Rekvijem

Rekvijem obrađena lektira književnika Miodraga Pavlovića. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Rekvijem Miodraga Pavlovića refleksivna je pesma iz zbirke 87 pesama. Rekvijem je termin koji potiče iz latinskog jezika i deo je liturgijske službe za upokojene. Rekvijem je prisutan i u umetnosti, posebno u muzičkoj umetnosti kao vid muzičke kompozicije, ali i u književnosti, naročito kada je u pitanju poezija.

Zbirka Miodraga Pavlovića 87 pesama zapravo sadrži 80 pesama koje su raspodeljene u tri ciklusa. Kroz ovu zbirku i cikluse, Pavlović izražava sebi svojstven poetiku i niže različite motive, od motiva destrukcije i haosa, preko usuda čovekove usamljenosti, beznađa i praznine sveta, do novog puta pevanja i mišljenja. Pavlovićeva poetika pripada srpskoj posleratnoj književnosti, posleratnoj u smislu posle Drugog svetskog rata.

Rekvijem je pesma o životu i smrti, opelo nad onim koji ostavlja ovaj svet, svet koji je često ravnodušan. Uzimajući u obzir refleksivnu poeziju Miodraga Pavlovića, rekvijem, ili opelo, moglo bi se održati nad nestajanjem onog najčistijeg ljudskog u savremenom svetu, kao i opelo nad odnosima među ljudima koji su često, bremenom savremenog načina življenja, narušeni. Odsustvo interesovanja i brige za druge, odstustvo saučestvovanja u tuđim nevoljama, skoro da je ustaljen obrazac ljudskog ponašanja u današnjem vremenu.

Posebno zastrašujuće deluje ravnodušnost koja se javlja tamo gde je ne bi trebalo ili ne bi smelo biti – a to je upravo u trenutku kada je u pitanju smrt. Smrt bližnjeg ili smrt bilo kog čoveka. Pesma Rekvijem govori upravo o tome.

Pesma sadrži osam strofa, među kojima se smenjuju distisi (strofe od dva stiha) i tercina (strofa od tri stiha). Stihovi su eliptični i imaju često apelativan karakter, uz odsustvo interpunkcije. Jezik je sažet, lišen preteranih epiteta u
sintagmama, jezgrovit i skoro informativnog karaktera.

Osnovni motiv u pesmi je smrt dragog, a pesnik ga prikazuje kao prazninu s kojom se pojedinac suočava posle sahrane, a spuštanje zavese označava završetak jednog života, završenu igru. Pesnik opominje da čovek koji je nešto značio, gradio, rađao, koji je bio svesno biće nestaje i skreće pažnju na smrt i ravnodušnost bližnjih koji ne iskazuju ganuće – nema komentara, jadikovanja. Niko ne mari za smrću, život se nastavlja dalje (dete jede grožđe). Pesnik na kraju takođe ostavlja opomenu da se ne žuri sa smrću i da se ne treba opraštati pri odlaženju jer svako opraštanje označava licemjerje bez ikakve iskrenost. Glavna pouka pesme je ravnodušnost i dvoličnost, otuđenje čoveka od drugih, krizu ljudskog morala.

„I ne opraštajte se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno.“

Od pesničkih slika vidimo prijatnu tišinu posle ručka i bosonogog dečaka koji „sedi na kapiji i jede grožđe“.

Književni elementi

Književni rod: lirika

Književna vrsta: lirska pesma

Stih: osam strofa koje se sastoje od distiha (strofe od dva stiha) i tercina (strofa od tri stiha)

Mesto radnje: neodređeno, jedino pominjanje nekog mesta je sivi park

Vreme radnje: jedino vreme koje se pominje je „posle ručka“, „pod zatvorenim nebom“ možemo da shvatamo kao oblačno vreme, za vreme naoblake

Tema dela: pesma o smrti bližnjeg ili smrti bilo kog čoveka

Ideja (poruka) dela: pesnik poručuje da trebamo izvući ljudsko saosećanje sa dna egoističnih duša i povratiti čoveka u sebi.

Analiza pesme, citati

Pesma počinje distihom:

„Ovoga puta
umro ne neko blizu“

Pesnik skreće pažnju na informaciju prisustva smrti. Smrt je i pre ovoga bila prisutna, međutim, ovoga puta, ona je blizu. Tačnije, umro je neko ko može biti poznat, blizak, možda prijatelj ili rođak, ali, naposletku, umro je čovek.

„Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom“

Slika rekvijema, ili opela, u sivom parku upućuje nas na to da je činjenica o smrti čoveka nepobitna, neumoljiva, pod zatvorenim nebom, kako pesnik kaže. Smrt je tu i ništa se ne može promeniti.

Sledeća strofa, dodaje na to sliku učesnika opela:

„Žene su pošle za mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu“

Žene u sprovodu za mrtvim telom još više treba da naglase prisustvo smrti. Treba da dočaraju ispraćanje čoveka sa ovog sveta. Smrt je odnela čoveka, za njim je ostala prazna soba, a u toj sobi – samo smrt koja spušta zavesu. Smrt je ona koja prekida predstavu života, koja odlučuje kada je igra gotova, ona dolazi po glavnog aktera, čoveka, odvodi ga zauvek, i spušta zavesu na sceni života, jer njegova uloga se više ne igra. Čovekova predstava tj. život, sada je zauvek završena.

„Osetite
svet je postao lakši
za jedan ljudski mozak“

Pesnik se u ovom momentu okreće od teme smrti i svoj fokus usmerava na čoveka. Oseća potrebu da se obrati onima koji nastavljaju da žive. Osetite ima oblik apostrofe sa porukom: smrt jednog čoveka, bilo kog čoveka jednaka je kataklizmi u malome. Odlaskom pojedinca svet, bez obzira na svoju veličinu, ipak postaje siromašniji za jedan neponovljiv ljudski um, za mnoštvo snova i planova. U pitanju je ljudski mikrokosmos i duhovna aura koju on stvara oko sebe.

Pesnik govori: svet je postao LAKŠI za jedan ljudski mozak i kao da time želi da uputi na dve stvari: da je čoveku teret i život i talenat, a s druge strane i da je svetu teret čovek.

Ali, već u sledećoj strofi, pesnik svoju pažnju usmerava na spoljni svet, a on je ravnodušan:

„Prijatna tišina posle ručka
bosonog dečak sedi na kapiji
i jede grožđe“

Ovde vidimo svest onih koji ostaju da žive, njih smrt ne dotiče, oni ne registruju nestajanje niti na to misle. Ljudi su ravnodušni zbog svog egoizma, usredsređeni su samo na sopstveno opuštanje i zadovoljstvo koje se ogleda u stihovima: prijatna tišina posle ručka kao i u slici bosonogog dečaka koji jede grožđe. Vidimo da je čovek postao neosetljiv prema drugima, zatvorio se u svoju kapsulu samozadovoljstva i takav čovek je samo jedna uspavana svest.

Slika bosonogog dečaka prikazuje neiskvarenost dečije duše, čistoću, nevinost. On je kontrast sprovodu i kovčegu jer je na njegovoj strani budućnost i život, a život se stalno obnavlja i s tim odoleva smrti.

Kao da nas pesnik želi upozoriti na nestajanje onog humanog u ljudima. Da nema više ljudske osobine da gubitak drugog doživi kao nestanak i gubitak sebe. Umesto toga, on nam prikazuje čovekovu pragmatičnost i uživanje u životu dok se smrt dešava nekom drugom, kao da je taj, koji je u određenom trenutku izbegao smrt, besmrtan. Čovek je uspavan u sopstvenoj pragmatičnosti. Sledećim stihovima, tačnije u tri završne strofe, pesnik apeluje:

„Zar iko ostane veran
onome što izgubi
Ne žurite se sa smrću
niko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke
I ne opraštajte se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno“

Pesnik ovde, pomalo ljut zbog ljudske ravnodušnosti na gubitak, na gubitak čoveka, upućuje pomalo grube i licemerne reči, upravo da bi ogolio licemerno ponašanje ravnodušnih ljudi. Stih niko na nikog ne liči treba da znači da se niko ni sa kim ne poistovećuje u gubitku, okreću se leđa bližnjem i ne postoji briga za druge. Ne postoji potreba u čoveku da saoseća sa drugim.

Uočava da su međuljudski odnosi neempatični, da je odnos među bližnjima više odraz licemerja ili društvena konvencija, nego istinska bliskost, iskrenosti i ljudska solidarnost. Zato pesmu završava poraznim mislima, želeći da, oslikavanjem ljudskog ponašanja i imperativnim tonom koji je odraz njihovog ponašanja – možda nešto promeni. Da, ako im kaže da rade ono što inače i rade, oni će to, možda, osvestiti i vratiti se u onu humanističku sferu, izvući ljudsko saosećanje sa dna svojih egoističnih duša i povratiti čoveka u sebi. Jer onog koji je umro, više ništa ne može vratiti, ali, to ne znači da njegovu smrt ne treba konstatovati, niti ispoštovati kraj života, ali, to se ipak ne dešava.

Deo „Ne žurite se sa smrću“ istovremeno je paradoksalan i istinit. Apeliranje da se ne žuri za smrću jer nitko ne žuri smrću je paradoks, ali u ovom stihu je i iskaz i metafora koja označava zaborav, a koji je pojedinačna osobenost, a ne opšta karakteristika.

Pesma završava izrazito rezigniranim tonom ukazujući na svest smrznutog bića ogrezlog u materijalno i prolazno. Prisustvo pesimizma pri osvešćivanju takve slike je neizbežno.

Beleške o piscu

Miodrag Pavlović je rođen 28. novembra 1928. godine u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu, kao i Medicinski fakultet pohađao je u Beogradu do 1954. godine. Kratko je radio kao lekar jer se odlučio do kraja života posvetiti pisanju i književnom radu.

Prvu zbirku pesama „87 pesama“ objavio je 1952. godine, a uvelike je uticala na njegovo književno stvaralaštvo i životno opredeljenje. Zbirka se takođe smatra i jednom od prekretnica u savremenoj poeziji. Pavlović je s njom stvorio jednu novu vrst srpskog pesništva tako što je kombinovao preplitanje mitskih i istorijskih elemenata sa sazvučjem balkanske tradicije. Svojim stvaralaštvom je preuzeo vodeće mesto u savremenoj srpskoj poeziji i postao jedan od najuticajnih pesnika posleratne srpske književnosti.

Odbacuje dogme koje se nameću društvu, ideološke i estetske parametre i napisao nova, jedinstvena dela. Bio je veliki poštovalac i poznavaoc strane i domaće poezije, a zapažen je i kao izvrstan esejista. Njegove pesme i eseji prevođeni su na mnoge evropske jezike pa su njegova dela dobro kritički ocenjena u poznatim njemačkim listovima i književnim časopisima. Dela su mu prevedena i na par orijentalnih jezika, a poezija mu je jedinstvo mitologije, poetike, filozofije, umetnosti i istorije. Ne podleže pravilima poetike, a pesme mu se izjednačavaju sa njegovim viđenjem sveta i stvarnosti.

Najpoznatija poezija: „87 pesama“, „Stub sećanja“, „Oktave“, „Mleko iskoni“, „87 pesama (izbor poezije)“, „Velika Skitija“, „Nova Skitija“, „Hododarje“, „Svetli i tamni praznici“, „Velika Skitija i druge pesme „Zavetine“, „Bekstva po Srbiji“, „Izabrane pesme“,

Najpoznatija prozna dela: „Most bez obala“ „Bitni ljudi“

Najpoznatije drame: „Igre bezimenih“, „Koraci u podzemlju“

Najpoznatiji putopisi: „Kina – oko na putu“, „Putevi do hrama“, „Otvaraju se hilandarske dveri“,

Živeo je sa ženom Marlenom i ćerkama Kristinom i Jasminom sve do svoje smrti 17. avgusta 2014. godine. Sahranjen je u Njemačkoj u Tutlingenu, mestu kod Štutgarta.