Povareta

Povareta obrađena lektira Sime Matavulja. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Povareta >>

Analiza dela

„Povareta“ je kratka pripovetka realističnog pripovedača Sime Matavulja. U njoj vidimo mnogo odlika književnog razdoblja realizma, a to je ogoljeno pripovedanje, bez puno romantičarskih ukrasa ili modernističkih prikaza stanja svesti. Ovdje je prisutno samo čisto pripovedanje događaja, kratki i realistični opisi okoline i samih likova, a sva ostala karakterizacija (ako tako možemo da nazovemo prikazano psihičko stanje likova) vrši se kroz prikaz njihovih dela i reakcija. Ipak, čak i ovako sažeta struktura u sebi nosi jaku emocionalnu težinu. Ona verovatno leži u pomalo tragičnoj temi ove pripovetke.

Pripovetka govori o mladiću koji se vratio iz vojske u rodno mesto na malom ostrvu. Tamo se pozdravlja s majkom, ali u sreći ponovnog dolaska kući, saznaje da je nedavno umrla devojka koju je volio i koju je nameravao da prosi. Nitko, pa ni devojka sama, nije znao da je on imao tu nameru, stoga nema javno pravo da tuguje za njom. Ipak, osećaji ne mogu da se kontrolišu, bez obzira na ikakva pravila društva, pa on tuguje u sebi, ne mogavši posve sakriti bol ni pred ljudima. Jedina koja zna za njegovu osobnu tragediju je njegova majka, koja gotovo jednako pati zbog sinovljeve boli, ali je vrlo realna i zna da zbog toga ne sme da prekrši društvena pravila i ogreši se.

U ovoj kratkoj priča, na vrlo jednostavnoj temi koja se odigrala u svega jedan dan, prikazano je toliko toga. Ono što najjasnije vidimo su običaji i mentalitet jednog malog mesta na ostrvu. Prikazano je koja je uloga žene u takvom društvu, a koja muškarca, od čega preživljavaju otočani, koji su običaji običnog radnog dana, a koji nedeljom. Prikazano je što se sme i što je grehota, a sve u nekoliko rečenica razgovora između majke i sina te nekoliko prozora radnoga dana. Tako ogoljeni sadržaj ipak nimalo ne oskudjeva dočaravanju stvarne slike pomorskog mesta. Čitaoc može jasno da zamisli takav kraj, jer su i šturi opisi ipak učinili dovoljno dobar posao prikaza okoline i opisa likova. Veći opisi ovde ne da nisu potrebni, nego bi posve narušili atmosferu i bit ovog dela.

Pripovetka po svojoj pripovednoj strukturi dosta nalikuje na dramu. Ima mnogo čistih dijaloga, pokraj kojih opisi deluju kao didaskalije. Ali takav način prikaza radnje ne narušava strukturu same pripovetke. Kao drama, delo ne bi moglo da prikaže tako jasan opis unutarnjeg nemira glavnoga lika, rastrganost od boli i patnju, ne samo jer mu je odabranica umrla, nego jer nije ni znala da je voljena. Utoliko je psihološka karakterizacija lika ipak na zavidnoj razini, pogotovo za delo iz razdoblja realizma.

Jezik kojim je pisana pripovetka je standardni, osim onih delova gde je pisan dijalogom. Dijalozi su izvorno čakavski, što dodatno pridonosi realističnosti i prikazu stvarne slike otočke priče. Rečnik ove pripovetke nije bogat, ali je izrazito lep, gotovo poetičan, što čini ovu pripovetku prekrasnom za čitanje, iako joj je tematika tužna. Srećom, njen kraj je donekle pozitivan. Zaokružuje tematiku i daje razrešenje prožetom nadom za sreću glavnoga lika, s kojim čitatelj od prvog trena može da se poistoveti, a ako ne to, onda zasigurno da suoseća.

Književni elementi

Vrsta dela: pripovetka

Vreme radnje: kraj 19. veka

Mesto radnje: malo otočko mesto Krapan

Prepričano delo

Od grada prema ostrvu plovi čamac, a u njemu dva čoveka. Jedan vesla, a drugi sedi na krmi. Veslar je u srednjim godinama, a na krmi sedi mladić u odelu carskog mornara. Bio je to Juraj Lukešić iz Krapina. Sedeo je i pušio, promatrajući vodu i vazduh. Kada su stigli pred ostrvo i videli crveni znak Krapina, mladić se prene i uzme velo. U suton su stigli na pristanište, baš kada su zazvonila zvona na crkvi.

Juraj krene pustim ulicama, koje bi bilo koji stranac smatrao jezivima. Na kraju glavne ulice bila je njegova kuća. Tamo sretne devojčicu od sedam osam godina i kad ga vidje, ona htjede da vikne, ali on stavi prste na usta, pa joj kaže da skoči. Mala mu padne u naručje. Mladić pita za majku, a devojčica kaže da je u kuhinji. Juraj uđe u kuću i vidi da je sve kako je i ostavio dok je odlazio. Majka ga primeti i oni se izgrle.

Jurjeva mater Luca izgledala je kao da mu je starija sestra. Nakon što su se ispozdravljali, majka sedne pored ognjišta i kao da se u licu smračila. Juraj joj kaže da je bio u Americi i da je vidio puno zemalja. Vidio je i crne i žute ljude. Pita je kakva je bila berba, a majka nevoljko odgovori da je nije bila dobra jer je krupa obila vinograde. Onda Jureta, nakon malo ćutanja spusti glas i pita što ima s Maricom. Majka uzdahne. Skoro kroz suze kaže da je Marica obolila i da je umrla. Juraj od šoka padne sa stolice i nemože da veruje. Pita što je bilo, a majka kroz suze kaže da joj je izašao prišt. Ni lekar ni bajalica nisu mogli da je spase. Njen otac Matija čak je učinio i zavet, pa je bos išao do Gospe od anđela, ali ni to nije pomoglo, pa je prije osam dana Marica umrla. Juraj pita mamu da li joj je rekla da ju je on mislio veriti. Majka kaže da to nitko nije znao, pa Juraj zaplače što je njegova ljubav umrla a da nije ni znala da joj je on dao svoju dušu i da je celo vreme na nju mislio dok je bio na moru. Čak joj je u gradu jučer i veru kupio. Kad majka to čuje, sedne jecajući od tuge.

Oboje se smire i umiju, pa pođu na pristanište da dočekaju mornare koji su s magarcima išli da sakupljaju drva. Tamo sretnu Maričinog oca i sestre. Srednja sestra, Pava Tanfara, primeti Jurja, što njega zaboli jer je bila najsličnija Marici. Svi su tada prionuli da izvlače magarce s brodova koji su pristajali, samo je Jurju došlo da zavapi za Maricom, ali je znao da ne sme jer je bio greh, budući da nisu bili vereni i nitko nije znao da ju je htio ženiti.

S jednog broda siđe i Miš, Jurajev brat, obraduje se i pozdravi ga. Svi su tada počeli primjećivati da se Jureta vratio iz vojske, ali i da je nekako bled i crvenih očiju, kao da je bolestan. Porodica ode kući, gde se Jurjev otac Marko i brat Miš operu, pa svi sednu da jedu, ali prije se pomole. Otac nakon večere primeti kako mu je sin omekšao dok ga nije bilo. Deca nakon večere odu na spavanje, a Juraj ostane da sedi s roditeljima i pije u čast dobrodošlice. Uskoro su i oni pošli u krevet, a Juraj ostane sam. Čuje kako mu roditelji hrču i to nekako upotpuni domaći mir. Ali onda nešto lupne i oglasi se najpre njihov petao, a onda i ostali po selu. Jurja prođe jeza, jer zamisli mrtve kako se dižu iz groba. To je „povareta“ (jadna) Marica, pomisli Juraj, koja je tek saznala za njegovu ljubav i sada dolazi da uzme prsten. Zaigra plamičak na sveći, pa Juraj užasnut ustane i onda obori glavu pa se pomoli za povaretu.

Ujutro ga je majka zatekla kako spava za stolom. Skuha mu je kafu i stavila pred njega, a Juraj se probudio i počeo da mota cigaru. Kaže mami da danas neće da izlazi, iako je nedelja, pa neka ona svima kaže da je bolestan. Ona mu kaže da ne čini takav greh. Ispriča mu da je sinoć sanjala povaretu Maricu. Marica joj je došla i odvela je do prozora, pa pokazala brod u kojem je bio Jureta. Rekla je da on dolazi, ali da ona ne može da ostane jer je priteže bolesna ruka. Zato neka Jureta uzme i oženi Pavu.

Majka Luca mu o ispriča i obriše suze. Jureta je samo pita da li je to istina, a kada majka potvrdi, Juraj kaže „He, pa neka bude volja božja!… Povareta!„.

Analiza likova

Likovi: Juraj, povareta Marija, Luce, Marko, Matija, Miš, Pava…

Juraj – mladić koji je došao iz vojske u rodno mesto na otoku. Bio je srećan što se napokon vratio kući, ali je tu sreću ubrzo zamenila tuga jer je čuo da je umrla devojka koju je volio i koju je nameravao da oženi. Tu počinje njegova emocionalna agonija. Osećao je gubitak, iako realno ništa nije izgubio. Hteo je da oplakuje svoju nesuđenu verenicu, a nije smio pred narodom, jer mu ona verenica nije ni bila. Sve ga je podsećalo na nju, pogotovo kad je vidio njenog oca i sestre koje su na nju nalikovale. Juraj je žalio i to što je ona umrla, a da nije ni znala da ju je volio i da je celo vreme odsustva samo na nju mislio. Teško je mogao da se nosi s tim osećanjima, ali je uz majčinu potporu uspio da podnese bol i pretvara se pred svetom da je dobro. Majka je bila ta koja mu je na kraju donela utehu, koja je i njemu i čitaocu dala nadu u srećan kraj.

Juraj je općnito prikazan kao dobar, vredan i častan momak, koji voli svoju porodicu, te pokušava da emocionalno izađe na kraj s nesrećom koja ga je zadesila.

Luce – Jurjeva majka koja mu prenosi nesrećnu vest. Boli je sinovljeva patnja, pa plače umesto njega. Ipak, savetuje ga kako da postupi i suoči se s boli, a da ne nanese sramotu na sebe i porodicu. Ona razume što joj sin oseća, ali zna i kakva su pravila društva koja mora da se poštuju, stoga ne dozvoljava da bol preuzme sve njegove postupke. Na kraju donosi sinu utehu jer je sanjala da ju je posetla umrla Marica i poručila Jurju da treba da oženi njenu sestru Pavu. Onu srednju, koja joj je i najsličnija.

Marica – Jurjeva nesuđena verenica koja je umrla mlada od smrtonosne bolesti prišta. Pokušali su da je leče, ali nije pomoglo. Zvali su i vračaru, ali ni ona nije uspela da je spasi. Na kraju je njen otac dao zavet Bogorodici, ali je Marica svejedno podlegla bolesti. Pripovetka daje i njen kratak opis, kakve je se Juraj seća u žudnji da je ponovo vidi: „A di si, najlipši cvite krapljanski, Marice Tanfarice! A di je tebe iz bašćine, da čujem srebrn glasić tvoj, da vidim viti stas tvoj, i one crne oči, i ono bilo lice!“.

Beleške o piscu

Simo Matavulj ( 1852.-1908.) bio je predstavnik srpskog realizma. Rodio se 1852. godine u trgovačkoj porodici u Šibeniku. U svom rodnom gradu pohađao je osnovnu školu te je završio i nižu gimnaziju.

Nakon što mu je otac umro, majka ga je poslala stricu. Posle četiri godine napustio je manastir i otišao je u Zadar gde je završio učiteljsku školu 1871. godine. Prvo je radio kao učitelj u školama Dalmatinske zagore, a nakon toga, osam je godina u Herceg Novom u Pomorskoj školi radio kao nastavnik italijanskog jezika.

1881. godine otišao je u Crnu Goru gdje je radio prvo kao nastavnik francuskog jezika, a nakon toga i kao nadzornik osnovnih škola i vaspitač prestolonaslednika Danila.

Tada je započeo i sa svojim književnim radom koji će ga proslaviti. No, 1887. godine otišao je iz Crne Gore u Srbiju gde se neće dugo zadržati jer će se ponovo vratiti u Crnu Goru. Tamo ga ovoga puta neće srdačno dočekati.

1899. godine odlučio je da se preseli u Beograd. Bio je predsednik srpskog književnog društva i član Srpske akademije nauka.

Njegova najpoznatija dela su pripovetke: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Sa Jadrana“, „nemirne duše“, zatim dva romana: „Bakonja fra Brne“ i „Uskok“ te dve drame: „Na slavu“ i „Zavjet“.

U svojim delima opisivao je sredine Dalmacije, Crne Gore i Beograda, a ona su se temeljila na istinitosti i objektivnosti.

Slavu i ugled je postigao posebno s pripovetkama iz dalmatinskog života gdje se ističe „Bakonja fra Brne“.

V.B.