Prokleta avlija

Roman Prokleta avlija, velikog pisca Ive Andrića, vraća nas u minula vremena gde je pravda bila utopija, ali i san mnogih potlačenih. Likove u delu uglavnom upoznajemo preko priča neke druge osobe, a ne njih samih, ali oni skrivaju probleme s kojima se svakodnevno susrećemo i u našim životima, što govori o njihovoj bezvremenosti. Takvi problemi ne ispoljavaju se javno, nego se drže duboko potisnuti u individuama koje same moraju da se bore s nizom nepravilnosti postojećeg društva. Tako i lik fra Petra upoznajemo preko druge osobe, emotivno vezane za fratra, pa kratko nakon njegove smrti već oseća prazninu i nedostatak bliskosti.

Fra Petar lik je oko kojeg započinje priča u koju se uključuju i drugi važni likovi romana. Fra Petar je mnogo putovao i pokazivao interes za razne nauke. Sveži humak pod kojim je pokopan, a koji se spominje na početku romana, ukazuje na prolaznost života. Sve intelektualno nestalo je sa ugaslom svećom fratrova života. Ostalo je samo ono materijalno, ništa doli beznačajne stvari koje nikome ne koriste.

U glavnoj priči romana autor vodi čitaoca u srce zloglasnog zatvora, opisujući ga tako verno da se može vizualizovati slika tog skučenog prostora, ispunjenog raznoraznim stanovnicima od kojih su neki počinili zločine, neki su nevini, neki su tek nešto skrivili, a neki su teški kriminalci.

Zatvorenici avlije žive život ne suočavajući se sa spoljašnjim svetom. Sami određuju s kime će da se druže, a smernice im daje upravitelj železne ruke i velike glave, kome ne promiče ni jedna novost vezana uz avliju. On poznaje sve strane života tih zatvorenika, jer ih je osobno dobro upoznao i sam živeći taj život. Stoga mu nije strano razmišljanje i ponašanje njegovih zatvorenika.

Kao mladić, upravitelj je duboko ušao u svet kriminala, ali je uz pomoć bogatog oca dobio priliku da se zaposli u policiji, a kasnije, kad je umro upravitelj zatvora, imao je sve potrebne kvalifikacije za taj posao, koji mu odgovara karakterno i vizuelno. Za upravitelja Karađoza ne postoji zakon i vlast. On utelovljuje oboje.

U drugom delu romana upoznajemo dio turske povesti i sudbinu sultanske braće, Džema i Bajazita, sultana i nesuđenog sultana u progonstvu. U ovoj priči vidimo kako je borba za vlast bila pokretač mnogih ratova, nedaća i zla od kad postoji čovečanstvo. Težnja za dominacijom i upravljanjem nije se menjala kroz povest. Samo su se menjali akteri, oružje i način na koji se dolazilo do željenog cilja.

Vrsta dela: roman

Vreme radnje: neodređeno, turska okupacija

Mesto radnje: turski zatvor

Tema dela: život zatvorenika u turskom zatvoru

Ideja dela: prikaz ljudskih sudbina na primeru zatvorenog sustava kakav je zatvor

Kratak sadržaj prepričano

Jednoličnu belinu koja okružuje samostan i groblje na kome je nedavno pokopan fra Petar narušava ilovača pomešana sa snegom i prtine oko humka. Nigde nema naznake da je tu nedavno bila šačica fratra koja se oprostila od svog brata. U ćeliji u kojoj je nekada boravio pokojni fra Petar, dva fratra popisuju stvari koje su ostale iza pokojnika, strasnog „sakačije, puškara i mehanika“. Fra Petar bio je svestran čovek koji je pokazivao interes za mnoge zanate. Voleo je i knjige koje su zauzimale velik dio njegova života.

Fra Rastislav je često boravio uz fra Petra i živo se seća njegovih bogatih priča za vremena kada je boravio u Carigradu. U Carigrad je stigao kao pratnja fra Tadiji Ostojiću, koji je govorio turski, ali nije poznavao pismo. Poveo je fra Petra da mu pomogne oko dokumenata koji su bili pisani na turskom jeziku. Policija je tom prilikom zabunom uhvatila fra Petra i strpala ga u zatvor gde je proveo dva puna meseca, sve zbog nekog pisma o stanju crkve u Albaniji. Pismonoša je pobegao, a fra Petar zabunom je uhvaćen.

Uzalud je pokušavao da objasni vlastima da nema veze s tim pismom i da ne poznaje pošiljaoca. Nito ga nije slušao. Našao se u krivo vreme na krivom mestu i tako je odveden u zloglasni turski zatvor nazvan Prokleta avlija: “To je čitava varošica od zatvorenika i stražara koju Levantinci i mornari raznih narodnosti nazivaju Deposito, a koja je poznata pod imenom Prokleta avlija…“

Prokleta avlija bila je zatvor u Carigradu u koji je mogao dospeti i onaj ko je kriv i ko nije. Prisilno ili svojevoljno. Zatvorom je upravljao Latif-aga zvan Karađoz. Avliju su sačinjavale sive i bezlične zgrade sa spavaonicama u kojima je spavalo petnaest do dvadeset ljudi, stoga „Mirne noći su retke….“.

Stanovnici Avlije svakodnevno se izmenjuju. Noću se čuje cičanje i razni zvukovi borbe, a danju se stvaraju manje grupice koje kockaju ili imaju neki drugi zajednički interes. Pored zgrade u kojoj je boravio fra Petar, svakog jutra stvarala se grupica oko nekog Zaima koji je voleo da uveličava i umnožava svoje priče, samo da bi bio u centru pažnje. Govorio bi „Četiri ja zanata imam i jedanaest puta sam se ženio…“. Svaki put Zaim bi se nadovezao na neku priču koju je ispričao neki drugi zatvorenik, samo što bi Zaim sve umnožio i imao bolje reakcije slušalaca od bilo koga drugoga. Zatvorenici nisu voleli sustanare koji su im se pokušavali nametnuti na bilo kakav način, pa tako ni pričom. Brzo je Zaim postao osamljena duša i niko nije više hteo da ima posla s njim.

U Avliji je najteže bilo zatvorenicima koji su bili poreklom iz Carigrada. Od zidova avlije nisu videli baš ništa od svoga grada. “…pa mu se i prošlost i budućnost slegnu u jednu sadašnjicu, u neobični i strašni život Proklete avlije…“. Svi su oni bili svesni vreve i ubrzanog života koji se vodio izvan zidina zatvora i čijim su delom bili i sami pre nego što su se okršili o zakon. Njima je bilo najteže.

Kada bi puhalo jugo i u avliju donosilo vanjski smrad, svuda se osećala jača nervoza i češće su izbijale tučnjave koje ni čuvari nisu mogli da smire. Čak ni omraženi upravitelj u to vreme ne bi posećivao avliju. Znao je da bi svojim prisustvom još više pojačavao nervozu stanovnika avlije.

Latif-aga je upravljao životima svojih zatvorenika. Za njega su svi bili krivi. Ako nisu oni bili krivi, onda im je po njegovu mišljenju, majka zgrešila dok je bila noseća. Svaki novi zatvorenik koji bi došao u avliju, milom ili silom, prokazao je svoj zločin upravniku koji je sve pamtio u svojoj velikoj glavi. Njegove igre sa zatvorenicima bile su nadaleko poznate: “O njoj su išle priče po Stambolu, toliko su njegovi postupci izgledali ponekad nečovečni i suludi, a ponekad opet neuračunljivo blagi i puni sažaljenja i obazrivosti.“

Dogodilo se da je iz carske kovačnice nestajao dragoceni metal. Put je vodio do bogate i ugledne porodice trgovaca od koje su svi dospeli u avliju. Na svoj način, Latif-aga je uspeo s Krkorom, glavom porodice, dogovoriti povrat ogromne sume novca u sultanovu riznicu. Upravitelj je pozvao glavu porodice u svoju sobu i uspeo saznati ne samo glavnog krivca, nego ceo niz obrtnika koji su sudelovali u otmici metala. Ubrzo su svi pušteni kućama. Psihičkim pritiskom, Latif-aga je uspeo izvojevati pobedu koja mu ni do tada nije bila strana. Poraz nije poznavao.

Fra Petar je prve dane zarobljeništva teško prihvatio. Smestio se u kutu ćelije i promatrao ostale, koji su ga prihvatili kao “prolaznog“. Prolaznima su se nazivali oni zatvorenici koji nisu počinili velika zlodela i nakon kratkog vremena, bili bi pušteni ili prognani iz zemlje. U svet prolaznih spadali su, uz fra Petra, i dva Bugara koji su se takođ izololovali od ostalih zatvorenika. Ubrzo im se u kutu ćelije pridružio još jedan novi zatvorenik.

Kada se fra Petar u samo svitanje probudio, prvo što je primetio bila je knjiga na koljenima pridošlice. Veoma joj se obradovao. Retki su u zatvoru znali čitati, a kamoli da su sa sobom donosili knjige. Svu fratrovu pažnju okupila je ta knjiga koju je silno želeo da dotakne. Tek potom je zapazio skupocene stvari koje je pridošlica nosio. Pored mladića nalazile su se i torbe pune knjiga od kojih se nije odvajao. Neko vreme mladić i fratar su se samo promatrali. “Razgovor je počeo sam od sebe.“

Nekoliko puta tokom dana započinjali su kratke razgovore. Oba su govorila italijanski, koji ih je zbližio. Mladić se zvao Ćamil. Ćamil nije puno govorio. Samo bi potvrđivao fratrove besede, odsutna pogleda. Večerali su zajedno. Nešto kasnije, dva stražara pozvala su Ćamila, pomogla mu pokupiti stvari i uputili ga u neku bolju prostoriju. Oprostio se od fratra kimanjem glave i osmehom. Fra Petru je bilo čudno što je nakon tako kratkog vremena napustio prostoriju.

Na Ćamilovo mesto ubrzo je stigao Jevrej iz Smirne, Haim. Puno je pričao. Fratar je pozornije počeo da sluša kad je novajlija spomenuo da poznaje Ćamila. Ćamil je dobio zasebnu prostoriju jer se neko zauzeo za njega, neko iz vanjskog sveta i s dobrim vezama i uticajem.

Kako je Haim poznavao puno sveta, tako mu ni Ćamilovo poreklo nije bilo nepoznato. Ćamil je bio sin Turčina i lepe Grkinje rodom iz Smirne, grada lepih žena. Majka mu je prvo bila udana za Grka s kojim je imala kćer. Ubrzo joj je umro muž pa je bila prisiljena da brani svoju imovinu od pohlepnih rođaka. Zbog toga je morala da otputuje brodom u Atenu. Na povratku joj je umrla kći. Dugo joj je trebalo da se oporavi od te boli, pa se nakon mnogo godina ponovo udala za bogatog i uglednog Turčina iz Smirne. Rodila mu je kćer i sina. Kćer joj ubrzo umrla, što je veoma poremetilo psihičko stanje lepe žene, koja je na kraju svoj mir pronašla u smrti.

Tahir-paša, Ćamilov otac, živio je povučeno i svu svoju ljubav i pažnju usmeravao je na sina jedinca koji je iznad svega voleo knjige. Otac ga je podržavao u njegovim nastojanjima da stekne što više znanja. Čim bi dete pokazalo interes za bilo koju aktivnost, imao bi punu podršku svog oca. Kad je Tahir-paša umro, Ćamil je nasledio znatan imetak i očev ugled.

Otac mu je bio i politički aktivna osoba, pa je i tu dobio ponudu da ga nasledi, ali ju je odbio. Bio se zaljubio u devojku Grkinju, čiji je roditelji nisu želeli udati za Turčina. Silom su je udali za Grka. Ćamilu se slomilo srce, napustio je grad i otišao na školovanje. Nakon studija u Carigradu, Ćamil se vratio u Smirnu – osamljen i izgubljen. Nije imao bliskih drugova, a rodbina s majčine, ali i očeve strane bila mu je nepoznata: „Od Grka ga je delilo sve, a s Turcima vezivalo malo šta. S dvadeset četiri godine to je bio mladi, bogat osobenjak koji nije znao gde šta ima, ni kako se tim što ima raspolaže i upravlja…“.

Ćamil se posvetio knjigama od kojih je, kažu, skrenuo. Poistovetio se s duhom nekog nesretnog princa i „počeo da veruje da je i sam neki nesuđeni sultan“. Ćamil je od svojih bivših drugova dobio nadimak „Džem-sultan“. Ćamil je živeo u svetu knjiga i sve više gubio doticaj sa stvarnošću. Tadašnji sultan također je imao maloumnog brata kojeg je držao u pritvoru. Ćamilova priča postala je neobična vlastima. Sumnjali su da kuje neku urotu protiv vladara, pa je tako i stigao u Prokletu avliju. Niko nije mladića pitao zbog čega se toliko interesuje o životu sultanovog brata, koji je bio mrtav već mnogo godina.

A “Karađoz je vazda zazirao od političkih okrivljenika…“. Oni su za njega bili prolazni i nisu mu bili dragi. Ćamil mu je bio čudan već od samog početka – što poreklom, što pameću i knjigama koje su stigle s njim. Fra Petar je danima tražio Ćamila koji je odjednom netragom nestao. Haim je svaki dan pak prilazio fratru s raznim sumnjama u ljude koji su ga okruživali. Bojao se svakoga.

Dok su dani prolazili, fra Petar se naslušao raznoraznih prepirki između zatvorenika. Konačno je jednog dana i Ćamil ponovo stigao u dvorište. “Izmakli su se podalje od vike i smeha…“. Fra Petar je bio srećan što mu se vratio stari drug, s kojim je mogao nesmetano da razgovara o zajedničkim temama. Prekinuto drugarstvo se nastavilo. Fra Petar je opet bio taj koji je vodio priču, a Ćamil je bio tu i slušao. Trebalo je neko vreme da se Ćamil oslobodi svoje sputanosti i da počne polako pričati. Nakon nekoliko dana, otpočeo je priču o Džem-sultanu.

To je priča o dva brata-suparnika: “Jedan od njih je stariji, mudriji, jači, bliži svetu i stvarnom životu (…) drugi je sušta suprotnost njegova (…) on u sukobu sa starijim bratom, a sukob je neminovan, gubi unapred bitku“. Bajazit je bio brži u utrci za prestolje, iako je sultan dao naslućivati da mu je mlađi sin draži kao kandidat za prestolje. U njemu je video svog naslednika.

Među braćom je došlo do sukoba u kojem je Džem izgubio bitku. Sklonio se u Egiptu kod sultana koji je podržavao bratsko takmičenje za prestolje. S njim su u Egipat stigle njegova majka, koja ga je podržavala u svim njegovim odlukama, ali ga nije pratila na njegovim daljnjim putovanjima, nego se svim srcem zalagala da joj sin bude oslobođen iz zlatnog kaveza ropstva. Iz Egipta je krenuo na Rod, koji je bio pod vlašću hrišćanskih vitezova, s kojima je vodio pregovore. Džema i njegovu pratnju dočekali su s carskim počastima i uveravali ga da privremeno utočište može da dobije u Francuskoj, dok se ne bude mogao vratiti u Tursku kao sultan.

Mnogi su se otimali da zadrže Džema u ropstvu jer je njegov brat Bajazit plaćao ogromnu sumu za njegovo ropstvo dugo osam godina. Svima je bilo u interesu imati Džema kao asa u rukavu za pregovore s turskim sultanom. Nakon osam godina, Džem je izručen papi koji je želeo da pokrene rat protiv nevernika. Džem je svečano dočekan kao princ.

Sve godine koje su sledile, evropski vladari s papom na čelu vodili su političke igre kako bi se dokopali Džema. Čak i mnogo godina kasnije, kada se Džem razbolio i umro, vodili su pregovore oko njegova mrtva tela. „Napuljski kralj je izvukao svu korist za sebe“, sklopio je ugovor sa sultanom, a Džem je svečano pokopan u Bursi, na groblju gde počivaju turski vladari.

Ćamil je pričao sultanovu priču veoma dugo, nekoliko dana. U tim pričama ponekad je bilo nepovezanosti, ali iz celine, fra Petar je shvatio njenu bit. „Služio se čas turskim, čas italijanskim jezikom, zaboravljajući, u brzini, da prevede francuske i španske citate koje je govorio napamet“.

Ćamil je zaboravio na svoje postojanje. Nije ni bio svestan da je počeo da priča u prvom licu. Ponekad je pričao samo o prizorima iz dugogodišnjeg ropstva, bez poveznica s prekinutim sadržajem. Fra Petar nije ni primetio kad su počele te nepovezane priče, a „isto tako nije ni primetio trenutak, teški i odlučni trenutak, u kom je Ćamil jasno i prvi put s posrednog pričanja tuđe sudbine prešao na ton lične ispovesti i stao da govori u prvom licu“.

Fra Petar je želeo upozoriti Ćamila na njegovo poistovjećenje s Džem sultanom, ali nije imao snage prekidati mladićevu strastvenu ispoved. Ćamil se toliko unio u pripovedanje da je fra Petar imao osećaj da je i sam sudionik mladićeve priče. „… a posle bi fra Petar opet prekoravao sebe što je i ovog puta popustio pred neodoljivim talasom ludila i što nije učinio veći napor da mladića vrati na put razuma (…) Ali jednog jutra Ćamil se nije pojavio…“.

S vremenom je Ćamil prestao postojati i pretvorio se u potpunosti u Džem-sultana. Čak mu je i ponašanje postalo drugačije. Čuvari koji su došli ispitivati Ćamila polako su gubili strpljenje i sve su mu se grublje obraćali. Ćamil nije bio naviknut na grubosti i nečovečna ponašanja. Što su čuvari više upotrebljavali grubost, to je Ćamil sve više postajao sultanom. „Ćamil je priznao otvoreno i gordo da je istovetan sa Džem sultanom, to jest sa čovekom koji je, nesrećan kao nitko, došao u tesnac bez izlaza, a koji nije hteo, nije mogao da se odreče sebe, da ne bude ono što je (…) Ja sam to…“.

Nakon što je Ćamil priznao svoju istovetnost sa Džem-sultanom, jedan od čuvara, uz niz novih pitanja, dotaknuo je Ćamila. Kako se Ćamil ponašao kao sultan, nije mogao dozvoliti ničije dodire. Zgađen dodirom, Ćamil ga je odgurnuo. Čuvari nisu bili naviknuti na takve reakcije zatvorenika pa su također reagirali grubo. Izbila je tučnjava koja je poprimila ozbiljnije razmere. Bilo je i krvi.

Rano u zoru, zatvorenici su videli da se iznosi nečije telo. Niko posle nije video nesrećnog mladića, niti je znao gde je završio, da li u bolnici za duševne boli ili u grobu bez natpisa. Fra Petar se počeo bojati za svoj život zbog drugarstva s nesrećnim mladićem. Strah ga je obuzimao sve više, jer je bio svestan mladićeve nevine krivnje.

Otkako je Ćamil napustio avliju, fra Petar je kružio od grupice do grupice i slušao isprazne razgovore koje su vodili zatvorenici. Nikako nije mogao da pronađe nekoga s kime bi kratio zatvorsko vreme, koje je postajalo sve duže i duže, a nikakvih naznaka za slobodom nije bilo na vidiku. Polako je počeo da se brine za sebe. Znao je da je nevin, ali ništa se nije pokretalo. Niko nije pokazivao nikakav interes za njegovu krivicu ili pak nevinost. Čak je počeo da razgovara sam sa sobom, misleći da je Ćamil s njim. Toliko se uživio u razgovor, da kada ga je postao svestan, njime je ovladao strah da će doživeti istu sudbinu kao i nesrećni mladić: „… a osećam kako avlija kao vodeni vrtlog vuče čoveka na neko tamno dno…“.

Šećući avlijom, dva mladić naganjala su se oko fra Petra. Jedan od njih mu je u ruke gurnuo komadić papira s porukom da će uskoro biti pušten. Kasnije je saznao da se njegov prijatelj, fra Tadija s kojim je došao u Tursku, zauzimao za njega kod turskih vlasti, apelujući na njegovu nevinost: „Predvečer je izveden i otpremljen u progonstvo u Akru…“.

U Akri je fra Petar ostao osam meseci, a tada je pušten i vraćen u Bosnu. Vrlo dugo se prisećao vremena provedenih u avliji. Voleo je da se prisjeća neobičnog mladića koji je na njega ostavio dubok dojam, ali takođe je sebi predbacivao što mu nije na vreme skrenuo misli na pravi put i pomogao mu da se spasi od smrti i propasti.

Prenuvši se iz misli o fra Petru koji je mirno počivao svoj večni san, jedini mladić kome je nedostajao i on i njegove živopisne priče, vratio se popisu stvari koje su ostale iza ovog svestranog čoveka.

Likovi: Latif-aga Karađoz, Zaim, Ćamil, Haim, Džem Bajazit, fra Petar

Analiza likova

Petar – bosanski sveštenik misaonog karaktera, poseduje izniman pripovedački dar, empatičan je.

„I sada dok gleda njegov grob u snegu, mladić u biti misli na njegova pričanja. I sve bi htio, i po treći, i po četvrti put, da kaže kako je lepo umeo pričati.“

„… on bi ga opet slušao, s lakom jezom i dubokom sućuti, neprestano oklevajući da ga prekine i dozove k sebi.“

Ćamil – povučeni intelektualac nesrećne sudbine, neshvaćen od okoline.

„Mislio je kako da kaže jednu jedinu reč ili rečenicu koja bi razbila ovaj glupi nesporazum, sve objasnila i dokazala da tu nema cilja i da on o svemu tome niti treba niti može polagati računa, ponajmanje u ovaj čas, ovde i ovako.“

Karađoz – okrutni samovoljni tiranin, neugodne vanjštine, manipulator.

„Ni najstariji i najlukaviji gosti Proklete avlije nisu mogli da uhvate kraja ni konca toj Karađozovoj igri, koja je bila potpuno osobna, puna neočekivanih i smelih obrata i smicalica, vrlo često u protivnosti sa svim pravilima policijskog rada i postupanja s opštim društvenim običajima i navikama.“

„Rano pregojen, kosmat i tamne puti, on je rano i ostario, bar naizgled.“

Haim – pričljiv, nemiran i shizofreničan.

„On odmah poduzima sve mere opreza. A posle dan-dva napušta to mesto i traži nov i sigurniji ležaj.“

„…mislio je fra-Petar u sebi, slušajući već samo na jedno uho zamorno i grozničavo pričanje ovog čudnog čoveka…“

Zaim – lažov i ženskar.

„Priča uvek o istoj stvari i toliko ju uveličava i umnožava da bi trebalo bar sto pedeset godina života da jedan čovek sve to doživi.“

„I opet dođe neka priča o nekoj izmišljenoj zemlji i bračnoj nezgodi…“

Fra Josić – sveštenik u bosanskom samostanu, zajedljiv prema omladini.

„Jadna ti mladost! Svi ste vi mladi takvi, zimljivi kao hanumice.“

Džem – povesni sultan iz Ćamilove priče, njegov alter-ego jer dele istu kob nesrećnih okolnosti i robovi su vlastitog života i prirode.

Beleške o piscu

Ivo Andrić (1892.-1975.) Rodio se pored Travnika u Bosni, a sa porodicom se često selio. Tako je živeo i u Višegradu i u Sarajevu. U Sarajevu je i završio gimnaziju.

Bio je veliki pesnik, novelist, romanopisac i esejist. Njegova prva pesma bila je objavljena u časopisu imenom „Bosanska vila“. U Zagrebu je započeo studije istorije, filozofije i slavistike, a nastavio ga je prvo u Beču pa u Krakovu. Studije je završio 1924. godine u Gracu, a njegova tema rada bila je kako živeti pod turskom vlašću.

Pošto je bio naklonjen pokretu Mlada Bosna, početkom Prvog svetskog rata je bio čak i pritvoren. Posle 1917. godine odlazi u Zagreb gde se počinje baviti književnošću.

Učestvuje u mnogim časopisima i novinama kao što su: „Vihor“ i Hrvatska njiva“. Prvo zbirke lirske proze objavio je takođe u Zagrebu i to su bili naslovi „Ex Ponto“ i „Nemiri“.

1919. godine počinje raditi u diplomatiji i to u ambasadama Kraljevine Jugoslavije. Bio je smešten u Rimu, Parizu, Madridu, Bukureštu, Gracu, Briselu, Ženevi i Berlinu.

Nakon rada u diplomatiji, utočište je pronašao u svom novom domu u Srbiji. 1961. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost za dela „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“. Njegova najpoznatija dela su: „Nemiri“, „Lica“, „Ljubav u kasabi“, „Pod Grabićem“, „Izabrane pripovetke“.

Autor: T.K.