Sanjar

Ijan Makijan britanski je pisac rođen 21. juna 1948. godine. Svojim radom i stvaralaštvom odraz je postmodernističkog razdoblja književnosti. U svojim delima fokusiše se na vreme, istoriju, znanje, ali nadasve na unutarnji osobni svet individue, šta radi i u dečjoj knjizi „Sanjar“. Kao aktivista koji svojom književnostu pokušava da dete, kasnije čoveka, promeni na bolje, želi da približi taj svakodnevni svet pojedincima, koji su od tog sveta izolisani samo zato šta nisu prosečni, jer se ne uklapaju u šablonu koju im društvo nalaže.

Ovo je delo koje, iako namenjeno deci, ni malo ne podcenjuje svog čitalaca te od njega očekuje shvaćanje i prihvaćanje zanimljive teme i ponekad napredne ideje, što svakako izgrađuje um i karakter deteta. Knjiga je podeljena na sedam priča, koje su međusobno povezane. Svaka priča krije jednu pustolovinu pripovedača Pitera, koji se kao odrastao čovek priseća svog uzbudljivog detinjstva. To nam daje dve perspektive pripovedanja koje se međusobno upotpunjuju, a to su perspektiva deteta, razigranog i maštovitog i odraslog čoveka, mudrog i iskusnog. Zabavna i počna kombinacija!

U „Sanjaru“ pisac pokušava da ukaže na unutarnji svet individue, koji je samo naizgled prazan, a zapravo je puniji i izdašniji od mnogih svetova osoba s društveno prihvaćenim i veličanim vrlinama i osobinama. Knjiga bi mogla da se shvati kao svojevrsna metafora za sukobe bilo kakve prirode – političke, religiozne, socijalne… Ljudi zaboravljaju da prihvaćaju druge takvima kakvi jesu te se svojski trude strpati ih u svoje okvire i svetonazore. Takvim ljudima nedostaje mašte, slobode i mira, a upravo oni retki ljudi koji to imaju i u tome uživaju, bivaju odbačeni od njih: baš kao da im podsvesna zavist ne dopušta da im se približe. Tako se stvara veliki jaz među ljudima, u kojem najdeblji kraj izvlače upravo oni koji to ne bi trebali, deca i „drugačiji“. Ovom prilikom Makjuan želi da smanji taj jaz i približi različitost svojoj publici, kao i način njenog prihvaćanja.

Iako je Ijan Makijan najviše pisao romane za odrasle, uglavnom mračne i s teškim temama, izvrsno se snašao i kao pisac za decu. Ipak i ovo delo sadrži pomalo mračnu atmosferu, inteligentne ideje i bistar humor, kao ostavštinu njegovih ranijih dela. Ali to ni malo ne smeta, dapače, delo čini neobičnom i zanimljivom avanturom. Ovo je delo uz koje su mnoga deca odrasla i danas ih podseća na nevine i uzbudljive dane detinjstva. Zato bi svako dete trebalo da se i samo upusti u magiju ove knjige, kako bi postala nezaboravan dio i njihova odrastanja.

Vrsta dela: zbirka priča

Tema dela: Upoznavanje malog komadića velikog sveta pojedinca, neshvaćenog i neprihvaćenog od njegove okoline

Mesto radnje: Wales

Vreme radnje: moderno vreme, 21. vek (iako bi se knjiga u širem, metaforičkom smislu mogla da okarakteriše kao svevremenska)

Kratak sadržaj prepričano

Na samom početku upoznajemo Pitera Fortuna, 10-godišnjaka koji više svog vremena provodi u svom svetu, krojenom od strane njegova uma, nego u zajedništvu i suživotu sa spoljnim svetom. On je oduvek miran, tih, disciplinisan i poštuje sva pravila, ali ima jednu manu: ćutljivost. Ne voli da priča niti voli ikako da komuniše sa svetom oko sebe.

Tokom testa iz matematike, ispisuje prvi broj koji ga odvodi u svet velikih brojeva, u brojeve atoma, u broj nazvan guglom. Zbog pada na testu, biva prebačen u grupu učenika sa smanjenim razumevanjem, ali mu tamo beše dosadno. Jednom prilikom, otac Tomas, zbog Piterove mašte i zaboravljivosti, pada s naslonjača. Njegova sedmogodišnja sestra Kejt ostavljena je u školskom autobusu, samo zato šta je Peter zamišljao kako beže od horde vukova.

Piter je sasvim neobičan dečak, to svi shvataju, ali na krivi način: gledaju njegovu različitost kao manu… A taj neobičan dečak odluči da zapiše dio svojih priča, koje proživljava u svom umu.

Priča broj 1: Lutke

Piter je, otkad zna za sebe, delio sobu s Kate. Nije mu to smetalo, osim povremeno. Volio je, kad se budio iz noćnih mora, da vidi Kate u svojoj blizini. Volio je i da se s njom igra. No, to ne znači da između njih nije bilo svađa, u kojima bi uglavnom pobjeđivala Kejt. Tako je, s vremenom, soba dobila i granicu. Podeljena na njegov i Kejtin dio. Svađe oko same granice počele su da budu sve češće, sve dok nije došlo do jedne u kojoj je Piter bio raskrvaren. Po Kejtinom svedočenju, preuveličao je celu situaciju i odlučeno je da će svatko da dobije svoju sobu.

Peteru je, u početku, samoća godila. Međutim, s vremenom mu je počela da fali Kejtina prisutnost. Jednog Vaskrsa, pojevši zadnje i najveće čokoladno jaje, Peter odlazi u njenu novu sobu, smešta se na krevet i doživljava nešto neočekivano: najružnija od 60 lutaka koje je Kejt imala, Opaka, odlučila je da mu se obrati. Oživela je u sekundi i, pošto nije imala jednu nogu, morala je da uzme bojicu, osloni se na nju i pokuša da se uspenje na krevet.

Peter nije verovao šta vidi, tako dugo dok mu se nije obratila. Najpre ona, a potom i sve ostale. Lutke su digle bunu, tražeći svaka svoje mesto jer, tako u gomili, nisu imale ni vlastite kreveti, a kamoli svoje sobe ili ikakvu privatnost. I tako je Piter bio napadnut od 60 lutaka. U jednom je časku naišla Kejte i uhvatila brata u igri s njezinim lutkama, razbacanim po njemu i krevetu. Peter se isprva sramio, no ona ga je samo zamolila da ih skupi i vrati na svoje mesto, redosledom koji mu je diktirala kako bi svaka bila tačno na svom mestu. Pri izlasku iz sobe, Opaka se još jednom obratila Peteru i upozorila ga da borba nije gotova.

Priča broj 2: Mačak

Otkad pamti, Piter je svakog jutra bio u gužvi. Nije volio da ustaje iz kreveta, najradije bi se okrenuo na njegovu drugu stranu i nastavio da spava. A kad bi konačno ustao i sišao u kuhinju, trebalo je da se izbori za hranu i mesto jer su svi bili ubrzani, tražeći izgubljene stvari. Jedini to koji nije bio, bio je mačak Viljem. On je ležao na radijatoru, dremao i gledao ih. Bio je star 17 godina, pratio je majku još od studentskih dana. Piter se zapitao šta Viljem vidi i kako njih vidi.

Kad se vratio iz škole, Piter je legao uz kamin i počeo da mazi Viljema. Ispod vrata je napipao metalnu pločicu i nakon nekog vremena, otkrio zatvarač na njegovom telu kojeg je i otvorio. Mogao je videti Viljema iznutra. Vidio je njegov duh. Odlučio je da uđi u njegovo telo, a mačak Viljem, to jest, njegov duh, prešao je u Piterovo. I tako je lažni Piter otišao majci u kuhinju po hranu, a lažni Viljem je odlučio da se smesti na radijator. Kad je pala noć, izašao je van i odlučio da se sukobi s crnom mačkom koji je zauzeo Viljemovo mesto na ogradi. Mačak se nije dao jer je Viljem bio starac, ali s Piterom u Viljemovom telu, crni mačak je izvukao deblji kraj. Piter je Viljemu ponovno osvojio staro mesto na ogradi. Idućeg je jutra, umoran od bitke, ležao na radijatoru, kad mu je prišao lažni Piter, našao metalnu pločicu i otvorio zatvarač. Duhovi su se ponovno sreli. Viljem mu je zahvalio na svemu šta ga je naučio. U tom se trenu Piter prenuo. Bilo je i dalje hladno, zimsko, mračno poslepodne. I dalje je ležao uz kamin. Tada je u sobu ušao tata i rekao da je Viljem ušao u kuću, legao na svoj radijator i umro. Tog jutra nitko nije bio u žurbi. Viljam je pokopan dostojanstveno i u miru, zahvalan Piteru na svemu šta ga je naučio.

Priča broj 3: Nevidljiva krema

U kući porodice Fortun postojala je jedna ladica. Ta je ladica uvek bila puna svega i svačeg: stvari koje su napola upotrebljive, ali još nisu zaslužile da budu bačene. Bilo je svega i svačeg. Majka bi tu ladicu ponekad praznila i bacala sve u đubrivo, osim osnovnih stvari, poput škara i slično. Peter je prišao ladici i ovaj je put bila puna. Zavukao je ruku duboko u nju, pitajući se čega sve tu ima i naišao na jednu malu posudicu. Posudica je imala poklopac koji je on otvorio i u njoj je bila jedna krema. Gurnuo je prst u nju. Bila je ugodno hladna, nežna i pasala mu je. Međutim, odjednom je kažiprst, kojim je uzeo kremu – nestao. To je bila krema koja je brisala.

Otkrivši to, otrčao je do majke, koja se s ostalima izležavala na travnjaku. Prisetio se koliko je voli, ali ipak je rešio da je obriše, krenuvši od njenih leđa. Isto je ponovio i s tatom, samo šta je tatu počeo da maže po ramenima. Međutim, Kejt nije mogao da prevari, nudeći joj masažu. Prišao joj je, ona je videla posudicu i počela da se bori. Dio kreme prsnuo je po njenoj glavi. Tako je Kate ostala bez dela glave, bez vida i bez sluha. Počela je da trči dvorištem. Budući da nije ni videla ni čula, zaletela se u zid i Peter je morao da je obriše do kraja.

Kad je pala noć, Piter je u hodnicima čuo čudne zvukove. Bili su to zvukovi ljigavog stvorenja, koje je moglo da bude ubijeno samo „đubrivom“ iz ladice. Tako da je otrčao u kuhinju, otvorio ladicu i počeo da traži stvari, no u tom trenu prišla mu je Kejt. Prenuo se iz svoje maštarije i setio se da su ga poslali da donese stvari za lebdjelicu koju će da naprave.

Priča broj 4: Grubijan

U Piterovoj školi postojao je jedan grubijan – Beri. Beri nije bio nasilan, nije izgledao zapušteno, veliko ni snažno. Bio je običan dečak. No, otkad pamti, Piter je uvek znao da će Barry da dobije ono šta želi, inače će netko da završi s bolovima u stomaku. Beriju se bližio rođendan i pozvao je petnaestak prijatelja k sebi na zabavu. Među njima je bio i Piter, koji nije htio da ide, ali su njegovi roditelji, koji poznaju Berijeve roditelje, rešili da on mora da ide jer bi to bilo lepo od njega. I tako je Piter završio na rođendanu školskog nasilnika. Uvidio je da Beri doma nije zločest, kao šta je bio u školi. Beri doma na krevetu ima plišanog medu, pomaže mami u pranju sudova i u svemu ostalome. Piter se pitao kako je moguće da se takav grubijan kod svoje kuće pretvara u normalnog, dobrog dečka kakav je i bio za vreme cele zabave. Družio se i igrao s pridošlim drugarima. S tim pitanjem u glavi Piter se mučio tri nedelje nakon te zabave.

Tokom jednog velikog odmora, pripremao je jabuku koju je u klupu donio pre nedelju dana i odlučio da je pojede. Tada mu je prišao Beri i tražio tu istu jabuku. Piteru su klecale noge, ali je odlučio da ga odbije. I tada je shvatio: kako su se deca okupljala oko njih, Beri je postajao jači. Deca su ta koja čine Berija grubijanom. I ovog su puta navijali i poticali tuču. Peter je ostao odlučan. Zagrizao je jabuku i nazvao Berija običnom želatinom koja spava s plišanim medvedićem i pomaže mami. Na to se Beri rasplakao. Cela gomila, koja je do tog časa navijala za njega, počela je da ga zadirkuje.

Ostatak dana Beri nije ni pisnuo. Piteru je bilo žao zbog rečenog. Napisao je ispriku na papirić i ostavio je na Berijevom stolu. Tog dana su, budući da nitko drugi nije htio da se druži s njima, zaigrali futbal i postali jako dobri drugari.

Priča broj 5: Provalnik

Peterovom ulicom harao je provalnik. Svako malo bila bi opljačkana jedna od kuća u nizu. Piter je odlučio da tome stane na kraj i uhvati ga. Počeo je da kuje planove, zamke, smicalice… Prvo šta je morao obavezno da napravi bilo je izbjeći školu taj dan, kad je očekivao provalnika. Ali znao je da ne sme da glumi previše, kako netko od roditelja ne bi ostao doma, ali opet ni premalo, kako ga ne bi poslali u školu s ispričnicom za sat tjelesnog.

Piter se pripremao za svoj plan. Svaki dan vežbao je svoj izgled, pazio na detalje, koristio brašno kako bi izgledao bled… Majka je na večeri primetila da Piter baš i ne jede kako bi morao i bila je ubeđena da ne glumi. Tako je Piter uspio da se provuče i iduće jutro ostao je kod kuće. Bio je jako srećan jer je prvi dio plana uspio. Ostao je doma, sam, bez ikoga da mu smeta.

Nakon nekog vremena, čuo je šuškanje. Na prozoru je vidio nečije ruke, u crnim rukavicama, a glavu prekrivenu crnom kapom. Ta se prikaza ušuljala preko prozora u sobu. Pitera nije videla tako dugo dok se sam nije oglasio. Nakon toga, provalnik je skinuo kapu i ispalo je da je to gospođa Gudgejm – gunđava starica, komšinica, koja nije volela decu i uvek bi im uništila loptu, ako bi završila u njenom dvorištu. Deca su joj bila za sve kriva. Sada je bila otkrivena i odlučila je da će morati da eliminiše Pitera. Piter je bio spreman. Uzeo je fotoaparat, uslikao ju i bacio film kroz mišju rupu u zid. Komšinica je bila u zamci. Sada postoje dokazi njene krađe i to joj je pretnja. Izvukla je pištolj, uperila ga u Pitera, no u tom času, ugledao je tatu kako ga budi. Ispalo je da je Piter prespavao krađu i pokradene su im dragocene stvari. Uvek je ostao ubeđen da je provalnik bila komčinica, iako je ona to vešto skrivala kad bi ga videla na ulici.

Priča broj 6: Beba

Peterovu porodicu posetila je teta Lora sa svojom bebom, malim sinom Kenetom. U početku je sve bilo u redu, ali s vremenom je beba zavladala kućom – nestajale su mu stvari, sve bi uzimala u usta, pojela mu je dio zadaće, stalno je vrištala, osećao se smrad iz njenih pelena… Piteru je sve to bilo nepodnošljivo i nije mu nimalo seo mali Kenet. Jednog se dana oko toga posvađao s Kejt, koja je malu bebu obožavala. Voljela je da se igra s njime, a Piteru je mali Kennet pojeo frenju koju je jedva izborio u školi.

Kejt je uzela svoj mađioničarski pribor i odnela ga dolje u dnevnu sobu na kauč. Peter je i dalje bio ljut i odlučio da nastavi raspravu. U tom se času mali Kennet uzdigao na noge i uhvatio za Piterove te ga pogledao u oči. Kejt je zamahnula magičnim štapićem i prostorija je odjednom postala ogromna. Piter je bio kraj nečijih nogu i ubrzo je shvatio: Peter je postao beba! Bio je užasnut! Želeo je da kaže Kejt da ga vrati, ali ona ga nije razumela. Htio je da objasni drugima šta se dešava, ali shvatio je da obožava hranu, okus banane i da bude uprljan. U bilo kakvom naumu da pokuša da objasni bilo kome šta se dešava, nešto bi ga omelo: vruća kupka velika kao jezero, igračke, kocka kojoj je morao da oseti drvenasti, kockasti okus… Stalno su ga nosili, spavao je mnogo previše i jednog jutra, dok je još bio snen, vidio je Keneta u svom telu. Taj je dečko bio ljut na njega, bacio je svoj tanjir i ljuto napustio sobu. Piteru nije bilo jasno šta se dešava i što on to radi. To je trajalo danima i jednog dana je odlučio da tome stane na kraj: uzdigao se na noge, uhvatio Kenetove, pogledao ga u oči i rekao mu da bi bilo dosta te mržnje. U tom se trenu čarolija izokrenula. Piter je zauzeo svoje telo i odlučio zajedno s Kate, da izvede malu bebu u šetnju.

Priča broj 7: Odrasli čovek

Peterova porodica ljeto je obično provodila u vikendici, u malom naselju od svega šest – sedam vikendica. U njih bi u augustu dolazile druge porodice i svi su se međusobno poznavali. Tako je bilo i ovog ljeta, samo šta je Piter sada imao 12 godina. Igrajući se na plaži, u stenama, na travnjacima, uz potok… uvidio je da se stariji ne igraju i da ne uživaju. Igraju odbojku nekoliko minuta i prestanu. Čitaju knjige, novine. Ne uživaju u igri, kao šta on uživa. Sve mu je to bilo čudno i nerazumljivo. Uz odrasle je bila i Gvendolin. Studirala je medicinu i imala 19 godina. Uvek je spremala neke ispite, uvek visela za knjigom.

Peteru nije bilo jasno šta se to dešava, u čemu to stariji uživaju i kako uopšte mogu da uživaju u tim sitnicama? Zašto izmišljaju tolike obaveze, što su toliki robovi svojih poroka? Iduće se jutro probudio i nosio je drugo telo – bio je mišićaviji, dlakaviji, imao je dubok glas… Imao je i čudnu odeću koja mu se nikako nije svidela, ali morao je da je obuče jer nije imao šta drugo. Shvatao je da je odjednom ostario. Više nije imao 12 godina, nego 21.

Sišao je dolje, popio kagu, iako mu se nije svidela, ali morao je da se pretvara kako ga ne bi otkrili. Pročitao je novine i čuo se sa svojim asistentima iz laboratorija – bio je znanstvenik. U časku kad se kolebao oko odlaska u šetnju, prišla mu je Gvendolin. Osetio je leptiriće u stomaku, nije znao šta bi rekao. I tako su njih dvoje završili u šetnji, pa na livadi plavog cveća, s druge strane željezničkog tunela. Dvoje mladih na toj se livadi prvi put i poljubilo. Iduće se jutro Piter probudio i opet je imao 12 godina. Shvatio je da odrasli imaju svoje užitke, koje se njemu s 12 godina još uvek ne sviđaju. Ali bilo mi je drago da biti odrastao nije dosadno.

Likovi: Piter, Kejt, mama Viola, tata Tomas, učiteljica, komšinica, nasilnik Beri, Gvendolin, deca s ljetovanja, deca iz škole…

Analiza likova

Piter Fortun – glavni je lik ove zbirke priča. On je dečak, autor sedam priča napisanih u razmaku od 2 godine (s njegovih 10 i 12 godina). Piter je sanjar. On običan broj pretvara u celu jednu priču o velikim brojevima. Često bude izgubljena pogleda. Svi to znaju i svi to vide. Piter voli da promatra ljude, voli da proučava, razmišlja, važe, razvija mišljenja… Želi da shvati zašto se dešavaju neke stvari, želi da zna kako njegova porodica i ljudi oko njega, funkcionišu i razmišljaju.

Ni u jednom času nije napadački raspoložen, nikad nikoga ne vređa, ne pljuje ni po kome. Ne slaže se s postupcima drugih, ali zato nije bezobrazan prema njima, nego upravo suprotno – pita se zašto? Zašto je Beri nasilnik? Zašto stari mačak spava na radijatoru i ništa ne radi? Zašto se ne oseća dobro, iako se Kejt iselila iz njegove sobe?

Pisac preko lika Pitera jasno šalje ljudima svih uzrasta poruku: ne treba da napadamo ono šta ne razumemo, trebamo pokušati da razumemo i shvatimo druge. Treba se da se stavimo u kožu osobe koja nam govori nešto šta nam smeta. Moramo da probamo shvatiti njezine stavove, razmišljanja, emocije. Tek tada će nestati sva ljutnja, bes i sve negativne emocije koje se dešavaju zbog nerazumevanja.

Svi ostali likovi u priči predstavljaju okolinu. Predstavljaju raznorazne male „borbe“ između sopstvenog i tuđeg razmišljanja. To su primeri koje svi mi srećemo u svakodnevnom životu. Pisac knjigu spušta na tako jednostavnu i razumljivu razinu, a prenosi tako veliku i jasnu poruku, želeći da probudi u ljudima svest o empatiji, miru i razumevanju. U tome se oslikava njegovo aktivističko i entuzijastično delovanje, a sve jednom običnom, jednostavnom zbirkom pričica, koja je sve samo ne obična i jednostavna.

Beleške o autoru

Ijan Makjuan engleski je romanopisac, rođen 1948. godine u Olderšotu u Engleskoj. Njegov otac bio je vojni oficir, pa je Ijan proveo detinjstvo u vojnim bazama, između ostalog u Singapuru, Njemčakoj i Libiji. Kada je imao dvanaest godina, vratiose s porodicom u Englesku. Pohađao je školu Vulverston Hal, a kasnije upisao Univerzitet u Saseksu. Studirao je književnost, a magistrirao kreativno pisanje.

Njegovo prvo objavljeno delo je bila njegova magistarska teza. Bila je to šokantna zbirka pripovedaka pod naslovom „Prva ljubav“, izdana 1975. godine. Ta zbirka donela mu je nagradu Somerset Mam. Prvi romani bili su mu „Betonska bašta“, objavljena 1978. godine i „Uteha stranca“ iz 1981. godine. Obje knjige adaptirane su u filmove. Napisao je roman „Dete u vremenu“, koji je također osvajao nagrade, a zatim i romane „Crni psi“ i „Nevini“.

Njegov roman „Amsterdam“, osvojio je 1998. godine Men Buker nagradu, dok je njegov sljedeći roman „Pokajanje“ časopis Tajm proglasio najboljim romanom 2002. godine te je nominiran za Bookera. Roman je proglašen remek-delom savremene književnosti, te osim u Engleskoj, dobio velika priznanja i u SAD-U, Njemačkoj i Španiji, te dosegao tiraž od preko milijun prodanih primeraka. 2007. godine po knjizi je snimljen film koji je zaradio sedam nominacija za Oskara, među kojima i onu za najbolji film. Nagrađivan je bio i njegov sljedeći roman „Subota“, izdan 2005.

Među svim uspešnim romanima, jedine knjige za decu bile su mu „Sanjar“ iz 1994. godine i „Bela ruža“ iz 1985.

Za svoja književna dela, Ijan Makuijan je zaradio cijeli niza značajnih nagrada i priznanja.

Autor: D.Š.