Probudim se obrađena lektira književnika Miodraga Pavlovića. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Analiza dela
Probudim se pesma je koja se nalazi pri početku zbirke 87 pesma Miodraga Pavlovića. Zbirka zapravo sadrži 80 pesama koje su raspodeljene u tri ciklusa. Kroz ovu zbirku i cikluse, Pavlović izražava sebi svojstvenu poetiku i niže različite motive, od motiva destrukcije i haosa, preko usuda čovekove usamljenosti, beznađa i praznine sveta, do novog puta pevanja i mišljenja. Poetika Miodraga Pavlovića pripada srpskoj posleratnoj književnosti, posleratnoj u smislu posle Drugog svetskog rata.
Pesma Probudim se prva je od pesama u gore pomenutoj zbirci koja ima nagoveštaj nelagode, užasa, destrukcije i čovekove ugroženosti, na šta čitalac može da naiđe u većini pesama u toj zbirci. Pesma govori o izasku lirskog subjekta iz oblasti nesvesnog i njegovo vraćanje u aktivan odnos prema stvarnosti, spremnog da se suoči sa svetom onakvim kakav on jeste. Svet koji će gledati bez laži i obmana, bez maski i pridodavanja iluzija.
Prenebregavajući pretnje koje su bile prikrivene onim nesvesnim u čoveku, tj. u periodu u toku sna, lirski subjekat se budi i opaža svet čovečjim očima. Percipira ga kroz užasavajuće slike, kroz sećanja koja ga prate i koja su deo njegove ličnosti.
Gledanje stvarnosti kroz ovu prizmu Miodrag Pavlović opisuje u jednom momentu, ne postoji buđenje, proces koji traje u kome ima mesta za komformizam, ne, postoji jednostavno „Probudim se“ i tu kreće realnost koja je puna destrukcije.
Pesma Probudim se pisana je slobodnim stihom, strofe su kratke i čine ih kratki oskudni stihovi koji obiluju užasima koji su prikazani u četiri ogoljene slike:
- nad krevetom oluja
- padaju zrele višnje U BLATO
- u čamcu raščupane žene
- vihor davi mrtvace
Stih u pesmi Probudim se je kratak, eliptičan, često se sastoji od jedne reči ili nekoliko slogova uz odsustvo interpunkcije. To pesmi daje dinamičnost, preglednost i pamćenje pojedinosti. Jezik je precizan i na nivou sušte informacije, što pridodaje utisku hladnoće racionalnog poimanja užasa.
Svi stihovi su složeni u asindetskom i naporednom nizu, a nabrajanje i naglašavanje svake činjenice ili slike ponaosob, čini da se svaka nabrojana slika može smatrati zasebnom, ali i da je svaka od zasebnih jednako važna bez obzira na količinu užasa koja se u njoj opisuje. Svaka slika je pojedinačno, i na svoj način naglašena i pamtljiva.
Strukturu pesme čini 3 elementa:
- Lirski subjekt
- Refleksija
- Četiri slike stvarnosti
Lirski subjekt se u pesmi pojavljuje samo u prvom stihu i to jednom, a pisan je u prezentu iz prvog lica jednine. U pesmi lirski subjekat ustupljuje kazivanje nekom neodređenom lirskom subjektu koji je sveznajući i svreprisutan i tako ga do kraja pesme više nema u prvom licu.
Refleksija se ogleda u završnom stihu i daje misao njenom smislu i sagledanoj stvarnosti. Ovde nailazimo na saznanje o nadi za uspostavljenje ljudskosti u zlu, harmonije u kaosu.
Četiri slike stvarnosti pojavljuju se u četiri motiva: vihor, raščupane žene, zrele višnje i oluja. „Oluja“ i „vihor“ postavljaju emotivni ton u pesmi.
Književni elementi
Književni rod: lirika
Književna vrsta: lirska pesma
Stih: kratak, eliptičan, sastoji se od jedne reči ili nekoliko slogova bez interpunkcije, dva distiha i tri tercine
Mesto radnje: neodređeno
Vreme radnje: neodređeno, vreme sazrevanja višanja
Tema: opis jednog momenta, realnosti iz koje kreće destrukcija
Ideja: ne smemo dozvoliti da zlo preovlada svetom
Analiza pesme, citati
Već prvim stihom, koji počinje kao sam naziv pesme, lirski subjekat nas obaveštava o trenu kada iz sna stupa u realnost, i u prvom delu pesme se već sažimaju prve dve od četiri ključne slike koje smo gore napomenuli:
„Probudim se
nad krevetom oluja.
Padaju zrele višnje
u blato.“
Slika oluje nad krevetom potencira stanje u spoljašnjem svetu i zastrašujući prizor stvarnosti koja okružuje lirskog subjekta. Oluja je metafora koja nas upućuje na pretnju koja je prekrila vidik starnosti i na destrukciju koja se u njoj događa.
Zrele višnje kao simbol kulminacije života u sledećoj slici padaju u blato. Sve bogatstvo života i sveta, gradacijski propada u blato. Čistota i punoća života završava u najprljavijoj smesi zemlje – blatu, koje simbolizuje poraz.
Sledeća slika još više pojačava utisak užasa:
„U čamcu
zapomožu
raščupane žene.“
Ovom, trećom ključnom slikom, iskazuje se intenziviranje užasa i drame, povećava haos u vidokrugu lirskog subjekta. Žene, koje traže spas u čamcu zapomažu obuhvaćene ogromnom olujom. Ovo su verovatno pesnikova sećanja na rat, ali, može da se tumači i kao slika kolektivnog stradanja.
U toj slici imamo 2 aspekta:
- auditivni – žene zapomažu
- vizuelni – raščupane žene
Oba aspekta imaju za cilj da kulminiraju u užasu, u sceni ispunjenoj vapajima za spasenjem dok je prisutan neizdrživ strah od smrti.
Dolazimo do sledeće najužasnije slike kada oluja prelazi u vihor, u apokaliptični vetar koji preti totalnom destrukcijom:
„Vihor
zluradnih noktiju
davi mrtvace.“
Vihor koji ima zlurade nokte, demonizovani vetar koji davi već mrtve ljude upućuje na bizarnu stvarnost kojom se poništva život. Dešava se nezaustavljivo rušenje i nepoštedno kidanje svega što ima obrise ljudskog lika ili bar podseća na čoveka, kao mrtvac. Ovde taj demonski vihor uništava i mrtvace, uništava čak i ono što je nekada bilo čovek. Poništva čovečansko.
Pesma se završava strofom:
„Uskoro
o tome
ništa se neće znati.“
Da se uskoro o tome neće ništa znati, pesnik nam upućuje kako je zlo preovladalo svetom, a protiv kojeg niko ništa nije učinio. Ljudi su već bili mrtvi, vihor je davio mrtvace, ljudi nisu preduzeli ništa da zaustave destrukciju kada su bili živi, samim tim ih destruktivna sila nije poštedela ni kao mrtve. Ona je apokaliptično zatrla svaki trag života i podsećanja na čoveka i njegovo postojanje.
Ta završna strofa je pesnikova konstatacija, hladan izražaj u kome nema nade. Ne daje se vreme da će se o ovoj katastrofi saznati, pa se možda zaustaviti i preduprediti sledeća, ne, USKORO se o tome neće znati ništa. Dakle, vreme ne postoji, ne daje se šansa za povrat, mračne sile su dostigle apokaliptične razmere i završile svoj posao.
Zaborav, kao čovekov usud, omogućio im je totalnu destrukciju. Time nas pesnik upozorava da bi to USKORO trebalo da se produži, da se, ma koliki je užas načinjen, sećamo toga svaki put kako bi izbegli totalnu katastrofu iz pesme „Probudim se“.
Beleške o piscu
Miodrag Pavlović je rođen 28. novembra 1928. godine u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu, kao i Medicinski fakultet pohađao je u Beogradu do 1954. godine. Kratko je radio kao lekar jer se odlučio do kraja života posvetiti pisanju i književnom radu.
Prvu zbirku pesama „87 pesama“ objavio je 1952. godine, a uvelike je uticala na njegovo književno stvaralaštvo i životno opredeljenje. Zbirka se takođe smatra i jednom od prekretnica u savremenoj poeziji. Pavlović je s njom stvorio jednu novu vrst srpskog pesništva tako što je kombinovao preplitanje mitskih i istorijskih elemenata sa sazvučjem balkanske tradicije. Svojim stvaralaštvom je preuzeo vodeće mesto u savremenoj srpskoj poeziji i postao jedan od najuticajnih pesnika posleratne srpske književnosti.
Odbacuje dogme koje se nameću društvu, ideološke i estetske parametre i napisao nova, jedinstvena dela. Bio je veliki poštovalac i poznavaoc strane i domaće poezije, a zapažen je i kao izvrstan esejista. Njegove pesme i eseji prevođeni su na mnoge evropske jezike pa su njegova dela dobro kritički ocenjena u poznatim njemačkim listovima i književnim časopisima. Dela su mu prevedena i na par orijentalnih jezika, a poezija mu je jedinstvo mitologije, poetike, filozofije, umetnosti i istorije. Ne podleže pravilima poetike, a pesme mu se izjednačavaju sa njegovim viđenjem sveta i stvarnosti.
Najpoznatija poezija: „87 pesama“, „Stub sećanja“, „Oktave“, „Mleko iskoni“, „87 pesama (izbor poezije)“, „Velika Skitija“, „Nova Skitija“, „Hododarje“, „Svetli i tamni praznici“, „Velika Skitija i druge pesme „Zavetine“, „Bekstva po Srbiji“, „Izabrane pesme“,
Najpoznatija prozna dela: „Most bez obala“ „Bitni ljudi“
Najpoznatije drame: „Igre bezimenih“, „Koraci u podzemlju“
Najpoznatiji putopisi: „Kina – oko na putu“, „Putevi do hrama“, „Otvaraju se hilandarske dveri“,
Živeo je sa ženom Marlenom i ćerkama Kristinom i Jasminom sve do svoje smrti 17. avgusta 2014. godine. Sahranjen je u Njemačkoj u Tutlingenu, mestu kod Štutgarta.
Ostavite odgovor