Šešir profesora Koste Vujića

„Šešir profesora Koste Vujića“ humoristički je roman koji prati život legendarnog profesora nemačkog jezika Koste Vujića i događaje koji su obeležili njegovu poslednju godinu radnog veka kao profesoru i razrednom starešini jednog izuzetnog razreda.

Roman je objavljen 1983. godine, a nagrađen je nagradom Politikinog zabavnika te iste godine. Sastoji se iz sedam poglavlja, a iako svako poglavlje priča samo svoju priču, zajedno su povezane u jednu celinu.

Roman je ekranizovan u dva navrata, prvo u vidu TV drame iz 1972. godine koja je i poslužila kao inspiracija za pisanje romana. A drugi put 2012. godine, ali ovoga puta pod režiserskom palicom Zdravka Šotre. Obe ekranizacije, kao i sam roman, doživele su ogroman uspeh.

Radnja romana je smeštena je u Beograd, 1886. godine. Osim profesora Koste Vujića, u delu se javljaju mnogobrojni likovi: profesorove kolege, ali i učenici koji su uticali na tok radnje romana. Neki od njih su Jovan Cvijić, Mihailo Petrović, Jaša Prodanović i Milorad Mitrović.

Kosta Vujić je bio profesor nemačkog jezika u Prvoj muškoj gimnaziji, a njegovi maturanti su kasnije postali veliki naučnici, ali i još veći ljudi te su stavili veliki istorijski i naučni pečat u svetu.

Sam Kosta je bio pažljiv, tačan, originalan u ponašanju, odevanju i ishrani te konzican u izražavanju i pisanju. Iako je u početku bio strog prema učenicima, kasnije postaje blag i blizak s njima. Zbližio se sa učenicima do te mere da se poistovećivao sa njima.

Kosta Vujić je bio pomalo na svoju ruku i nije uvek poštivao pravila pa je često bio kažnjavan i premeštan. Đaci su ga obožavali, a nakon smrti je ostao upamćen po šeširu s kojim bi se nestašni đaci zabavljali na njegovim časovima.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: 1886. godina

Mesto radnje: Beograd

Tema dela: svakidašnjica profesora Vujića

Ideja dela: mudrost profesora u oblikovanju mladih umova njegovih učenika

Kratak sadržaj prepričano

Kostu Vujića u šeta prema školi. On gaji neopisivu ljubav prema šeširima koje prilježno čuva, te je i veliki gurman, pa ne može da odoli dobrom ručku. Uz sve to, on je strastveno učestvovao u ulepšavanju Beograda. Zato na pitanje Jovana Ilića zašto svraća u kafanu, profesor duhovito odgovara: „Kiselo mleko, gospodar Jovane. Najbolje je na ovom delu geografske mape. Ja bih, zbog njega, ovo mesto označio kao posebnu znamenitost…“

Već u ovom poglavlju javljaju se dva maturanta bitna za ovaj roman. Prvi je Mihailo Petrović, poznatiji kao Alas, koji je pokušao da objasni svoju teoriju kako je profesor Kosta došao do najkraćeg puta koji vodi ka svim kafanama. Prema toj teoriji, profesor je unajmio jednog seljaka da sa magarcem prati putanju i da ispred svake kafane magarac dobije šaku zobi. Onda je seljak morao da pusti magraca da sam pređe utvrđenu putanju dva puta i tako je pronađen najkraći put.

Drugi pomenuti maturant je Milorad Mitrović, zaljubljeni pesnik čije srca kuca za gospođicu Marinković, ćerku ministra Marinkovića. Zanet u svojim mislima, Milorad Mitrović se umalo nije sudario sa profesorom, što nam puno govori o njegovoj romantičnoj i zaljubljivoj prirodi.

Prve muške maturanti

Razred koji je vodio profesor Kosta bio je nepredvidiv po svojim nestašlucima, zato bi on uvek prvo zastao pre nego što bi ušao u učionicu. Redovno su mu priređivali iznenađenja, a prvo koje se pominje u knjizi je kada su uzeli greške profesora Zečevića. Kada mu je profesor Zečević to predočio, profesor Kosta je stao u odbranu svog razreda, verujući da to oni nisu učinili. Kada je ušao u razred i pokušao da to predoči i razredu, dolazi do razgovora s Mihailom Petrovićem, u kome se njih dvojica nadmeću čija će reč biti poslednja. Zatim se ovo prepiranje pretvara u učestvovanje celog razreda. Svi su složni i staju na stranu Petrovića koji je poslat u ćošak. Tu se uvode i novi likovi poput Pavla Popovića i Jovana Cvijića.

Jovan Cvijić objašnjava da je Mihailo Petrović dokazao da profesor Zečević ne zna nijedan datum bez svojih beležaka, tako što je na prethodnom času Profesor Zečević predavao ceo čas, ali nije znao nijedan datum tačno kako je bilo napisano u beleškama. Tada profesor Kosta kažnjava Petrovića tako da kupi knjigu biblioteci, jer je smatrao da kada se učenici kazne, mora se dobiti i neka korist. Mihailo Petrović Alas je poslao beleške profesoru Zečeviću poštom iz Zemuna, što je izazvalo izvinjenje.

Direktor škole Đura Kozarac pozvao je profesora Vujića na razgovor u kancelariju i upitao ga o knjizi pod imenom „O demokratiji“ pisca Aleksisa de Tokvilja. Knjiga je štampana 1872. godine i to pod uticajem Svetozara Markovića. Prema direktorovom mišljenju ta knjiga je problematična, jer izražava ideje slobodne države. Između direktora i profesora javlja se rasprava o tome kako se ponašaju maturanti i da li bi trebalo nešto uraditi po tome.

U ovom poglavlju vidi se da je profesor Kosta Vujić vodio svoj razred sa velikim razumevanjem za njihove nestašluke. Mihailu Petroviću je dao dozvolu da polaže za alaskog majstora. Još jednom se javlja složnost u razredu: pomerali su klupe da bi Jovan Cvijić mogao po učionici da šeta i čita. Profesor je odustao od kazne da donesu knjigu u školu, ali je zato poveo Pavla Popovića u šeširdžinicu i tu saznajemo da će se Pavle Popović kasnije baviti književnošću, a da će jedan njegov budući učenik biti Jovan Skerlić, čiji je otac vlasnik šeširdžinice.

Vraćamo se u školu gde Milorad Mitrović ponovo kasni jer je išao da vidi gospođicu Marinković, ali tada je akcenat ponovo na Mihaila Petrovića i njegov talenat za sviranje violine. Kaže se: „On je violinu donosio svaki dan u školu, otkad je 7. februara 1883. godine, Čeh Josif Svoboda postavljen za profesora muzike i notnog pevanja. Prvo Svodobino otkriće bio je Mihailo Petrović“.

Koliko je poštovanje razred imao prema svom starešini, vidi se po načinu kako ga dočekuju. Svi su bili ozbiljni. Mihailo je onda zasvirao violinu, dok su ostali zapevali, a kada je pesma bila gotova, profesorov šešir je izleteo kroz prozor pa je izabrao dva učenika da odu po njega. Počinje priča o redarstvu, a do kraja godine je za to kažnjen Jakov Prodanović, profesor želi da ga kazni još jednom, ali se pobunio Jovan Cvijić koristeći argument da je sledeće nedelje poslednja nedelja do mature. Profesor je poslao i njega i Prodanovića u ćošak, a utom su se vratili i Branislav Rajić i Vasilije Simić noseći šešir. Zatim počinje da ih propituje i da im zaključuje ocene, ali usled njihovih upadica zvonilo je i propitivanje je odložio za naredni čas.

Spomenik profesoru Vujiću

U ovom poglavlju se pominje spor između profesora Koste Vujića i kamenoresca Krunoslava Spasica zbog nadgrobnog spomenika. Naime, profesor je rešio da napravi sebi spomenik za života jer nema porodicu koja bi o tome povela računa. Problem se javlja u tome što je kamenorezac ukucao 18 i na taj način nije ispoštovao želju profesora Vujića da bude ukucano samo 1. Profesor Vujić se sam brani, nije želeo da pravi dodatne troškove, a i uveren je u svoju pobedu. Ono što je zanimljivo je sam argument koji je profesor naveo, a to je da je rezervisao sto u nekoliko lokala i to za 31. decembar 1900 godine. Kamenorezac tvrdi da je hteo da se nagodi sa profesorom i da se spomenik popravi umetanjem nekog parčeta kamena umesto osmice. Međutim, profesor je dobio spor. U ovom poglavlju vidimo koliko je on bio uporan i istrajan u svemu što naumi, ali takođe vidimo i njegovu volju za životom, mladalački duh i jednostavno koliko je voleo život.

Opravdanja Jovana Cvijića

Profesor Kosta Vujić zatiče razred koji je miran i nalazi se na svojim mestima, a onda je shvatio da su samo hteli da se našale sa njim. Počinje diskusiju sa Jovanom Cvijićem zbog toga što je propustio čas u petak, a Jovan se pravda time da se udario u stub ispred pozorišta. U to vreme se pojavljuje velosiped- prevozno sredstvo nalik bicikli, čiji je jedan točak veći od drugog, ali zanimljivo je to kako je i u tom vremenu postojala bojazan od novina. Tada profesor saznaje da su svi učenici članovi Srpskog velosipedskog društva. Dogovorili su se da sutra svi idu na Savu, a za domaći rad su imali da pripreme opise reka iz Geteovih dela i da ih prevedu sa nemačkog na srpski. Zanimljivo je kako su profesorovi zadaci imali smisla, ali ne samo u pukom odrađivanju domaćih zadataka, već i da se mogu iskoristiti u životu.

Stambeni pogledi profesora Vujića

Profesor Kosta Vujić se svake godine selio za Đurđevdan, običaj po kom je birao stanove bio je jednostavan, išao bi u one ulice u kojima nije pre stanovao. A ove godine je izdvojio vreme da poseti Ulicu ruzmarina. Profesor nije voleo da živi u zgradama na spratovima i to svoje gledište je izneo profesoru Joviću. Svaku kuću koju je pogledao, odbijao je iz nekog razloga – ili je kapija bila preuska ili je gazdarica nosila crninu za svojim mužem ili je klozet bio loše urađen. Profesoru je bilo vrlo bitno kakav nužnik je iznajmljena kuća imala. Nailazi na kuću vlasnika Ivkovića, koji ima prostrane i svetle sobe. Ali je profesor insistirao da prvo pogleda nužnik i zahteva da se sa desne strane naprave police: „gde ću leti da držim jabuke, kruške i šljive, a zimi kompote?“, a da na vratima napravi badžu u obliku srca kroz koje će moći da „zvrckam koštice od voća koje jedem“. Pošto je Ivković pristao, dogovorili su se. A učenici su shvatili zašto se profesor Vujić seli – da se time izgradi neki novi nužnik, a da je 30 seoba zapravo 30 nužnika.

Maturanti u nedelju

Ovo poglavlje počinje time što maturanti čitaju posmrtne liste dok čekaju profesora da stigne. Jovan Cvijić slučajno je naleteo na profesora Kostu i tada započinju razgovor kako je Jovan uspeo da nađe raznorazne fosile. Onda profesorovo pažljivo oko primeti da Jovan Cvijić čita knjigu na engleskom i tada sazna da ga je Jovan Cvijić naučio uz savete profesora Andre Nikolića samostalno.

Zatim prelazimo na razgovor profesora Vujića i profesora vojnog vežbanja Đure Rašića, pešadijskog poručnika, nazvanog Đura Disciplina. Maturanti su napravili pajaca po njegovom liku i kačili ga iznad profesorove glave namesto slike njegovog veličanstva kralja Milana. Profesor Vujić je za kaznu predložio da Rašić kazni đake egzercirom do istorijske tvrđave srednjovekovnog Žrnova na Avali. Profesor Kosta se prisetio prvog nestašluka – zbog meteža koji se javljao ispred škole i zbog toga što su građani morali da stoje na sredinu blatnjave ulice.

Tadašnji direktor Prve muške gimnazije je doneo odluku da se zabrani svakom đaku izlazak iz zgrade. Ako bi neko od đaka izašao, nije mogao da se vrati jer je poslužiteljska straža stajala na vratima. Tada su se učenici požalili svom tadašnjem razrednom starešini Marku Velizariću, njihovom tadašnjem razrednom starešini, da ne mogu da izdrže da ne pojedu ništa do kraja časova pa im je on predložio da ponesu od kuće šta imaju, ali da ih drže na skamijama (tadašnjim klupama). Oni su poneli ono što im se činilo najsmešnijim. Profesor Kosta je bio zapanjen njihovom dosetljivošću da ponesu tako nešto. Kako je počela prva dosetka, tako su se nizale i druge.

Učenici su jednog dana iskosili levi i desni red skamija. Objasnili su profesoru da na taj način vežbaju akcente u francuskom jeziku. Zatim su pokušali da podvale aparat za proizvodnju i isterivanje gasa. Otkrivanjem ih je posramio, rekavši da je sve očekivao, ali ne tako nešto.

Najveći problem bio je što nikad nije mogao da shvati njihova politička uverenja. Kako nam je poznato, profesor Kosta nije voleo politiku i nije se njime bavio i verovatno zbog toga ih nije ni razumeo. Jedan od najvećih nestašluka političke prilike je bio to kada su gimnazijalci učestvovali s velikoškolcima u Danu najveće đačke demonstracije XIX veka. Sporna predstava bila je Rabagas koju su đaci svhatili kao komediju s demokratijom, pa su je prekinuli zviždanjem i čegrtaljkama. Nisu se dali iznenaditi na pojavu žandarmeriji, ušli su u pozorište obučeni po modi i noseći štapove koje su kasnije iskoristili kao napad na žandarme. Smatra se da je glavni krivac koji je ubedio gimnazijalce jeste velikoškolac Branislav Nušić koji je sačekao žandarme u busiji, a potom ih zajedno sa ostalima gađali kamenicama. Profesoru Vujiću bilo je najteže da brani svoje odeljenje pred direktorom Đurom Kozarcem. Nije mu bilo lako ni sa ostalim kolegama, ali je nekako sa direktorom bilo najteže.

Profesor se Vujić seli

Profesor Vujić se svakog ponedeljka sređivao u berbernici Ilkića. Ovo poglavlje počinje tako što saznajemo iz njegovog razgovora sa berberom da je spomenik stigao. Profesor izlazi iz berbernice kada ugleda ministarsku kočiju. Pošto je video da se sat ne poklapa, on krene da ga prati, a onda naleti na zbunjenog Milorada Mitrovića. Fijaker se zaustavio pred školom, a direktor je pozvao profesora Kostu da dođe u kancelariju. Kako je profesor Vujić saznao, gospođa gospodina ministra se požalila na Mihaila Petrovića i Milorada Mitrovića da su pevali ispred kuće porodice Marinkovića.

Profesor se vratio u učionicu i ispitao Mihaila i Milorada. Mihailo je odgovorio da su pevali serenadu pod prozorom i da nisu galamili. A onda je profesor saznao da su pevali gospođici Mirjani Marinković, ćerki ministra. Mihailo je uporedio njihovo pevanje sa pevanjem u kome je učestvovao sam profesor Kosta i Branko Radičević i na taj način se profesor Kosta prisetio svojih mladalačkih dana.

Pesma koju su Mihailo i Milorad pevali je pesma koju je napisao Milorad Mitrović. Njegov pesnički talenat je ocenio profesor Andra Nikolić i smatrao je da Miloradove pesme imaju veliku književnu vrednosti. Mihailo Petrović je uspeo da ubedi profesora da mu odsviraju pesmu i profesor se složio da je lepa. Mihailo Petrović je onda zatražio da ih kazne, ali je profesor rešio da to ostavi za sutra. Pozvao ih je sve da budu u pola 4 u njegovoj avliji.

Kada se profesor Vujić selio, imao je običaj da unajmi troja kola i fijaker. Profesor Vujić je posedovao mnogo zanimljivih stvari, ali verovatno je među najzanimljivijima bio čiviluk s njegovim šeširima. Ispod svog kreveta držao je cigle, pa je valjalo i njih preseliti. Profesor ih je podelio u lanac i onda je naredio da se cigla prenosi iz ruke u ruku, komad po komad. Cigla je bila apatinska, a prema profesorovim rečima bila je najbolja jer se profesor Vujić plašio vlage u zemlji, pa je nameravao da te cigle budu iskorišćene kada ga budu sahranjivali. Ovog puta su uspeli da prenesu cigle, a da nijednu ne razbiju i da ih spakuju tako kako treba.

Profesor Kosta se zapitao kako će se seliti kada bude bio u penziji – neće radnici tako pažljivo brinuti o ciglama. Pavle mu je odovorio da su se oni dogovorili da mu pomognu u selidbi čak i kada ode u penziji. Na zidovima stanova koje je iznajmljivao nije držao slike svojih roditelja ili svoje slike, ali jeste jedan barokni ram sa pismom – pesmom Branka Radičevića. To je dokazalo da su bili veliki prijatelji i da je profesor Kosta zaslužan što su Brankove knjige stigle u Beograd.

Kada se vratio u školu, profesora je sa nestrpljenjem dočekao direktor Đuro Kozarac želeći da sazna za kaznu. Profesor Vujić se odlučio da ne kazni učenika, jer za to nema razloga. Direktor Kozarac se pobunio zato što je žalbu uložila supruga ministra, ali je profesor ostao čvrsto pri svom stavu da ne želi da ih kazni zbog pevanja serenade. Ali i sam direktor ima pravo da kazni učenike tako što će im udeliti ukor, no pošto je to prevelika kazna, obojica znaju da direktor neće to učiniti. Razgovor se završio profesorovim odbijanjem da kazni svoje učenike, govoreći da mu je svejedno da li ići u penziju po kazni ili po zasluzi. Knjiga se završava tako što su učenici poslali profesoru Vujiću karikaturu.

Analiza likova

Profesor Kosta Vujić – prema knjizi, profesor je opisan kao: „Krupan, odebeo, sa neobičnim hodom, nebilo rečeno smešnim jer je u stranu bacao stopala. Sem šešira, o kojem je pobožno vodio računa, sve je na njemu bilo pomalo zarozano, kao kod starog neženje i boema, a ipak kao saliveno, jer se drugačijim nije dao ni zamisliti. Odevao se u šira odela i u toj komotnosti bilo je neke samo njegove elegancije.“

Ono što krasi profesora Kostu Vujića su njegove izvanredne osobine. Apolitičan je, a opet uvek ostaje pri svom stavu i čvrsto ga brani. Ne boji se posledica i ne posustaje, njegov profesorski talenat je bez premca. To što razume ono što njegovi učenici prave nestašluke, način na koji rešava te probleme pokazuje odlike pravog profesora.

Mihailo Petrović Alas – izvanredan matematičar, s neopisivim darom za pecanje. Njegova oštroumnost i zanesenost matematikom, ali izvanredni talenat za sviranje violine ono su što krasi ovog mladića. Mihailo je u svakom nestašluku među glavnim akterima.

Dobar je prijatelj što se vidi prilikom sviranja serenade za gospođicu Marinković. Mihailo je izuzetno talentovan za matematiku i uvek ima spreman odgovor na svako pitanje, bilo ono matematičko ili ne. Brzo računanje i poznavanje činjenica koje su naizgled nebitne ostavljaju nam utisak da je možda baš on profesorov miljenik.

Jovan Cvijić – zainteresovan za knjige, pa ga stalno možete videti kako hoda i čita. Takođe je zainteresovan i za proučavanje zemljišta. Zna tri jezika: nemački, francusk i i engleski koji je sam naučio, što nam samo daje do znanja koliko je talentovan. Takođe, uvek ima spreman odgovor na sve, ali je svaki njegov odgovor potkrepljen dobrim i validnim argumentom, što olakšava njegovo pravdanje profesoru za nešto što je uradio ili nije, a trebao je.

Milorad Mitrović – pesnik sa istančanim talentom. Zaljubljen je u gospođicu Mirjanu Marinković, kojoj je s Mihailom pevao serenadu pod prozorom. Izuzetno je darovit za ljubavne pesme, ali je njegov dar bio uočljiv i u rodoljubivim pesmama, objavljenim u Srpčetu. Upravo njegova blaga priroda je ta koja ga oslikava kao pravog pesnika. Profesor Vujić ga upoređuje sa Brankom Radičevićem.

Jakov Prodanović –  još je u svojim gimnazijskim danima pokazivao zainteresovanost za politiku i pokazivao potrebu da promeni svet. Takođe bio je i bibliotekar tajne biblioteke pa je svojim drugovima davao da čitaju one političke spise za koje je mislio da su vredni i da izražavaju prave ideje.

Beleška o piscu

Milovan Vitezović značajan je srpski pisac i scenarista. Rođen je 1944. godine u Vitezovićima kod Kosjerića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Tubiću, Užicu i Kosjeriće te Beogradu. Nakon srednje škole u Beogradu je upisao Filološki fakulete, gde je diplomirao na odseku za opštu književnost. Takođe je diplomirao i na Fakultetu dramskih umetnosti na odseku za dramaturgiju.

Nakon fakulteta Vitezović je radio kao operativni urednik u Narodnim novinama. Bio je urednik revije Susret omladine i radio je za glasilo Čivija, kao urednik za književnost. Na Radioteleviziji Srbija bio je urednik igranih serija, a onda postao glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS-a. Vitezović je pisao za Nacionalnu reviju, a od 2001. radi kao vanredni profesor na Fakultetu umetnosti, gde predaje kolegij Filmski i TV scenario.

Vitezović je član srpskog PEN centra i Udruženja književnika Srbije. Objavio je preko četrdeset knjiga, koje su izlazile u preko 150 izdanja. Njegove radove možemo da pronađemo u mnogim antologijama kako srpske, tako i svetske proze, ali i poezije, tv-drame, književnosti za djecu i fantastike. Vitezović je pisao i aforizme, koji su objavljivani u mnogim evropskim novinama, te prevedeni na brojne jezike, među kojima je je italijanski, švedski, grčki, rumunjski, hebrejski i drugi. Njegovi aforizmi, objavljeni u zbirci „Srce me je otkucalo“ svojevremeno su bili zabranjivani, pa čak i spaljivani. Vitezović je pisao i tv-drame, televizijske serije, pozorišne tekstove i filmske scenarije.

Njegovi naznačajniji romani su „Šešir profesora Koste Vujića“, „Lajanje na zvezde“, „Milena iz Knez Mihailove“, „Sveta ljubav“, „Čarape kralja Petra“ i drugi. Njegova poezija za decu sabrana je u delima „Zeleni miš“, „Lepim suncem odlikovani“, „Sve boje sveta“ i drugima, te u „Antologiji jugoslavnske poezije za decu“. Neke poznate Vitezovićeve drame su „Gde cveta limun žut“, „Đačko doba“, „Kraljevina Srbija“ i druge. Neki njegovi pozorišni tekstovi su „Disko“, „Tesno doba“, „Dobro došli…“ i drugi, a filmski scenariji „Vanbračna putovanja“, „Branislav Nušić“, „Snovi, život, smrt Filipa Filipovića“ i drugi.

Za svoj radi Vitezović je dobio mnoga prznanja i nagradne. Među njima najvažnije su Kočićeva nagrada, koju je dobio 2005. godine, nagrada Zmajeve dečje igre iz 1978. godine i nagrada Meša Selimović iz 2000. godine.

Autor: S.S.