U eseju „Razgovor sa Gojom“, Ivo Andrić „razgovara“ sa španskim umetnikom Franciskom Gojom koji je živio i radio u razdoblju od 30.3.1746. do 16.4.1828. i u tom je periodu bio jedan od najistaknutijih slikara, grafičara i crtača. Delo je prvi puta objavljeno 1935. godine te se smatra jednim od najznačajnih dela Ive Andrića. Andrić je kroz lik Paola, koji je bio Gojin drug iz mladosti, prikazao svoje gledište na umetnost. No, u eseju je izložio i stavove o umetnosti samoga Goje.
Esej pripada kraćoj proznoj književnoj vrsti u kojoj se može obrađivati različita tematika i u kojoj pisac ostavlja, tj. iznosi svoja zapažanja, mišljenje i zaključivanja. U njemu se izražava subjektivan stav onoga ko piše, odnosno njegov lični stav. Esej uključuje i drugu perspektivu, perspektivu čitaoca koji treba da se uključi, a samo delo treba da ga navede da sam donosi pojedine zaključke.
Ovo delo je prvenstveno namenjeno piscima i drugim umetnicima. Dato je gledište pisca, razne konstatacije o umetničkom stvaranju, razni saveti namenjeni ljudima.
„Umetnik, to je sumnjivo lice, maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem.“
Pisac kao i glumac može imati hiljade lica, živeti kroz likove koje stvara. Ali, pak „šta je nekoliko hiljada naših ruku, očiju i mozgova, prema beskrajnom carstvu od kojeg… dobijamo sitnu parčad“. „Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje ponovo“. „Falsifikator po instinktu, i zato opasan“. Ono što pokreće umetnost jeste zapravo težnja za lepotom, žudnja za savršenstvom, potraga za smislom postojanja i rada u stvarnom životu.
Paolo, odnosno sam Andrić, s čitateljima deli tezu o umetničkom stvaranju, a govori o karakteru umetnosti te satanskom poreklu. No, Goja se ne slaže sa time. On smatra da se sve događa sa razlogom te veruje da sve ono što postoji od pamtiveka ima i opravdan razlog za to.
Esej je ustvari razgovor pisca koji je u ovom slučaju Paolo sa ostarelim umetnikom, a kroz priču pokušava da sabere sve što je do sada uradio i tome da neki značaj. Smatra da je ushićenje ono koje ga tera da stvara, no pominje i o tome da je spoznao i šta znači patnja tokom stvaranja dela.
Andrić smatra da je stvaranje nekog dela težak čin koji može da bude iznimno naporan po umetnika. No, smatra da ono nastaje iz nagona čoveka koji ga tera da stvara.
Govori i o samom trajanju umetničkih dela te smatra da sve ono što je lepo nastalo je kao delo ljudskih ruku. Jednom kada takvo delo nastane, ono živi bez obzira na život umetnika.
Andrić naglašava da umetnik ne sme da se preplaši zla u ljudima i na zlo mora da računa. Zato mora da točno zna što znači dobro, a što zlo, a kroz svoja dela mora da otkriva i jedno i drugo, ali dobro na kraju mora da pobedi.
Ovo delo smatra se i enciklopedijom koja bi bila od pomoći svakom umetniku. Sve u ovom eseju posvećeno je umetnosti, od gledišta jednog pisca pa sve do saveta koji se tiču umetnosti.
Budući da je reč o nešto drukčijem delu, u priči nema puno likova.
Vrste dela: esej
Vreme radnje: neodređeno
Mesto radnje: neodređeno
Tema dela: razgovor Ive Andrića sa poznatim španskim slikarom Franciskom Gojom o tome kako umetničko delo treba da izgleda
Ideja dela: umetnik treba biti oprezan, mora da otkrije i zlo i dobro, ali zlo ne smije da prevlada i koči ga u stvaranju dela
Kratak sadržaj prepričano
U ovom eseju pisac vodi razgovor sa poznatim španskim slikarom Franciskom Gojom čije je delo imalo veliki uticaj na svetske umetnike 19-og i 20-og veka. Razgovor je izložen u dijaloškoj formi, kao razgovor između Paola, Gojinog prijatelja iz mladosti kroz čiji lik Andrić izlaže svoje stavove i viđenje umetnosti, i slavnog slikara Goje kroz čiji lik Andrić takođe govori.
Dijalog između dvojice prijatelja nailazi na izvesne oprečne stavove. Kako Paolo nalazi opravdanost umetničkog stvaranja i govori o satanskom poreklu i karakteru umetnosti, tako ostareli slikar pokušava da sumira sve što je postigao i ostvario u životu, te se ne slaže sa prethodnim stavom i govori da se sve dešava sa razlogom i da sve što postoji na ovome svetu stvoreno je sa nekim razlogom. Govori o zanosu koje ga nagoni da stvara, ali i da je spoznao patnju koja se javlja tokom stvaranja dela. Tu možemo prepoznati Andrićev stav koji govori da je stvaranje umetničkog dela mukotrpan rad, takođe Andrić je bio mišljenja da stvaranje posmatra kao nagonsku, možemo reći urođenu potrebu čoveka.
Stvaranje umetničkog dela vodi civilizaciju napred, ono ostaje kao svedočanstvo jednog naroda, života, jednog načina mišljenja i mogućnosti spoznaje sveta. Delo živi i nakon smrti svog stvaraoca.
U mnogim Andrićevim delima možemo videti kako je sproveo stavove koje je i izneo u ovom eseju. Vidimo da je birao „…proste i uboge sredine koje su pozornice za čuda i velike stvari. U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života… I kome je bilo dano da vidi oboje, teško mu je, gledajući jedno, zaboraviti drugo“. Iz ovog stava Ivo Andrić je izgradio mnoge svoje ličnosti i psihologije u pripovetkama i romanima.
Jedno od velikih pitanja Andrićeve poetike koje pronalazimo u njegovim pripovetkama i romanima pronalazimo i ovde, a to je pitanje zla u ljudima i svetu. Umetnik treba da bude svestan prisustva tog zla, ali i dobrote u ljudima, i svojim delom umetnik treba da otkriva i jedno i drugo, ali dobro treba da živi kroz njegovo delo, a da zlo bude opomena. Zlo koje je sveprisutno ne treba da savlada, da ukoči umetnika, da ga omete u procesu nastanka dela.
Mnoge stavove i motive pronalazimo u Andrićevim delima koja se nalaze i u ovom eseju. Andrić govori da je umetnik zapravo „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja…“ Po tim motivima su i nastala dela kao što su: „Na Drini ćuprija“, „Most na Žepi“ i druga dela koja se bave temom neimarstva i gradnje, a zapravo, svi ti ljudi su umetnici na svoj način i građevine će, kao i dela pisaca, ostati za njima i trajati nakon njihove smrti.
Andrić je smatrao da delo treba da pruži pun vid života „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“. Bez obzira u kom se obliku umetničko delo nalazi, ono treba da menja ovaj svet, da dobro pobedi zlo, za šta je najbolji primer Andrićevo delo „Aska i vuk“.
Još jedno od bitnih odlika umetnosti koje se iznosi, jeste pitanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Ivo Andrić smatra da su prošlost i sadašnjost jedno. Umetničko delo treba da povezuje vreme, jer sve se nekada dešavalo i dešavaće se u budućnosti.
Beleška o autoru
Ivo Andrić rođen je u Travniku 9.10.1892. godine. Sa porodicom se često selio. Tako je živeo i u Višegradu i u Sarajevu. U Sarajevu je i završio gimnaziju.
Nakon što mu otac umire od tuberkuloze, majka ga zbog nemaštine daje sestri svoga muža u Višegrad koja nije imala dece. Ona i njen muž, austrijski žandarmerijski narednik, odgajaju Ivu. U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu gde stanuje sa majkom.
Za vreme srednjoškolskih dana počinje da piše poeziju i 1911. objavljuje svoju prvu pesmu. Kasnije upisuje Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva.
1913. godine odlazi u Beč na studije, ali mu Bečka klima ne prija zbog osetljivih pluća. 1914. godine odlazi u Krakov na Filozofski fakultet. Iste godine na vest o atentatu Franca Ferdinanda, Andrić putuje u Split. Sredinom jula biva zatvoren u mariborsku tamnicu kao pripadnik Mlade Bosne. Za to vreme pisao je pesme.
Marta 1915. mu biva dodeljen kućni pritvor do 1917. godine. Tada je počeo sa pisanjem knjige „Ex Ponto“ koja biva objavljena 1918. godine. Nakon kućnog pritvora se vratio u Sarajevo.
1919. dolazi u Beograd gde ga zapošljavaju u Ministarstvu. Rado se družio sa mnogim poznatim ličnostima kao što su Miloš Crnjanski i Sima Pandurović. Radio je u diplomatiji i to u ambasadama Kraljevine Jugoslavije. Bio je smešten u Rimu, Parizu, Madridu, Bukureštu, Gracu, Briselu, Ženevi i Berlinu.
Do 1924. postiže veliki politički uspeh, a te godine je primljen za člana Srpske kraljevse akademije. 1939. njegova politička karijera doživljava vrhunac kada biva postavljen za opunomoćenog ministra i poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.
Sreo se sa Adolfom Hitlerom i imao bitnu ulogu u pregovorima za Drugi svetski rat. Na njegovu inicijativu oslobođeni su mnogi Jugoslovenski umetnici iz nemačkog zarobljeništva. 1941. novembra meseca je penzionisan, čime se okončava njegova diplomatska karijera.
1944. završava čuveni roman „Na Drini ćuprija“ za koji dobija Nobelovu nagradu 1961. Takođe je bio član Srpske Akademije Nauke i Umetnosti.
Njegova najpoznatija dela su: „Ex Ponto“, „Nemiri“, „Most na Žepi“, „Razgovor sa Gojom“, „Na Drini ćuprija“, „Priče o deci“, „Prokleta avlija“, „O priči i pričanju“, „Jelena žena koje nema“ i mnogi drugi.
Ivo Andrić je bio i ostao veoma značajna ličnost Jugoslovenske diplomatije, kulture i umetnosti, i jedan od najkvalitetnijih pisaca međunarodnog modernizma dvadesetog veka.
Umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu.
Autor: J.I.
Ostavite odgovor