Romansa mesečarka

Federiko Garsija Lorka jedan je od najpoznatijih Špansnkih pesnika i dramatičara. Lorka je rođen u imućnoj andaluzijskoj porodici, pa je studije završio u Madridu. Tamo je živeo u središtu intelektualne elite Španije. Drugovi su mu bili slavni Salvador Dali i Luis Bunjuel, što je imalo velikog uticaja na Lorkinu književnost. Živeći u Madridu, Lorka se upoznavao s aktuelnim kulturnim, umetničkim, ali i političkim zbivanjima u Evropi, kao i s njihovim problemima.

Drugi veliki uticaj na Lorkinu književnost, posebno pesme, bilo je to što je Lorka bio i muzičar. Na muzičkom studiju upoznao se s narodnom pesmom, što je potaknulo Lorku da se počne baviti sakupljanjem dela iz narodne književnosti. Lorka je počeo da piše sa samo petnaest godina. Pisao je pesme i već u njegovim prvim radovima osećao se uticaj tradicije, ali i izražen lični doživljaj okoline izražen kroz izrazito lirske, umetničke slike.

Ove odlike imat će i njegova kasnija dela, među kojima se ističe upravo uticaj narodnih pesama. Ali inspiraciju iz usmene poezije Lorka vuče samo s obzirom na teme, nikako s obzirom na formu. Tragičan duh i primitivizam svog rodnog kraja, što su jedne od tema njihove narodne književnosti, prikazani su kroz sinestetske elemente – prikazom boja, zvukova i pokreta. Pesnik piše o svojim doživljajima okoline, a njih skuplja naravno, svojim osetilima, tako je prikaz čulnosti jedna od glavnih tehnika kojom Lorka piše svoju poeziju. Zato teoretičari književnosti kažu da Lorka piše „nagonski“, a samim time njegova je poezija tajnovita. Upravo ta tajnovitost na čitatelja deluje tako da neke motive iz Lorkine poezije doživljava kao nestvarne.

Lorka je svoju prvu zbirku pesama, „Dojmovi i krajolici“, objavio 1918. godine, sa samo 20 godina. Pesme u ovoj zbirci najviše se ističu svojim tradicionalnim odlikama ispoljenim kroz stil deskriptivnog realizma. Pesme iz ove zbirke su impresionističke, romantične i dosta elegične. Tek pesme iz njegove sljedeće zbirke „Knjiga pesama“, izdane 1921. godine, bit će napisane karakterističnim Lorkinim poetskim stilom. U ovim pesmama Lorka iskazuje ljubav i ostala duboka osećanja prema domovini, prema okolini u kojoj živi i njenom prirodnom krajoliku. Ove pesme prožete su i glazbenim elementima, melodičnim stihom i izrazitom vizuelnom slikovitošću. Unatoč tome, glavni motivi ovih pesama vezani su za smrt i to prikazanu uglavnom metaforičkim stilskim figurama.

1927. godine Lorka je izdao zbirku pesama „Pesme“ u koju je objedinio sve pesme nastale od 1921. do 1924. godine, a već sledeće godine Lorka je izdao svoju najpoznatiju zbirku „Ciganski romansero“. Ova zbirka je u sledećih osam godina izašla u čak šest izdanja, a sadrži 18 romansi u kojima Lorka peva o andaluzijskim Ciganima. U ovoj zbirci pesme sadržavaju ne samo lirske, već i dramske, te naravno narodne elemente pesničkog stila. Pesma „Romansa mesečarka“ jedna je od pesma upravo iz ove zbirke.

U zbirci „Spjev dubokog peva“, izdatoj 1931. Lorka je tematike narodne pesme ispevao na modernistički način, a u zbirci „Pesnik u New Yorku“, izdatoj 1940. godine, dakle nakon Lorkine smrti, Lorka je govorio o vremenu koje je proveo u Americi, gde je otišao nakon što je počeo osećati netrpeljivost u Španiji zbog svoje seksualne orijentacije. Lorka je o životu u Americi pisao s nadrealističkim pogledima na moderno društvo i njegovu kaotičnost.

Romansa mesečarka – analiza pesme

Pesma „Romansa mesečarka“ jedna je od osamnaest romansi iz Lorkine zbirke „Ciganski romansero“. To je zbirka, koja, kako sam naslov kaže, sadrži pesme ispevane o andaluzijskim Ciganima. U pesmama je prikazana zanimljiva i kompleksna priroda ovog naroda i to kroz prikaz njihovih verovanja, strastvenosti i predavanju sudbini. Kompleksnost glavnih motiva u zbirci preselila se i na kompleksnost Lorkinih stihova. Iako se oni na prvo čitanje čine jednostavni i lako razumljivi, ubrzo vidimo da se u njima krije mnogo simbolike, nedorečenosti stihova i višeznačnosti u motivima. Ali to nikako nije loša strana ovih stihova, pa tako ni pesme „Romansa mesečarka“. Ta provokacija utkana u pesme upravo stilom koji je napisana, izaziva čitatelja, što pesmu čini uzbudljivom, privlačnom, pa čak i lepom. Lorka je napisao ovu pesmu tako da čitaoc može da uživa u njenoj liričnoj lepoti i istovremeno je sam, subjektivno definiše i analizuje. Pesnik očekuje od čitaoca da će interpretirati delo, stoga mu ne prostire svaku misao jasno i nedvojbeno.

Ova pesma može da se kompozicijski podeli na tri celine. Prvu celinu čine prve dve stofe od po dvanaest stihova. Njima pesnik otvara pesmu iskazivanjem obožavanje prema svemu prirodnome, što on objedinjuje u motiv „zeleno“. Već u prvom stihu vidimo da je to obožavanje izrečeno kao klicanje i to u stihu koji će se kroz prve dve strofe ponoviti tri puta: „Zeleno, volim te, zeleno!“, a motiv „zeleno“ čak dvanaest. Zeleno u pesmi simboliše zemaljski svet, zemlju i sve ono što sačinjava naš život. Osim zelene boje, u pesmi se pominje i srebrna, što uvodi motiv meseca i mesečine. Pesnik mesec tj. lunu naziva Cigankom jer je prelepa i jedinstvena, ali i nesvesna sveta oko sebe. Luna je ujedno i simbol devojke Ciganke:

„Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi“

U drugoj strofi su, mesto meseca, glavni motivi zvezde i zora, ali i ostali motivi koji podsećaju na Mediteran: riba, smokva, mačak, agava i more. Pesnik slaže pesničke slike kojima prikazuje morski krajolik i primorsko mesto, ali sve kako bi prikazao prirodu ljudi, društva i tradicije. U ovim stihovima on opet uzdiže zelenu boju kao božansku, pa je upotrebljava svaki put kad želi da istakne nečiju uzvišenost:

„Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajući gorko more.“

Drugu kompozicijsku celinu pesme čine sledećih osam strofa. One sadrže središnju misao pesme. Pesma u ovom delu unutar metafora govori o mladom Ciganinu koji umire, pa pre smrti moli oca svoje voljene da ga pusti u svoj dom, da još jednom vidi svoju devojku i umre u svojoj postelji. Ovaj dio pesme gotovo se ni na kakav način ne povezije s prvom celinom, već se čini kao da je zasebna pesma. Deo počinje dijalogom, kao da je prozna priča. Lirski subjekat, kojeg tumačimo kao mladog, ranjenog Ciganina, u njima počinje molbu koja će da se protegne kroz većinu pesme:

„- Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo,
nož za njen ogrtač.“

A onda nastavlja izjavom „Kume, dolazim krvareći…“. Čitaoc pretpostavlja da se pesnik u ovim stihovima pod „njom“ misli na Ciganku pomenutu u prvim stihovima i poređenu s lunom. U nastavku pesme osoba kojoj se pesnik obraćao odgovara:

“ – Kad bih mogao, mladiću,
lako bi se nagodili.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj“

Čime vidimo da osoba kojoj se pesnik obraća nema kontrolu nad svojim životom, a pogotovo ne nad onime što ga ranjeni Ciganin moli. Ali pesnikova molba se nastavlja. On moli da umre „pristojno u svojoj postelji od čelika“, jer već je sad ranjen „od grudi do grla“. U pesmi počinju da se javljaju motivi krvi koja „viri i miriše oko pojasa“. Kasnije te motive upotpunjuju motivi suza. Prikazana je slika Ciganina koji pokušava da se popne u dvore svoje voljene, a za sobom ostvalja tragove krvi.

A onda se u pesmi, kao iznenada, ponovo javlja stih „Zelene, volim te, zeleno!“, što izriče žudnju lirskog subjekta za životom. On voli život i ne želi da umre. Pominje se i stih kojim pesnik unosi sinesteziju u pesmu, opisujući i čulo ukusa

„u ustima čudan ukus
žuči, mentola i bosiljka“

Ovime se nagovešta skora smrt lirskog subjekta, jer ukus koji opisuje zapravo je ukus krvi. Sledi stih koji nam izravno potvrđuje slutnje da pesmu peva Ciganina na samrti. On moli „kuma“:

„Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojče?“

Epitet „gorko“ neobičan je u ovom kontekstu, ali ipak jasno opisuje bol koju Ciganin trpi da bi video devojku, zbog čega mu misao o njoj postaje gorko-slatka. Kum odgovora da ga je ona dugo čekala, a onda ponovo opisuje svoju kćerku kao „zelenu“ – „zelene puti, zelene kose“.

Tada nastupa treća celina pesme. Ona se također, baš kao i prva, sastoji od dve strofe. Prva strofa ima osam, a druga šest stihova. Sadržaj ove celine veže se za prvu celinu, a ne za drugu, stoga vidimo da je druga celina sadržajno izdvojena od prve i druge. U ovoj celini centralni motiv su „pijani žandari“. Tek oni zapravo razjašnjavaju celu tematiku pesme. Žandari su krivi za smrt Ciganina i njegovo nastojanje da vidi svoju dragu pre nego umre.

Pesnik ponovo uvodi boju srebra i zelenu boju kao dominantnu. Prva je vezana uz motiv mesečine, kao simbola lepe Ciganke, a druga uz motiv života za koji se Ciganin grčevito drži, iako mu on izmiče.

Na kraju vidimo kako je ova pesma ispevana kroz razbacane slike. Jedna slika prikazana nakon druge čine se kao konture sna, koje teško možemo da protumačimo, ali vrlo intenzivno da doživimo i osetimo. Jasnoća sadržaja ove pesme nije toliko važna koliko njena atmosfera i lepota slika. Osećanjem i razumevanjem atmosfere, tajna sadržaja postepeno će da se otkriva svakom čitaocu ponaosob.

Beleška o autoru

Federiko Garsija Lorka jedan je od najpoznatijih španjolskih pesnika i dramatičara. Rođen je u Španiji, kod Granade, 1898. godine u porodici imućnog andaluzijskog veleposjednika. Počeo je da se školuje u rodnom mestu, a onda je školovanje nastavio u Granadi, gde se preselio s porodicom. Iako u školi nije bio baš dobar đak, budući da je bio bogat, mogao je da ode u Madrid i tamo se školuje na fakultetu. 1919. godine krenuo je na studij književnosti i prava.

Za vreme studija Lorka je počeo da se kreće među kulturnom i umetničkom elitom Madrida. Družio se s velikim intelektualcima i umetnicima svoga vremena, te je bio jako dobar drug sa Salvadorom Dalijem i Luisom Bunjuelom.

Lorka je u to vreme učio i glazbu, kod učitelja koji je u njemu probudio ljubav prema narodnim pesmama i narodnom kulturnom baštinom. Ovo je, baš kao i druženje sa španskim intelektualcima, imalo veliki uticaj na Lorkino stvaralaštvo, posebno na poeziju. Lorka je počeo da piše još kada je imao 15 godina, a prvu zbirku pesama „Dojmovi i krajolici“ izdao je 1918. godine, dok je još studirao. Drugu zbirku „Knjiga pesama“, objavio je 1921. godine.

Od 1925. pa sve do 1929. godine Dali i Lorka usko su surađivali. Postoje nagađanja da su bili i u strastvenoj ljubavnoj vezi, s obzirom na to su oboje bili homoseksualci i vrlo prisni prijatelji. Lorka je u to vrijeme napisao svoju najpoznatiju zbirku pesama „Ciganski romansero“. Nakon što je izašla ta hvaljena zbirka, razišli su se i Lorka i Dali.

Nakon što su Bunjel i Dali surađivali na filmu „Andaluzijski pas“, što je Lorka protumačio kao izravan napad na njega i pošto je često nailazio na neprihvaćanje kod prijatelja i okoline zbog svoje seksualne orijentacije, Lorka je odlučio napustiti Madrid. Otišao najpre na Kubu, a onda i u Sjedinjene američke države, gdje je boravio godinu dana. Boraveći tamo napisao je pesme za svoju zbirku „Pesnik u Njujorku“, gdje je govorio o negativnom dojmu kojeg je stekao o Americi.

1930. godine Lorka se vratio u tada tek proglašenu Republiku Španiju. Počeo je da radi kao direktor putujućeg pozorišta „La Barraca“. Lorka je počeo da intenzivnije piše drame. Iako je svoju prvu dramu, „Urok leptirice“, napisao još 1920. godine, zapaženije su ostale one koje je napisao u 30-im godinama 20. veka, kao što su drame „Krvava svadba“ iz 1933. godine, „Jerma“ iz 1934. i „Dom Bernarde Albe“ iz 1936. godine.

S putujućim pozorištem Lorka je obišao celu Španiju. Kada je izbio građanski rat, Lorka je bio u Viznaru. 1936. godine uhvatili su ga fašisti i ubili. Lorkino tijelo bačeno je u neobilježen grob.

Ali za tadašnju vladu Lorkina smrt nije bila dovoljna, pa su vlasti pokušale da unište i sva njegova djela. U državi je tada bilo zabranjeno čak i pomenuti njegovo ime. Ali ne samo da nisu uspeli da unište njegova dela ili zatru Lorkino ime, već je Lorka upravo zbog svega toga postao simbol fašističke represije i najslavnija žrtva građanskog rata u Španiji.

Autor: V.B.