Selice

Desanka Maksimović jedna je od najznačajnijih srpskih pesnikinja. Bila je takođe i pripovedač, romanopisac i značajna autorka dečjih priča. U svom dugom i plodnom stvaralačkom životu objavila je pedesetak knjiga, među kojima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka i putopisa. Ipak, ostala je najpoznatija po svojim pesmama i književnosti za mlade. Lirski opus joj je tematski varirao od rodoljubnih do ljubavnih pesama, od razigranih devojačkih, pa sve do dubokih, osećajnih. Ali svima je bio zajednički poseban lirski izraz koji je Desanka stvorila.

Njene pesme bile su razumljive i naizgled jednostavne, ipak krasile su ih posebne, strogo određene forme. Unatoč tome, pjesme su joj bile jasne i nadasve iskrene. Njima se otvarala prema čitatelju, dopuštajući da on prodre u samu bit njenih verovanja koje je usadila u svoju poeziju. Pesme su joj služile za prenošenje dobrote i iskrenosti svetu. Takve su bile i njihove teme, od iskrenih ljubavnih osećanja, s kojima gotovo svi mogu da se poistovete, pa do iskazivanja nepravdi i traženje pravde, najčešće u njenim politički obojanim pesmama.

Ideje njenih pesama uvek su isticale važnost slobode, hrabrosti i odanosti, s naglascima na dobroti i odricanju od koristoljublja. Desanka je svojom lirikom ljude pozivala na dobrotu i plemenitost, a zatim i na ponos, otvorenost prema ljudima različitih vera, ubeđenja i kulture. Isticala je svoje slabosti i mane, ali s namerom da se samoosuđuje i kažnjava, već da ih popravi, što je savetovala i drugima.

Desankine ranije pesme prštale su od osećajnosti, strasti, nezatomljenom živosti koja je u mnogočemu prkosila ustaljenim, nametanim pravilima društva. Kanija lirika ipak je bila malo smirenija, baš kako se smirivala i ona sama. To puno govori o iskrenosti njenih pesamam, koje su uvek bile u skladu sa stanjem njena duha – bez patvorenih osećaja i povlađivanja drugima.

Osim prema sebi samoj, Desanka se u pesmam osvrtala i na društveno-politička događanja. Jedna od njenih poznatijih pesama je „Krvava bajka“, napisana za vreme Drugog svetskog rata, ali objavljena tek nakon njega, jer je u njoj govorila o strašnom streljanju đaka u Kragujevcu 1941. godine. Ostale rodoljubne pesme u kojima je opevala stradanje Srba, objedinila je u zbirkama “ Srbija se budi“ i „Spomen na ustanak“, u kojoj je i pesma „Krvava bajka“.

Njezinom najboljom zbirkom pesama, koja je značila vrhunac njenog najboljeg stvaralaštva, smatra se zbirka „Tražim pomilovanje“. Osim nje tu su i zbirke: „Pesnik i zavičaj“, „Miris zemlje“, “ Govori tiho“, „Nemam više vremena“ i druge.

Neke od najpoznatijih pesama Desanke Maksimović su „Devojačka molba“, „Selice“, „Spomen na ustanak“, „Strepnja“, „Predosećanje“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Tražim pomilovanje“ i druge.

Selice – analiza pesme

Pesma „Selice“ jedna je od poznatijih pesama Desanke Maksimović. Ovo je jedna lirska misaono-refleksivna pesma, koja započinje opisom slike iz prirode. Iako naslov nalaže da su glavni motiv pesme ptice selice, one su ipak samo sredstvo kojim pesnikinja iznosi svoju glavnu ideju, a ona se tiče same pesnikinje i njenih osećanja. Pesma je zapravo jako kratka. Sastoji se od dve strofe – uvodne tercine koju čine dva peteraca i osmerac te septime koja se sastoji o dva peterca, dva deveterca, osmerca, deseterca i četverca. Ovako sažeta pesma u samo nekoliko motiva i pesničkih slika gotovo ekspresivno iznosi svoju jasnu ideju. Izravnost u predočenju poente jedna je od glavnih obilježja poezije Desanke Maksimović. Njezini izrazi uvek su jasni, motivi su preuzeti iz svakodnevnog života, nedvojbeni su i lako prepoznatljivi u svojoj funkciji teme. Tako je i slika selica nešto s čime je čitatelj već upoznat. Ali prikaz selica samo je uvod u puno dublju temu, u kojoj pesnikinja govori o stanju svoje duše.

Prva strofa govori o divljim guskama koje sele na jug. Pritom one „bolno kriču“. Ova slika ne prikazuje toliko realno stanje gusaka, koliko sopstvenu bol pesnikinje. Ona subjektiviše krik gusaka i pretpostavlja da je bolan, jer upravo je bol ono šta ona oseća. Prvi stih „Kroz noć i vlagu“, već nagovešta unutarnje stanje lirskog subjekta. Iako je to prikaz spoljnih uslova, oni su zapravo odraz onih unutarnjih. Turobna atmosfera prve strofe na granici je s jezivim. Noć i vlaga daju neku zlu slutnju, koja se pojačava u drugoj strofi.

Druga strofa prebacuje se opisa vanjskih slika, na direktno iskazivanje unutarnjih osećanja lirskog subjekta. Strofa započinje sa izjavom „Osećam želju…“. Želja se odnosi na pesnikinjin najveći životni poriv – da napiše priču. Pisanje je njeno prirodno stanje i svaki put kada oseti emotivnu uznemirenost, koju je ovoga puta prouzročila vizija gusaka u letu, ona dobije želju za pisanjem. Pisanje znači izbacivanje najličnijih osećaja i misli, strahova i sumnji. Zato su stihovi:

„Osećam želju da mutnu neku
napišem priču…“ – prikaz osobnosti pesnikinje. Daljnji stihovi daju nam jasniju viziju o čemu bi ta priča trebala da bude. Ona se naravno odnosi na guske, ali samo kao na sredstva ispunjenja želja lirskog sujekta. Priča bi bila o guskama koje bi na svojim belim krilima odnele i nešto iz njene duše. Ta želja za oslobađanjem od sopstvenih delova duše, zapravo je želja za oslobođenjem od boli. Pesnikinja želi da se odrekne delića sebe, kako bi prestala da pati. Ako dopusti guskama da sa sobom odnesu dio nje, odneće i bol koju joj duša oseća. Kakva je to bol, nije definisano. Pesnikinja sama priznaje da želi da joj se iz duše odnese „moje drago nešto (…) i ne znam šta“. Ni sama ne zna šta je to tačno, ali joj to smeta. Ponavljanje reči „ne znam“ u stihovima: „a ne znam kuda,/ i ne znam šta.“ – samo potvrđuje nedefinisanost izvora nelagode i loših osećanja. Ali to ih niti malo ne umanjuje.

Kroz celu pesmu guske su simbol slobode, iako ta sloboda nije prikazana kao nešto posve pozitivno. Guske mogu da lete, da se odsele, da ostave sve loše iza sebe, ali svjedno osećaju bol, jer „bolno kriču“. Ovo beznađe jasno se oseća kroz celu pesmu, pa je čini tmurnom. Ipak, pesma nije ritmički spora. Njeni kratki stihovi i opšta kratkoća, čine je ekspresivnom. Pesma nema rima, što narušava njenu dinamiku, ali pojačava osećaj haosa i zbrkanosti, što je upravo stanje lirskog subjekta. U lirskom subjektu nema sređenosti, on je konfliktan sam sa sobom, uznemiren i turoban, pa se ta nesređenost lepše naglasila nepravilno strukturisanom pesmom.

Beleška o autoru

Desanka Maksimović jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Rođena je kod Valjeva 1898. godine, u porodici učitelja. Vrlo brzo nakon rođenja, s porodicom se preselila u Brankovinu, gde je provela detinjstvo. Tamo je polazila osnovnu školu, dok je u gimnaziju išla u Valjevo. Nakon gimnazije, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to svetsku književnost, istoriju umetnosti i opštu istoriju.

Čim je diplomirala, zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim je postala suplent u beogradskoj Trećoj gimnaziji. Ubrzo je dobila stipendiju francuske vlade i otišla na usavršavanje u Pariz. Radila je i u Dubrovniku, u učiteljskoj školi, a onda se vratila u Beograd, zaposlivši se u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. 1933. godine ulada se za Sergeja Slastikova, ali nikada nisu imali dece. Već je na početku Drugog svetskog rata otišla u penziju, ali se 1944. godine vratila na posao i radila još devet godina.

Prve pesme Desanka je počela da objavljuje u časopisu Misao, još 1920. godine. Prvu zbirku pesama objavila je 1924. godine pod nazivom „Pesme“. Za života je objavila preko 50 knjiga. Među njima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka, putopisi i romani. Bavila se i prevođenjem poezije s ruskog, francuskog, slovenačkog i bugarskog jezika.

Ipak, najpoznatija je ostala po svojim pesmama. One su uglavnom bile ili ljubavne ili rodoljubne pesme. Jedna od najpoznatijih rodoljubnih pesmama joj je „Krvava bajka“, u kojoj je pevala o pokolju đaka u Kragujevcu na početku Drugog svetskog rata. Pesma je napisana tokom rata, ali je objavljena tek nakon njega. Ta pesma dio je njene zbirke „Spomen na ustanak“, jedne od dvije zbirke rodoljubnih pesama. Druga takva zbirka zove se „Srbija se budi“.

Za života je Desanka prijateljevala s mnogim značajnim pesnicima i književnicima, primerice s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Brankom Ćopićem i Gustavom Krklecom. Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za svoj književni rad dobila je mnogo priznanja i nagrada. Među njima su Vukova i Njegoševa nagrada, nagrada AVNOJ-a i Zmajeva nagrada te Zlatni venac za životni rad. Desanka Maksimović je počasni građanin grada Valjeva, gdje joj je 1990., još za života, podignut spomenik. Također, osnovna škola koju je Desanka pohađala u Brankovini, 1985. je renovisana i preimenovana u „Desankinu školu“.

Desanka Maksimović umrla je 1993. godine u Beogradu.

Autor: V.B.