Šaputanje

„Šaputanje“ je zbirka dečje poezije veoma poznatog pisca za decu Dragana Lukića. Lukić je celoga života posao poeziju, još iz svojih osnovnoškolskih dana, i vrlo često ona se odnosila baš na temu detinjstva. Inspiraciju za svoje stihove ovaj je autor tražio upravo tamo – u svojim bezbrižnim, detinjim danima. Lukić je odrastao u predgrađu Beograda, gde je imao mnogo mesta za neometanu igru sa svojim drugarima. Upravo su to motivi na kojima gradi pesme koje tu možemo da iščitamo. One su pune zabave, igre i neobično razrađenih tematika koje odrasle vraćaju u detinjstvo, a deci pokazuje koliko ono može da bude zabavno.

Sam pesnik je rekao da svojim pesmama i knjigama pokušava da razgovara s decom, da im malo po malo uvodi o razgovor i priča priče svoga detinjstva, ali i života. Ponekad mu se čini da mu ta deca odgovaraju natrag, što koristi kao inspiraciju za svoja sledeća dela. Upravo zbog toga njegove pesme nisu ozbiljne, ne pokušavaju govoriti o nekim velikim, tradicionalnim temama, već o onima zabavnim. Njegove pesme ponekad nalikuju na zagonetke, na domišljate smislilice, humorske ili brojalice. A teme o kojima piše su raznovrsne.

Lukić u ovim pesmama piše i o gradu i o selu, iako se čini da prevladavaju one koje govore o ulicama, soliterima, o malim zelenim balkonima kao oazama, o prometu i trolejbusima. Čak i takve pesme odišu razigranošću i slobodom koja se ipak razlikuje od one slobode koju nudi priroda i selo. Upravo zato Lukića možemo da smatramo urbanim pesnikom, ali onim koji će rado da se pozabavi i pesmama koji nam dočaravaju prirodu. Takve pesme su mu pak prepune boja, mirisa i zvukova.

Ipak, u sred bilo kojih njegovih pesmama su ljudi. Motivi dece, članova porodice, pesnika samoga kao deteta, dominiraju pesmama. Ništa oko nas ne vredi bez čoveka i koliko god da je lepo, lepo je samo jer u tome može čovek da uživa. Kada piše o deci, onda Lukić priča o igri, o odnosu sa roditeljima, o lepim i pomalo nezgodnim stranama vaspitanja i odrastanja. Ali sve to čini sliku detinjstva koja je uvek prepela i koje se do kraja života sa radošću sećamo.

Kratak sadržaj prepričano

Smeha deci

U ovoj pesmi pesnik govori koliko je važno deci davati razloga za smejanje. Spominje smešni oblačak koji plovi nebom, pa mu se deca smiju. Dobro je i kad se smiju učitelju dok priča smešne priče, nekada su smešni i brkovi na nekom čiči ili snovi koje deca sanjaju. Pesnik želi da samo vesela pesma budi decu i neka navečer veseli idu u krevet. Neka veselo žubore kao veseli potok jer tako će deca odrasti u vesele ljude. Baš zato trebamo davati smeha deci!

Imenjaci

Pesnik u ovoj pesmi govori o jednoj baki koja je imala tri imenjaka – psa žuću, mačka Žuću i unuka Žuću. Svakog jutra bi ih zvala da ih probudi, ali onda bi mačak mislio da baka zove pseto, pas bi mislio da zove unuka, a unuk bi mislio da baka zove mačka. Ali kad bi baka zvala na ručak, svi bi mislili da zove baš njih i što prije bi dojurili do stola.

Moj mačak

U ovoj pesmi pesnik piše o svom mačku, što govori i sam naslov pesme. Kao i svaki mačak, i njegov više spava, nego što radi, ali pesnik o tome piše sa sarkazmom. Kaže da njegov mačak mudro radi – jednog miša pusti, a onda se zasladi slaninom; drugog miša ne vidi ni kada dira salamu, a trećem pokloni celu krišku sira. A onda, kada se miševi dobro ugoje, on krene u napad – ulovi i miša koji je jeo salamu i onog koji je dirao sir. Ovo je pesma o mudrom mačku koji najpre dobro ugoji svoj plen i tek ga onda ulovi i pojede.

On

Ova pjesma zanimljiva je pričica o nadi. Kada zazvoni telefon, svatko u kući misli da je baš za njega. Tata misli da to zove ON – njegov prijatelj, mama misli da zove ON – njen krojač, baka misli da je zove ON – deda, a dečak misli da zove ON – njegov drugar. Na kraju se ispostavi da je netko nazvao krivi broj.

Pecač

Joza je uzreo štap, kanap i muvu. Pecao je i čekao čitav čas da upeca morskog pasa. Za to vreme sve su mu se ribe smejale.

Svejedno

Joca je navečer legao u krevet i probudio se sutradan u devet časova. Dva puta je zevnuo i odlučio da će tek sutra ustati.

Pesma o ljutku

Ljutko je imao svoju ljutinu koja mu je sedila na nosu. Tamo ga je češala, jedila, brujila i plesala, a ljutko bi se crvenio i bledio, pa bi stezao pesnice i režao. Kada bi se naljutio, bilo bi najbolje za sve da beže. Kada bi ljutku ljutina sjela na nos, dražila bi ga dok se ne bi naljuti. Tati bi rekao neću, mami bi rekao ćuti, psa bi strpao u vreću, a mačka povukao za rep. Razbio bi prozor, bacao pesak u oči, skakao na sto i vriskao. Zašto Ljutko ima tu ljutinu koja reži iz njega? Najbolje da je otera smehom, jer ljutina beži od njega.

Moj trolejbus

Pesnikova želja je da barem na jedan dan dobije trolejbus. Bio bi t najveći trolejbus, sveže ofarban. Na njega bi odmah stavio tablu i napisao da su to kola za decu koja stalno idu u krug. Stanice bi bile poslastičarne, a na svaku stolicu sele bi sve deke. Pesnik poručuje deci da budu strpljiva jer obećani trolejbus stići će svaki čas!

Trolejbus

Brzi trolejbus crveni je i ljuti, već stoti put prolazi gradom. Ljutit je jer svi žele ući u njega, a njemu su crni tabani vreli, pa ga peku dok tako juri, a juriti mora još dugo jer ima još puno vremena do večeri.

Mali grof u tramvaju

Jedna je žena digla graju u tramvaju jer je mislila da nije reda da na stolici sedi ded, a ne njen sinčić. Sinčić je uz to i sam digo graju, govoreći mami da bi on seo. Deda nije hteo da kvari red, pa se ustao, a sinčić je seo kao grof.

Gradski kauboj

Pesnik piše o sebi kao o gradskom kauboju koji osedla trolejbus. Trolejbus je zapravo električni konj koji se može jahati ili s njim ići na paradu. Stoji u električnoj štali, a onda ide na ulice kao na livade. Pesnik govori điha kada jaše svog električnog konja. Kroti ga ulicama koji nalikuje na divlji Teksas. Pesnik je kauboj koji je ukrotio električnog konja i sada s njime ide na paradu!

Šuge

Automobili jure po gradu i čini se da jure jedni druge jer se igraju šuge. Auti parkirani uz trotoar ispali su iz igre i sada se odmaraju. Igra traje danju i noću i ne zna se tko koga juri, a tko je u igri šuga. To je dobro, jer kada se automobil ošuga to znači da se dogodila saobraćajna nesreća.

Gostionica za automobile

Benzinska stanica je za automobile pivnica u koju svraćaju sve marke automobila i tamo popiju po bokal ili dva benzina. Ove gostionice su bez stolova, nemaju ni kelnera. A kada se kod benzinese stanice poredaju automobili, izgledaju kao karavan slonova što surlama pije bezin, naftu i ulje.

Moj tata

Svako jutro pesnikov tata vozi crveni trolejbus i tako razvozi ljude na posao. Upravo zato, tata mu je najvažniji čovek u gradu. Ima brzog hata kojim vozi decu u školu, a bebe u jasle. A kada je vreme za odlazak kući iz škole, on je opet tu da ih preveze.

Moj pas

Pesnikov pas zna šta je kilometar jer točno toliko šeta svakoga dana. Zna i šta je vetar jer to diže prašinu oko njegove kućine. Pas zna šta je i stolice, ona liči na njega, samo što ne laje. Zna i što je police, jer na nju se popne mačak kad beži od njega.

Ulice

Ulice svako veče otprate zadnje tramvaje do stana, pa ispruže svoj umorne noge i čekaju drugi dan. Ulice umivaju svoja tamna lica, pa obojaju staze i zakrpaju nogavice kako bi i sutra ljudi mogli po njima ići. Ulice zatvore kapije i ugase svjetiljke, a onda ućute gledajući zvezde. Tek poneki koraci budu im kasni gosti.

Predlog

Svim kućama u gradu trebali bi skinuti kape, pa da ostanu gologlave, a nove kuće trebalo bi graditi bez krovova. Kuće s krovovima nalik su starim damama sa šeširima koji više nisu u modi. Mesto krovova koji imaju mračne tavane s babarogama, neka se rade sunčane terase. Tamo će deca biti bliže suncu.

Balkoni

U gradu koji nema cvetne i travnate staze, gde je posvuda samo beton, jedine zelene oaze su balkoni. Oni su mali komadići Afrike i tajanstveni kapetanski mostovi. Imaju svetove koji vire iz kamena, a zalijevaju se kišom ili loncima. Na balkonima deca love leptire i zamišljaju da su afrički lovci. Deca koja nemaju balkone, mogu otići da se druže kod onih koja imaju.

Tri prozora

Tri prozora na kući su kao tri slike u sobi, samo što su te slike žive i ukućani im se svakoga dana dive. Na prvoj slici je visoki jablan, na drugoj krov kuće niže od njihove, a na trećoj novi balkon zgrade koja je veća od njihove kuće. Preko dana su te slike šarene, a preko noći tamne.

Svakoga dana

Kada otac dođe kući s posla, najprije sinu čupne kosu, a onda ga lupne šakom i kaže mu da je jak kao gvožđe. Kada pere ruke, usput sestri nasapuna lice, a kanarinca pošprica vodom. Kada sedne za stol, tata dirne brata za nosić, svine mu uho, a onda mu dade bombone. Posle ručka, tada se odmori, poput kapetana, sedne na kauč pa isplovi iz stana.

Šta je otac?

Šta je otac? Je li on rata ili sudija za prekršaje? On stalno svoju decu ispituje, želi čuti ovo i ono, kada su išli u školu, kada su iz škole došli, zašto je ovo ovako, a ono onako, zašto je ovo ovde, a nije onde, kako su deca mogla da urade ovo, a ne ono… deca misle da su veliki i da nisu više mali, ali svejedno ne misle na sve, ne paze koliko bi tebali, zato imaju očeve koji su kao sudije za prekršaje.

Beleške o autoru

Dragan Lukić veoma je značajan srpski pisac i pesnik za decu. Rođen je 1928. godine u Beogradu. Za vrlo rano otkrivanje knjiga zaslužan je njegov otac koji je radio kao štamparski mašinista. Majka mu je bila domaćica. Već u osnovnoj školi, Lukić je počeo da zapisuje svoje prve pesme. U ranom detinjstvu mnogo se selio, ali se onda njegova porodica nastanila u predgrađu Beograda, gdje su Lukić i njegov brat pohađali osnovnu školu „Vojislav Ilić“. Već tada njegovi su učitelji primetili da ima dara za književnost to ga nagovarali da piše i šalje pesme u razne dečje novine i rubrike. Ali Lukić je već tada sa svojim prijateljima iz ulice „tiskao“ sopstveni časopis za decu kojeg su nazvali „Mladost“.

Osim što je rado pisao pesme, kao dečak, Lukić je rado čitao knjige. Omiljene su mu bile pesme Jovana Jovanovića Zmaja, priče Desanke Maksimović te romani Danijela Defoa, Karla Fridrika Meja i Aleksandra Dima.

1940. godine Lukić je krenuo u Šestu mušku gimnaziju. Za vreme Drugog svetskog rata, nastava se održavala svukuda, jer je ta škola pretvorena u nemačku kasarnu. Nakon oslobođenja Beograda, Lukić je sa svojim prijateljima postao član Naroden omladine, koja je pomagala pri obnovi grada, a kasnije i čitave države. Nakon gimnazije, Lukić je upisao Filozofski fakultet i to srpskohrvatski jezik i književnost. Nastavio je da piše i objavljuje svoje pesme te posto član Studentskog kluba mladih pisaca. Kada je Klub izdao svoju zbirku pesama, među njima su bile i Lukićeve.

1952. objavio je prvu sopstvenu knjigu „Velika trka“, a nakon nje i „Zveri kao fudbaler“. Do tada je Lukić već bio afirmisani i vrlo popularni dečji pisac. Nakon što je diplomirao, postao je profesor dečje književnosti u Školi za vaspitače u Beogradu. Na ovom poslu ostao je sve do penzionisanja.

Njegove najpoznatije knjige, od preko stotinu šta ih je objavio, su „Iz jednog džepa“, „Moj praded i ja“, „Kako se kome čini“, „Fifi“, „Dečaci, devojčice, odrasli“, „Kako rastu nogavice“, „Ovde stanuju pesme“, „Od kuće do škole“, „Što kaže tada“ i mnoge druge. Poznati su i njegovi romani „Neboder C17“, „Tri gusketara“ i „Bomba u kafi“. Osim toga, pisao je i za udžbenike te su njegova dela i deo osnovnoškolske lektire.

Za svoj rad, Lukić je dobio brojne nagrade, među kojima su najznačajnije nagrada Neven, nagrada Mlado pokoljenje, Zmajeve nagrade te nagrada Politikinog Zabavnika. 1993. godine bio je počasni predsednik Zmajevih dečijih igara, a prethodnici na toj funkciji bili su mu Veljko Petrović i Desanka Maksimović.

Lukić je umro u Beogradu 2006. godine nakon duge i teške bolesti.

Autor: V.B.