Rafina avlija je pripovetka bosanskohercegovačkog pisca Isaka Samokovlije, objavljena 1927. godine u Srpskom književnom glasniku. Kao i u drugim njegovim pripovetkama, fokus stavlja na opisivanje života siromašnog Jevreja. Glavni lik je Rafo, siromašan čovek koji je živeo od milostinje i koga je u starosti dočekala teška bolest i smrt. Simbolika avlije iz naslova pripovetke upućuje na mesto na kojem je Rafo proveo veći deo svog života tražeći milostinju i mesta gde je dočekao svoj kraj.
Prva rečenica pripovetke „Dogodi se baš ono čega se najviše bojao“ odnosi se na tehniku „in medias res“. Pripovedač već na početku upoznaje čitaoca s Rafinim stanjem i bolest koja ukazuje na njegovu smrt. Prilikom opisivanja njegovog stanja i bolesti pripovedač se retrospektivno vraća na njegov čitav život i ukratko iznosi Rafinu životnu priču.
Osnovni motiv pripovetke je motiv smrti odnosno prolaska života, a suprotno bolesti i smrti nalaze se motivi duhovnosti i pobožnosti. Duhovnost je istaknuta u opisivanju karaktera i života glavnog lika. Rafo je u mladosti izgubio roditelje i utehu za svoju usamljenost i tugu pronašao u svojoj religiji. Opisuje da je ceo život odlazio u Veliki hram na molitvu, a tamo je svakodnevno primao milostinju od dobrih ljudi koji su se smilovali njegovoj tužnoj sudbini.
U pripovetki se ističe čovekova bespomoćnost i nepodobnost da utiče na sopstvenu sudbinu. Pre smrti, Rafo razmišlja o uzrocima svoje bolesti i mogućnosti da je nepromišljeno sagrešio čime je uvredio Boga pa je zato kažnjen. U takvim momentima pobožni Rafo oseća strah od smrti iako je svestan da je čitavog života živeo u skladu s principima koje mu diktira religija. U tim teškim momentima ipak postaje svestan da je njegov život u Božjim rukama. Iako je svestan nepravde koja mu je urađena, Rafo i dalje ostaje veran Bogu. Posljednje momente svog života posvećuje molitvi i svoju sudbinu predaje Božjoj volji.
„- Ne ne, nisu oni…nije zbog njih, nije…Godine…godine…volja Božja.“
Od ostalih likova ističe se Leja koja je brinula o Rafi i trudila se da poslednje dane života provede u miru i tišini. Takođe se ističu i likovi Jevreja koji neposredno pre Rafine smrti neumorno mole Boga za njegovo izlečenje. Iako je veći deo života proveo sam, Rafo je uživao poštovanje i ljubav svojih sugrađana koji su mu davali milostinju i brinuli o njemu na samrti u nadi da će se Bog smilovati pobožnom čoveku kakav je Rafo uvek bio. Za razliku od njih, nekoliko njegovih bezosećajnih sugrađana odlučilo se nasmejati i tako je formisana oklada oko Rafine smrti. Rafu je ta vest izuzetno pogodila i u trenucima bolesti stalno je razmišljao o trenutku u kojem mu je pijani i besni Tinco saopštio tu vest. Činjenica da je neko iskoristio bedu i ranjivost pobožnog siromaha okupirala je njegove misli sve do smrti.
Pripovetka u čitaocu izaziva pomisao da siromašan i pobožan Jevrej ni po čemu nije zaslužio smrt koja mu je zapisana. Opis Rafine smrti izaziva u čitaocu empatiju prema siromašnom i bednom čoveku čiji je život završen onako kako pobožan čovek ne zaslužuje. S druge strane, Samokovlija upravo time ističe prolaznost ljudskog života i neizbežnost umiranja nezavisno o ljudskom ponašanju i načinu života.
Vrsta dela: pripovetka
Mesto radnje: avlija
Vreme radnje: neodređeno
Tema dela: život i smrt pobožnog siromaha Rafe
Ideja dela: prikaz prolaznosti ljudskog života i smrti koja svakoga dostiže
Kratak sadržaj prepričano, citati
Na početku pripovetke, pripovedač ističe da se Rafi desilo upravo ono čega se najviše bojao – bolest. Jedno veče, Rafo je krenuo prema svojoj sobi u Bjelavama. Putem je teško disao i osećao se umorno i iscrpljeno. Na donjoj Hadžijinoj česmi služavka Hanuča mu je dala ibrik da se napije vode. Verovala je da je uzrok njegove slabosti glad, pa mu je dala žute masne kolačiće od mozga i žumanaca. Iako je bio gladan, ostavio ih je na sanduku jer nije imao želju da jede. Osetio je nepodnošljive bolove u nogama, pa je odlučio da legne.
„“Kažu da je dobro protrljati noge sirćetom kad se ovako pale“ – govori u sebi i želi da se i komšinka, koja je sada ulazila uz basamake, nekako sjeti tog lijeka.“
Soba mu je bila u prizemlju kuće. Imala je samo jedan mali prozor s gvozdenim demirima. Iz mračnog i uskog predsoblja ulazilo se u Rafinu kuhinju u kojoj se nalazila pećurica i sanduk za ćumur. U Rafinoj sobi bio je dugačak minder i sanduk, a na zidovima su visili Rafina odela i rubenina.
Leja je pozvala decu u kuću i zapovedila im da budu tiho jer je Rafo bolestan. Zabrinuta komšinka ponudila ga je crnom kafom, ali Rafo je odbio i rekao da je već popio kafu. Leja ga je ponudila limunadom i pitala da li ga nešto boli, ali Rafo joj nije ništa ne odgovorio, već je okrenuo glavu i zatvorio oči. Leja, koja je uvek bila pričljiva, te noći nije mnogo pričala. Rafina bolest i ćutljivost su je zabrinuli. Nije skinuo ni svoje haljine ni kesicu koja mu je uvek visila oko vrata. Kad je ostao sam u sobi, Rafo je ustao iz kreveta, ali odjednom je osetio vrtoglavicu pa je ponovo legao na krevet.
U avliji je to veče vladala tišina. Dok je tako ležao, iznenada mu se pred očima pojavila scena iz kavane i lik Tinca.
„Te večeri se ne ču ni tiha pjesma baba-Katine Ankice, ni lajanje mršave Lise sa dna avlije.“
Pokušao je da zaspe i zamišlja da tog dana nije ušao u kavanu, ali osećao je nelagodu. Kad je napokon uspeo da zaspe, nekoliko je puta sanjao Tincu i taj bi ga događaj svaki put probudio iz sna. U snu je video tamnoputu i bradatu figuru Tince koji ga vuče za rukav, očiju usmerenih u njega i Merkuša koji mu govori da ostavi Rafu na miru. Pijani Tinco ga je uhvatio za ruku i glasno vikao. On je radio kao crevar i tako je hranio sebe i ženu, a dece nije imao. Bio je besan što su Rafu, koji se po cele dane moli Bogu i zbog koga su im mnogi gresi oprošteni jer on moli za njih, osigurali, odnosno kladili se na njegovu smrt. Glasno je vikao da je Rafo najbolji i najpobožniji čovek među njima i da nije zaslužio da se tako ismejavaju na njegov račun. Njega su takođe osigurali i predvideli da će umreti za najviše godinu dana. Tinco mu je govorio da se moli Bogu da ne umre da bi zeznuo one koji bi dobili okladu i zaradili novac.
Tincine reči su ga uznemirile jer je do tada verovao da je Bog taj koji će da odredi njegov sudnji dan. Taj je događaj izazvao u njemu ogroman nemir koji ga je cele noći pratio, a koji do tada nikada pre u svom životu nije osetio jer je Rafo bio pobožan čovjek.
„Te je noći doživio nekoliko puta taj događaj, za njega tako važan i sudbonosan.“
Tek je pred zoru uspeo da zaspe, a kad se probudio, osećao se bolesnim. Kad je videla njegovo bledo lice, komšinka mu je donela kafu i peškir da se umije. Nakon što je popio kafu, Rafo je legao na krevet, uzeo molitvenik i počeo da moli.
U avliji je tog dana bilo mirno jer je Leja naredila deci da se igraju u sokaku da bi Rafo imao mira. Djevojčica Ankica, Lejina ćerka, brinula je za zdravlje starca i odlučila je da ga poseti. Iako je uvek na glavi nosila beli rubac, ovog puta ga nije imala. Devojčica je neprestano plakala i govorila mu da se molila Bogorodici za njegovo izlečenje. I ona je, kao i svi drugi, imala neko ružno predosećanje u vezi njegove bolesti. Rafo ju je pogladio po glavi i blagoslovio iako on uopšte nije razumeo njene reči.
Popodne se Rafino stanje pogoršalo. Leja mu je dala mleka jer je verovala da je voda izazvala njegov kašalj. Želela mu je dati kolačiće, ali Rafo ju je zamolio da ih odnese i podeli deci.
Rafo je popodne počeo da kašlje, a bolove je osećao kao ubode od noža.
Predveče ga je posetio Juso. Leja, baka Kata i dve žene koje su ga čekale da bi čule njegovo mišljenje o Rafinom stanju. Juso je uzeo cigaretu i rekao im da je Rafu stigla starost i da se to ne može izbeći.
„Starost. Kako izgleda starost? Nek prestane jedan damar – prestaće i drugi, pa tako redom. Tu ne treba mnogo. Kod starih ide to brzo. Ali nije baš posve opasno. Sandžija.“
Sledeće noći Rafu je ponovo mučila nesanica. Samo što mu je pred očima opet bila scena iz kafane. Odmahnuo je rukom da bi oterao Tincin lik. Borio se da veruje da je sve u Božjim rukama i da je starost uzrok njegove bolesti, a ne klađenje bezdušnih ljudi.
Razmišljao je i o Jom Kipuru. Znao je da se na taj dan pečate određenja o siromaštvu, ozdravljenju ili razbolevanju. Nastavio je ponizno da moli kao šta je radio celog života.
Ni to veče Rafo nije zaspao sve do pred zoru. Mučilo ga je pitanje: zašto baš njega?
U trenucima bolesti, Rafo se prisećao svog detinjstva i mladosti. Kao mladić, jedne jeseni, izgubio je oca. Prisetio se da je njegova majka radila kod Danonovih posle očeve smrti. Uveče bi se radovao njenom dolasku jer mu je donosila ostatke hrane. Rafo je u to vreme radio u kompaniji Šimona jorgandžije. Majka mu je umrla kad mu je bilo šesnaest godina i tada je utehu pronašao u religiji. Udario bi se po prsima i ispovedao grehe koje nikad nije zgrešio, ali ipak bi mu to priznanje pružilo malo zadovoljstva i mira.
Kad je Šimon umro, njegova udovica je zamolila Rafu da preuzme posao, ali pošto nije bilo posla, dobio je otkaz. Zbog neimaštine Rafo je počeo da prodaje sve stvari iz kuće i ubrzo je ostao bez suđa i odeće. Njegovi su mu sugrađani tri puta pokušali pomoći da se oženi – najpre za udovicu s troje dece, za stariju i debelu devojku i za mladu i mršavu devojku – ali on nije osećao ništa za nijednu od njih. Zarađivao je novac tako što je prodavao molitvenike vernicima u hramu.
„Premišljao je on o tim ponudama mnogo, zanosio se, uzbuđivao, jedva mu prolažahu dani, ali na kraju se sve nekako razbijalo, i od njegove ženidbe ne bi ni jednom ništa.“
Nekoliko godina posle preselio je u Bjelave kod Lejine porodice. Svako bi jutro s molitvenikom išao u Veliki hram na molitvu. O vratu mu je visila kesica u koju bi stavljao krajcere koje su mu vernici dali na izlasku iz hrama. Posle molitve otišao bi u Leonovu prodavnicu. Najpre bi sačekao da svi kupci izađu, a onda bi pružio Leonu svoj somun u koji bi Leon stavio zejtin.
Posle bi otišao u Predimaret i sakupljao opuške cigareta i hranu koju su mu meštani rado davali. U aščinici „Kod Pape“ bi ručao, a zatim bi otišao u kafanu. Veče bi ponovno provodio u hramu. Posle večere u svojoj sobi, izašao bi pred kuću i podelio razigranoj deci kolače, a psu Lisi bacio kost koju je donio za nju. Uz kafu bi razgovarao s Lejom, njenim mužem i bakom Katom.
„Rafo nije imao velika očekivanja od života. Svakog je dana radio iste stvari – hodao je avlijom i molio – i to mu je bilo sasvim dovoljno da bi živio spokojno. On je svoju sreću pronalazio u duhovnosti.“
Rafo je voleo praznike. Kod hamalina Pape bi na praznik pobožno molio Kiduš na oduševljenje svih prisutnih. Svi su ga pažljivo posmatrali i slušali dok je svečano izgovarao molitvu.
„Držao je u ruci čašu vina, u drugoj molitvenik, a glavu bi zabacivao da može ravno pogledati gore gdje boravi Bog, i odakle gleda i raduje se kako Izrael, narod Božji, slavi svoga Gospoda.“
Od momenta kad mu je Tinco saopštio da je osiguran, Rafo je molio Boga da izvrši svoju volju. Verovao da je starost nije uzrok njegove bolesti, već isključivo Božja volja. Cele noći je razmišljao o tom prizoru i tek bi pred zoru zaspao. Dok ga je obuzimao strah i nemir, Rafo je po stoti put izgovarao istu molitvu i nadao se da nije razbesnio Boga nekim grehom i da zbog toga sada boluje.
Trudio se verovati da neumesna šala nije uzrok njegove smrti, već da isključivo Bog, koji ga je stvorio, odlučuje o tome kada će umreti.
Sećanja se prelivaju, a kako mu se suše usta, mora da paluca jezikom, da gubi stalnu nit i isprepliće događaje, reči i lica. Sve se to stapa u haotični sumrak koji uhvati njegovu crvenu svetlost pred očima i duboko u njega počne jasno da prepoznaje pijanog Tincu.
Sledećeg jutra je u avliji bilo tiho. Deca su tiho izlazila iz kuće da se igraju.
„Avlija se prekrila šapatom i koracima kao po pamuku, nigdje se ne čuje ni lupa ni dreka. Djeca otvaraju vrata na avliji kao da se kradu u nju ili iz nje, samo mali vrapci pijuču u gnijezdu pod strehom, još više se pomame kad im stari dolete sa kakvim leptirom u kljunu. I dudovo lišće u šumi. Ni ono ne mari ni za što, do da treperi na vrelom suncu pod laganim vjetrom sa Grdonja.“
Mnogi su meštani posetili Rafu i nadali su se da će starac ozdraviti. Vidovnjakinja Renuča uzalud je nad njim govorila brojanke. Uveče ga je posetilo nekoliko Jevreja koji su se molili za njegovo izlečenje. U nadi da će se desiti čudo, Jevreji su ponizno i pobožno izgovorili Rafino ime i molili Boga da se smiluje njihovom prijatelju.
„Izgovaraju Božje ime s takvim zanosom i tako pobožno da im se čini: sad će se ruka Božja pojaviti sa tavanice i učiniti neko veliko čudo.“
Rafo je imao vrućicu i neprestano je ponavljao Tincino ime. Oči su mu bile krvave, neprestano je kašljao i ničega nije bio svestan. I dalje su ga mučila razmišljanja kako to da je bolest došla tako iznenadno i neočekivano. Pozvali su muslimana Berberina da mu brijačem zareže podlakticu. Iz njegove podlaktice potekla je crna krv. Kad je vidio taj prizor, jedan od Jevreja se onesvestio.
Dok je mujezin iz džamije javljao jaciju, Rafo je zatražio da mu otvore prozor njegove sobe. Svi su ga prisutni u tišini posmatrali. Uzeo je čašu vode sa šećerom i limunom koju mu je dala Leja i slušao mujezinu molitvu. Na njegovom se licu mogao primetiti osmeh. Kad je popio vodu, pozdravio je sve prisutne i ponovo legao slušajući molitvu.
„Ispravio se na ležaju. U osvjetljenju male lampe, koju bijaše Leja danas objesila na zid, vidje se osmijeh u neopranom i nabuhlom licu bolesnoga Rafe. Njegova zdrava ruka uze čašu zašečerene vode sa kriškama oguljena limuna. Dok je slušao mujezinovu molitvu i gledao u zavezanu ruku i okrvavljen jorgan, ukaza mu se taj osmijeh još jače. Oči mu se tada sklopiše, i onako iza zatvorenih kapaka Rafo ih podiže svome Gospodu, i tekućina zagrgota u grlu. Rafo ispi u kap. Spustivši čašu na jorgan, pogleda po sobi. pa pozdravi: Šabat Šalom.“
Te je noći Rafo umro u snu, a kad su ga čuvari ujutro pronašli mrtvog, na njegovom ukočenom licu su videli osmeh.
„Zaspao je malo kasnijc, i čuvari nisu ni primijetili kada je izdahnuo. Ujutro je bio ukočen. Na licu mu je ostao osmijeh.“
Čuvari su pričali po gradu da je umro „kao malah“ – „kao anđeo“.
Vest o Rafinoj smrti brzo se proširila i unela tugu u avliju. Mnogi su se okupilii palili sveće za Rafu, a devojčica Ankica neutešno je plakala.
„Rafina je avlija bila puna svijeta. Gorjele su sviječe, šaptalo se, i svi su bili ispunjeni osjećajem da prisustvuju sprovodu nekog viđenijeg čovjeka nego što je to Rafo bio. Kad ga iznesoše, začu se plač male Ankice, a ham-Ješua uze na rame nosiljku i pređe s njom avlijska vrata.“
U podne su se svi razišli i avlija je ostala je prazna, a potom je iz dudova lišća izašla Lisa i počela da zavija.
„Jedva je otjeraše. Tada utonu avlija u tvrdo ćutanje. I cijelog se ljeta njom ne prosu smijeh djece, niti je potrese njihova vika i dreka dok su se otimala o klis ili zarđao obruč.“
Analiza likova
Likovi: Rafo, Leja, baka Kata, Lejin muž, Jevreji, Juso, Hanuča
Rafo
Rafo je siromašan čovek koji je u svojoj avliji oduvek bio poznat kao miran i pobožan čovek. Bol i usamljenost koju je osećao zbog smrti roditelja okrenula ga je prema religiji. Osećao je veliko zadovoljstvo kad bi izgovarao molitve u kojima je ispovedao grehe koje nikad nije ni zgrešio.
Živeo je od milostinje dobrih ljudi i celog života je molio. Bio je religiozan, skroman i siromašan, ali je i ono malo što je imao delio s drugima. Nikad nije krao, a kad nije imao, gladovao je. Svi su ga poštovali i cenili zbog njegove skromnosti, pobožnosti i dobrote. Verovao je da je Bog taj koji određuje kada će da umre, ali nakon što je saznao da se nekoliko ljudi kladilo na njegovu smrt, toliki ga je strah obuzeo da više nije razmišljao o svojoj bolesti, nego se neprestano pitao zašto se to baš njemu dešava. Uprkos njegovoj religioznosti, Rafo je osećao strah i nemir zbog predstojeće smrti.
„Pa vidite li ovog starkelju što se napola savio u kičmi, ovog sveca među nama, zbog čijih dobrota nam Bog oprašta grijehe i daje nam sve dobro što uživamo u ovom životu, u ovom gradu – eto, ovog su Rafu osigurali.“
Leja
Leja je bila žena hamalina Pape. Iako je po karakteru bila veoma pričljiva, Rafina ju je bolest uznemirila. Od tog momenta, Leja je malo i tiho govorila zbog straha koji je osećala. Neprestano ga je obilazila, nosila mu kafu i limunadu, ispitivala ga da li ga nešto boli , ali Rafo je samo ćuteći ležao.
„Leja, žena hamalina Pape, nije nikad bila tiha. Sad se sva pretvorila u šapat.“
Beleške o piscu
Isak Samokovlija je rođen 3. septembra 1889. godine u Goraždu koji je u to vreme pripadao delu Austro-Ugarskog carstva, u porodici španskih (sefardskih) Jevreja. Prezime Somokovlija je dobio zato što se njegova porodica doselila u Bugarsku iz mesta Samokova. Posle detinjstva provedenog u rodnog kraju, Isak odlazi u Sarajevo gde završava gimnaziju, a medicinu upisuju u Beču. Posle studija, zapošljava se kao lekar u Sarajevu, Fojnici i Goraždu.
„Rafina avlija“ je prva pripovetka koju objavljuje 1927. godine, a dve godine posle izdaje i svoju prvu zbirku pripovesti pod nazivom „Od proljeća do proljeća“ u saradnji i izdanju Grupe sarajevskih književnika.
Početkom Drugog svetskog rata radio je u bolnici u Sarajevu kao šef jednog od odeljenja, međutim ubrzo dobiva otkaz i primoran je nositi Davidovu zvezdu na žutoj traci koju su Nacisti koristili za obeležavanje Jeverja. Posle proglašenja NDH, ustaše ga zatvaraju, a posle je prebačen i u Sarajevo u izbeglički logor koji se nalazio na Alipašinom mostu. 1945. godine uspeva da pobegne od ustaša koji su ga prisilili da ide s njima, pa se tako krio sve dok se zemlja nije oslobodila.
Krajem Drugog svetskog rata držao je razne pozicije u jugoslavenskim i bosanskohercegovačkim književnim krugovima. Od 1948. do 195. godine, radio je kao urednik za književni časopis „Brazda“, a posle i za Izdavačko preduzeće „Svetlost“.
Veliki uticaj na njegovo književno stvaralaštvo je imalo detinjstvo i odrastanje uz reku Drinu. Književnik Ivo Andrić nazvao ga je jednim od najboljih književnika koje je Bosna i Hercegovina imala, a Meša Selimović da je posle Kočića najbolji bosanski pripovedač.
Najpoznatija dela su mu: pripovetke „Od proljeća do proljeća“ (1929.), „Nosač Samuel“ (1946.), „Solomunovo slovo“ (1949.), drame „Fuzija“, „On je lud“, „Plava Jevrejka“ i „Hanka“, zatim „Priča o radostima“, „Đerdan“ i „Tragom života“.
Umro je u Sarajevu 15. januara 1955. godine, a sahranjen na strmoj padini Trebevića na starom jeverjskom groblju.
Ostavite odgovor