Simonida

Pesma Simonida je rodoljubiva lirska pesma Milana Rakića i pripada ciklusu pesama koje slave srpsku nacionalnu prošlost i kulturu. Objavljena je 1907. godine i pripada Kosovskom ciklusu Rakićevih pesama. Kao sin poznatog književnika i političara Mite Rakića, Milan Rakić je iz svog doma poneo izrazita obeležja, a to su otmenost i melanholija. Rakić je sebe pak video kao pesnika uzavrele strasti. Njegov modernizam se ogleda u tome, ne što je nastao kao revolt prema tradiciji, već kao preoblikovanje tradicije. Kao i Dučić i Rakić je rastao pod uticajem francuskih pesnika simbolista.

Kako je zbog službe boravio na Kosovu tu se i začeo Rakićev turobni patriotski ciklus pesama. U trideset šestoj godini života već se tužio na starost, govorio je da su se rodili u zemlji gde se živi monotono, da će umreti mladi, pre vremena. „Mladi starci“ kojima se „duše opasnosti plaše“ i da su „nedostojni istorije naše“. Uoči Balkanskog rata Rakića su obuzimale sumnje u sposobnost našeg naroda. Rakićeva patnja izbija iz svih njegovih pesama. On pati i zbog tuđih jada i stradanja kao zbog svojih.

Rakićevo savršenstvo se ogleda u tome što je imao sposobnost da uhvati osećajni talas na jedan specifičan način. To se posebno vidi u pesmama kosovskog ciklusa gde, kada pročitamo jednom pesmu, te slike zuvek pamtimo, kao i u pesmi Simonida. Jednom zamišljen lik na fresci bez očiju nikada ne možemo zaboraviti. Milan Rakić naročito vodi računa o formi, svaka njegova pesma je brižljivo ispevana.

U svojim emocijama, sa pesimizmom i u versifikaciji, Rakić je predstavnik ravnoteže, ukusa i normale. Stih mu je nastao pod uticajem parnasa i uvek je lepo konstruisan, vajan, zvučan. Stih mu uvek ima jedan ritam. Taj ritam nema prelive, nije nežan, već odsečan. Njegov jedanaesterac je svečan i prema rasporedu reči veoma uređen. Rima u pesmi je bogata, suviše snažna. Ukrštena rima se javlja u sim strofama sem u četvrtoj strofi gde je obgrljena, rimuju se prvi i četvrti i drugi i treći stih. Svaka strofa za sebe predstavlja celinu i po sadržaju i prema muzici. Kao što je i svaki stih u strofi za sebe celina. Rakić vodi računa i o tonalitetu pesme, reči se slažu tako da se prema zvučanju slože.

Najpre ćemo se upoznati sa likom Simonide, ko je ona i kakav je utisak ostavila u srpskom narodu. Simonida je bila ćerka vizantijskog cara koji ju je sa pet godina obećao srpskom kralju Milutinu kao zalog sklapanja mira između dve države. Bila je poznata po svojoj lepoti i njena freska u manastiru Gračanici jedna je od najvrednijih fresaka srednjovekovnog slikarstva. Freska je delimično oštećena pa tako Simonida na njoj nema oči. Nakon smrti svog supruga se zamonašila i umrla kao monahinja 1345. godine. U braku koji je bio sklopljen iz koristi Simonida je bila tretirana od strane supruga više kao gospodarica nego kao žena. U srpskom narodu je njen lik ostao kao simbol lepote i narod je voleo najmlađu kraljicu u srpskoj istoriji. Mnogim pesnicima Simonida, odnosno njena sudbina i oštećenje freske, bila je inspiracija, pa tako i Milanu Rakiću.

Simonida – analiza pesme

(Freska u Gračanici)

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo,
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene,
koje Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju,
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, –
Tvoje već davno iskopane oči!

Na početku pesme nalazimo pesnikovu oduševljenost freskom, pesnik je naziva lepom slikom. Kao da se obraća njoj, želi joj iskazati svoju neizmernu tugu i bol zbog toga što su joj oči iskopane. Zapravo pesnik nam izražava tugu celog naroda jer se kulturna dobra koja postoje u jednom narodu uništavaju od strane neprijatelja. Pesma Simonida je zapravo pesma o ljubavi, lepoti, mržnji, nesreći, strahu, veri. Po svom osnovnom tonu pesma je mirna i svečana. Simonidi su oči iskopane jedne večeri i ono turobno osećanje koje je preplavilo Rakića kada je stupio na Kosovo se oseća i u ovoj pesmi. Pesnik je zastao pred freskom i izneo nam događaj u kom se arbanas približio fresci i nožem joj iskopao oči.

Zašto Arbanas, naslilnik na Kosovu baš napada crkvu? Osećanja koja navode naslinika da ovakvo delo napravi jeste zapravo osećanje mržnje prema jednom narodu i njihovoj tradiciji. On napadajući crkvu, manastir napada čitav srpski narod i time želi pokazati svoju moć. Ovakvim postupkom on želi zastrašiti ceo narod, najaviti možda neka svoja buduća zlodela, pokazati na šta je sve spreman. U tome je veličina njegove pobede, u tome što je on napao jednu fresku, a to ima isti zamah kao da je ceo narod napao.

Zatim u drugoj strofi imamo zaustavljanje nasilnika. Ništa više nije smeo dirnuti na fresci sem očiju. Kao da nekakva sila koju ima freska zustavlja neprijatelja da svoju nameru do kraja sprovede. Možda je zastao pred njenim likom kraljice i moći koju odaje lik Simonide. Kroz ovu drugu strofu kao da se prikazuje i celokupno srpsko i vizantijsko nasleđe. Prikazuje se i lepota Simonide i njena gusta kosa, njeno otmeno lice.

Pesnik posmatra lik Simonide na kamenom stubu. Kao da nagoveštava hladan život Simonide koji je proživela. I sada čak i njena freska stoji na hladnom stubu i njena patnja se nastavlja. Kroz izgled odeće koju nosi Simonida opet nam se prikazuje nasleđe naroda, iskićeno odelo sugeriše na to da i pored bogastva Simonida nije bila srećna i zadovoljna žena. Pesnik nam govori da je njena sudbina bila gruba prema njoj. Njen lik jeste svečan, beo, ali je tužan. Njen tužan lik može biti takav zbog toga što je pisac svestan da vreme prolazi i da uništavanjem kulturnog dobra mnoge ličnosti iz naše istorije padaju u zaborav.

Njene oči su sada kao ugašene zvezde, više ne sijaju onim nekadašnjim sjajem. Ali uprkos tome njena freska šalje svetlos čoveku i taj čovek vidi njenu sjaj. Taj čovek oseća tu svoju istoriju kroz umetnost koju je ostavila u nasleđe. Iako su te zvezde, oči koje su nekada sjale, a sada ugašene čovek vidi i oseća svetlost i boju kojom Simonida zrači. Ona nas i dalje posmatra sa freske, ljubav naroda prema njoj pobeđuje i zbog te ljubavi njene oči i dalje sijaju. Svetinje, odnosno sveci su deo naše istorije i čovečanstva, deo su čovekove duše.

Tako i na pesnika koji samo vidi mrak oko sebe, sa mračnog zida sijaju njene oči. Ovde se vidi da je freska stara i da je ceo manastir pretrpeo stradanje i da ga je oštetio zub vremena i neprijatelja. Freska stoji na počađaloj i starinskoj ploči, ali uprkos tome Simonidine oči i dalje sijaju i njen tužni pogled daje ipak neku nadu izgubljenom narodu. Njene oči su davno iskopane čime nam pesnik pokazuje da je reč o prošlosti, ali tome se suprostavlja umetnost i činjenica da pesnik ovim opisom Simonide produžava njeno trajanje. Obnavljanje tradicije štiti našu prošlost od zaborava i tako i silna razaranja i zlo nikako ne mogu pobediti ono što jedan umetnik može preneti i ostaviti svom narodu u nasleđe. Te time možemo zaključiti da je zlo uzaludno, nasilje ne može trajati večno. Druge stvari su večne, kao što je umetnost, te tako narod nikada neće zaboraviti svoju istoriju u potpunosti, niti to ko je bila Simonida.

U pesmi Simonida Rakić nam evocira prošlost. Kroz lik i sudbinu Simonide dao nam je jedan period istorije i pokazao da uprkos svim nedaćama koje je pretrpeo naš narod prava dela ostaju u našem sećanju i niko ih ne može uništiti. Za Rakića se može reći da je čovek sa merom. On nam u Kosovskom ciklusu izražava svoj odnos prema otadžbini. Pevao je o dubokim korenima koja ga vezuju za srpsku istoriju. Pesma Simonida donosi nam doživljaj srednjeg veka u njoj je oživljena Simonidina tragična sudbina kako za života, tako i posle njega. Rakić izlazi pred svoje pesme kao predstavnik svoje generacije i želi iskazati svoju veru. U svojim rodoljubivim pesmama Rakić nam ređa portrete naših junaka, pejzaže, atmosferu, manastire, razne istorijske slike i dešavanja, predočava nam celokupan duh jedne istorije. Rakić voli svoj narod i domovinu kao intelektualac bez mržnje prema drugima.

Beleške o autoru

Milan Rakić jedan je od najboljih srpskih pesnika, pogotovo onih iz doba realizma koji je već počeo da dobija odlike modernizma tj. pesnika iz škole Vojislava Ilića. Rakić je rođen 1876. godine u Beogradu, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Nakon toga upisao je pravo u Parizu i tamo ga završio. Nakon fakulteta, postao je diplomata te se tim poslom bavio do smrti. Ceo život bio je Srpski poslanik u raznim zemljama sveta.

Takođe je bio i dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1922. godine, a redovni član postao je 1934. godine. Kao pesik, Rakiće je počeo da objavljuje radove 1902. godine i to u Srpskom književnom glasniku. Za života nije napisao puno pesama, tek pedesetak, od kojih su neke objavljene u četiri zbirke pesama. Prva zbirka izdata mu je 1903. godine pod nazivom „Pesme“. 1912. je objavio „Nove pesme“, a 1924. i 1936. ponovna izdanja „Pesama“. Iako su mu pesme bile odlično prihvatane i od strane publike i od književnih kritičara, on je ipak vrlo rano prestao da piše.

Budući da je mnogo putovao po svetu, formu pesama preuzeo je od francuski pesnika, ali je mnogo toga promenio u sopstvenom pesništvu. U njima je isticao narodne ideje i teme, a zbog stila, pesme mu najviše nalikuju na one iz pravca realizma. Ipak, u njima se zbog izražavanja individualnosti naspram kolektiva oseća jasan uticaj dolazećeg modernizma, baš kao što je bilo slučaj kod mnogih pesika koji su, poput Rakića, potekli iz Ilićeve pesničke škole.

Rakićeve pesme prevođene su na razne jezike, među kojima su i nemački, francuski, italijanski, ruski, engelski, mađarski i bugarski jezik.

Milan Rakić umro je u Zagrebu 1938. godine.

Autor: J.I.