Selo

Pesma Selo, Jovana Dučića, pripada ciklusu pesama koje nose naziv Jadranski soneti, objavljena 1929. godine. Nekoliko opisa iz ove zbirke čine čast našoj poeziji. Veći deo Dučićeve poezije je deskriptivan. Znatan deo pesama je lepo izvedena i impresivno izražena slika. Dučić je dosta pažnje posvetio formi, čak je tako i osećao, onim što je neposredno dato, onim što je spoljno. Dučić je više bio pesnik osećaja nego što je opisivao osećanja, više deskriptivan nego intelektualan.

Uticaj francuskih pesnika se oseća u Dučićevoj poeziji. Pesnik nam opisuje ribarsko seoce „poleglo na stenu“, more kako spava u „nemom blistanju“ dok u daljini izbija časovnik. Dučić nije u stanju da izađe iz sebe, u životu vidi samo oblike i konture, oseća šumove, oseća ljubavnu freneziju i gorčinu koja posle toga ostaje. Kod deskriptivnih pesnika bilo bi logično pomisliti kako oni boje savršeno raspoznaju i razvijaju. Međutim, kod Dučića boja koju on vidi, upravo nije boja, već sivo, mutno, tamno, bezbojno. Za Dučića je zapad plav, nebo ljubičasto, noć plava, hladno srebro, modro inje, mlečna magla…

Dučić nam kao naknadu za gore navedeno daje, odnosno ima, jako razvijen osećaj za šum. Malo koji od srpskih pesnika tako potpuno oseća treperenje zvuka „izbija časovnik…“ Pesnik naročito voli noć koja se spušta i diže sa nemim šumom. U tom živom osećaju spoljnog sveta, njegovi opisi su tako potpuni, impresivni i lepi. Kod njega prepoznajemo izvesnu suptilnost, a u isti mah i težnju da se stara o realističnoj slici, tačnoj pojedinosti koja izaziva željeno osećanje. Ovom zbirkom Dučić je pokazao u kojoj meri je u raniju neoromantičarsku predstavu prošlosti uključio i mitologiju ličnog i zavičajnog, stapajući ih jedinstvenom vizijom Mediterana i kulture.

Dučićevo stvaralaštvo može se podeliti na tri faze:

Prva, Vojislavska faza, u kojoj se oseća uticaj Vojislava Ilića na Dučičevu poeziju. Ova faza traje do Dučićevog odlaska u Ženevu u kojoj se razvija u okvirima domaće pesničke tradicije.

Druga, parnaso-simbolistička faza koja traje do Prvog svetskog rata u kojoj dolazi do radikalnog raskida s prethodnom fazom i Dučić počinje stvarati pod uticajem francuskih pesnika. Teži se ka otmenosti i savršenstvu forme.

Treća faza je postsimbolistička faza koja nastupa nakon Prvog svetskog rata, kada Dučić dostiže misaonu i umetničku zrelost. Više nego ljubavni i rodoljubivi, Dučić je bio pesnik prirode. Kreće se od deskriptivnog ka misaono-simbolističkom načelu.

Selo – analiza pesme

Iz Trstenog

Vitorog se mesec zapleo u granju
Starih kestenova; noć svetla i plava.
Kô nemirna savest što prvi put spava,
Tako spava more u nemom blistanju.

Čempresova šuma bdije; mesec na nju
Sipa svoje hladno srebro; odsijava
Modro letnje inje sa visokih trava.
Zatim krik. To kriknu buljina na panju.

Ribarsko seoce poleglo na stenu,
I sišlo u zaton; i kroz maglu mlečnu
Jedva se nazire, kô kroz uspomenu.

Sve je utonulo u tišinu večnu.
Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko
Izbija časovnik kog ne čuje niko.

Dučićev stih je gladak, melodičan, vrlo ritmičan, sa puno gipkosti. Pesma Selo je sonet. Sonet je pesma od četrnaest stihova, pesnički oblik od dva katrena (dve strofe od po četiri stiha) i dve tercine (dve strofe od po tri stiha). Kada želimo napisati sonet, najpre sebi određujemo rimu, pa strofe i zatim stihove ispunjavamo slikama, odnosono porukom. Rima u pesmi Selo je obgrljena, rimuju se prvi i četvrti, a drugi i treći stih. Prve tri strofe u pesmi nam daju opise, dok u četvrtoj pronalazimo elemente misaone poezije.

Na početku pesme nalazimo jednu pojavu koja se naziva opkoračenje. Obično je da jedan stih predstavlja jednu misaonu celinu. Međutim, kada u naredni stih prenesemo nekoliko reči takvu pojavu nazivamo opkoračenje „Vitorog se mesec zapleo u granju starih kestenova…“ Pesnik nam predstavlja mesec. Uz njega nam daje epitet vitorog (savijenih rogova, vitak) i zapravo zaključujemo da je to mlad mesec. Mlad mesec prema verovanjima donosi radost i sreću. Rogovi se dovode u vezu sa mesecom prema izgledu i to je metafora. Mesec nas asocira i na noć, tamu, simbol je smrti. Vidimo da se zapleo u granju starih kestenova, kao da je upao u zamku, što nam može izazvati izvesnu dozu uznemirenosti. Dajući nam sliku meseca koji se zapleo, pesnik prividno zaustavlja vreme.

Pesnik kao da prirodu posmatra sa visine. Kao da se nalazi između života na zemlji i smrti koja lebdi iznad njega. Tako pesnik može sagledati vreme koje prolazi , može sagledati sve životne nedaće koje prate čoveka kroz život. Pesnik tako traga za onim što bi ga moglo učiniti besmrtnim, nečim što bi ga vinulo u beskraj. To zapravo može biti sama poezija. Putem umetnosti živeće duže, njegova poezija živeće večno zbog svoje lepote.

Kestenovi su simbol nade i tolerancije. Kestenovi mogu buditi sećanje na detinjstvo, na vreme koje je prošlo. Dučić je živeo na dubrovačkoj obali i zbog toga nas njegovi simboli navode da na ovaj način dokučimo njihovo značenje. U jednom svom putopisu Pisma sa Jonskog mora možemo pročitati sve o Dučićevom odnosu prema zavičajnom tlu. Noć je u pesmi svetla i plava. Noć je simbol zla i sile tame, dok je plava boja simbol beskonačnosti , boja istine, sreće, snova, čistine i vedrine. Možda je ta boja jedina nada koju možemo nazreti u tamnoj noći, kao što ni mesec nije slučajno zapleten u grane kestenova koje ga zadržavaju ne bi li pronašao nadu.

Savest je nemirna. Nemirnu savest imaju oni koji su uradili nešto loše, koji su nekome naneli zlo, slagali nekoga, ukrali… Zbog toga je ova savest nemirna, možda i ona traga za onom nadom iz prethodnog stiha. Nasuprot tome imamo more koje spava u nemom blistanju. More je mirno, nema ni talasa, sve je tiho. Uprkos tome more blista u svom postojanju i trajanju. Ta blistavost mora može poticati od toga što ono postoji uprkos tome što vreme prolazi. Mir koja se oseća noću samo je prividna, jer sa dolaskom dana talasi ožive. Tako isto i našu nemirnu savest prividno, odnosno trenutno, možemo umiriti.

U drugoj strofi nalazimo čemprese. Oni se obično vezuju za groblja i smrt, nihova uloga je da čuvaju mrtve, pa tako oni i u ovoj pesmi bdiju nad nečim. Ovde imamo šumu čempresa koja možda bdi nad minulim životom jednog sela. Šuma je u isto vreme simbol života i smrti, i rađanja i umiranja. Mesečeva svetlos koja obasjava šumu je boje srebra, hladnog srebra. Srebro je simbol čistote, božanske mudrosti, ali i pohlepe. Pošto mesec simbolizuje smrt i sada baca svetlos na čemprese, možemo zaključiti da to zapravo sama smrt traga za ljudskom dušom, hladna je i mirna, pohlepna.

U narednom stihu nalazimo inje. Znamo da se inje javlja u zimu i nikako ga ne možemo zateći u letnjem periodu. To zapravo pesnik vidi mesečevu svetlost na travi. Ta svetlost asocira pesnika na inje koje je hladno, najavljuje nam prisustvo zime, zime i hladnoće koju zapravo donosi smrt. Epitet modro stoji uz inje, što nam simbolizuje mudrost. Mudrost je osećati smrt, biti svestan njenog prisustva. Krik na kraju strofe je ljudski, krik uplašenog čoveka ili čoveka u nekakvoj opasnosti, strahu. Nakon njega imamo i krik sove koja u pesmi predstavlja pretnju, smrt koja vreba sve. Buljina je zapravo sova koja takođe može biti i simbol mudrosti, odnosno svesna je smrti koja vreba.

U trećoj strofi nam se govori da je sva ova patnja zadesila ribarsko selo. Deminutiv seoce nam ukazuje na to da je selo malo i verovatno siromašno. Zaklonjeno je u zalivu i život u njemu jedva razaznajemo. Posmatramo ga kroz mlečnu maglu koju nam baca mesec. Sve pokriva smrt, sve se jedva može nazreti. Uspomena koju donosi ova magla je nešto što nismo zaboravili, nešto što zauvek ostaje u nama uprkos svemu. Ovaj stih se može povezati sa prvim stihom, sa mesecom koji smo već pomenuli i smibolizuje nam smrt koja se nadvila nad celim selom. Ribolov je simbol traganja, izvlačenja nečeg nesvesnog što se nalazi u nama. Kao dopuštanje da ono što je tajno iznesemo na površinu, da pokažemo u stvarnosti. Uhvatiti ribu znači zapravo pronaći sreću.

Sve je utonulo u tišinu večnu. Čak i vreme koje prolazi niko ne čuje i ono gubi svoje značenje. Vreme koje niko ne čuje i nije vreme. Ono nije ni prošlo, ni buduće, nestalo je. Ovaj nestanak opet vezujemo za smrt. U smrti vreme nije bitno, nema ga. Časovinik je simbol života i kao da svoje poslednje trzaje daje u ovoj noći. Te otkucaje nema ko da čuje, sve je neprekidna tišina. Vreme prolazi nezavisno od nas i naših misli. Prošlo vreme se nikada ne može vratiti. U stvarima oko nas treba uvek pronalaziti ono najbolje i zapravo te stvari imju onakav izgled kakav im daje naša duša.

Prvih godina svoje delatnosti Dučić je bio verni sledbenik pesnika srpske književnosti. U izboru tema, metra, išao je putem kojim je koračao i mladi Vojislav Ilić. Međutim, na kraju se oslobađa tih okvira, odbacujući okove „vojislavizma“. U Ženevi i Parizu upoznaje se sa savremenom francuskom školom, naročito sa simbolistima. Osećajući da je uz pomoć njih otkrio svoj pravi poziv, postaje najbolji predstavnik francuskog modernizma u srpskoj književnosti.

Beleške o autoru

Jovan Dučić bio je jedan od najznačajnijih srpskih modernističkih pesnika. Rođen je u Trebunju, najverovatnije 1872. godine, iako neki historičari kažu da je rođen 1874. Jovanov otac bio je trgovac i poginuo je 1875. godine u Hercegovačkom ustanku, a majka mu je umrla 1900. godine. Jovan je imao još dvojicu braće iz majčinog prvog braka.

Jovan je išao osnovnu školu u rodnom mestu. U Mostaru je završio trgovačku školu, jer se tamo preselio s porodicom, a zatim krenuo u Učiteljsku školu u Sarajevu. Diplomirao je u Somboru 1893. godine.

Nakon završenih škola radio je kao učitelj po raznim mestima. Dok je radio u Bijeljini, napisao je patriotske pesme „Otadžbina“ i „Oj, Bosno“ zbog čega ga je Austrougarska vlast poterala iz tog mesta. Nakon toga Dučić nije mogao da pronađe posao kao učitelj, sve dok se nije zaposlio u jednoj manastirskoj školi. Kao učitelj je radio i u Mostaru, gdje je s Aleksom Šantićeom pokrenuo časopis Zora i Književni krug. U Mostaru je takođe bio uhapšen i otpušten s posla. Iste godine otišao je na studije u Ženevu. U inostranstvu, tačnije u Ženevi i Parizu, proveo je desetak godina, održavajući veze s prijateljima u Mostaru i sarađujući s domaćim novinama i časopisima.

Svoju književnu karijeru započeo je još u ranoj mladosti. Već 1890. godine u srpskim i južnougarskim časopisima pojavila su se prva dela mladog pesnika. Više nego svi njegovi zemljaci bio je prevođen na strane jezike. Popularnost koju uživa u svim slovenskim zemljama potpuno je zaslužena.

Dučić je u Ženevi diplomirao pravo i vratio se u Srbiju, gde je dobio posao pisara. Takođe je bio i suosnivač Narodne odbrane u Kraljevini Srbiji. Postao je diplomata i posao ga je vodio po raznim delovima Evrope i Bliskog Istoka. Za vreme Drugog svetskog rata, Dučić je bio u Portugaliji, odakle je iste godine otišao u Indijanu, u SAD. Tamo je vodio organizaciju srpske dijaspore. Pisao je pesme, novinske članke i političke brošure. Njegove pesme bile su posebne i veoma su uticale na razvoj srpskog modernizma. Pesme su mu objedinjene u mnoge zbirke pesama, među kojima je i zbirka „Pesme“ – prva zbirka, koju je izdao 1901. godine. Osim poezije, pisao je i prozu, literarne eseje i studije.

Dučić je umro 1943. godine u Indijani u SAD-u, a njegovo telo je tek 2000. godine prebačeno u rodno mesto Trebinju, što mu je bila želja za života. U sećanje na Jovana Dučića i njegovo posebno i važno mesto u književnosti, svake godine dodjeljuje se nagrada za pesništvo „Jovan Dučić“, kao deo manifestacije „Dučićeve večeri“ u gradu Trebinju.

Autor: J.I.