Miroslava Antića najpoznatiji je prema svojim pesmama za one koji tek ulaze u adolescentsku dob, u period rađanja ljubavi, otvorenih puteva, razočaranja i nadanja. Piše lirsku poetsku istinu o prvim počecima mladenačkog života, počevši od ljubavi, traganja za svojim snovima, čežnje, osećanja i misli. U njegovim pesmama svatko od nas može da se pronađe, možemo da pronađemo naš intimni svet i naša verovanja, koliko god da smo mladi ili stari.
Antićeve pesme imaju lirski uzbudljivu pripovedačku osnovu, što ih uglavnom čini bliskima i zanimljivijima mladim čitaocima, a to je i opće obilježje njegovog stvaralaštva. No, i onima koji nisu ‘bili deca’, Antić suptilno upućuje da bi se zbog sreće svoje dece trebali da se prisećajui detinjstva u kojemu i najmanja stvar vredi puno. I svatko tko otvori vrata njegovoj poeziji, moći će da pronađe barem mali dio sebe, a oni koji još ne znaju da se nose sa svojim čudnim mislima i osećanjima, a ne znaju da ih opišu, za njih je ovde Antić kao vodilja kroz mnogo nestabilan put.
Antić se naročito razume u dečije duše, koje ne samo što dobro pamti iz svog detinjstva, već one kao takve žive u njemu kao odraslome čoveku. Zaključujemo da pesniku nedostaje detinjstvo i plemenitost, duboka mašta i bezbrižnost koju ono nosi. Primećujemo da pesnik veoma ceni i poštuje decu. Smatra da su oni mnogo bolji ljudi od odraslih, te brižno čuva ono djetinje što je ostalo u njemu samome, a pisanjem o detinjstvu samo proširuje svoje horizonte.
Pesma “Šašava pesma” odličan je primerak njegove poezije koji može da stoji i kao njen predstavnik, jer sadrži sve elemente po kojima je Antićeva poezija poznata. I ovde se radi o prvim ljubavima, onim nevinim i čistima, u dobi kada deca suprotni pol prvi put počinju da posmatraju sa osećanjima većim od drugarstva ili rivalstva. Pesma je napisana kao priča, pa ima određenu radnju, temu i pouku, ali sve to izneseno je lirskim načinom. Pesma, osim prozne, ima i lirske elemente, odnosno stilske figure i lepo iznesene pesničke slike.
Ali ono najvažnije u pesmi je to što će se svako dete u dobi od 10 do 12 godina lako prepoznati u njoj, jer baš tada počinju da cvetaju prve ljubavi.
Šašava pesma – analiza pesme
Šašava pesma lepa je dečja pesmica koja govori o prvim ljubavima. Ono što je kod nje posebno zanimljivo je što se ovde ne radi o ljubavi prema nekom određenom dečaku, nego prema dečacima uopšte. Pesma je napisana kao razgovor između majke i kćerke u kojem joj ona priznaje da je zaljubljena, ali da ne voli nikog posebno, nego samo priznaje da joj se javljaju osećanja prema dečacima i da samo čeka kada će da se pojavi neki poseban kome će da dade celo srce.
Na početku pesme mama pita svoju šašavu kćerku šta joj se to zbiva u glavi, a ona odgovori da joj u glavi postoje dečaci smeđi, crni i plavi. Ova metafora znači da devojčica po cele dane razmišlja samo o dečacima. Majci je bio smešan takav odgovor, pa ju je pitala mogu li svi ti dečaci u njenoj glavi da se slože, a devojčica odgovori da se tu ionako ništa ne može učiniti. Kada su dečaci već u njenoj glavi, tamo moraju i ostati.
Majka je pita na što liče ti dečaci, kad tako zbijeni stoje u njenoj glavi. Devojčica kaže da liče na “nešto lepo kao iz priče”, kasnije dodaje da liče “Na sve što čekam. Na sve što hoću. Liče na nemir i na samoću.” Ovo je jedan od najpoetičnijih delova pesme. U njima se vidi koliko devojčica više nije devojčica nego se polako pretvara u ženu. Dečaci u njenoj glavi samo su simboli za ljubav, predstavnici nekog posebnog dečaka u kojeg će da se zaljubi. Devojčica nije zaljubljena u čoveka, koliko u ljubav samu. Upravo zato ti dečaci nalikuj na što god ona želi, a ono što želi to i čeka. Stih “Liče na nemir i na samoću” najbolje opisuju taj osećaj zaljubljenosti, kada srce treperi toliko da od njega treperi i celo telo, a u odsustvu onoga kojeg volimo, osećamo samo samoću. Ona je duboka i prazna, ali i spremna na ljubav koja će je ispuniti.
U sljedećem stihu vidimo da je majka iznenađena što svi ti dečaci iz glave njene kćerke ne postoje, ali ona je ispravlja i kaže da postoje i na javi. Jedina želja devojčice je da to njeno čekanje ljubavi ne izbledi s vremenom. Kao i svako dete, a kasnije i odrastao čovek koji čeka pravu ljubav, i naš lirski subjekat zapitao se da li vredi takvo čekanje, na što joj majka odgovara da – vredi. Svi koji su upoznali pravu ljubav mogu da se slože s ovim – jednom kada prava ljubav stigne, shvatimo da sve što se do tada dogodilo, pa i čekanje, vredi istrpiti za toliku sreću.
Tema ove pesmice je dečja zaljubljenost, a ideja ja da je dečja ljubav zabavna, smešna, komplikovana i ne toliko bezbolna, ali je svejedno lepa i vredna. Pesma jest napisana kao pričica, ali je napisana u stihovima koji se rimuju. Oni nisu podeljeni u strofe, niti su pravilni, što pesmi daje prozne odlike, ali rimovanje u njima je ono što joj ipak daju odlike i lirske pesme. Rima ima uticaja i na ritam, koji je u ovom slučaju nestalan, ali ipak prisutan.
Beleške o autoru
Miroslav “Mika” Antić bio je srbijanski pesnik, novinar, slikar filmaš, ali je bio napznačjniji kao pisac dečje književnosti.
Rodio se 14. marta 1932. u Mokrinu, gde je završio osnovnu školu, dok je gimnaziju pohađao u Kikindi i Pančevu. Na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu studirao je slavistuka, a kasnije je živeo u Novom Sadu.
Radio je kao novinar, pisao je drame i bio lutkar u jednom pozorišu. Radio je i kao filmski režiser, a njegov poznati filmovi su “Doručak sa Đavolom” i “Široko je lišće”. Radio je kao urednik časopisa “Ritam” i “Neven”, “Dnevnika” u Beogradu i “Mladog pokolenja” u Novom Sadu.
Od njegovih književnih dela najpoznatije su zbirke pesama za decu i mlade “Plavi čuperak”, a značajan je i kao pesnik ljubavnr poezije.
Za svoja ostavrenja Antić je dobio mnoga priznanja i nagrade, među kojima su i Goranova nagrada, nagrada Sterijinog pozorišta, Nevenova nagrada i Zlatna arena za filmski scenario.
Umro je 24. juna 1986. u Novom Sadu.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor