ilić, sin pesnika Jovana Ilića, bio je jedan od ključnih pesnika srpske književnosti. Njegovo pesništvo raskinulo je sve veze sa dotadašnjim romantizmom, od kojeg Ilić ne samo da je raskinuo, nego se otvoreno protivio karakteristikama takvog pesništva. Kao suprotnost pesmama romantizma, Ilićeve pesme bile su elegične, melanholične, izražavale su osećanja one turobne strane života, a sve to u ličnoj, intimnoj ispovesti kojom je obilježio svoje refleksivne pesme.
Ilićeve pesme u nekim slučajevima izražavaju jasnu rodoljubivost, ali ne iz kolektivne, već lične perspektive. Ilić se u takvim pesmama tematski okreće prema prošlosti svog naroda, ali ne toliko iz čežnje za istorijskom slavom, koliko je to za njega jedino bekstvo iz sumorne, jadne sadašnjosti kojoj inače ne može da pobegne.
Iako je Ilić zagovarao ideje realizma, kao suprotnosti romantizmu, njegova poezija bila je nešto drugačija. Svojim pesmama Ilić je nastojao da se zalaže za književnost koja će imati uticaja na društvenu i političku borbu, tj. za književnost koja utiče na društvo; ali u praksi, njegova poezija tiče se same sebe i pesnika kao umetnika, a ne na kolektiv. Takva poezija kasnije će imati uticaja na ostvarenje ideja modernizma.
Karakteristike poezije realizma ipak su se ostvarile u nekim segmentima Ilićeve poezije. Njezine glavne karakteristike su narativnost i opisni sadržaji. Upravo je to glavni segment kojim se udaljava od klasične i predromantičarske poezije koja je vladala srpskim pesništvom prvom polovinom 19. veka. U njegovim najpoznatijim pesmama zastupljeni su opisi sela i seoskog života, slika iz prirode opisanih u stilu realističkih pejzaža i slično. S druge strane, kao tematsku suprotnost takvih pesama, pesnik piše i o prošlosti, o nekim istorijskim vremenima koja su opisana uz motive prolaznosti, smrti, razaranja i propadanja. Osim istorijskih motiva sopstvene zemlje, u Ilićevim pesmama pronalazimo i motive iz legendi i drugih, dalekih naroda, primerice, persijskih, arapskih, indijskih, rimskih i helenskih. U nekim njegovim najpoznatijim pesmama susrećemo motive Ovidija, Troje, Narcia i Niova. I ove su pesme nostalgične i elegične, kao da svedoče o idealnim vremenima koja više ne postoje, a pesnik želi da ih ponovo zazove.
Ilić je u svojoj poeziji mnogo pažnje pridavao konstrukciji stiha, jer nije hteo da mu pesme nalikuju na romantičarske, koje su često bile slobodnog stiha, bez pridodavanja pažnje estetici strofe. Zato je Ilić najčešće pisao šesnaestercima, koji su bili slični klasičnom heksametarskom stihu iz kojeg su i proizašli. Pesme su mu stoga bile ritmički uravnotežene, ali i spore, ujednačene, bez ekspresivnosti i velike promene u dinamici. To je samo dodatno naglašavalo ozbiljnost i objektivnost njegovih stihova, bez preteranih, prenaglašenih emocija. Sve je to bilo veoma u skladu s Evropskom poezijom, koju je Ilić svojim pesmama i približio srpskoj književnosti.
Sivo, sumorno nebo – analiza pesme
„Sivo, sumorno nebo“ još je jedna pesma Vojislava Ilića, koja svojom temom i stilom spada u realističku poeziju. Iako počinje kao pejzažna pesma, opisom neba i okoline, glavna ideja joj je socijalne tematike jer pesma u suštini prikazuje bedu ljudi, izgrađeno na motivu sprovoda i mršavog kljuseta. Kao i većina Ilićevih pesama, ni ova nema mnogo stilskih figura, jer Ilićevo se pesništvo odriče prevelike emotivnosti i opisnosti romantizma. Zato su figure u njoj suzdržane, a slike realistično prikazane. Ali zbog toga u njima ne manjka ni estetike, a na kraju ni lepote, iako su motivi u ovoj pesmi sumorni i melanholični.
Već sam naslov pesme daje naznaku kakva će da bude njena atmosfera. Motiv sivog, sumornog neba prva je slika prikazana u prvom stihu prve strofe pesme. Ovaj motiv stoji samostalan, nepovezan s nadolazećom radnjom. Iako je ovo pesma, ona ipak ima nekakvu lirsku radnju, što je čest slučaj u Ilićevom pesništvu. Ilić upravo na opisima trenutaka određenih radnji dočarava jednu zbilju. Sumorno nebo je, baš kao i opisu uvelog ladoleža, prikaz ambijenta u kojem će uskoro nešto da se desi. Od sumornog neba, pesnik kao da spušta pogled prema oronulom stablu, a onda i prema zemlji na kojoj „grančice leže“. Spuštanje pogleda simbolika je i za duševni pad, kakav se oseća u ovakvoj sumornosti. Nakon ovog prikaza sledi izraz opšteg osećanja:
„Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i travno,
Bez života je sve.“
Ovaj zaključak zapečatio je melanholičnu, depresivnu atmosferu. Ali onda sivilo prelazi u crnilo, jer u strofi od samo dva stiha, poput izdvojenog, a time i naglašenog zaključka, pesnik uvodi motiv smrti koja „umornu prirodu steže“ i to koristeći stilsku figuru poredbu:
„Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre…“
Motiv smrti ponovo se uvodi i u trećoj, poslednjoj strofi, ali ovoga puta u jednom novom kontekstu. Ovde je glavni motiv „sprovod“:
„A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi,
Ubogi sprovod se kreće…“
Sa slike sprovoda, perspektiva se sužava na maleno kljuse. Ono je simbol siromaštva i bede. Jedino je što ovdašnji ljudi imaju, pa iako je „mršavo, maleno kljuse“, ono ipak „Lagano taljige vuče“. Njegova agonija prikazana je u stihu „…a vrat je pružilo dugi“. Ovo znači napor, borbu za opstanak i muku. Nakon kratkog prikaza sprovoda i kljuseta, slika se ponovo širi na kišu i sprovod koji prolazi. Slika je melanholična, ritam je spor i zbog dužine stihova i zbog slike:
„I kiša dosadno sipi, i sprovod prolazi tako,
Pobožno i polako.“
Dužina stihova uvelike ima uticaja na ritam pesme, koji je jako spor. To je zato što su stihovi dugački, petnaesterci i šesnaesterci; tek tri stiha, svaki na kraju svake strof, imaju po šest i sedam slogova. Ovi kratki stihovi kao da nakratko unose pauze koje malo promene dinamiku pesme, dok se opet ne vrati ona stara melanholija. Prvi i treći, poslednji stih pesme imaju po pet stihova, a druga strofa ih ima samo dva. Druga strofa je poput intermeca koji tematski povezuje prvi i poslednji stih. Iako je pesma kratka, ona je u nekoliko slika uspela da iznese ideju koja je prikaz jednog motiva siromašnog kraja, dodatno poružnjelog i otužnjelog u jesen. Pesnik je to učinio realističkim, jednostavnim opisima, ali baš zato i dubokim, jasnim, nedvojbenim i tužnim.
Beleške o autoru
Vojislav Ilić značajan je pesnik srpske književnosti, jedan od začetnika realizma u srpskoj poeziji koji je spremno raskrstio s dotadašnjim romantizmom. Vojislav Ilić sin je pesnika Jovana Ilića, rođen 1862. godine u Beogradu. Još od detinjstva bio je jako bolešljiv. Nije volio školu niti je mario za učenje, pa je već u trećem razredu gimnazije napustio školovanje i to zbog slabog uspeha u školi. Ipak, već je tada počeo da se zanima za književnost i politiku, pa je sam odlučio da odlazi na predavanja u Velikoj školi. Počeo je i da aktivno učestvuje u politici, kao i ostala studentska omladina, iako on nije zvanično bio student, niti je polagao ispite. Ipak, na taj način je sticao kakvo-takvo obrazovanje.
Budući da mu je otac bio važan pesnik i književnik, njihov dom bio je okupljalište mnogih književnika i važnih ljudi iz kulturno-umetničkog društva. To je takođe bio važan dio obrazovanja Vojislava Ilića. Na takvim druženjima upoznao je Đuru Jakšića, te ženio jednu od njegovih kćerki.
1885. godine Ilić je dobrovoljno otišao u rat. Nakon toga radio je razne poslove, menjao nameštenja i zato često živeo u oskudici. Radio je kao korektor u Državnoj Štampariji, bio je učitelj u školi, pisar u ministarstvu i vicekonzul u Prištini. Uz to, živeo je i boemskim životom, pa je mnogo vremena provodio u kafanama, što bitno uticalo na njegovo krhko zdravlje. Njegova politička ubeđenja dovela su ga do progonstva, što je do kraja shrvalo njegovo zdravlje, zbog čega je veoma mlad i umro.
Zbog rane smrti, Ilić nije imao dugi stvaralački vek. U samo petnaest godina pisanja, uspeo je da objavi tri zbirke pesama. Mnoge pesme nisu mu ni završile u zbirkama, već su bile objavljivane u raznim časopisima ili zaostale u neobjavljenim rukopisima. Pokušavao je da piše i prozu, ali u tom izričaju nikada nije bilo toliko uspešan koliko u poeziji. Od proze mu je ostalo zapamćeno tek nekoliko dela, među kojima je rasprava po pitanju Šekspira i Bakona, jedan veliki politički govor i nekoliko književnih članaka.
Pesničke zbirke objavljene s mu 1887., 1889. i 1892. godine, a neke najpoznatije pesme su mu „Himna vekova“, „Bahus i Kupidon“, „Sivo, sumorno nebo“, „Jutro na Hisaru kod Leskovca“, „Kleon i njegov učenik“, „Na Vardaru“ i druge.
Vojislav Ilić umro je u Beogradu 1894. godine u 33. godini života.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor