Šetnja pored reke

„Šetnja pored reke“ Davida Albaharija nalazi se u njegovoj zbirci priča „Opis smrti“, objavljenoj 1982. godine u Beogradu. Zbirka je nagrađena Andrićevom nagradom, a zanimljiva je zbog ironijske distance prema borhesovskom postmodernizmu koji je karakterističan za 70-e i 80-e godine 20. veka. Svaka priča unutar zbirke delomično je fragmentarna te nastoji da se oslobodi forme i pričanja priče prema realističnome modelu pripovedanja.

„Šetnja pored reke“ govori o novim pričama koje više ne postoje, nego se poetički prepričavaju. Prema tome, pripada razdoblju postmodernizma jer priča propituje pitanje identiteta (Ruben Rubenović svakog junaka ispituje tko je). Kroz dijalog likova, o velikim pričama preispituje verodostojnost Biblije, ali i neke druge važne priče, poput onih švajcarskog istraživača i pisca Eriha fon Denikena (otac i Stjepan ne slažu se s njegovim tumačenjima Biblije i Veda). Pripovedač kroz lik Rubena Rubenovića i oca preispituje važne odlike postmodernizma, u kojem se smatralo kako je sve novo već ispričano te da više nema o čemu da se pripoveda. Svaka nova priča upušta se tek u tumačenje već ispričanoga i tako stiče pravo na novi život.

Postmodernizam ukida ideju kraja priče, već teži ponovljivosti i večitim vraćanjem na istu temu. Albahari u svojoj priči ukida sva ranija znanja, a tekst mu je poslužio kako bi raspravljao o drugim književnostima i kako bi se kritički osvrnuo na razne druge tekstove koje intertekstualno dovodi u vezu sa svojom pričom „Šetnje pored reke“. Samo se kod Borhesa još pojavljuje takav razvoj pisanja, koji vodi ka razrešenju i razvoju događaja.

Priča dotiče jednu porodicu te prikazuje jedno popodne ispunjeno kriminalističkom revijo, s naznakom negdašnjeg znanja, ukrštenicom iz Politike i kolekcijom markica koja predstavljaju zamenu za daleka putovanja. Junaci priče su načitani, kulturni i obrazovani ljudi koji se razumeju u tadašnje političke i kulturne prilike zemlje.

Vrsta dela: kratka priča

Tema radnje: rasprava o postojanju prave priče i sigurnost pouzdanja u istinu

Mesto radnje: nije izrečeno, ali spominje se kej i šetnja pored reke pa prema tim nagoveštajima možemo prepoznati Novi Sad.

Vreme radnje: nije izrečeno, ali otac spominje Borhesa koji je bio aktualan 70-ih i 80-ih godina na južnoslavenskim prostorima.

Kratak sadržaj prepričano

Priča započinje očevim saopćenjem o nečemu što nikako ne sme da se prekida. On se zaustavlja promatrajući svoju obitelj kroz pripovedačeve oči. Sestra je heklala, a njen suprug Stjepan dremao na rokoko fotelji. Majka je rešavala ukrštenicu iz jučerašnje Politike, a kuzina Sarina, koja je večer pre došla u posetu iz Kraljeva, prelistavala je posljednji broj trivijalnog časopisa Revija 92. Ruben Rubenović oslonio je bradu na štap i odsutno promatrao apstraktnu sliku, dok je pripovedač sređivao davno zapostavljene zbirke maraka. Otac je nastavio svojom pričom o negiranju pravih priča i kako nema više toga zbivanja koja vode do razrešenja, osim možda kod Borhesa, za koga nije siguran ni zove li se tako. Celoga svog života otac se nije predavao, čak ni nakon ratova i logora, ali sada se više nije mogao pouzdati u kozmos, te je nakon ručka samo ležao i razmišljao o idućem danu: „U stvari, ja se celog svog života, sve do nedavno, nikada nisam predao, a rat, a logori, a streljanja i gle sad!“ Za Rubena je to značilo samo to da je otac počeo stariti i time je došlo vreme da se okrene religiji. Smatrao je kako došlo do onog trenutka kada u očevom životu dolazi do velikog zaokreta prema religiji i predavanju Bogu.

Otac je čitao Denikina, ali ni on ni Stjepan nisu se slagali s njegovim tumačenjem Biblije, Veda i Mahabharate. Za Rubena je Biblija bila oružje kršćanske misli i daleko od istine. U tome trenu Ruben se slama jer je smatrao kako je njima (Jevrejima) istina bila oduzeta te je doveo u pitanje svačiji identitet, osim Stjepanovog, koji je bio hrišćanin. Na goja (nejevrejina) nije se mogao naviknuti, iako je i majka bila hrišćanka koja je pre rata prešla u Mojsijevu religiju: „Da mi se to desi pred jednim gojom… Pa i ja sam hrišćanka, reče majka. – Ti si prešla u Mojsijevu veru, odvrati otac. Još pre rata!„.

Svet u kojemu su živeli bio je okrutan – Rubenu su u posetu dolazile mlade devojke od 13 do 14 godina koje su htele da pobace, a on nikako nije mogao da shvati kako je do toga uopšte došlo. Stjepan se upliće u razgovor konstatacijom kako je nekada u Nišu služio vojni rok, a kuzina Sarina je tamo prvi put išla na plesnjake sa svojih 15 godina. Nakon Rubenova napada na Stjepana, zato što je bio druge vere i ispitivanjem identiteta cele porodice, Stjepan i sestra pošli su doma. Majka i otac su otišli da ih isprate. Vani se čuo njihov razgovor i sestrino smijuljenje. Ruben je nakon plača uspio da se smiri. On je bio predratni trgovac štofovima.

Nakon očevog i majčinog povratka u kuću, otac i Ruben nastavljaju priču o tome kako su sve priče već ispričane te da više nema o čemu da se priča. A ako nema priča, neće biti ni svijeta. Pucanjem prstiju, otac je pokazao kako će svet bez priče samo da nestane. Majka i kuzina povukle su se u kuhinju spremati večeru i ponudile su Rubena, ali on se spremao poći kući. Na kraju priče Ruben se obraća pripovedaču koji je više naginjao hrišćanstvu nego Mojsijevoj veri, ali s dozom humora: „… Uostalom, ti si sklon hrišćanstvu, zar ne? Uzajamnim sponama, rekoh. Bogohulite, pripretio mi je, ali uz osmeh.“

Ruben se smatrao previše kritičnim za ovaj svet te da za njega nije mnogo ni preostalo, osim pokoje šetnje pored reke uz kej da ga smiri. Primivši ga za podlakticu, otac ispraća Rubena iz kuće.

Likovi: sin (pripovedač), otac, majka, sestra, njen muž Stjepan, kuzina Sarina, Ruben Rubenović

Analiza likova

Otac – načitan i obrazovan Jevrejin koji više nema pouzdanja u svet, zbog svega što se oko njega događa. Smatra kako prave priče više ne postoje jer nema onog razvoja događaja koji vodi do razrešenja, osim možda kod Borhesa. Iako se celoga svog života nije predavao, primerice u vreme ratova ili logora, sada je nakon ručka samo ležao i zaklopljenih očiju čekao novi dan. Nije se više mogao pouzdati u kozmos ili raspored slučajnosti i neminovnosti. Izgubio je nadu u postojanje priče, bez čija postojanja neće biti ni sveta. Jedino što mu je preostalo jest predati se božjoj milosti i odlučiti se za besmrtnost duše.

Ruben Rubenović – po zanimanju je bio predratni trgovac štofovima. U priči se na početku pojavljuje kao dekadentni junak koji je, oslanjajući bradu na štap, promatrao apstraktnu sliku na zidu. Za njega očeva pričanja nisu ništa drugo nego znak starosti i poodmakla vremena. Njemu su dolazile trudne devojčice od 13 do 14 godina, koje su želele da se reše trudnoće.

Dovodi u pitanje verodostojnost Biblije – ona za njega nije ništa drugo nego običan beletristički tekst: „Biblija, Ruben Rubenović udari štapom o pod, oružje hrišćanske misli. Sve je to daleko od prave istine.“ Za njega se identitet izgubio jer im je istina oduzeta. Stjepana je prepoznavao kao goja (nejevrejina), ali njima Jevrejima istina je bila oduzeta.

Karakterističan dekadentan junak iz modernističkog razdoblja, slama se pred porodicom zbog jednog goja (nejevrejina) Stjepana na koga se nije mogao naviknuti. Pred oproštajem s ocem govori pripovedaču kako on na stvari gleda negativno i destruktivno te jedino što mu preostaje jest šetnja pored reke na keju.

Beleške o autoru

David Albahari srpski je pisac jevrejskog porekla. Rođen je Peći u Srbiji 1948. godine.

U Zagrebu je na Filozofskom fakultetu studirao engleski jezik i književnost. U književnom svijetu pojavio se zbirkom kratkih priča „Porodično vreme“, objavljenom 1973. godine, ali je tek njegova treća knjiga postala popularna. Bila je to knjiga priča „Opis smrti“, objavljena 1982. godine. Za nju je dobio nagradu Ivo Andrić. Za roman „Mamac“ dobio je NIN-ovu nagradu 1996. godine, a 2008. godine nagradu Zlatni suncokret za zbirku priča „Svake noći u drugom gradu“.

Ostale njegove zbirke priča su „Obične priče“, „Fras u šupi“, „Jednostavnost“, „Pelerina“, „Izabrane priče“, „Neobične priče“, „Drugi jezik“ i „Senke“. Njegovi romani su i „Sudija Dimitrijevič“, „Cink“, „Kratka knjiga“, „Snežni čovek“, „Mrak“, „Gec i Majer“, „Svetski putnik“, „Pijavice“, „Ludvig“, „Brat“, „Ćerka“ i „Kontrolni punkt“.

Napisao je i tri knjige eseja: „Prepisivanje sveta“, „Teret“ i „Dijaspora i druge stvari“.
1994. godine, Albahari se s porodicom preselio u Kalgari, u Kanadi, gde je nastavio da piše i objavljuje knjige i na engleskom jeziku. Njegova dela prevođena su na nemački, poljski, italijanski, francuski, makedonski, albanski, slovački, mađarski, slovenački i mnoge druge jezike, sveukupno njih šesnaest.

Osim pisanjem proze, Albahari se bavio i prevođenjem knjiga, priča i pesama, ako i eseja te dramskih tekstova. Pre preseljenja u Kanadu, radio je u mnogim beogradskim i novosadskim časopisima, te izdavačkim kućama. Radio je za Vidike, Književnu reč, Kulturu Istoka, Politiku, Pismo, Mezuzu, te na ediciji Prve knjige Matice srpske.

David Albahari u Kanadi živi i danas.

Autor: K.K.