Šala

„Šala“ je kratka priča poznatog ruskog dramatičara Antona Pavloviča Čehova. Čehov je poznati pisac ruskog realizma, značajnog šta je u svoje priče, posebno drame, unio duboke psihološke razrade likova. Obrise toga vidimo i u ovoj priči. Iako je vrlo jednostavna i kratka, u njoj vidimo pokušaj psihološkog proispitivanja glavnih likova. Dakako, priča nudi više pitanja nego odgovora, malo je toga u njoj dorečeno, a ipak, rečeno je toliko mnogo.

Pre svega, imamo glavnog lika, koji je ujedno i pripovedač, koji priča o šali koju je zbijao sa svojom drugaricom. Naime, jednu celu zimu joj je šaptao da je voli, ali samo u trenucima dok bi se s njom sanjkama spuštao niz breg i to tako da ona nije sigurna da li je čula te reči ili su joj se pričinile. Nikada joj to nije rekao za stvarno.

Zašto je to radio, nije nam poznato. Priča je napisana tako da govori samo o događajima koji su se zbili i, vrlo neobično, samo o osećajima i unutarnjem stanju devojke, a nikako pripovedača. Pripovedač je ovde kao sporedan lik. On samo pokreće radnju, potpiruje je svojim akcijama, ali nikako svojom emotivnom angažovanošću. Njegova prava osećanja, namere i motivi, ostaju nam nepoznanica. Nešto o njima saznajemo tek na samom kraju, u kojem nam priznaje da ni sam ne zna zašto se tako šalio. Iz toga vidimo da nije zapravo volio devojku ili možda jeste, ali ni sebi to nije priznao.

Mesto i vreme radnje smešteni su u piščevu sadašnjost, a to je Rusija 19. veka, šta vidimo i po opisu likova, njihovom odnosu i običajima. Priča je vrlo jednostavna, baš kao i radnja, ali njeno dešifrovanje je jako kompleksno i o njemu može da se dugo diskutuje.

Vrsta dela: kratka priča

Vreme radnje: 19. vek

Mesto radnje: Rusija

Tema dela: neslana šala pripovedača

Ideja dela: naši postupci, iako mogu biti šala, na druge mogu ostaviti jak uticaj

Kratak sadržaj

Priča započinje jedno vedro, zimsko poslepodne kada su se pripovedač i njegova drugarica Nađenjka zabavljali na snegu. Bili su na visokom bregu s kojeg se spuštao strmi ravan. Pripovedač predloži Nađenjki da se spuste, barem jednom, ali Nađa se jako bojala tog spusta. Gledala je niz breg i činio joj se kao duboka provalija. Jedva je mogla da diše dok bi gledala dolje, bojala se da će je sanjke odvesti ravno u smrt ako se spusti. Ali pripovedač je bio uporan, govorio joj je da ne treba da se plaši, sve će da bude u redu, spustiće se brzo. Doslovce ju je preklinjao.

Malo po malo Nađenjka je popustila. Sela je na Sanjke, a pripovedač iza nje. Spustili su se niz brdo, vetar je počeo da hukće oko njih, sneg ih je štipao, nisu mogli ni da dišu. Nešto pre nego su se spustili, pripovedač poluglasno kaže Nađenjki da je voli.

Nakon šta su se spustili, Nađenka ustane. Bila je sva bleda, „ni živa ni mrtva“, kaže pripovedač, ogledala se oko sebe, jer je pre svega bila zbunjena. Čula je kroz huku vetra da joj je drugar rekao da je voli, ali nije bila sigurna jesu li to bile njegove reči ili ih je vetar rekao ili se sve njoj samo učinilo. Bila je zbunjena. Krenuli su ponovo prema brdu i ona je čekala da ponovi to šta je rekao, ali propovedač više nije ništa slično prozborio.

Nađenjka nije znala šta bi drugo, pa je predložila pripovedaču da se spuste još jednom. Mislila je da će drugi put čuti te reči jasno ili uopšte neće. Bilo ju je silno strah ponovo se spustiti dole, ali ipak je morala znati umišlja li ili je pripovedač stvarno voli. Tako je uspela da ga nagovori na još jedan spust. Kada su se otisnuli i kada je vetar opet zafijukao, on joj ponovo prošapće da je voli.

Nađenjka je nakon spusta bila još više zbunjena. Htela je još jednom da se spusti i iako je bila bleda i posve prestrašena, morala je da sazna. Pokušala je da se okrene i vidi govori li joj on to, ali pripovedač je sakrio usta u maramu. I nakon šta je još jednom čula reči „Ja vas volim, Nađenjka!“ nije bila sigurna. Naposletku, oboje su otišli svojim kućama.

Sutra ujutru, pripovedač je dobio ceduljicu u kojoj ga je Nađenjka zamolila da i nju povede na sanjkanje, ako bude taj dan išao. Pripovedač to i učini. Taj i svaki drugi dan, do kraja zime, njih su dvoje odlazili na sanjkanje, i svaki put na pola brega, dok bi vetar fijukao, on bi joj rekao da je voli. Nađenjka je najpre bila zbunjena, ali s vremenom se navikla. Postala je zavisna o tim rečima, htela je svaki dan da ih sluša, pa je svaki dan išla s njim na sanjakanje. I nikada sa sigurnošću nije mogla da kaže je li ih rekao njen drugar ili ih samo umišlja.

Jednog dana, pred kraj zime, odlučila je sama da se spusti niz breg. Pripovedač ju je gledao iz daljine. I kad se spustila, ustala se nesigurna i bleda, a pripovedač nije mogao sa sigurnošću reći je li i tada čula njegove reči ili ne.

Kada je zima prošla, a sneg okopnio, došlo je vreme da i on ode u Petrograd, tko zna, možda i zauvek. Ali pre nego je otišao, još je jednom seo u park pored Nađenjkine kuće. Tada ju je vidio da izlazi van i gleda prem vetru, sva tužna i bolna zbog njihova rastanka. Gledala je van kao da čeka da joj vetar po poslednji put donese reči koje je toliko volela. Pripovedač se ustao i, sakriven, još jednom rekao da je voli. Njeno lice se ozarilo, razvuklo u veliki smešak, bila je lepa i srećna, a pripovedač je samo otišao da se pakuje za put.

Sve se ovo dogodilo pre mnogo vemena. Nađenjka se do sada već udala i ima troje dece. Uspomena na sanjkanje i lepe reči i dalje su joj nalepša uspomena u životu, a pripovedač ni sam nije znao zašto ih je govorio i zašto se tako s njom šalio.

Analiza likova

Pripovedač – pripovedač bi mogao da bude sam autor. Priseća se svog detinjstva i šale koju je priedio svojoj drugarici, a koja je na nju imala velikog uticaja – barem po njegovim rečima. On joj je, naime, celu jednu zimu govorio da je voli, ali na način da ona ne može biti sigurna je li joj on to stvarno rekao ili ona sve to umislila. Kroz tekst se ne daje do znanja misli li on te reči, jedini dokaz da to nije mislio su reči u zaključku priče i kojima priznaje da je sve to bila šala. Kroz tekst ne saznajemo ništa ni o motivu takve šale, ni o njegovim stvarnim osećanjima.

Zbog ovoga čitatelj dobiva dojam da je pripovedač neozbiljan, detinjast, ali pre svega, da uopšte ne mari za tuđa osećanja. Čini se da namerno nasamaruje devojku, bez ikakvog opravdanja za to. Ne zna se da li on ne razmije kako to deluje na nju ili ga prosto nije briga. Tek kao odrastao čovek on se zapita čemu sve to i zašto je uopšte zbijao takvu šalu.

Nađenjka – devojka koja je očito i sama bila zaljubljena u pripovedača, pa ju je njegovo iskazivanje ljubavi, za koje nije bila sigurna dolazi li od njega ili ne, jako zbunjivalo. Do te tačke da se pristala suočavati sa najvećim strahovima samo da sazna istinu. To potvrđuje koliko joj je to bilo važno. S vremenom joj je prestalo biti bitno jesu li te reči istina ili ne, dokle god ih čuje. Zato se celu zimu spuštala niz breg, samo da čuje kako je pripovedač voli.

Na kraju je ta ljubav donela samo bol. Znala je da proleće donosi rastanak, ali je i za kraj još jednom čula te reči i bila srećna. Upitno je jesu li joj one ostale najdraža uspomena iz detinjstva ili ne, jer to je zaključak koji je pripovedač dao. Ona je, za razliko od njega, na kraju odrasla. Udala se ili su je udali, ali u svakom slučaju pronašla je novu ljubav ili novo mesto gde će da je traži. Dobila je i decu, nastavila s životom, dok se čini da je pripovedač na istom mestu gdje je bio dok je s njom zbijao tu neslanu šalu.

Beleška o autoru

Anton Pavlovič Čehov rođen je 1860. u Taganrogu u Rusiji. Završava gimnaziju u rodnom gradu i upisuje Medicinski fakultet u Moskvi. Još kao student bavio se pisanjem. Bio je srčani bolesnik premda je bio lekar.

Oženio se glumicom O.L. Kniperovom. Osim što je pisao drame, bio je pripovedač i romanopisac. Najbolja njegova dela su novele i pripovetke. Tokom života sarađivao je sa velikim operskim rediteljima. Čehov umire u sanatorijumu Badenvajler 1904. godine.

Poznat je kao dramski pisac i tvorac antiteatralnog pozorišta i psihološke drame. Njegova najpoznatija dela su: Tri sestre, Galeb, Ujak Vanja, Čovek u futroli, O ljubavi, Verenica.

Pisao je i kratke humoreske o otuđenim ljudima koje je društvena realnost izobličila. Fabule njegovih dela jednostavne su i bez velikih junaka i velikih zbivanja. Pisao je drame od komičnih jednočinki, a kasnije i sa više činova. Čehov je uvelike uticao na razvoj moderne dramske književnosti.

Autor: V.B.