Pustolovne priče

Zbirka „Pustolovne priče“ namenjena je deci. Na početku knjige stoji posveta koja govori da je pisac knjigu posvetio svojoj deci Radivoju, Anđeliji i Neveni. Kroz celu knjigu provlače se ilustracije veoma maštovit francuskog slikara Anri Rusoa. Ruso je tada radio na carini. Gledao je ljude kako putuju, ali on sam nije imao novaca za putovanje. Zato je krenuo na jedno putovanje uz pomoć mašte, crtajući predele koje je želeo da vidi. Na svojim slikama koristio je jarke boje, naročito zelenu, za koju je govorio da je „boja života“.

Na početku zbirke Andrić se obraća čitaocu i pita ga da li se seća ko je on. Opisujući enterijer prostorije, stvari koje se nalaze oko njega, fotelju u kojoj sedi, slavinu za mrak, pokušava da nas navede da se setimo njegovog lika. Govori da su za njegov zanat potrebni čvrstina i zdrav duh. Njegova putanja se zna: kuća – pustolovina, pustolovina – kuća.

U knjizi nam je prvo predstavljen lik pustolova. Pustolov je originalan, upečatljiv i specifičan, skoro bi se moglo reći čovek na „svoju ruku“. Neizmerno je zanimljiv i drag. Čitaoca vodi kroz neobične pustolovine koje se čak ne mogu ni opisati. Potrebno je da čitalac upotrebi svoju maštu i upusti se u pustolovinu kakvu je mogao samo da sanja.

Odabir avanture kao lajtmotiva, Andriću je pomogao da ostvari niz asocijativnih veza, kako na fabularnom planu tako i na lingvističkom i idejnom. Andrić se služi nizom fraza kao parodijskim postupkom tako što ih u ustaljenom sintagmatskom obliku ubacuje gde god je to moguće. Ustaljeni izrazi koje koristi su metaforični. Andrić je u ovom djelu preoblikovao tradiciju, tako što je koristio razne nabrajalice, brzalice i ređalice koje liče na narodne pesme. Preoblikovanjem tradicije možemo nazvati i njegove zanimljive reminiscencije na poznata književna dela.

Lik Pustolova čitav je zasnovan na hiperboli, jer su njegove osobine i mogućnosti preuveličane. U pričama srećemo i razne parodijske oblike, od oksimoronskih spojeva do apsurdnih i paradoksalnih situacija. Pouka u ovakvim vrstama modernog pisanja postoji, ali je vema specifična. Glavni cilj ovakvih književnih dela jeste zapravo razvijanje maše, kreativnosi i rečnika kod dece.

Kratak sadržaj prepričano

Nije lako biti pustolov

U ovoj priči pisacd nam objašnjava kako nije lako biti pustolov, ali je vrlo lepo imati taj zanat. Prekrasnih opasnosti ima na svakom koraku. Cela Planeta oslanja se na Pustolova, pa on kaže da je sam kriv što je razmazio čovečanstvo; sada ga svi zovu kada negde nešto nije uredu.

Pustolovu ništa drugo ne preostaje nego da spakuje svoj ranac i krene na put. Pustolov nema ni časak predaha; nisu male brige koje ima pustolov. Zato mali drugari treba da razmisle pre nego ih mame puste u pustolov. Pustolovu nekada dođe da napusti pustolovine, da okači šešir i pustolovne cokule o klin – ali ko će onda čuvati Planetu?

Žderonje

Pustolov vrlo često pliva, roni, peva, hoda unazad, a nekada čak i govori unazad. To je zbog toga da zavara trag. Obožavaoci ga nekada gnjave, stalno hoće nešto za uspomenu. Nema on vremena za sve njih jer spisak neobavljenih pustolovina stalno raste. Pustolov je prinuđen da sakriva tragove zbog ovih što mu dahću za vratom i hoće da ga love.

Prvi to radi okrutni Polarni Žderavac, zatim Džinovska Anakonda, svirepa Amazonska Orhideja Mesožderka, pa Tasmanijski Đavo. Svi ga ganjaju samo zato da bi on njih ulovio. Oni hoće da se priča kako ih je ulovio najpoznatiji Pustolov Na Svetu. Zamislili su da ih pustolov uhvati, ali da ih ništa ne boli. Pustolov je sam tome kriv, nije trebao ništa da im govori. Sam im je rekao da bi se tako više proslavili.

Čarke s geografima

Pustolov jeste veliki pustolov, ali je i veliki domaćin. On se ponosi svojom zimnicom. Polica mu se slama od tegli punih najlepših svetskih odjeka, peščanih oluja, indijanskih dimnih signala i retkih mrakova iz još ređih pećina… Kad god poželi da je na nekom drugom mestu ili kad, na primer, želi da oseti tropski pljusak, on otvori teglu i kisne u fotelji.

Kad mu se pristanuje, on se odmara u fotelji, pije bodljikavi sok od kaktusa i briše vrhove Urala, Avale, Atlasa i drugih planina koje je donosio u rancu. Napadali su ga silni geografi da ih uzmu i jedva se odbranio od njih. Od tada nisu u dobrim odnosima. Jedni drugima stalno prave neke spletke i čarke.

Besna glista

Pecanje je bilo omiljena zabava Pustolova, ali retko je išao pecati jer je imao obaveza preko glave. Od tolikog posla cokule su ga jedva držale, šešir nije osećao, a ruke i noge kao da nisu bile njegove.

Njegovo pecanje bilo je specifično. On je zapravo pecao stare lavore, cipele, kade, jednom rečju – đubre. I pecao je tako mirno dok ribe nisu počele da dolaze na mamac.

Štucavica

Pustolov nam je pričao kako ga je jednom uhvatila štucavica. Pošto je Pustolov bio neustrašiv, nije bilo ničega što bi moglo da ga uplaši da to štucanje prestane. Zato misli da bi majke uvek trebalo da imaju po jedu baba rogu ili kakvog bauka da bi njima mogle plašiti decu. Pustolov zbog tog svog štucanja nije mogao obavljati svoj pustolovni posao, nije uspevao ni da stanuje, trebalo mu je nešto što bi ga uplašilo. Probao je sa vešticama, gujama, akrepima i drugim aljkavim, dlakavim žiteljima, ali ništa.

Šta bi to njega moglo uplašiti? Možda da se pojave one stare Žderonje, ali s njima se desilo upravo suprotno. Pustolov je prepao njih i izlečio im štucavicu, a oni, mislivši da je njihova štucavica prešla na njega, razbežali su se da im se ne bi vratila.

I tako, razmišljajući šta da radi, Pustolov pomisli kako nikoga neće biti da spašava svet i da menja vazduh u kavezu, ako nastavi da štuca. Od toga se prepadne i shvati da je prestao da štuca. Zato mladi trebaju da se uče na vreme da se plaše, da im se ne bi desilo isto što i Pustolovu.

Gusari

Gusari uopšte ne zaslužuju da se priča o njima. Veoma su aljkavi, neškolovani i bez sluha. Pustolov nam pripoveda kako se sprijateljio s njima. Spazio je jednom crna jedra. Sve se na brodu crnilo od višedecenijske prljavštine. Jedan među gusarima bio je najprljaviji. To je bio kapetan Strašni Crni Gusar.

Namestio Pustolov da sabljarka potopi njihov brod. Tako su se gusari okupali, ali i su dalje bili crni jer su se kupali bez sapuna. Od tada su oni često navraćali do Pustolova da ima pomogne. Na Dan Gusara Pustolov im je poklonio zlatni kovčeg pun sapuna i peškirića, svakome po jedan. Pored toga, dao im je po četkicu za zube i ružičastu pastu, za ono malo gusarskih zuba na koje će četkica valjda naleteti.

U kom grmu leži zec

U svojoj službi Nauke, Pustolov je često sarađivao s naučnicima. Oni naravno mnogo znaju, ali često im zatreba njegova pomoć. Neke naučne nedoumice čijem razrešavanju je i Pustolov dao doprinos su: postoje li bele muve, da li je knjiški moljac legenda ili stvarnost, ima li više nizbrdica ili uzbrdica, gde zeka pije vodu, u kom grmu leži zec…

Na ovo poslednje pitanje Pustolov ima odgovor, ali ne sme da ga kaže. Polako je gubio nadu razgrćući grmove i taman da zagrize šešir od muke, kad se iz grma pojavi zečja njuška. Reče mu da mu je žao njega i šešira, pa nek krene s njim da mu pokaže gde leži. Pustolov je izvadio pribor da nacrta ovo znamenito mesto, ali zec ga je zamoli da to ne čini jer je stidljiv i voli povučen život. Ne bi želeo da mu se okolo vrzmaju naučnici. I grm ostade njihova tajna. Zašto naučnici sve da znaju? Da sve znaju, uvenuli bi, ovako je bolje.

Svetski neprijatelj broj jedan

Dugo je spokojno Pustolov pustolovao, pa mu postade malo dosadno. Jednoga dana počeše da mu se događaju ta davno priželjkivana uzbuđenja. Jednom čisteći mrak po stanu, ču neku zvonjavu. Na svim zvoncima sveta zalepiše žvaku, samo na njegovo ne. Čovečanstvo jeknu: „Pustolove upomoć“. Tako je on po celom svetu odlepivao te žvake.

I taman što je završio taj posao čuje kako neki tajanstveni zlikovac buši lopte i balone deci. Sredi on i to, kad čuje – zatrpali Magelanov prolaz – i tada primi poruku u boci, jer samo je tako primao i slao poštu. Piše mi Svetski neprijatelj Broj Jedan, pošto će biti neprijatelji – red je da se upoznaju. Najavio mu je razna zlodela.

Tako Pustolov odluči da ne čini ništa, a neprijatelj nastavi da čini zlodela po svetu. Poče tako neprijatelj da se nervira, čudeći se što Pustolov ne radi ništa. Dogovore se da mu neprijatelj zada najteži zadatak, a ako ga Pustolov reši, neprijatelj će se popraviti. Tako i bi – Pustolov reši zadatak i ode na letovanje. Kada se vratio vidi je da je neko bio u njegovom stanu i ču kako neprijatelj moli za pomoć. Kad ga Pustolov ugleda, zapita ga zašto se toliko ugojio, a on odgovori da se popravio – popravio se deset kila. Lukavo.

Zatim pade još jedna opklada: Pustolov je morao da se odrekne tetka-Sokinih puslica na dve nedelje, a zauzvrat će neprijatelj da se podobri. Prođoše dve nedelje i Pustolov izdrža, ali kada je krenuo da se nađe s neprijateljem, puslica mu ispadne iz dzepa, pa nije imao dokaz da je izvršio svoj zadatak. Zato je morao da se povuče iz službe.

Pustolovu srećan put u penziju, ali gusari se dosete da ima je on pomogao da slave rođendan. Pustolov to iskoristi i reče: „Dozvolite mi da se povučem… za uši“. I tako prevari neprijatelja kao što je i ovaj njega kada se „popravio“.

Tetka Soka

Pustolov je svakog dana bio u neprekidnom iskušenju. Najteže mu je bilo kada je trebao da izdrži posetu tetka-Soki. Kada bi došao kod nje, obavezno bi izuo cokule, da joj ne unese belosvetsko blato, pa bi otišao pravac u kadu. Posle kupanja uzeo bi gusle i pevao za trpezom. Meki dušeci, pejani jastuci i prekrivači mu smetaju, zato često bi nosio šljunak da napuni jastuk i tako bi spavao. Nikako nije mogao da izbegne tetka-Sokino gostoljublje. Dolazi i ona njemu u goste. On nikako ne voli njenu preteranu marljivost. Jednom je napustio pustolovinu zbog nje. Našao ju je u šifonjeru gde je bio krš, a ona ne trpi nered te je raspremala. U šifonjeru je živeo i moljac Moki, tetka nije ni moljce volela, ali nije mogla protiv njih. Od tada tetku drži podalje od šifonjera i zato ga nosi sa sobom na pustolovine.

Orhideja Mesožderka

Pustolova su jeli aligatori, hidre, paradigme, mamut-buve i ko zna ko još, ali najupečatljivije ga je jela amazonska Orhideja Mesožderka. Jela ga je dok se jednom odmarao. Odakle joj smelosti i snage? Borili su se jako dugo, a ona beše ojačala od klin-čorbe, narasla je sve od Amazonije do Evrope. Gutala je i đulad iz topa i so, ali kad je savlada žeđ zbog soli i kad je popila more vode, ona đulad koju je progutala zarđa u njenom stomaku i ona više nije mogla da mrdne. Osušila se, a znamo da suvu travu jedu krave. Mi posle muzemo mleko i to snažno mleko od Mesožderke pijemo i snažimo se.

Tako Pustolov ostane „Živ žvakan nepožvakan“, kako i kaže pesma.

Veliki prevarant

U ovoj priči nam se navode posledice toga što je Pustolov stalno dobijao opklade. Na primer, kada mu je dosadno jer nekog čeka na cilju, stigavši pre njega, razvili su mu se palčevi jer vrti njima. Druga posledica je što ima mnogo pehara i pobedničkih postolja. Počeli su da mu se gomilaju. S pustolovnih putovanja donese uvek po neki suvenir i te stvari mu se gomilaju, stižu mu čestitke, darovi. Pun mu je tavan, police, podrum… Trebala bi mu jedna vreća bez dna da sve to spakuje.

Zatim Pustolovprelazi na priču o Eskimima. Čuo je da neko prodaje led na veliko i skoknuo je do njih. Odlučio je da sprovede istragu, jer vesti počeše da stižu iz raznih delova sveta o tom prevarantu. Tako mu je i prijatelj iz Sahare javio da kupuje pesak od jednog dobroćudnog osmeha i iskrenih očiju koje ulivaju poverenje. Putolov pomili da bi to mogao biti taj prevarant.

Pustolov ga je namamio i kada se srene, upita ga Pustolov kako se zove, a ovaj reče Šarl Atan. Uplaši se on Pustolova kad vide ko je i priznade da živi u podzemlju sa svim drugim šljamom sveta, u tunelu koji nekada beše prokopala Besna Glista. Dogovore se njih dvojica da trguju. Pustolov će njemu dati Nove pustolovine, a na to mu prevarant ponudi Vreću bez dna. Pustolov pristade, ali mu ovaj reče da za vreću hoće dve pustolovine. Varalica upita Pustolova jesu li pustolovnine nezaboravne, jer od detinjstva sanja o velikim pustolovinama. Pustolov reče da jesu, one su peglanje džombi po krupanjskom kraju i vredno raspremanje Patagonije od proletnjih poplava. Na to se varalica kiselo osmehnu.

Pustolov tako dobi silne darove od sinova Sahare i krenu da ih stavljau vreću, ali nije ni pola uspeo da stavi, a vreća beše puna. I Pustolov beše prevaren, vreća je bila obična.

Džungla kao apoteka

Pustolov voli džunglu, a i ona njega, ali ponekad se desi neki nesporazum. U sred džungle na raskrsnici, sreli se slon, majmun, nilski konj i magarac. Svaki jw htio da prođe prvi, pa se počeše svađati i vređati. Slon reče magarcu „Magarče!“ i magarac se uvredi. Magarac reče majmunu „Majmune“ i majmun se uvredi, zatim se nilski konj uvredi sto je slon majmunu rekao „Nilski konju!“…

Pustolov sve to razreši i pozove Tarzana. Upita ga kako ovo dozvoljava? Pustolov reče da svi moraju slušati Tarzana i hoće da džungla bude kao apoteka. Svi poslušaju: išli su na prstima, stavljali ruku na usta kada zevaju, obraćali se svima s Vi…

U jednom kraju sveta svi se odjednom prehladiše i tražiše od pustolova vitamin C. Pustolov ih uputi u džunglu, jer u voću ima vitamina. Možda je malo preterao u uređenju džungle, svi su stvarno shvatili da je džungla apoteka. Ali naljutiše se na Pustolova što vodi s njima šalu, te Pustolov vrati džunglu na staro. Mora u džungli biti nereda, valja i da se posvađaju, a ove pošalje u apoteku po vitamin C i oni ozdraviše. Džungla je ipak džungla – nije apoteka.

Pripitomljavanje Divljeg Zapada

Pustolov pređe na pismo jedne bake. Pisala mu je s Divljeg Zapada i rekla da je kod njih velika buka i prašina. Unuci ne mogu da zaspe, a od prašine svi kašlju. Veliku buku prave Indijanci i kauboji. Pustolov odluči da ode i da se u to sam uveri. Na Divljem Zapadu zatekne strašan lom – od buke ga niko nije čuo da viče „Tišina!“. Zato rasklopi on svoj sto, lupi šakom i odjeknu Traaasss! Sve se u tajac pretvori, svi su između sebe šaputali „Pustolov, Pustolov…“

Kauboji se požališe na Indijance i rekoše da ako se smire i oni će se smiriti. Problem kod Indijanaca je to što je jedna Indijanka izgubila sekiru za drva i krišom iskopala Ratnu sekiru. To su videla druga plemena i krišom iskopali svako svoju. Reši Pustolov to i smiri Indijance, a onda je trebalo i kauboje smiriti. Oni ispuniše šta su obećali i smiriše se i oni kada su se Indijanci smirili.

Rešio je Pustolov buku, sad je ostala prašina. Ona je nastajala od silne jurnjave, jer ko god bi potrčao, mislili su da je pljačkaš banke. Pustolov naredi da pljačkaš mora opaliti tri puta iz revolvera i na taj znak smeju da ga ganjaju. Ali na Divljem Zapadu je bilo toliko nesporazuma da se uvek dizala prašina i Pustolov tu nije mogao ništa. Zato su svi razbojnici čistili metlama prašinu i sada ju je na Divljem Zapadu bilo mnogo manje nego ranije.

Bio sam medved

Zna se da Pustolov redovno posećuje pećine jer za spavanje voli prirodan i zdrav mrak. Skupljajući svež mrak u jednoj pećini, reši da odrema. Probudilo ga je mumljanje koje mu je vikalo da ustane. To je bila Medveđa Patrola. Budila je lenje medvede jer je proleće već stiglo. Medvedi mu ne poverovaše da Pustolov nije medved, već ga optužiše da je medved bez krzna i nateraše ga da bere s njima jagode.

Naiđe tada pustolovna ekskurzija i Pustolov pomisli da se spasao, ali kada htede da progovori, počeo je da mumla, toliko se sjedinio sa medvedima. Deca su mu se smejala i dok se Pustolov pribrao da progovori, deca ga prozvaše medvedom koji priča jer mora da je ranije bio u cirkusu. I tako propade prilika da se izvuče.

Jednom su Pustolov i medvedi došli na polje maslačka. Pustolov je počeo da duva u maslačke, pa je stvorio sneg od njih. Medvedi mu poverovaše kada im reče da počinje zima i uvukoše se u pećine. Pustolov tada pobeže. Nije stao bežati do Afrike, gde srete Afričku Kraljicu. Ona ga jedva poznade od medveđeg blata.

Kraljica ga povede i pokaže crnoputoj deci, prljavoj od blata. Naredi im da se kupaju redovno, da ne bi bila prljava kao Pustolov sada. I zato deca moraju redovno da se kupaju. Kraljica htede da ga odveze kući u znak zahvalnosti, ali naiđe Tarzan sa slonovima i vrati Pustolova u stari Pustolovni lik. Tako se završio njegov medveđ život.

Beleške o autoru

Vladimir Andrić srpski je pisac, rođen 1944. godine Obrenovcu. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, nakon čega je pohađao Valjevsku gimnaziju. Još u gimnaziji Andrić je počeo da objavljuje pesme u časopisima „Napred“, „Student“ i „Ustvari“. U gimnaziji je Andrić dramatizirao i režirao predstavu „Gradinar“, a onda i predstavu „Kapetan Džon Piplfoks“.

Nakon mature upisao je u Beogradu Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju, gdje je diplomirao filmsku režiju. Ua vreme studiranja počeo je da radi na televiziji , u emisijiama „Ime i prezime“ i „Prozor“. Od svoje dvadesete godine piše i režira, uglavnom za decu jer je radio u redakciji dečjeg televizijskog programa. S vremenom je napisao preko dvadeset radio-drama, među kojima su i „Veliko leto“, „Kuća s verandom“, Zmaj Ognjen“ i druge.

1966. godine Adrić je počeo da radi emisiju „Dobro jutro deco“ na Radio Beogradu, a onda je krenuo da radi i emisije za tinejdžere. Osim toga, režirao je i televizijske drame, među kojima su „Šešir profesora Koste Vujića“. „Ratnički talenat“ i nagrada godine“. Režirao je i kazališne predstave, među kojima su „Detektivsko srce“, „Muzikant i princeza“ i „Ko se šunja iza žbunja“.

Andriće je objavio i 13 knjiga. Neke od njih su „Berba ušiju“, „Večernji slon“, „Daj mi krila jedan krug“, „Napred plavi, smeđi i crni“, „Novogodišnji pokloni“ i mnoge druge.

Za svoj kazališni i književni rad Andrić je dobio mnoga priznanja i nagrade. Dobio je nagrade Politikinog zabavnika, Neven i Zlatni ključić, a još 1963. godine dobio je nagradu „Beli narcis“ za svoju poeziju.

Autor: J.I.