Knjiga Priče o stvarima delo je pisca Ilje Jakovleviča Maršaka koji je objavljivao pod pseudonimom M. Iljin ili Mihail Iljin. Podeljena je na pet delova: Sto hiljada zašto, Sunce na stolu, Koliko je sati, Crnim po belom i Kako se automobil učio da ide. Autor je u početku svaki deo objavio kao zasebnu knjigu. Posle knjige Sunce na stolu iz 1927. godine, koja sadrži priče o osvetljenju, objavljuju se knjige o istoriji drugih grana tehnologije i kulture. Pisac je o istoriji merenja vremena pisao u svojoj knjizi Koliko je sati, a koja je podeljena na dve priče.
Knjiga Crnim po belom (1928.) takođe je podeljena na dve priče, a nakon nje sledi Kako se automobil učio da ide (1929.) i, na kraju, osebujna knjiga jednostavnih zagonetki o složenim pretpostavkama Sto hiljada zašto (1929.). Nije slučajno što je kasnije, 1936. godine Iljin sve te knjige spojio u jednu zbirku – Priče o stvarima. Povezane istom književnom metodom i temama jedna knjiga dopunjava drugu. Okupljene u istoj knjizi, priče dobivaju novi kvalitet – postaju slika istorije materijalne kulture u njenim najvažnijim tipičnim osobinama.
Iljin ove priče koristi da bi deci i mladima prenio nauku na jedan zanimljiv i pre svega jednostavan način. Tako deca mogu da kroz priče o stvarima koje se nalaze u sobama nauče koja im je svrha, kako se pravi hleb, kako je nastalo današnje osvetljenje, kako se računalo vreme u različitim kulturama kroz istoriju, kako su priče doprinele razvoju kultura kroz istoriju i koju je ulogu imao pronalazak i razvoj automobila na kulturu prevoza.
Iljin polazi od tvrdnje da malo ljudi uopšte zna o stvarima sa kojima se svakodnevno susreću, poput pečenog krompira ili vode i vatre. Znaju da voda gasi vatru, ali zašto? Na takva jednostavna pitanja Iljin želi dati najcelovitiji odgovor na što jednostavniji mogući način. Knjigu započinje putovanjem po sobi. Odmah na prvoj stranici saznajemo da autor želi da nam odgovori na 12 zagonetki o najjednostavnijim stvarima za koje on misli da čitalac nema odgovor. Te zagonetke su sledeće:
Šta je toplije: tri košulje ili jedna košulja trostruke debljine?
Postoje li zidovi od vazduha?
Ima li vatra senku?
Zašto voda ne gori?
Da li voda može da digne kuću u vazduh?
Zašto peć huče kad se loži?
Zašto se pivo peni i pišti?
Ima li providnog gvožđa?
Zašto je sredina hleba rupičasta?
Peć greje zato se loži. Zašto greje bunda?
Zašto se vuneno odelo pegla preko mokre krpe?
Zašto po ledu može da se kliza, a po podu ne može?
Prvi deo Sto hiljada zašto odgovara na sva ova pitanja. Odgovori se nalaze u kratkim paragrafima na duhovit, ali istovremeno naučno razuman način, što je i poanta ove knjige: približiti nauku deci i odraslima koji se nikada nisu pitali o najjednostavnijim stvarima sa kojima se susreću iz dana u dan.
U delu Sunce na stolu saznajemo o razvitku osvetljenja i svetiljke i o tome kako je svetlost u domovima ljudi uticala na razvoj društva. U delu Koliko je sati pratimo razvoj merenja vremena i saznajemo kako funkcionišu satovi i kako su se oni smanjivali, a ne rasli, za razliku od drugih tehnologija. U delu Crnim po belom saznajemo na čemu i čime su ljudi pisali kroz istoriju, a u poslednjem delu Kako se automobil učio da ide otkrivamo kratki pregled istorije razvoja automobila.
Vrsta dela: zbirka priča
Vreme radnje: neodređeno
Mesto radnje: neodređeno
Tema dela: približavanje nauke i tehnologije deci i povezivanje nauke i kulture
Ideja dela: priče za decu o naučnoj pozadini svakodnevnih pojmova
Kratak sadržaj prepričano, citati
Prvi deo: Sto hiljada zašto
Iljin započinje sa putovanjem po sobi, dakle polazi od stvari koje se nalaze u prosečnom domaćinstvu i za koje smatra da ih čitalac možda zna da koristi, ali ne zna na koji način funkcionišu. Da bi dao primer za svoju tvrdnju on kaže da ljudi znaju veoma malo o stvarima koje ih okružuju.
„Svaka stvar u vašoj sobi je zagonetka. Od čega, kako i zašto je ona napravljena, da li su je davno izmislili?“
Navodi kao primer viljušku i nož: viljuška i nož uvek idu zajedno, ali pre je postojao samo nož, a viljuška se pojavila pedeset hiljada godina kasnije. Iljin vodi čitaoca na putovanje po sobi koje uključuje vodovodnu slavinu, peć, sto, štednjak, policu sa šerpama, orman i kredenac. Takođe postavlja i 12 zagonetki na koje daje odgovore kroz knjigu.
Istorija pranja ljudi započinje u Parizu. Na početku se nije koristilo toliko vode koliko se koristi danas, jer tada (u 15. i 16. veku) nije bilo vodovoda. Budući da se i veš prao jednom mesečno ili svaka dva meseca, više se pažnje posvećivalo izgledu košulje. Kao ni u Parizu, ni u Moskvi nije postojala ni kanalizacija. Zbog toga je veoma mnogo ljudi bilo bolesno. Tu su pomogli česma, komad sapuna i čista košulja. Voda pomaže u uklanjanju blata s odeće i ruku, ali samo ako ribamo. Vodi, međutim, pomaže sapun koji bolje funkcioniše ako se više peni jer se mehurići onda bolje hvataju za prljavštinu.
Ljudi koriste vodu i da bi nadoknadili potrošene zalihe u telu, jer samo tako telo može da pravilno funkcioniše.
„E pa u tome i jeste stvar, što se jede. U mesu, povrću, hlebu, u svakoj hrani ima mnogo više vode nego čvrste materije. U mesu ima tri puta više vode nego čvrste materije, a krastavac se skoro sav sastoji od vode.“
Voda, međutim, može da bude i veoma opasna stvar. Tako voda u obliku pare i leda može da izazove eksplozije – drvo u kotlu cvrči jer u njemu voda izaziva eksploziju, a vodovodne cevi pune leda pucaju jer led stvara pritisak. Ipak, led može da bude i zabavna stvar kao, na primer kod klizanja. Razlog zbog koga možemo da kližemo klizaljkama po ledu, a ne po podu je taj šta se između klizaljki i leda stvara sloj vode koji omogućava klizanje.
U početku, pre nekih deset hiljada godina, ljudi nisu znali da naprave vatru, već su je nalazili u prirodi, na primer nakon udara munje o drvo. U jednom momentu je neko od ljudi morao da priđe bliže drvetu koje gori, da prenese plamen i da zapravo „pripitomi“ vatru. Tek posle su ljudi počeli sami da prave vatru. Palidrvca (šibice) su izum koji im je pomogao da zapale vatru što je brže moguće.
„Glavica palidrvca napravljena je od materijala koji se pali i pri sasvim malom zagrevanju.“
Palidrvca su pronađena tek nedavno, u prvoj polovici 19. veka, a pre toga su ljudi za paljenje vatre koristili komadić čelika (kresivo), mali kamičak (kremen), nekakav predmet u vidu nekakvog sunđera (sopstveni trud). Izumom fosfornih palidrvaca ljudi su bili na putu optimizacije paljenja vatre, ali one su bile otrovne i lako zapaljive. Danas se koriste tzv. „švedska palidrvca“.
Voda ne gori jer je sama nastala sagorevanjem, a gasi vatru jer ne daje vazduhu, zbog koga vatra gori, mogućnost da dopre do stvari koja gori. Drvo, s druge strane, može da gori, ali da li potpuno nestaju? Drva se pretvaraju u ugalj i vodu; voda isparava, a ugalj se pretvara u gar (sitnih parčića uglja) i ugljendioksid.
„Zimi, čim se naloži peć, u sobi nastaje muzika. Peć svira i peva kao bas-truba u orkestru, a vratanca od peći zvone i grme kao čineli. Otkud ovo huktanje i zvonjenje?“
Peći je potreban vazduh da bi drva mogla da gore. Što je jača struja vazduha u peći, to će drva bolje da gore. Ta struja stvara zvuk. Ljudi su zapravo vrsta peći jer i mi udišemo vazduh, a u telu sagorevamo ono što unosimo u njega i izdišemo ugljendioksid.
Kuhinje su za pisca kao hemijski laboratorijum jer se u njima materije pretvaraju iz jedne u drugu. Krompir je tako moguće pretvoriti u štirak (štirka – škrob), od čega se zapravo krompir i sastoji. Doduše, krompir nije dobro jesti sirov jer naš želudac ne može da probavi škrob u obliku u kojem se nalazi u sirovom krompiru.
S druge strane, prženi krompir ima koricu, za razliku od kuvanog, jer se pri visokim temperaturama škrob na površini krompira pretvara u svojevrsni dekstrin – lepak koji spaja pojedinačna zrnca škroba. Ova tehnika je primenjiva i kod štirkanog veša. Hleb takođe dobiva koricu jer brašno takođe sadrži škrob. Hleb se suši jer sadrži lepak koji postaje lomljiv i tvrd. Testo se diže uz pomoć kvasca jer kvas proizvodi ugljendioksid. Mehurići ugljene kiseline (ugljendioksida) koji predugo ostanu u hlebu prilikom pečenja prouzrokovaće rupice u hlebu (svaka rupica je mehurić ugljendioksida).
I pivo se peni jer u sebi sadrži kvasac. Supa ne sadrži kvasac, ali zato sadrži mnogo vode i zapravo veoma malo hranjivih stvari. Meso jedemo jer ono sadrži belančevine koje su hranjive za naše mišiće. Pored belančevina potrebne su nam i masti i ugljeni hidrati. Iako su naučnici pokušali da naprave veštačku hranu, nisu uspeli jer je bila nehranjiva; nedostajalo joj je vitamina koje inače možemo da pronađemo u pravoj hrani.
Mleko je bitna namirnica u ishrani mladunaca. Međutim, može se ukiseliti ako predugo stoji, jer gljivice iz vazduha pretvaraju mlečni šećer u kiselinu. Ako se mleko ugruša prilikom kuvanja, gljivice su već unutra pa ako se iz mleka radi sir, u siru će se pojaviti rupice. Tvrdi sir može da ostane svež dulje vreme jer ga štiti korica.
U stara vremena ljudi su lovili hranu i jeli i životinje i ljude. Zatim su počeli da sade zrna, počeli su da prave hleb i sade krompir. Čaj se u Evropi počeo piti tek početkom 17. veka, a zatim se pojavila kafa.
„Francuski trgovci koji su putovali po Turskoj i Egiptu, već su odavno pričali o tamošnjem čudotvornom drvetu. Od semena tog drveta Turci prave napitak kojei zovu „kaova“ ili „kofa“ i piju ga umesto vina po krčmamaa. Ovaj napitak rasteruje tugu, jača želudac, čini čoveka snažnim i zdravim.“
U Rusiji kafa se pojavila u drugoj polovici 17. veka.
„Čokolada je primljena sa mnogo većim nepoverenjem nego kafa. Govorilo se da čokoladom ne treba hraniti ljude, već svinje, da ona kvari krv i da može čak i da ubije čoveka.“
Ljudi su pre jeli rukama, a tek pre nekih 300 godina pojavili su se tanjiri i viljuške. Na kuhinjskoj polici nalaze se dve bakrene šerpe, kutija od bombona, limeni čajnik, zemljani lonac, tučani lonac i velika bela šerpa. Svih sedam stvari napravljeno je od različitih materijala, jer različiti materijali imaju različite osobine. Najjači i istovremeno najslabiji materijal je gvožđe jer rđa zbog doticaja s vlagom. Lim ne rđa tako jako kao obično gvožđe jer je lim obložen cinkom koji štiti gvožđe od vlage iznutra. Većina stvari za koje mislimo da su napravljene od gvožđa (viljuške, ekseri, potkove…) zapravo su napravljene od smese gvožđa s ugljem ili drugom supstancom.
Različite vrste gvožđa razlikuju se po udelu uglja. Šerpe su većinom napravljene od bakra koji je crvene boja. Žuti bakar ne postoji jer je to zapravo smesa bakra i cinka, odnosno mesing. Lonci mogu da budu i od gline, kao i činije, cigle, porcelanske figurice, tanjiri, cement i boje. Nakon savladavanja rada s glinom moglo se dobivati porcelan. Kinezi su prvi naučili da peku porcelan pre nekih 1700 godina. U Evropi se on u početku koristio samo na dvorovima, pa je tako nastala i možda najpoznatija marka porcelana – Meissen. Za izradu porcelana koristi se nabelja i najčišća glina, odnosno čisti beli pijesak i liskun. Pesak i liskun moraju da budu što manjih zrnaca. Porcelan se mora peći na visokim temperaturama da bi se topio i time postao homogen kao staklo.
Staklo se naziva „čvrsta tečnost“. Može da se izduva dok je vruće i tako nastaje stakleni mehur od koga se mogu napraviti čaše, tegle ili vaze. Za sprečavanje pucanja pri visokim temperaturama, koristi se topljeni pesak i kvarc.
Postoje i čvrste tečnosti: staklo se ponaša kao voda pre nego što se ohladi. Zbog toga se i naziva „čvrsta tečnost“, jer da nema svojstva tečnosti kad je vruća, ne bi bio u stanju da se oblikuje u različite oblike i predmete.
Ormani imaju razna odeljenja: za veš, za haljine, itd. Na vratima ormana nalazi se i ogledalo. Ogledalo se do pre 300 godina u Evropi izrađivalo samo u Veneciji. Na početku ih nisu izrađivali od stakla, već od metala (srebra ili smese bakra).
U knjizi otkrivamo da nas odeća zapravo ne greje, već zadržava toplotu koju proizvodi naše telo. Autor ovo naziva „vazdušnim odelom“. Tako su tri košulje toplije od košulje trostruke debljine, jer su tri košulje zapravo tri vazdušna odela. Postoje i vazdušni zidovi kao npr. u dvostrukim prozorima. Da bi oko tela bilo više slojeva vazduha, nosimo i donji veš koji se takođe može prati. Ovim završava putovanje po sobi i prvi deo knjige.
Drugi deo: Sunce na stolu
Drugi deo su priče o osvetljenju, a počinje objašnjenjem da je za pronalazak električne sijalice bilo potrebno mnogo pronalazača i naučnika tokom dugog perioda. U početku su ljudi koristili grane natopljene smolom da bi izumili buktinje kojima su osvetljavali čitave dvorane. Autor se osvrće na to kako su se i u njegovo vreme mogle videti buktinje koje su koristili vatrogasci.
U svetiljci su najvažniji ulje i fitilj. Sveće su se izrađivale od loja i voska, ali voštane sveće su bile jako skupe. Prva svetiljka pronađena je u jednoj pećini u Francuskoj, ali je analizom ustanovljeno da se tokom gorenja jako čađila i dimila. Svetiljka je po tome slična fabričkom cilindru jer ne uspevaju svi komadići uglja da sagore. Zato se petrolejska svetiljka ne dimi. Tokom istorije su se pojavili različiti oblici lampe, poput onih u obliku glinenih šolja ili čajnika.
„Leonardo da Vinči shvatio je još onda da čađ nastaje usred nedostatka vazduha. On je uvideo da je za dovoljnu količinu vazduha potrebna promaja kao u peći – dakle, treba iznad plamena staviti cilindar.“
Pre su ljudi takođe gledali sveću kada su želeli da znaju koliko je časova. Prve ulične lampe pojavile su se u Parizu. Prvo su korišćeni gas i nafta za proizvodnju svetlosti, a zatim su ljudi uznapredovali, odbacili vatru i okrenuli prema električnoj svetlosti. Prve ulične lampe za uličnu rasvetu izumio je Rus Jablokov i zato su električne lampe nazvane „ruska svetlost“.
Treći deo: Koliko je sati
Treći deo bavi se pričama o vremenu. Vreme igra veliku ulogu u životima ljudi i da ostanemo bez sata, nastao bi opšti haos. Nekada su ljudi živeli bez satova. Kako je to moguće?
U Grčkoj su se nalazili stubovi (gnomon) ili spomenici koji su bacali senku. Da bi ljudi znali koliko je časova merili bi senku koracima. Ujutro je senka bila duža, u podne kratka, a do večeri je opet bila duža.
Merili su vreme i drugim sredstvima, poput sveće koja je bila podeljena na 24 dela, čitanja knjiga, dužine senke štapa indijskog bramina, itd. Bilo je vodenih satova na kojima se vreme merilo oticanjem vode. Takođe su korišćeni i peščani sat i mlečni sat, što je zapravo varijanta vodenog sata. Podela dana i noći u sate bila je slična današnjoj.
„Radi se o tome da su stari Egipćani, Grci, Rimljani delili dan isto isto tako na 24 časa, ali ne sasvim kao mi. Pre svega, oni su dan od 24 časa delili na dan – vreme od izlaska sunca do njegovog zalaska – i noć, tj. vreme od sunčevog zalaska do njegovog izlaska. A dan i noć su opet delili u 12 časova.“
Dakle, snalaženje bez sata je bilo poprilično lako u tim okolnostima. Građane su budili petlovi, vojničke trube, danju se vreme određivalo suncem. Ali im je još uvek za regulisanje javnog života i bio potreban sat, kao na primer u sudnici. Grčki i rimski suci koristili su vodeni sat. U Kini su koristili tzv. „vatreni budilnici“ odnosno sveće u različitim oblicima. Ali, svi ti načini merenja vremena bili su individualni i trebalo je pronaći način koji će biti isti svuda i za sve. Prvi satovi sa tegovima pojavili su se na Istoku, ne zna se tačno ko je pronalazač. Prva kula sa satom pojavila se u Londonu iznad zgrade Parlamenta – Big Tom (Veliki Tomi). Njega je posle zamenio Big Ben (Veliki Ben).
„Veliki Ben ima četiri brojčanika – po jedan sa svake strane četverougaonog tornja. Prečnik brojčanika iznosi osam metara. Ako vam se čini da je to malo, pokušajte da izmerite visinu svoje sobe.“
Satovi sa tegovima imaju mehanizam koji uključuje valjak koji se rotira, čime se aktiviše mehanizam koji se sastoji od igle (kazaljke) i opruge. Dva para zupčanika prenose kretanje igle i pokreću spuštanje točkića. U početku je postojala samo kazaljka za sat, ali ne i za minute, pa su satovi bili prilično netačni. U Moskvi se nalazio sat poput Velikog Tomija na Spaskom tornju u Kremlju. Ali sat je bio poseban: kazaljka mu je bila nepomična, a brojčanik se vrtio. Za razliku od drugih stvari koje rastu sa razvojem, satovi su se s vremenom smanjili. Svaki se deo sata razvijao svojim tempom. Tako je, na primer, prvi sat nastao pre mnogo vekova, kasnije tokom 1700. i konačno onaj za sekunde nekih 60 godina posle onog za minute. U početku satovi nisu imali staklo, ali su se pojavili početkom 18. veka. Takođe, satovi se nisu navijali pomoću glavice već posebnim ključićem.
Prvi džepni časovnici bili su „Nirnberška jaja“, mada nisu imali oblik jaja, već okrugle kutije. Vremenom su satovi bili toliko mali da su se mogli uklopiti u prsten. Traženje ujednačenog načina za merenje vremena se nastavila.
„Za merenje vremena služilo se uvek jednim te istim vremenskim razmakom. Svakako se, niko ne bi služio merom koja bi bila čas duža, čas kraća.“
Galileo Galilej je shvatio da ključ leži u kandilu čije klaćenje uvek traje istovremeno.
Među časovničarima su bili oni koji su želeli da naprave veštačkog mehaničkog čoveka, čiji bi sistem funkcionisao kao mehanizam sata. Ovako su nastali automati, odnosno igračke, koji su ličili na živa bića. Ubrzo su počeli da se pojavljuju mehanički kalendari poput onog u katedrali u Strazburu.
Časovničar Higens izumio je i klatno za džepni sat. Postoje i pravila za održavanje sata:
„Prvo pravilo – navijati sat jedanput dnevno, u isto vreme
Drugo pravilo – ako sat nosite u džepu tokom dana, onda on i noću mora da bude u vertikalnom položaju, ne stavljajte ga na sto, već vešajte o ekser
Treće pravilo – Đep u kome se sat nalazi treba češće izvrtati i čistiti
Četvrto pravilo – sat trebate čstiti najmanje jedanput u dve godine, a ručne satove jedanput godišnje (u njih lakše ulazi prašina)
Peto pravilo – čuvati sat od vlage“
Najbolje je navijati sat ujutro, pre nego se stavi u džep, a uveče posle vađenja iz džepa jer je onda na toplom zbog čega se opruga neće stvrdnuti i puknuti. „Oboleli“ sat popravlja časovničar.
„Nema sata koji radi, a nikad ne izostane ili ne ode napred.“
Časovničar proverava da li je jedna od kazaljki za staklo zapinje. Očistiće ga da makne bilo kakvu prljavštinu koja bi mogla da spreči pravilno okretanje točkića. Pomeriće i regulator koji se koristi za ubrzavanje ili usporavanje sata. Međutim, to neće pomoći da se trajno spreči kašnjenje sata, već samo da se malo odloži. Ponekad i opruga takođe pukne, a nju je potrebno onda zameniti.
Opservatoriji se stalno brinu o satovima jer oni još uvek zadaju vreme čitavim gradovima. U Moskvi, međutim, ljudi mogu saznati vreme pozivanjem određenog telefonskog broja. Na kraju, ipak, svi satovi lažu osim nebeskih ili astronomskih.
Četvrti deo: Crnim po belom
Četvrti deo govori o istoriji i uticaju knjiga. Prva knjiga bila je sam čovek. Priče su prenošene usmeno i sakupljane i čuvane u glavama ljudi..
„Ta prva knjiga nije nimalo ličila na današnju. Imala je i noge i ruke. Nije ležala na polici u ormanu. Umela je da govori, pa čak i da peva. Bila je to živa knjiga – čovek.“
Dakle, nije postojala pošta već glasnici. Čvorovi su takođe korišćeni za označavanje reči, slova ili brojeva, kao što su to činili Peruanci ili Indijanci. Različiti simboli su takođe korišćeni kao zamena za reči, a kada su želeli da izveštavaju o nečemu što nisu mogli da napišu prvi ljudi su slikali u svojim pećinama. Iako crteži u pećinama nisu prave priče u slikama, nisu ni daleko od njih.
Polinezijske tetovaže su takođe način izražavanja kroz slike. Hijeroglifi su bili način na koji su Egipćani zapisivali svoju sadašnjost i iz koga se danas može iščitati njihova istorija. Prvi put su u tome bili uspešni Francuzi koji su pronašli kamenu ploču u blizini grada Roset s natpisom na grčkom i egipatskom jeziku. Mnogo godina nisu se svi hijeroglifi mogli dešifrovati. Kinezi i dalje pišu hijeroglifima, od kojih mnogi imaju više značenja, pa nije lako preći na pisanje slovima.
Postoji i klinasto pismo koje su koristili Perzijci i Babilonci: nisu napisali koliko su crtali svoja pisma štapićima na glinenim pločama i ta su slova izgledala kao klinovi.
Pored oblika simbola, u pisanju se promenio i materijal na kome se izvodilo: kamen, papirus, daska, pergament, papir. Kako nisu svi materijali dozvoljavali isti stil pisanja, tako su menjali i oblici i linije.
„Kakvi sve načini pisanja nisu postojali! Pisaljka i hartija, na koje smo mi toliko navikli, pronađeni su tek nedavno. Pre nekih pet stotina godina u đačkoj torbi nije bilo ni pisaljke, ni sveske, ni čeličnih pera. Đaci su pisali oštrim štapićem na daščici koja je bila prevučena voskom. Držali su je na kolenima. Ne može se reći da je to bio sasvim zgodan način pisanja.“
Pre voštanih dasaka, ljudi su urezivali zapise u kamen, jer je to bio trajniji način. Ipak je materijal bio najteži od svih. Pokušali su da pišu na bronzi pa su prešli na glinu. Stari Egipćani su izumili knjigu napravljenu od papirusne vrpce, pa se prema tome materijal zvao i papirus. Pisanje na papirusu bilo je lakše nego pisanje na kamenu, ali manje stilizovano.
Od vremena starih Rimljana do kraja 18. veka, knjige su rađene od voska. Sastojale se od nekoliko tablica – daščica koje su bile istrugane u sredini. To udubljenje je bilo ispunjeno voskom po kome se pisalo čeličnim štapićem. Onda je nastala knjiga od kože nazvana „pergament“. Ali na kraju je papir pobedio. Kinezi su ovaj papir pronašli pre gotovo 2000 godina rolajući kašu od bambusovih vlakana.
Da papir nije otkriven, ne bi bilo štampanja knjiga.
I slova su doživela svoj razvoj i prošla putovanje. U 9. veku pojavila su se braća Ćiril i Metod, koji su slavenskim narodima pripovedali o hrišćanstvu. Preveli su crkvene knjige na slavenski, ali su Slaveni još uvek koristili drugačije pismo. Ćiril i Metod su tako počeli da izmišljaju slavenska slova. Latinicu su na slavenske teritorije donele nemačke kaluđerice.
U većini slučajeva stara knjiga od pergamenta bila je hartija od dve daske obložene kožom. Da bi se korice zaštitile od ogrebotina, na uglovima su fiksirane mesingane pločice. Podsetimo se, mesing nije bakar već smesa bakra.
„Ovakva bakrena knjiga je više ličila na sanduk nego na knjigu. Sličnost su dopunjavale kopče ili katanci kojima se knjiga zatvarala. Bez kopča, tako velika knjiga bi se sigurno iskrivila.“
Naši preci su između ostalog pisali i guščjim perom. Da bi se mastilo osušilo, na papir bi se posuo pesak. Pre pera pisali su olovnim olovkama. Pa, kakva je sudbina knjiga?
Stari Egipćani bi sahranjivali mrtve sa svojim knjigama i papirima. Najveća egipatska biblioteka (u Aleksandriji) je spaljena i na taj način je propao nezamisliv broj rukopisa. Knjige su se kroz istoriju pokidale, uništile, bile spaljene. Knjige su odraz istorije i kulture ljudi čiji su deo. Tako dele istu sudbinu, narod i knjiga: neraskidivo su povezani.
Peti deo: Kako se automobil učio da ide?
U petom delu, „Kako je automobil učio da ide?“, doznajemo da su lokomotiva i kola daleki rođaci koji imaju zajedničku babu: kolica Kevna. Ove kolica su inspirisala izradu prvog autobusa u Engleskoj, parna kola, tj. buduće lokomotive, itd. Parna kola su imale mnogo neprijatelja, uglavnom konjska kola. Da parna kola ne bi bila opasna, engleska vlada je postavila stroga pravila za parna kola:
„Prvo pravilo – ispred svakog parnog diližanca, na otstojanju od 55 metara, morma da ide čovek sa crvenom zastavom. Kad sretne karuce ili konjanike, mora da obavesti putnike da za njim de parna mašina
Drugo pravilo – mašinistima je strogo zabranjeno da zviždukom plaše konje. Para se iz mašine može ispustiti samo kad na putu nema konja.
Treće pravilo – Brzina parne mašine u celu ne sme biti veća od 6 kilometara na čas, a u gradu – 3 kilometra.“
30 godina vladao je rat između zaprežnih i parnih diližanaca i konji su pobedili. Zatim je došao voz koji je dodatno pobedio parna kola. Parni motor zamenio je benzinski motor, stvarajući prvi automobil od mehaničara Dajmlera. Drugi automobil izradio je mehaničar Benz. Automobil je tako preuzeo vodstvo i nad vozom.
Beleška o piscu
Ilja Jakovlevič Maršak bio je ruski pisac i hemijski inženjer. Objavljivao je pod pseudonimom Mihail Iljin ili M. Iljin. Rođen je 29. decembra 1895. godine (10. januara 1896.) u Bakhmutu (sada oblast Donjeck, Ukrajina). U jesen 1915. godine, upisao je fizičko-matematički odsek Univerziteta u Sankt Peterburgu. 1920. godine stupio je u hemijsko odejejne Politehničkog instituta u Krasnodaru, 1922. godine prešao je u Lenjingradski tehnološki institut, a 1925. godine diplomirao na istom.
Radio je kao voditelj laboratorijuma u fabrici Nevski Stearin, otkud je 1929. godine bio prisiljen otići zbog pogoršane tuberkuloze.
Od 1924. godine, u časopisu „Vrabac“ (kasnije „Novi Robinson“), vodio je „Hemijsku stranicu“ i „Laboratorijum novog Robinsona“. 1927. godine objavio je knjigu „Sunce na stolu“. Njegova daljnja bitna dela su priče za decu o jednostavnim stvarima „Sto tisuća zašto“ (1929.), knjiga o prvom petogodišnjem planu „Priča o velikom planu“ (1930.) i njegov nastavak, „Planine i ljudi“ (1932.), u kojoj piše o radovima akademika N. I. Vavilova i T. D. Lisenka, o značaju vođa SSSR-a IV Staljina i VI Lenjina.
Pisao je i o istoriji kulture („Priče o stvarima“, „Kako je čovjek postao div“ – zajedno s E. Segalom) i o istoriji nauke.
Umro je 15. novembra 1953. godine. Sahranjen je u Moskvi
Ostavite odgovor