Prvi put s ocem na jutrenje obrađena lektira Laze Lazarevića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Prvi put s ocem na jutrenje >>
Analiza dela
Laza Lazarević jedan je od najpoznatijih srpskih pisaca iz razdoblja realizma. Najpoznatiji je po svojim pripovetkama, koje su prve prikazivale psihološke profile likova. Upravo zato Lazarević se smatra tvorcem psihološke pripovetke u srpskoj književnosti. Ipak, Lazarević je svoje pripovetke objedinio u samo jednoj zbirci, nazvanoj „Šest pripovedaka“. Za života je završio samo njih devet, a objavio osam, dok ih je još osam ostalo nezavršeno.
Objavljene pripovetke Laze Lazarevića su „Školska ikona“, „Na bunaru“, „Verter“, „Vetar“, „Ona zna sve“, „U dobri čas hajduci“ i dve najpoznatije „Sve će to narod pozlatiti“ i „Prvi put s ocem na jutrenje“. Devetu pripovetku „Švabica“, Lazarević nije htio da objavi jer je bila suviše lična. To je autobiografska pripovetka koja je objavljena tek 1898. godine, nakon Lazarevićeve smrti.
Lazarevićeve pripovetke se po svojoj tematici mogu podeliti na one koje govore o gradskom i one koje govore o seoskom životu. Ali bez obzira koje ciklusu pripadale, Lazarević u svojim pričama uvek ističe veličanje i ideal patrijarhata i porodice. Žrtva koja se postavlja za tradiciju uvek je važnija od sopstvene sreće, prema Iliću, a pojedinac je manje važan od uspeha zajednice.
Sličnu ideju vidimo i u pripovetci „Prvi put s ocem na jutrenje“, jednoj on njegovih najpoznatijih priča. U njoj se jasno vidi stroga očeva figura koja je apsolutni autoritet. Ipak, i ona na kraju bude spašena od figure majke – ponizne i bogobojazne, ali na kraju, kada je to najpotrebnije, toliko čvrste da uspije da iznese i pad sopstvenog muža. Figura majke ovde je prikazana kao tipično patrijarhalna. Ona mora da ćuti i trpi te tako udovoljava hiru svoga muža. Ipak, kada i muž posrne, ona je ta koja ga, sasvim neočekivano, podigne.
Ali lik majke nije dominantan u priči. Njena važnost istakne se tek na kraju priče. U ovoj priči, kao i u patrijarhalnom poređenju, glavni lik je otac. Njemu je posvećen cijeli prvi deo priče i to u opisu karaktera, vanjskog izgleda i postupaka koji su doveli do glavnog zapleta priče. Karakterizacija likova u ovom je delu jasna i veoma važna za njenu temu, ali i ideju, stoga nam je jasno zašto se Lazarević smatra začetnikom psihološke pripovetke. Psihologizacija likova glavni je adut ovog dela.
Ova pripovetka prvi put je izdata 1879. godine u časopisu „Srpska zora“. Njen prvi naslov bio je „Zvona sa Bogorodičine crkve u N.“.
Književni elementi
Vrsta dela: pripovetka
Vreme radnje: 19.vek
Mesto radnje: srpsko selo
Tema dela: Očeva narav i kockanje koje je porodicu skoro dovelo do propasti
Prepričano delo
Pripovedaču je bilo devet godina kada je doživeo nešto što nikada neće zaboraviti. Taj događaj pamtili su on, njegova majka i starija sestra, ali mlađi brat ne. O tome mu je još kasnije i majka pričala, ali otac nikad.
Pripovedačev otac oblačio se kao turčin. Lepo se oblačio nakićen svakojakim delovima gradske nošnje. Izgledao je kao pravi kicoš. Ipak, pripovedačev otac bio je čudne naravi. Previše je bio ozbiljam. Samo jednom bi nešto zapovedio, pa ako se to ne bi izvršilo, bolje da te nije bilo. Nitko mu se nije usudio suprotstaviti, jer kad bi se naljutio, psovao bi jako i žestoko. Nikada nikoga nije tukao, već bi zalepio samo jedan šamar. On bi bio toliko silovit da bi ga se upamtilo. Svi su se bojali oca, ali ne zbog batina, već zbog njega strogog pogleda.
Otac se nikada nije smejao. Jedini put kada je pripovedač kod njega vidio samo natruhu smeha, bilo je kada je njegovog malog brata držao na krilu, a ovaj se smijao i zabavljao porodicu. Svi su se grohotom smejali, samo je ocu tek mali smešak zasjao na licu. Ipak, otac nije bio posve tvrda srca, samo je svoja osećanja dobro skrivao. To se videlo kad je umro prijatelj kojeg je otac jako voleo. Nije plakao, ali bi mu svako toliko donja brada zatitrala, pa bi se ovaj povukao gde ga nitko ne vidi.
Otac je bio veoma nepopustljiv. Jednom je otpustio svoj najboljeg momka jer je vidio kako igra krajcara. Dao mu je otpremninu i ništa nije pomoglo da ga vrati u službu, iako mu je to bio najbolji radnik, gotovo kao da mu je sin.
Otac je imao trgovinu u varoši i bio cenjen i bogat čovek, ali nikada se nije šalio. Ni s kim – ni sa svojom ženom, ni sa decom. Žena ga se nekako bojala i uvek bila u strahu ako mu nešto kaže. Nije smela ni da plače pred njim. Jednom ga je pitala što ne da rakije prijatelju, kad će im sad doći nova, a on se na nju izderao da se ne upliće u njegov posao.
Kako je babo ćutao u kući, tako je malo govorio i sa svetom. Pripovedač se ne seća da je ikada bio nežan prema ikome, pa i prema svojoj deci. Jeste da ih je noću pokrivao i kupovao im sve što je trebalo, ali to se nekako pretpostavljalo. Otac je išao u crkvu samo na Đurđevdan, ali je zato svako veče išao u kafanu. Tamo nije pio, jer otac je pio samo vino. Čak bi i rakiju ispljunuo nakon što bi je probao pre kupnje. Ipak, svaku veče nakon večere bi izašao iz kuće, a vraćao se oko devet ljeti, a zimi i ranije. Nekada bi ostao duže, pa došao u pola noći ili pred jutro. Tada njegova žena, a ni ćerka, ne bi ni oka sklopile dok se ne vrati. Nekada bi ostavile sveću da gori, pa bi se otac na njih ljuto. Njemu je zapravo smetalo što ga čekaju, jer bi se tako osećao krivim što je dugo ostao u kafani.
Otac je jednog dana iz kafane vratio bez sahata. Kada ga je majka upitala gde je, rekao je da ga je dao u Beograd popraviti. Majka je znala da to nije istina, ali ga svejedno nije smela dalje ispitivati. Kasnije bi majka kukala pred decom da će otac sve prokockati, pa će ona u starosti morati da pere tuđe košulje kako bi se prehranila.
Nakon nekoliko dana, otac je povratio sat. Ali nije došao samo sa satom, već i sa šubarom i vrećom dukata. Majka se žalila na taj novac, jer je mislila da je proklet, te da će iz kuće otići kako je i došao. Majka je pričala da je otac nekada bio posve drugačiji čovek, a i sam pripovedač se sećao da ga je kao malog držao na krilu, radio mu sviraljke i vodio na livadu. Ali sve pomenilo otkako se otac počeo družiti s kockarima. Otada otac ne trpi da ga itko išta pita, stalno je ljutit ili nervozan. Možda je to zato što je i sam znao da ono što radi ne valja, pa se osećao krivim kad bi ga itko išta pitao ili mu prigovorio.
Jednog dana odveli su njihovog vranca. Majku je to jako zabrinulo jer se stalno bojala da će otac pasti u jako velike dugove, pa će morati i kuću da dade. Pokušala je još jednom ubediti muža da se ostavi kockanja i dugovanja. Muž joj se toliko naljutio šta se meša u njegove poslove da joj je zapretio da će je oterati iz kuće ako mu još jednom to spomene.
Tako su prolazili dani. Otac bi se nekada vraćao pun novaca, a nekad bi dolazio bez sata ili prstenja. Djeci je to već postalo normalno, ali majka je često zbog toga plakala. Zbog očevog kockanja, čak je trgovina sve slabije radila, sve češće bi bila zatvarana, a radnici jedan po jedan otpušteni. Očevi prijatelji, kockari, počeli su da dolaze i u njihovu kuću, zatvorili bi se u sobu, zapalili sveće, pili kafu, pušili i kartali. A majka bi s decom sedila u drugoj sobi, pa se molila bogu da im se svima smiluje. Otac se posve otuđo od svoje porodice. Niti je više gledao ženu, niti decu, kao da se sramio, ali opet, kao da je bio i preponosan. U dućanu više gotovo da nije ni radio, jer nije želio tamo da gubi dane na sitniš dok puno više može da zaradi kockajući.
Jedno veče, u kuću im dođoše kartaši, a s njima i neki P.Zelembać. Bio je to neki trgovac, sav debeo, ulickan, sa zlatnim lancem i prstenjem na rukama, ali od njegova pogleda ljude je hvatao strah. Čim su došli u kući, počela im se peći kafa. Seli su za stol i upalili čak četiri sveće. Počeli su da puše i kartaju. Pripovedač se s majkom i braćom zatvorio u sobu. Majka i sestra bile su jako uplašene. Otac je nekoliko puta dolazio u sobu i tražio ih još dukata. Svaki put bi rekao da je to zadnje, ali onda bi opet dolazio po još. Tako mu je majka dala i poslednjih deset dukata. Čim ih je otac uzeo i otišao iz sobe, majka je klonula i onesvestila se. Deca joj pohitaše, pa kad je malo došla ka sebi, pozvala ih je da mole s njom da ih Bog izbavi iz propasti.
Svi su klekli pred ikone, prekrstili se i počeli da mole. Molili su Boga da ih izbavi iz propasti, molili su za oca i molili su da Bog ubije onog Zelembaća. Pripovedač se prisetio kako se dobro i blaženo osećao nakon molitve.
Odjednom se čuje žamor u velikoj sobi. Počelo je nekakvo vikanje, a onda su čuli i Zelembaćev glas koji je rekao da njega nitko više ne može naterati da igra. Nastala je svađa, otvorila su se vrata i čulo se gunđanje, a onda i koraci. Ali otac nije ušao u njihovu sobu. U čekanju, svi su pozaspali.
Ujutro se pripovedač probudio i kada je izašao iz sobe, sve se činilo mirno. Nitko nije ništa govorio, nije se doručak pravio, niti je itko terao dečaka u školu. Pitao se je li netko umro, a onda se setio kako je molio boga da ubije Zelembaća. Pripovedač se prišuljao vratima velike sobe i pogledao kroz ključanicu. U sobi je sve bilo u neredu, stol je bio pun karata i opušaka, stolice su ležale na podu, samo je na jednoj sedio otac, glave naslonjene na ruke na stolu. Činio se kao mrtav, ali je pripovedač ipak vidio kako diše.
Kada se kasnije vratio iz škole, ništa se nije promenilo. Nije se skuhao ručak, sve je još uvek bilo tiho, nitko ništa nije govorio, a otac je još uvek bio u onoj sobi. Bilo je strašno i očajno.
Onda je odjednom brava škljocnula i otac je izašao iz sobe. Izgledao je užasno, usahlo, ispijeno, tmurno… Izašao je iz kuće i otišao kod svog kuma, kome se uvek jadao kad bi imao problema. Vratio se tek oko deset sati naveče, kad su svi već polijegali. Mati je brzo ugasile sveću i čekala. Otac je ušao u sobi, pa i sam legao.
Pripovedač se probudio usred noći i video kako oca kako stoji nad majkom koja je spavala. Onda je prišao dečjim krevetima, pa i njih promatrao. Kada ih se nagledao, samo je izašao iz sobe. Čim su se vrata zatvorila, mati se ispravila na krevetu, a za njom i sestra. Majka se ustala i otišla za ocem, a za njom je poskrivećki otišao i pripovedač. Izašao je iz kuće, pa izvana gledao u momačku sobu. Vidio je oca kako je stao pod prozor pa izvadio pištolj.
Odjednom se iza njega stvorila majka. Pitala je muža što je naumio, ovaj joj je očajno priznao da je propao. Sve je izgubio. I konja i livadu i kuću. Ali za majku je sve to bilo ništa. Rekla mu je da je važno samo da je on živ i zdrav. Važno je samo da Bog poživi njega i djecu, jer nije ih do sada hranila kuća ni livada, već on. Oca su dirnule te riječi. Majka je nastavila i rekla da nisu imali ništa ni kad su se vjenčali, samo ponjavu, tepsiju i dva korita, a sada imaju punu kuću. Imaju i čardak pun šišarki i nisku od dukata. Otac se sjetio da to mogu uložiti u žito. Oboje su rekli da još nisu stari ljudi i da mogu pošteno raditi dok ponovo ne steknu sve što su sad izgubili.
Otac i majka vratili su se u sobu, baš kada su počela zvoniti zvona koja zovu na jutrenje. Otac je probudio pripovedača i pozvao ga da ode s njim u crkvu.
Kasnije, kada je već bio odrastao i išao poslom u Beograd, pripovedač je vidio Zelembaća kako u robijaškim haljinama tuca kamen.
Analiza likova
Otac – otac je dominantni lik u delu, baš kao što je dominantan u patrijarhalnoj porodicu kojom vlada. On je čvrst, ozbiljan i tvrdoglav čovek koji baš nikada ne pokazuje svoje osećaje. Bez obzira da li se radi o sreći ili tuzi, o razočarenju ili sramu, on je uvek ozbiljan i tvrd. Jedini osećaj koji jasno iskazuje je ljutnja. A kada se ljuti, nitko ne želi da mu stoji na putu. On tada viče i psuje, ali retko kada udara. Ako i udari, udari jednom, ali i to je dovoljno da se zapamti. Pripovedač naglašava da kod očeve ljutnje ta pljuska nikada nije toliko strašna koliko je strašan njegov srdit, nepokolebljiv pogled.
Ali otac je samo naizvan tvrd. Iznutra on oseća kao i svatko drugi, možda i više, samo što baš nikada neće to da pokaže. Njegova narav počela je da postaje sve gora otkako je otac počeo da se druži sa sumnjivim ljudima i s njima kocka. Odjednom je sva radišnost iz njega iščezla, sva briga za porodicu, sva čast. Otac je bio spreman da rizikuje vlastiti dom kako bi mogao da se karta. On je sve manje bio uzor svojoj deci, a sve više neko koga su se bojali i koga su prezirali. Otac je to znao, čak je zbog toga osećao i stid, ali to nije pokazivao kajanjem, nego još većom oštrinom.
Ipak, kada se našao na dnu i sve prokockao, snagu je pronašao upravo u svojoj porodici. Najpre je hteo da si oduzme život, ali u tome ga je sprečila njegova žena. Ona mu je ukazala da materijalne stvari nisu ono najvažnije šta imaju u životu, već je to njihov život, njihova deca i vredne, poštene ruke koje su stekle imetak prvi put, pa mogu i drugi.
Majka – majka je očeva suprotnost. Ona je ponizna, ćutljiva i blaga. Prema deci i mužu se odnosi s ljubavlju, ali, za razliku od muža, ona stalno brine. Brine se da porodica ne ostane bez svega ako joj muž nastavi da kocka. Boji se i prigovoriti mu to, jer zbog njegove nagle ćudi, on se razljuti na svaki njen prigovor. Ipak, ona nekada ne može da izdrži, pa mu kaže sve svoje strahove. Svoju utehu majka pronalazi u motivi i veri u boga, te u zahvalnosti šta ima zdravu i dobru decu.
Kada se majčini najgori strahovi ostvare, kada joj muž odista izgubi kuću i sav imetak, ona tek onda pokazuje svu svoju hrabrost i pamet. Ona je ta koja postane oslonac svome mužu, pa mu u ključnom trenutku pokaže da novac nije ono najbolje što imaju. Majka se ne boji rada i zna ako cela porodica upregne, oni će pronaći rešenje i zajedničkim radom povratiti izgubljeno bogatstvo. Odjednom majka postane glavna, njena vera dođu do izražaja, kao i njena blaga, negovateljska narav. Ona je ta koja u pravom smisli spašava porodicu od propasti u koju ju je doveo glava kuće.
Beleške o piscu
Laza Lazarević bio je cenjeni srpski književnik u periodu realizma te ugledni lekar svoga doba. Rodio se u Šapcu 1851. godine. Porodica mu se bavila trgovinom. Ostao je rano bez oca pa je celu brigu o porodici preuzela majka.
Nakon što je završio osnovnu školu te četiri razreda niže gimnazije, školovanje nastavlja u Beogradu. Tamo je završio višu gimnaziju i pravni fakultet visoke škole. Potom je studirao medicinu u Berlinu, a 1879. godine promovisan je u doktora medicine i kirurgije.
Nakon toga vratio ponovo se vratio u Beograd gdje je radio kao lekar opšte prakse. Malo nakon toga postao je i primarijus jedne bolnice u Beogradu. Postigao je veliki ugled kao lekar u tom periodu.
Šta se tiče književnog rada, njime je počeo da se bavi još za vrijeme studiranja u Berlinu.
Njegove najpoznatije pripovetke su: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „U dobri čas hajduci!“, „Školska ikona“, „Verter“, „Na bunaru“, „On zna sve“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“.
Nakon smrti objavljena mu je pripovetka „Švabica“, i to 1898. godine. Ostalo je još osam nedovršenih pripovedaka.
Začetnik je psihološke pripovetke u srpskoj književnosti i prvi je pisac koji je uveo lik intelektualca u svoje delo.
Umro je 1891. godine.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor