Šest lica traži pisca

Šest lica traži pisca drama je italijanskog književnika i lingvista Luiđija Pirandela. Pirandelo je napisao ovu dramu 1921. godine, a 1925. je unio preinake i u predgovoru pokušao razjasniti šta ga je potaknulo na pisanje dela te samu strukturu drame. Ovo delo može se okarakterizovati kao apsurdna metateatralna drama u kojoj je fokus na odnosu između autora, likova iz njegovog književnog dela te pozorišnih profesionalaca koji dramu moraju da postave na pozornicu i da odglume.

U Americi je drama uprizorena na pozornici Brodveja gde je premijera održana 1922. godine. Ova drama nastaje iz pozorišnih elemenata; u ovom slučaju kroz sukob između glumaca, reditelja,likova i nestalog pisca. Za Pirandela je pozorište samo po sebi upleteno u forme i dinamiku pozornice. Počevši s navodnom dnevnom probom, Šest lica traži pisca postavlja pozorište i njegove procese na pozornicu, tj. sama predstava je alegorija za kazalište i time se dobiva drama unutar drame ili predstava unutar predstave, što je uobičajeno za predstave kojima autor želi da odrazi svojstva njihovog vlastitog medija.

U drami upoznajemo šest lica: Oca, Majku, Pastorku, Sina, Devojčicu i Dečaka. Glumačka družina priprema se za probu Pirandelove komedije Igra uloga. Usred probe neočekivano ih prekida dolazak šest čudnih likova koji se zovu Šest Lica. Reditelj predstave, besan zbog prekida, zahteva objašnjenje. Otac objašnjava da su nedovršeni likovi u potrazi za piscem koji bi dovršio njihovu priču. Reditelj isprva misli da su ludi, ali kako Lica počinju da se svađaju i time otkrivaju detalje svoje priče, on počinje da zainteresovano sluša.

Otac i Majka imali su zajedno jedno dete (Sina), ali su se razdvojili. Otac je zapravo poslao Sina na selo kada je imao dve godine da ga doji jedna seljanka, a Majku je poterao da ode živeti s njegovim tajnikom, budući da su se slagali puno bolje nego njih dvoje. Majka je potom s Tajnikom dobila još troje dece – Pastorku, Dečaka i Devojčicu. Otac je zašao u javnu kuću gde je radila Pastorka i pokušao da spava s njom, kasnije tvrdeći da je nije prepoznao nakon toliko godina. No Pastorka je uverena da je celo to vreme znao ko je ona. Majka je sprečila seksualni odnos između Oca i Pastorke u zadnji tren i rekla Ocu da je Pastorka njena kćerka, zbog čega su svi bili zgroženi i ogorčeni. Iako Reditelj nije pisac, on pristaje da upriliči njihovu priču uprkos tome što zapravo ne veruje u potpunosti Licima. To pak izazove negodovanje među Glumcima.

Završni čin predstave započinje u vrtu. Sin na kraju otkriva da mrzi porodicu, pogotovo Oca jer ga je poslao od kuće kada je bio dete te ne smatra Pastorku ili druga Lica delom svoje porodice. Saznaje se, takođe, da je velika tragedija to što se Devojčica utopila u bazenu u vrtu, a Dečak je počinio samoubistvo revolverom. Pastorka, smejući se, istrči iz pozorištaa, a na pozornici ostanu Sin, Majka i Otac: tri lika koji su i bili prisutni na početku drame njihova života. Predstava završava begom Reditelja iz pozorišta, zbunjenog time čemu je upravo svedočio.

Otac u celoj predstavi insistira na stvarnosti Lica, stvarnosti koja se očituje u njihovim oblicima i izrazima. Dok je stvarnost Lica stvarna, glumci nisu; dok je Lice neko, čovek nije niko. Čovek nije niko jer je podložan vremenu: njegova je stvarnost uvek spremna pokazati se kao iluzija, dok stvarnost Lica ostaje fiksirana za večnost. Drugim rečima, vreme omogućuje suprotstavljanje između stvarnosti i iluzije za čoveka. S vremenom čovek dolazi do prepoznavanja stvarnosti kao iluzije, dok Lice postoji u bezvremenskoj stvarnosti umetnosti.

Vrsta dela: drama

Vreme radnje: jedan dan

Mesto radnje: dramsko pozorište

Tema dela: tragična priča jedne porodice koja istovremeno deluje stvarno i nestvarno

Ideja dela: život je večito ispreplitanje zbilje i iluzije

Kratak sadržaj prepričano

Već na samom početku postaje jasno da Pirandelo ovu dramu smešta unutar okvira jedne druge drame. U napomeni piše kako ova „komedija nema činova ni prizora“ te opisuje način postave predstave unutar predstave. Pozornica mora da bude uređena tako da izgleda kao da nije, jer je u toku zapravo proba za Pirandelovu komediju Igra uloga.

Tako gledaoci pri ulasku u pozorište nalaze zastor koji je podignut i pozornicu koja je prazna i u mraku. Na pozornici se nalaze stolić i naslonjač s naslonom okrenutim publici, druga dva stolića s dosta stolaca uokolo te tu i tamo je raštrkano još stolaca. Nakon što se ugase svetla u gledalištu, scenski tehničar dolazi na pozornicu i počinje da zakucava daske u pod pozornice. Na to ga prekida Inspicijent koji mu govori da mora da prekine jer će uskoro da krene proba za drugi čin Igre uloga. Scenski tehničar nevoljko ode, a potom počinju dolaziti Glumci i Šaptač, koji na pozornici čekaju Reditelja kako bi započeli s probom.

„…te će za to vreme, sjdeći ili stojeći u malim skupinama, razmeniti pokoju reč; neko će pripaliti cigaretu, drugi se žaliti na dodeljenu mu ulogu, treći pročitati naglas prisutnima poneku vest iz kakvih pozorišnih novina. Poželjno je da su i Glumice i Glumci odeveni u odeću svetlih i živih boja, te da ovaj prvi improvizovani prizor u svoj svojoj prirodnosti odaje veliku živost.“

Potom dolazi Reditelj. Nalaže da se upale svetla i počne s probom. Prvakinja kasni, kao i očekivano, te je Reditelj želi zapisati, no ona u tom momentu ulazi u dvoranu držeći psića u rukama. Psića predaje Inspicijentu da ga odnese u garderobu te prigovara kako ionako ona nije prva na redu u sceni koju vežbaju. Seda napred za jedan od dva stolića na pozornici zbog čega je Reditelj prekorava. Budući da nije među prvima u sceni nema šta da traži napred na pozornici. Šaptač krene da čita tekst, a Reditelj istovremeno navodi kako treba da se postave koji delovi pozornice i daje upute glumcima. Prvak ne želi da stavi kuharsku kapu na glavu što iživcira Reditelja.

„Šta vam ja mogu kad nam iz Francuske ne stiže više nijedna dobra komedija, pa smo spali na to da izvodimo dela tog Pirandela; ko ih razume svaka mu čast; namerno ih piše tako da ni glumci ni kritičari ni gledaoci nikad nisu zadovoljni!“

Nalaže Prvaku da stavi kuharsku kapu na glavu i tuče jaja kako treba. U međuvremenu u gledalište uđe podvornik pozorišta te priđe Reditelju kako bi mu najavio dolazak Šest Lica. Šest Lica uđu za njim nesigurno u dvoranu. Lica nose maske, a svaka maska odgovara temeljnom osećaju svakog od Lica. Tako vidimo grižnju savesti Oca, osvetu Pastorke, prezir Sina i bol Majke. Nose odeću zbog koje deluju kao isklesani i istovremeno stvarniji od Glumaca. Lica pristupaju Reditelju u potrazi za piscem. Reditelj je besan što se njegova proba prekida, a Pastorka leti na pozornicu te joj se pridružuje Otac. Mole Reditelja da prikažu svoju bolnu dramu koja bi mu mogla doneti uspeh.

Otac pita Reditelja nije li njegova zadaća na pozornici udahnuti život izmišljenim likovima te naglašava kako su Lica u potrazi za piscem. Glumci ih ismejavaju, a Reditelj i dalje pokušava da ih potera s pozornice jer smatra kako se šale s njim. Otac svim snagama želi da objasni Reditelju da moraju izvesti svoju dramu. Ne postoji tekst po kojem žele da izvedu svoju dramu, ali drama je u njima. Pastorka počne da pleše i da peva na francuskom, a Glumci je pokušaju zgrabiti, no izmakne im. Izražava Reditelju kako je njihova drama tragedija porodice Lica.

Majka posrće pa joj Glumci donesu stolac. Otac joj miče koprenu s lica, no ona ne želi da pokaže svoje lice. Otac objašnjava kako je Majka udovica jer je pre njega imala drugog čoveka koji bi trebao da bude ovde. On je umro pre dva meseca ps su oni svi u crnini zbog njega. Majka govori kako ju je Otac prisilio da ode s drugim muškarcem, a Pastorka govori kako to nije istina jer se ona samo želi opravdati pred Sinom jer ga je napustila kada je imao dve godine. Otac priznaje kako je on uistinu Majku prisilio da ode drugom muškarcu.

Reditelja počinje zanimati predstava koju Lica izvode te se spušta u gledalište. Pastorka otkriva kako je Otac nameravao da spava s njom dok je bila u javnoj kući Madam Pače koja je tu kuću zamaskirala u krojački atelje te dodaje kako je ta priča njena osveta. Otac pokušava da ispriča svoju stranu priče te poziva Reditelja natrag na pozornicu da uvede malo reda. Reditelj ni ne pomišlja na probu koju je početno hteo da priprema, već je zaintrigiran predstavom Lica te govori Ocu da razjasni situaciju.

Otac je imao tajnika koji se odlično složio s Majkom i koja je u njemu pronalazila savete kako ne razljutiti Oca, ali je Otac oterao tog tajnika. Majka je onda ostala izgubljena. Sina je dao na dojenje jednoj ženi sa sela jer mu se Majka nije činila dovoljno snažnom. Otac je potom poslao Majku tajniku ne bi li je oslobodio od njega, ali kako bi i oslobodio samog sebe. Tajnik je preselio porodicu, ali je Otac i dalje nastavio da prati šta se dešava s novom porodicom Majke i tajnika jer se osećao usamljenim. Zato je dočekivao Pastorku ispred škole i kupovao joj darove poput šešira. Nakon smrti tajnika Majka se vraća otkud su se odselili i počinje da radi kao krojačica kod Madam Pače, koja je bila zainteresovana za Pastorku kao moguću prostitutka pa je zato izmišljala kako je Majka krivo sašila ili skrojila nešto i onda naterala Pastorku da plati.

Jednog dana kao mušterija se pojavio Otac koji ju nije odmah prepoznao, ali Majka ih je uspela sprečiti pre nego što je išta uspelo da se desi. Kaže da ga je sramota zbog posete bordelu i ističe kako je to hrabro izreći – ali maćeha smatra odvratnim pokazati i opravdati svoju impulzivnost. Reditelj ponovno interveniše: to su samo rasprave, a ne radnja.

„OTAC: (…) i predobro to svatimo kada kakvim nesrećnim slučajem iznenada ostanemo kao lebdeti zaustavljeni u nekom svom činu: tada, naime svatimo, da se celina našega bića ne nalazi u tom činu, te da bi dakle bila strašna nepravda suditi nas samo prema njemu, ostaviti nas da visimo privezani o stup srama celoga života, kao da je čitav naš život sabran u tom činu! Svatate li sada podmuklost ove devojke? Iznenadila me na jednom mestu i u jednom činu, na mestu na kojem me nije smela videti i na način na koji me nije smela upoznati, u ulozi koju s njom nisam smeo imati; i želi me učiniti stvarnim u stvarnosti koju nisam ni sanjao da ću ikada morati da utelovim za nju, u jednom prolaznom, sramotnom momentu mog života!“

Sin otkriva kako je Pastorka naterala Oca da ih primi kod sebe kao isplatu za ono što se desilo u javnoj kući pa on upoznaje svoje polusestre, polubrata i majku. Reditelj smatra kako ima potencijala za jednu divnu dramu, ali ne veruje im kad kažu da nikada nisu glumili. Otac traži Reditelja da bude pisac njihove drame, a iako Reditelj isprva nije oduševljen tom idejom, na kraju ipak pristane. Pošalje Glumce van i naloži im da se vrate za petnaest minuta. Lica pođu s Rediteljem, a Glumci šokirano međusobno komentarišu kako to sve mora da je neka šala. Predstava se prekida na dvadeset minuta, a potom se na pozornicu vraćaju Glumci, Inspicijent, Scenski tehničar, Šaptač, Rekviziter i Reditelj sa Šest Lica.

Reditelj nalaže Scenskom tehničaru da postavi kulisu, a Rekviziteru da je opremi. Želi da prikaže mali salon na pozornici: dva krila i pozadinu s vratima na ružičaste i zlatne pruge. Od Rekvizitera traži da pronađe kauč, no na Rekviziterov odgovor da imaju zeleni kauč Pastorka upada u reč i govori kako nije bio zelen već na cvetove, od pliša i ogroman. Reditelj kaže da donesu kakav god imaju jer je ipak samo proba u pitanju. Potom traži dugačku i nisku vitrinu, a Pastorka napominje kako mora da bude i stolić od mahagonija na pozornici, kao i paravan i zrcalo. Reditelj upita Pastorku treba li dodati i nekoliko vešalica te da donesu sve koje imaju. Dok Inspicijent radi što mu je Reditelj naložio, Reditelj razgovara sa Šaptačem, a potom s Licima i Glumcima. Zatim krene u nadzor Scenskih radnika koji prenose naznačene komade nameštaja pa ih on onda razmesti kako mu se učini da je najbolje za sledeću scenu.

Glumcima nalaže da promatraju za početak, a nakon što Lica odrade probu, Glumci će da dobiju uloge. Otac tome protivreči jer su oni Lica i kao takvi glumci, no Reditelj se ne obazire te podeli uloge Glumcima jer oni daju oblik i telo izrazima Lica. Otac i Pastorka pokušavaju da pokažu kako njihov svet izgleda, no kulisa poprima drugačiji oblik kao i oni sami u obliku Glumaca. Reditelj uviđa da nema Madam Pače među Licima, no Otac tome brzo doskoči te uredi scenu pomoću ogrtača i šeširića. Uto se pojavi Madam Pače. Glumci i Reditelj počnu da vrište i da beže iz dvorane.

„OTAC (obuzdavajući negodovanje): Ali oprostite molim vas! Zašto želite da pokvarite, u ime nekakve vulgarne, činjenične istine, ovo čudo zbilje koja se rađa prizvana, privučena, uobličena scenom samom, i koja ima više prava nalaziti se ovde nego vi, jer je mnogo istinitija od vas? Koja će od vaših glumica na sceni oživeti Madam Pače? Pogledajte dakle: To je Madam Pače! Dopustićete mi da vam kažem da će glumica koja je bude oživela biti bitno manje istinita i stvarna od ove ovde – jer je to ona osobno! Pogledajte: moja kćerka ju je prepoznala i odmah joj je pristupila! Pogledajte, pogledajte samo taj prizor!“

Reditelj i Glumci se vrate na pozornicu. Madam Pače kaže Pastorki kako će joj doći jedan starac kao mušterija, a na to se Majka baci na nju, strgne joj vlasulju s glave i krene da viče. Reditelj je smiri, a Madam Pače ode s pozornice. Prizor počne te se Pastorka i Otac preobraze u uloge koju su nekada odglumili. Otac želi da skine šeširić s glave Pastorke, no ona ga sama skine. Otac želi da joj stavi neki drugi šešir na glavu, no ona odbija jer je u crnini. Taj prizor promatraju Majka, Sin i dvoje dece. Majka je van sebe dok gleda tu scenu. Reditelj u međuvremenu nalaže Glumcima i Inspicijentu kako treba da se prikaže taj prizor.

Pastorku i Oca zamenjuju Glumci, tačnije Prvak i Prvakinja na pozornici. Otac i Pastorka celo vreme ubacuju svoje komentare dok Glumci izvode njihovu scenu. Naime, oni nisu zadovoljni time kako njihova drama postaje nešto što bi htelo da bude isto, ali nije. Reditelj potom uključuje ponovno Pastorku i Oca na pozornicu, ali Pastorka ne želi da glumi nešto što nije istina, dok Reditelj ne želi da prikaže kako je Pastorka umalo završila u krevetu s Ocem.

Pastorka traži Reditelja da im dozvoli izvesti njihovu dramu kako se ona uistinu odvila pa da onda urade s njom šta žele. Poziva Majku na pozornicu koja odbija da sudeluje jer njenoj patnji nema kraja: ona proživljava sve iznova i iznova i tako zauvek. Ipak, u toku odvijanja scene ona skoči između Pastorke i Oca. Tako završava prvi čin.

Otac i dalje pokušava da natera Reditelja da ih razume, no uviđa da on možda ipak ne može da razume jer on i Glumci gledaju na ovu probu kao na igru. Tu se ubacuje Prvakinja koja uvređeno odgovara kako ovo nije igra, već ozbiljna gluma. Otac pokuša da se drugačije izrazi te kaže kako je mislio na igru njihove umetnosti pomoću koje oni stvaraju iluziju stvarnosti. Reditelj se složi s time.

Otac objašnjava kako oni kao Lica nemaju druge stvarnosti osim ove iluzije, što zbunjuje i Reditelja i Glumce. Potom se obraća direktno Reditelju upirući prst u njega i pita ga zna li ko je on sam. U ovom momentu postaje jasno kako je Pirandelo time što je odbio smestiti Lica u neku dramu gde bi mogla odigrati svoje uloge kao i svi drugi likovi zamislio ovu dramu kao dramu nestalog pisca, čime zapravo nestaje smisao života likova.

Stvarna inscenacija dela osuđena je na neuspeh, ne zato što likovi sumnjaju u talenat prisutnih glumaca, već zato što u svom izlaganju vide samo beznadnu sliku sebe. Otac ističe Reditelju koliko je njegova struka – doneti razrađene likove na pozornici – zapravo čin ludila. Oni zahtevaju da se promenjivost, raznolikost ljudskog ega i njegovog iskustva odrazi na kruti oblik umetnosti. Otac time služi kao ogledalo ljudskog postojanja. Tako Reditelj, odnosno čovek, može pogledom u zrcalo videti da on živi kao nositelj bezbrojnih maski.

Otac objašnjava Reditelju kako su oni kao Lica stvarniji od njega i Glumaca te je time i njihova stvarnost istinitija od njihove, jer je njihova zapravo samo iluzija koja se menja iz dana u dan. Reditelj želi da u sledećoj sceni uvede Dečaka i Devojčicu pa stvara kulisu mesečine u vrtu. Želi da natera Dečaka i Devojčicu da progovore, na što mu Pastorka odgovara da neće dok god je Sin u blizini.

Sin odrešito krene da napusti pozornicu i pozorište, no Reditelj ga zaustavi. Pastorka mu spusti ruke i kaže Sinu da ode. Sin pokuša da se spusti s pozornice, no fizički ne može i ostane nagnut nad stepenicama. Sin svejedno ne želi da sudeluje u drami, ali mora da ostane.

Pastorka se obraća Devojčici za koju saznajemo da se utopila u bazenu u vrtu. Dečak u međuvremenu izvadi revolver iz džepa, no Pastorka ga otera nazad iza drveta gde je stajao. Sledi scena između Majke i Sina, no nje zapravo nema jer čim je Majka ušla u sobu, Sin je otišao. Majka moli Reditelja da joj pruži priliku da porazgovara sa Sinom i kaže mu šta je tišti. Otac nasilno pokušava da uveri Sina kako mora da pruži Majci tu priliku, no Sin jednako nasilno odbija. Majka se preči između njih. Sin uspeva da obori Oca na pod i govori kako on ionako predstavlja pisca, tj. onoga koji hteo da ih dovede na scenu.

Sin ipak popusti i ispriča šta se njemu desilo nakon što je izašao iz sobe u koju je ušla Majka: otišao je u vrt i ugledao Devojčicu u bazenu i hteo da uskoči u bazen i izvuče je, ali onda je ugledao dečaka koji je samo stajao i gledao utopljenu sestru u bazenu. Sin je hteo da se približi, no onda je Dečak upucao sebe. Majka, Sin i Glumci pritrče ka Dečaku, viču upomoć i odnose ga iza kulisa. Glumci se vrate, jedna skupina tvrdi da je stvarno mrtav, a drugi da je samo privid u pitanju.

„OTAC (ustajući i vičući među njima): Ma kakva fikcija! Stvarnost, stvarnost, gospodo! Stvarnost!
(Očajan, i on nestaje iza zastora.)“

Reditelj, vidno iscrpljen, pošalje Glumce kući jer je prekasno za nastaviti s probom. Kaže električaru da pogasi sva svjtla te da mu ostavi barem jedno da može da vidi kuda ide. Iza pozadinskog zastora upali se zeleni reflektor koji ocrtava velike i jasno definisane prikaze Lica, no bez Devojčice i Dečaka. Reditelj prestravljen pobegne s pozornice.

Zeleni reflektor se ugasi i vrati se prikaz mesečine te zdesna izađu Sin i Majka, sleva Otac, a nešto kasnije i Pastorka koja prasne u smeh kada ugleda ovo troje i otrči među sedala. Nastavi se smejati dok trči iz pozorišta, potom se spusti zastor.

Analiza likova

Reditelj – strog, želi da drži sve pod kontrolom. Želi da ga drugi slušaju, iznosi mišljenje bez dlake na jeziku i ne veruje Licima da su stvarni likovi. Lako plane, saoseća s Majkom i Pastorkom, no istovremeno samo želi dobru predstavu postaviti na noge, na kraju ne zna šta je zbilja, a štoprivid. Šokiran je smrću Dečaka i ogorčen je zbog toga što je potratio celi jedan dan na Lica, umjesto na probu „pravog“ pozorišnog dela.

„…s krutim šeširom na glavi, štapom pod rukom i velikom cigarom u ustima…“

Prvakinja – umišljena, sviđa joj se Prvak pa je ljubomorna kada on posvećuje pozornost Pastorki. Tvrdi da je Dečakovo samoubistvo stvarnost.

„Odevena sva u belo, sa ekstravagantno velikim šeširom na glavi i dražesnim pasićem u naručju; potrči prolazom između sedala u gledalištu i žurno se uspne jednim od stuba na pozornicu.“

Otac – preterano sladunjav i ponizan. Pokušava da nagovori Reditelja da bude njihov pisac, no uviđa da on ne razume ko su oni. Nasilan je prema Sin i nema nikakvu vezu s bilo kim iz porodice. Njegova prekomerna sklonost propovedanju ocrtava ga kao grubo nacrtanog lika i kao dvojnika pisca. Posebno insistira na „stvarnosti“ Lica, i on i Pastorka osećaju se otuđeno kada vide njihovu stvarnost igranu od strane glumaca.

„(…) ima oko pedesetak godina, proćelav je, ali ipak ne i potpuno ćelav, riđokos, gustih brčića gotovo obavijenih oko još svežih usana koje se često rastvaraju u nesiguran i prazan osmeh. Bled, posebno po širokom čelu, sjajnih i bistrih ovalnih modrih očiju. Nosi svetle hlače i tamnu jaknu. Na trenutke je slatkorečiv, na trenutke pak ima oštre i grube ispade.“

Majka – „pravo“ ime joj je Amalia, tuguje za smrću svoje dvoje dece i supruga, želi da uspostavi odnos sa Sinom.  Smatra kako joj je Otac naškodio i kako je on odgovoran za sve. Celo vreme trči za Sinom, pokušava da uhvati, nariče, jeca i plače. Užasnuta je kada shvati da je Otac u poseti Pastorki u javnoj kući, sprečava ih da učine bilo šta, živi večno u koroti.

„Majka izgleda prestravljeno i pritisnuto nepodnošljivim teretom srama i poniženja. Zastrta gustom koprenom udovice, odevena je skromno u crninu, a kad podigne veo ukaže se lice ne napaćeno, već poput voska, uvek spuštena pogleda.“

Sin – sam sebe naziva „dramski neostvarenim likom“, dosta mu je cele porodice. Oseća prezir prema Ocu i Pastorki i ne želi imati nikakve veze s dramom koju ostala Lica žele da iznesu. Pokušao je da spasi Devojčicu. Ne može da pobegne s pozornice jer je vezan uz priče ostalih Lica.

„…visoki mladić od dvadeset i dve godine, gotovo je ukočen u svom suzdržanom preziru prema Ocu i u namrštenoj ravnodušnosti prema Majci; nosi ljubičasti ogrtač i dugački komad zelene tkanine omotan oko vrata.“

Pastorka – ohola, bez dlake na jeziku. Mrzi Oca i Sina, zamera Majci i prezire Dečaka, jedino voli Devojčicu. Konstantno želi da Oca prikaže kao grešnika i izopačenog starca.

„(…) drska i gotovo bestidna osamnaestogodišnjakinja. Vrlo je lepa; i ona nosi crninu, ali upadljivo elegantnu crninu. Otvoreno pokazuje prezir prema plašljivom, tužnom i izgubljenom držanju mlađeg brata…“

Devojčica – ima otprilike četiri godine, ne govori, „pravo“ ime joj je Rozeta. Utapa se u bazenu dok je brat Dečak promatra. Drži se za skute Majke zajedno sa Dečakom

„…u beloj haljini s crnim svilenim pojasom oko struka, pokazuje naprotiv živahnu nežnost.“

Dečak – ima 14 godina, u crnini, ne govori. Upuca se revolverom i umire nakon što mu se sestra Devojčica utopi.  Plašljiv je, prestrašen i prikazan kao luđak. Drži se uz Majku.

„OTAC: (…) Pogledajte onog dečaka koji se stalno drži majke, prestrašen, ponižen… Takav je zbog njega! Možda je najmučnija upravo njegova situacija: osjeća se strancem, više no ostali, i doživljava, siroče, kao mučno poniženje, to što je primljen pod krov tako, iz samilosti…“

Madam Pače – vlasnica javne kuće, koja je zamaskirana u krojačku sobu. Govori napola španski, napola „naški“, groteskna je pojava. Iskorištava Pastorku kao prostitutku pod izlikom da nadoknadi Majčine propuste. Nosi periku, vrlo je vešta u manipulaciji te time i ona pomiče granice stvarnosti i iluzije svojim delima i riječima.

„…očajno debela ženturača s pompoznom vunenom vlasuljom boje mrkve i žarkocrvenom ružom zataknutom sa strane, na španski način; napadno namazana, obučena u nezgrapno otmenom stilu u upadljivo crvenu svilu, s lepezom od perja u jednoj ruci, druge ruke uzdignute da bi mogla da pridržava između dva prsta upaljenu cigaretu.“

Beleške o piscu

Luiđi Pirandelo (1867.-1936.) italijanski je dramaturg, romanopisac i književnik, a 1934. godine je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Rodio se na Siciliji, a Fakultet pohađa na Siciliji, pa u Bonu. Nakon što je odbranio naučni rad i postao doktor nauka italijanskog jezika iz područja dijalektologije, vraća se iz Nemačke u Rim i polako se uključuje u književni život.

Upoznaje se sa radom italijanskih naturalista, te se oseća njihov uticaj u njegovim ranim stvaralačkim delima. Prvo je pisao poeziju, a njegove prve objavljene zbirke pesama nosile su naziv „Veselo zlo“ i „Uskrs zemlje“.

Nakon toga počinje da objavljuje novele i romane, a vrhunac njegovog književnog stvaranja završava dramama. Tako je prva njegova objavljena novela „ljubavi bez ljubavi“, pa slede „Rajnske elegije“. Njegov prvi roman bio je „Izopštena“, a nakon toga objavljene su zbirke „Šale smrti i života“ i „Kad sam bio lud“.

Iako su mu i poslovni i privatni život obeležili problemi, on je svo to vreme proveo pišući. Tako je najveću pažnju dobio njegov roman „Pokojni Matija Paskal“ koji je napisao u teškim godinama. Za vreme njegovog stvaranja, psihički mu je obolela supruga, a malo pre toga propao mu je celi porodični kapital.

Nakon toga slede dela „Stari i mladi“, „Snimamo“, „Neko, niko i sto hiljada“ i neke od zbirki pripovedaka. Ipak, najpoznatiji je bio po pisanju drama. Objavio je čak 44 drame, a među njima se ističu „Tako je (ako vam se čini)“, „Šest lica traži pisca“, „Henrik IV“.

Autor: L.K.