Rastko Nemanjić, tj. Sveti Sava bio je princ, monah, prosvetitelj, prvi srpski arhiepiskop, književnik, sin Stefana Nemanje, brat Stefana Prvovenčanog, i stric Stefanu Vladislavu. Kao godina njegovog rođenja najčešće se navodi 1175. godina. Do godine počinka, 1235. godine, učinio je mnoga dobra i korisna dela po svekoliko srpstvo, te se njegovo ime vekovima slavi i slaviće se.
Najznačajnija pisana dela Svetog Save su „Žitije Svetog Simeona“, „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“, „Studenički tipik“ i „Zakonopravilo“. Njegovog groba i tela nema već vekovima, od 1595. g. kada je gorelo na Vračaru. Sinan-paša je bio dovoljno pametan da shvati da je Sveti Sava simbol koji se vezuje za srpstvo i pravoslavnu veru, ali nije bio dovoljno mudar da shvati da će spaljivanjem moštiju taj simbol plamtiti mnogo jače nad srpskim narodom i srpskom crkvom.
Nekada je Sveti Sava obilazio svet zarad napretka srpskog roda i pravoslavlja, a danas svet obilazi crkve i manastire posvećene Svetom Savi kojih ima, osim u Srbiji, Crnoj Gori, BiH, Makedoniji, Hrvatskoj, i u Mađarskoj, i u evropskim zemljama (Belgiji, Rumuniji, Holandiji, Francuskoj, Austriji, Švajcarskoj), i u SAD-u, Kanadi i Australiji. Najznačajniji srpski pesnici napisali su pesme posvećene Sv. Savi – Njegoš, Desanka Maksimović, Aleksa Šantić, Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Ljubomir Simović, Matija Bećković i drugi. Slavljenje Savindana na državnom nivou uveo je Miloš Obrenović 1823. godine a od 1841. godine kao školska slava obeležava se u školama u Srbiji i Republici Srpskoj.
Akademik Matija Bećković je na Svetosavskoj besedi 2001. godine rekao: „Sveti Sava je odredio krst kojim se krstimo, jezik kojim govorimo, pismo kojim pišemo, put kojim idemo. Ima tome već osam vekova i taj put i taj jezik i to pismo i taj krst nisu izvan nas nego u nama i ne možemo ih izgubiti ako ne izgubimo sebe i svoje unutrašnje jedro. Savin prah je između nas. Njegovim krvnim sudovima povezani smo u jedno svetosavsko biće. I ono se ne može razdvojiti a da ne rastrgnemo Svetog Savu. Priča o Svetom Savi je najduža priča koju priča srpski narod, a ta priča ne stari niti se umara i sve što pričamo samo su njena poglavlja“.
Kratak sadržaj prepričano
Srbijom je bez prekida, od 1196. do 1371. godine, vladalo devet Nemanjića, potomaka Stefana Nemanje. Stefan Nemanja (Simeon Mirotočivi) i Ana imali su tri sina: Stefana, Vukana i Rastka. Njihov najmlađi sin, princ Rastko Nemanjić, po rođenju je dobio ime Rastislav – „onaj koji raste ili uzrasta u slavi“. Kao godina njegovog rođenja najčešće se navodi 1175. godina. Od oca na upravu Rastko je dobio Hum, današnju Hercegovinu, ali on je rešio da se okrene duhovnom životu umesto političkom. Do godine počinka 1235. godine, učinio je mnoga dobra i korisna dela po svekoliko srpstvo, te se njegovo ime vekovima slavi i slaviće se.
Lik Svetog Save bio je inspiracija slikarima, pesnicima, monasima Teodosiju i Domentijanu, ali i narodu, o čemu svedoče brojni toponimi po Srbiji: Savino brdo u Grahovu, Savina stopica i Savina vodica kod Rušnja, Savine česme kod Pljevlje, Savina pećina kod Mileševa, Savin lakat između Prijepolja i Pljevalja, Savin krš kod reke Studenice… Naravno, veruje se da je kroz ta sva mesta Sveti Sava i prošao.
Tokom svog života Sava je bio na nekoliko značajnih putovanja, a kao prvi duži put navodi se njegov odlazak iz svoga doma na Svetu Goru. Taj odlazak se u litraturi opisuje kao „bekstvo“, s obzirom na to da je na taj put otišao kao sedamnaestogodišnjak. Monah Teodosije u Žitiju odlazak na Svetu Goru takođe opisuje kao bekstvo. O Svetoj Gori Rastko je slušao od ruskog monaha u Rasu, a kako ne bi uznemirio roditelje zbog svog odlaska, rekao im je da ide u lov. Monah Teodosije je povodom ovog događaja zapisao reči Stefana Nemanje, Rastkovog oca: „Znaš koliki je bol od ljubavi prema deci i oganj što vazda gori i nikad se ne može ugasiti. Zato, ljubazni, ako si ikad primio kakvo dobro od nas, sada je vreme da ljubav pokažeš. Ako se požuriš da stigneš i vratiš sina mojega, i time utešiš srce moje i materi dušu od smrti oslobodiš, zaslužićeš mnoga dobra, više od prvih, i ja ću ti ih dati…“ Međutim, Teodosije nije uspeo da Rastka nagovori na povratak u Srbiju, jer se već zamonašio u svetogorskom manastiru i tako dobio novo ime – Sava.
Nakon kraćeg perioda, Sava je napustio manastir Svetog Pantelejmona i prešao u Vatoped, gde je naučio grčki jezik i upoznao se sa bogatom vizantijskom kulturom. Tu je živeo tipičnim monaškim životom, a novac koji mu je stizao od oca ulagao je u izgradnju tri crkve. Na Svetoj Gori proveo je 16 godina. Sve vreme otac i Sava slali su pisma jedan drugom, dok i Stefan Nemanja nije odlučio da ode na Svetu Goru (1198) i tu se zamonaši sa svojom suprugom Anom, koja u monaštvu dobija ime Anastasija.
Simeon i Sava su za to vreme izgradili Hilandar, srpski manastir, koji je postao duhovni centar srpskog naroda. Odnos između monaha Simeona i Save, oca i sina, u delima srednjovekovne književnosti opisan je kao dirljivo prisan. To se posebno vidi u Žitiju Svetog Save monaha Teodosija. Život Svetog Save napisao je monah Domentijan, ali na malo pristrasniji način.
U Hilandaru je 1200. godine preminuo veliki župan Srbije, monah Simeon. Njegove će mošti Sava 1207. godine odneti u Srbiju tj. u Studenicu, kako bi izmirio braću Vukana i Stefana, posvađane zbog vlasti. To je bio prvi Savin dolazak u Srbiju nakon bekstva na Svetu Goru. Inače, ovaj događaj inspirisao je slikara Stevu Todorovića, čije se delo nalazi u manastiru Bukovo (Sveti Sava miri braću nad grobom oca Nemanje). Za vreme boravka u Studenici, mestu na kom su časne mošti njegovog oca, Sava je sastavio Studenički tipik, sličan Hilandarskom tipiku. Takođe, uspostavio je rad prve bolnice u Studenici, jer je na putovanjima po Aziji i Africi imao prilike da se upozna sa raznim načinima lečenja tog doba.
Zbog zatečenog stanja u zemlji, Sava se zadržava kako bi pokušao da organizuje srpsku Crkvu. To vreme iskoristio je i za putovanja po narodu. U punom smislu te reči, bio je učitelj i prosvetitelj. Bio je religiozan, strpljiv, staložen, uredan, disciplinovan… Savin cilj bio je da srpska Crkva postane nezavisna i da pravoslavlje bude državna vera u Srbiji Nemanjića. Međutim, pretpostavlja se da su se desile nesuglasice sa bratom Stefanom koji se okrenuo Zapadu zbog braka s Venecijankom Anom Dandolo i tako bio krunisan 1217. godine. Treba dodati da je tokom boravka u Studenici, Sveti Sava sačinio Žitije Svetog Simeona, zbog čega se smatra i začetnikom srpske književnosti.
Nakon toga, Sava napušta Srbiju po drugi put i odlazi u Nikeju, gde ga Vaseljenski patrijarh postavlja za prvog srpskog arhiepiskopa 1219. g. Zbog toga, imao je svu moć da konačno preuredi i organizuje srpsku Crkvu. To i čini i odlazi u manastir Žiču, prvo sedište srpske arhiepiskopije, u kom je krunisao brata Stefana za kralja 1220. godine. Podelio je zemlju na eparhije i zatim na crkvene opštine. Pošto je uspeo da ostvari svoje namere, postavio je Arsenija za arhiepiskopa i uputio se na dugo željeno putovanje u Svete Zemlje. To je bio drugi put da Sava obilazi Svete Zemlje, ali i poslednji, jer se u povratku razboleo i preminuo u Trnovu, u Bugarskoj. Privremeno bio je sahranjen u crkvi Četrdeset mučenika u Trnovu.
Na pokloničko putovanje u Svete zemlje krenuo je iz današnje Budve. U Jerusalimu ga je dočekao patrijarh Atanasije. Pošao je putem kojim je išao Isus Hrist. Posetio je: Sion, Getsimaniju, Sveti Grob, Goru Sionsku, Vitlejem, Nazaret, Kanu, Galilejsko jezero, Goru Kušanja, Veliku lavru Svetog Jeftimija i Teoktista, Hozevitski manastir, manastir Svetog Haritona, dom Lazarev, manastir Mar Saba, Akru i, opet, Nikeju. Dozvolu za obilazak nabrojanih Svetih Mesta u Palestini imao je od Patrijarha, dok mu je Vizantijski car obezbedio povratak na Svetu Goru, odakle je Sava ponovo otišao u Srbiju.
Bilo bi nezahvalno od nabrojanih mesta izdvojiti najznačajnija, jer svako mesto nosi posebnu priču sa sobom, a u vezi je sa putem Isusa Hrista. Savi nije promakla ni reka Jordan u kojoj je Jovan Krstitelj krstio Isusa Hrista. Video je pustinju u kojoj je Sveta Petka provela veliki deo svog života, kao i Sveti Jovan. Manastir Mar Saba je posebno značajan jer su monasi u Svetom Savi prepoznali božijeg čoveka i predali mu ikone osnivača tog manastira i žezlo koje se danas čuva u Kareji. Na ovom pokloničkom putovanju sigurno je da je u mislima bio sa Isusom Hristom, jer se setio njegovog puta Stazom bola do Golgote, kao i raspeća, a na kraju i vaskrsenja.
Ostvarila mu se želja da poseti Hristov grob, kako piše monah Teodosije u Žitiju „sa suzama celivavši sveti i životvorni grob Hristov“. Setio se Pontija Pilata. Pričao je sa pustinjacima. Održao je liturgiju u grčkom manastiru za koji se veruje da je podignut na steni na kojoj je stajao Isus tokom svog posta. Pomolio se i za svoga oca, monaha Simeona. Po povratku iz Jerusalima dobio je od patrijarha srebrno žezlo. Takođe, od posebnog je značaja i delić sa krsta na kome je Isus razapet. Jedan momenat sa putovanja monah Teodosije opisuje ovako: „Došavši u grad koji se zove Solun, pokloni se u crkvi Svetoga Hristova mučenika Dimitrija, i sa toplom verom i ljubavlju celiva njegov sveti grob, u kome svete mošti njegove mirotočive leže“.
Osim ovog pokloničkog putovanja, postoje brojna narodna verovanja o drugim mestima u kojima je Sveti Sava bio i ostavio neki trag za sobom. Na primer, po predanju, u Pljevlji čuvaju levu ruku Svetog Save. Zatim, veruje se da je u Popovu sreo devojku koju je blagosiljao, da bi ona kasnije postala majka Svetog Vasilija. Zatim, veruje se da je na svojim putovanjima blagosiljao pčelu, vodu… Putovanja Svetog Save bila su poklonička, duhovnog karaktera. Služila su za širenje znanja, koja je potom prenosio u Srbiju.
Pošto je prvo putovanje u Svete zemlje bilo okrenuto duhovnosti, drugi odlazak u Svete zemlje bio je „diplomatskog“ tipa. Radi se o tome da je u Nikeji izmolio oproštaj za bugarskog cara Asena, pošto se ovaj priklonio rimskoj crkvi, a sve da bi sačuvao jedinstvo pravoslavlja. Put je protekao uspešno i vraća se u Trnovo. Car Asen je bio zadovoljan ishodom putovanja jer je Sveti Sava uspeo da ga pomiri sa carigradskom patrijaršijom. Inače, na ovom putu prošao je dolinom Nila (ka Kairu), preko Sinaja, Jermenije.
Na putu je bilo i iskušenja, kako navodi monah Teodosije, Savu su presretali gusari zbog bogatih darova koje je nosio u Jerusalim. Spominje se i bura na moru koju su preživeli zahvaljujući molitvama i veri u Boga. Teodosije Hilandarac navodi: „Jer svu Palestinu, Siriju i Persiju, Vavilon i Egipat, Aziju i Trakiju i ostale krajeve usrdno obiđe slično suncu ili pticama, jer mnogo željaše da se gde pokloni, bilo svetome, bilo svetim mestima. Ako bi čuo gde za stroge monahe, zbog njih se naročito truđaše, hoteći ih videti i od njih tačno naučiti se duhovnim stvarima i blagosoviti se, i učiniti im milost u bratoljublju“. Monah Teodosije u Žitiju kao poslednje Savine reči navodi „Slava Bogu za sve!“.
Dakle, tokom svog života Sveti Sava je dva puta posetio Svete zemlje, a ostatak života proveo na Svetoj Gori i u Srbiji. Njegova putovanja nastaviće se i posle smrti, a evo i kako. Naime, s obzirom na to da je preminuo u Trnovu u Bugarskoj i da su njegova dobra dela bila dobro poznata Bugarima, mošti su neko vreme tu i ostale, tj. dok kralj Vladislav nije otišao u Bugarsku kod tasta i izmolio da prenese mošti u Srbiju, svom narodu. Nakon toga, njegovo telo počivalo je u crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u Mileševi do 1595. g. Tada je Sinan-paša naredio spaljivanje moštiju Svetog Save. Zbog toga, Savino telo ponovo „putuje“ iz Mileševe u Beograd, na Vračar, gde je spaljeno.
Autor: J.I.
Ostavite odgovor