Ropstvo Janković Stojana obrađena lektira. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, književne elemente i analizu dela, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Ropstvo Janković Stojana >>
Analiza dela
Epska narodna pesma Ropstvo Janković Stojana pripada ciklusu pesama o hajducima i uskocima. Njen glavni junak, Janković Stojan, je istorijska ličnost i događaji o kojima se peva su zasnovani na stvarnim istorijskim podacima.
Uskoci su bili Srbi koji su izbegli sa osmanlijske teritorije i nastanili se u pograničnim krajevima susednih zemalja. Naziv „uskoci“ dolazi od njihovog načina borbe. Naime, oni bi „uskakali“ na teritoriju koja je pripadala Osmanskom carstvu i napadali Turke.
Narodne epske pesme o hajducima i uskocima predstavljaju ciklus srpske narodne epske poezije iz vremena kada su balkanski krajevi bili pod osmanlijskom vlašću. Ponekad se nazivaju i „pesmama srednjih vremena“. Mnoge od ovih pesama za osnov imaju istorijski događaj sa umetničnom nadgradnjom i mogu se podeliti na tematske krugove vezane uz određene junake. Jedan od takvih tematskih krugova bio bi ovaj o Janković Stojanu.
Stojan Mitrović Janković živeo je tokom 17. veka i bio je jedan od vođa uskoka u Ravnim Kotarima. Proslavio se kao vojskovođa u ratovima protiv Turaka. Nakon bitke kod reke Cetine, zarobljen je i odveden u Carigrad, odakle je uspeo da se oslobodi za 14 meseci.
Radnja pesme u osnovi ima Stojanov povratak kući iz ropstva, koje je u svetu pesme trajalo 9 godina i 7 meseci (takozvana epska amplifikacija). Kod kuće on zatiče svadbu na kojoj udaju njegovu ženu, ali situaciju razrešava na miran i razuman način. Ono što karakteriše glavnog lika pesme je i duboka povezanost sa svojom porodicom, koja je takođe prisutna u čitavoj porodici – od prevelike radosti zbog povratka svog davno izgubljenog sina majka umre. Stojan kao lik u sebi nosi najviše tradicionalne i moralne vrednosti, a njegov lik šalje poruku da su ljubav prema slobodi i porodici vrednosti koje će večno karakterisati život pojedinca.
Ovu je pesmu Vuk Stefanović Karadžić čuo od Tešana Podrugovića i objavio u svojoj zbirci „Srpske narodne pjesme (3)“ 1894. godine. Pesma ima tri (3) stilske figure (umetničko-jezička sredstva). Cela pesma zasnovana je na kontrastu između emocija gde se stalno izmenjuju sreća i nesreća, radost i tuga.
Književni elementi
Vrsta dela: narodna epska junačka pesma. Zbog mnoštva lirskih detalja, ponekad se svrstava u balade
Mesto radnje: Stambol (za vreme Stojanovog ropstva), Ravni Kotar (pre i posle ropstva)
Vreme radnje: 17. vek
Stih: Pesma je ispevana u asimetričnom desetercu, sa pauzom nakon četvrtog sloga, što je najčešći oblik stiha u našoj narodnoj epskoj poeziji.
Tema: povratak uskoka Stojana Jankovića iz dugogodišnjeg ropstva
Ideja: Snalažljivošću, razumevanjem i ljubavlju sve se nedaće mogu prevazići
Analiza pesme, citati
Naslov pesme „Ropstvo Janković Stojana“ je u određenoj meri u neskladu sa njenim sadržajem. Stojanovo robovanje u Carigradu nije glavna tema pesme i brzo se razrešava njegovim bekstvom. Akcenat je na onome što nakon ropstva dolazi – Stojanov povratak kući i njegov ponovni susret sa majkom, ženom i sestrom.
U uvodnim stihovima opisuje se kako su Turci u Kotaru zarobili Janković Stojana i Smiljanić Iliju, njegovog brata od strica. Ilija Smiljanić je takođe istorijska ličnost, narodni junak iz Dalmacije, koji je živio i vojevao u isto doba kada i Stojan. O njemu su ispevane i zasebne pesme (primer: „Smrt Ilije Smiljanića“).
Da bi pisac naglasio veličinu tragedije i njihove patnje u ropstvu, on pominje da su kod kuće morali da ostave i svoje tek nevenčane neveste (ljube od petnaest dana), što zapravo znači da su odvedeni u ropstvo odmah posle venčanja, mladi.
„Kadno Turci Kotar porobiše,
poaraše dvore Jankovića,
zarobiše Smiljanić-Iliju,
zarobiše Janković-Stojana.
U Ilije mlada osta ljuba
mlada ljuba od petnaest dana;
u Stojana mlađa osta ljuba,
mlađa ljuba od neđelje dana.“
Turci se prema njima ponašaju sa određenim poštovanjem, car im je čak i dvore sagradio nakon što ih je poturčio.
„U Stambol i’ odvedoše Turci,
pokloniše caru čestitome.
Tamo bili za devet godina
i desete za sedam mjeseci,
tamo i’ je care poturčio,
kod sebe im dvore sagradio“
Nakon 9 godina i 7 meseci, Ilija predlaže Stojanu da pobegnu iz Carigrada, dok su Turci pri molitvi. Brojevi 9 i 7 su mistični brojevi koji se veoma često pokavljuje u svim oblicima narodnog stvaralaštva (iza sedam gora, iza sedam mora, devet braće Jugovića i slično).
Oni uspešno beže, uzevši sa sobom dva konja i mnoštvo blaga iz carske riznice.
Prvo što Stojan želi da učini nakon oslobođenja je da poseti svoj vinograd. Taj vinograd on je svojim rukama zasadio i uvek je vodio brigu o njemu, te sada želi videti šta se sa lozama dogodilo, da li je vinogram opusteo i propao. Ovaj vinograd je simbol svega onoga što je Stojan ostavio bivši odveden u ropstvo.
„O, Ilija, da moj mili brate,
idi, brate, dvoru bijelome,
a ja idem mome vinogradu,
vinogradu, mome rukosadu,
da pregledam moga rukosada:
ko ga veže, ko li ga zalama,
kome li je dopalo u ruke.“
U vinogradu zatiče staricu, svoju majku, kako reže svoju kosu i njome povezuje lozice, a suzama ih zaliva. U prenesenom značenju, njegova majka je svim svojim bićem održavala njihov dom da ne propadne i držala je porodicu na okopu.
U pesmi i tužbalici majke su poređene (gradacijski) dve metafore – majka svog sina (Stojana) poredi sa zlatnom jabukom dok za svoju snahu kaže da je vrednija od jabuke od zlata – kao nenošeno zlato.
„Oj, Stojane, jabuko od zlata!
Majka te je već zaboravila,
snaje Jele zaboravit neću;
snajo Jelo, nenošeno zlato!“
Na prvi pogled čitaocima može da bude čudno da majka više voli svoju snahu od svog sina, ali u stihovima u nastavku sledi objašnjenje te uporedbe. Snaha je dugo čekala da se Stojan vrati i nije ga nikad zaboravila, dok se majka koja ga je rodila i odgajala, nije mogla setiti kako izgleda ni da prepozna njegov lik.
Stojan se javlja svojoj majci, ne sluteći da ga majka neće prepoznati.
Ona Stojana oslovljava „neznanim delijom“, jer ga onako ostarela nakon skoro 10 godina nije prepoznala. Govori mu o svome sinu i o tome šta ju je nateralo da onako stara dođe u vinograd:
„Moja snaša adamsko koljeno,
čekala ga za devet godina
i deseta za sedam mjeseci
danas mi se mlada preudaje;
ja ne mogo od jada gledati,
već pobego sadu vinogradu.“
Čuvši ove reči, Stojan brzo odlazi svome dvoru, gde zatiče svatove koji su njegovu ženu isprosili. Ovaj deo pesme veoma je sličan Odisejevom povratku njegovom domu nakon dugog lutanja, ali Stojan je potpuno drugačiji tip ličnosti nego što je to bio Odisej. Odisej zatiče svadbu svoje žene i, ljutit, osvećuje se proscima tako što ih sve zatvori u dvor i poseče. Stojan ne postupa na taj način, on pokazuje razumevanje prema ljudima koji su došli da odvedu njegovu Jelu. On seda sa njima za trpezu i, napivši se vina, upita ih može li zapevati. Dobivši odobrenje on peva sledeće stihove:
„Vila gnjezdo tica lastavica,
Vila ga je za devet godina,
A jutros ga poče da razvija;
Doleti joj siv-zelen sokole
Od stolice cara čestitoga,
Pa joj ne da gnjezdo da razvija“
Njegova žena, čuvši pesmu, shvata da joj se muž nakon dugogodišnjeg ropstva vratio kući. Istoga trena ona pušta deverovu ruku i zove Stojanovu sestru. Sestra trči da vidi brata, ali ga ne prepoznaje odmah. Pogledavši sve goste za trpezom tri puta, prepozna svoga brata i ono što sledi je veoma dirljiva scena njihovog ponovnog susreta.
„Ruke šire, u lice se ljube,
jedno drugo suzama umiva
od radosti i od želje žive.“
Ono što vodi ka raspletu radnje je pitanje svatova šta da oni sada čine, pošto su veliko blago uložili u prosidbu Stojanove žene. On sve prihvata mirno, naziva ih braćom.
„Lasno ćemo mi za vaše blago,
lasno ćemo, ako jesmo ljudi.“
On ih sve redom dariva, a mladoženji za ženu daje svoju voljenu sestru. Time je rasplet okončan, svatovi odlaze, a on kući ostaje sa svojom Jelom. Na ovaj način, Stojan je prikazan kao čovek velikog srca, strpljiv i brižan.
U epilogu, starica majka se vraća iz vinograda gorko plačući i naričući. Jela joj trči u susret i govori kako je njen sin živ, kako se vratio. Ali čim je majka ugledala svog Stojana, pada mrtva, a on je sahranjuje „kako carski valja i trebuje“.
Majčino srce prepuklo je od silne radosti, ali prisutno je i razrešenje njene uloge kao nekoga ko celu porodicu drži na okupu – sada kada se Stojan vratio, ona više ne mora sama da veže svojom kosom loze u vinogradu, sada će se o tome brinuti novi naraštaji.
Ovakvo stilsko i jezičko sredstvo zove se retoričko pitanje. Majka ne iščekuje odgovor, ona ne zna da zapravo ima neko ko će moći da joj odgovori, misli da je njen sin u ropstvu, a snaha u novom domu. Oni su njen izraz straha i patnje, a najveća nesreća joj je samoća. Kada pritisak emocija prevrši meru koju starica može da izdrži, kada se bezmerna tuga susretna sa neizmernom radošću – dolazi do eksplozije osećanja koji uzrokuju staričinu smrt. izazvalo smrt.
Uporedba s Odisejom
Središte epske narodne pesme i glavnog lika Stojana Jankovića karakteriše odisejevski motiv koji je obrađen na originalan način – on se nađe kao „muž“ na svadbi svoje sopstvene žene. Motiv umetnički dobro funkcioniše u podsticanju emocija, organizaciji priče, karakterizaciji Stojana kao glavnog lika i intenziviranju napetosti. Scena dolaska glavnog lika među svatove svoje žene je zapravo razrešenje zapleta koji je nastaje saznanjem da se vratio davno izgubljen nevestin muž i domaćin. U priči Odiseja, Odisej po povratku zatekne u kući prosce svoje žene Penelope i u besu i srdžbi pobije sve prosce, dok je Stojan Janković čovek koji je upoznao svet, kulture, život u drugačijem vremenu, staložen i odmeren, plemenit i razborit. Ne krivi prosce svoje žene, dogovara razmenu na miran način, čovečan je i očekuje od svih isto.
Manje poznate reči u pesmi:
- Testir (tur.) – odobrenje
- Sovra (tur.) – trpeza
- Adamsko koleno – nešto što potiče od prvog čoveka, Adama, neiskvarene ličnosti, moralno čistog, dobrodušnog, plemenitog čoveka.
Ostavite odgovor