Polje

Pesma Polje deo je ciklusa pesama koje nose naziv Sunčane pesme. Objavljena je teške, ratne 1918. godine u listu Zabavnik. Kako je već pomenuto, ratno vreme je onemogućilo našim pesnicima da se razvijaju u onom smeru u kom bi se inače razvijali da nije bilo tih ratnih okolnosti. List je izlazio u Grčkoj i rado su ga čitali srpski vojnici. U zbirci su se pored pesme Podne našle i pesme: Svitanje, Suša, Ćuk, Šuma, Mrak, Sunce, Kiša, Omorina, Bor, Vetar, Noć, April, Bukva, Mravi, Nedelja.

Sunčane pesme su veliki niz deskriptivnih lirskih pesama koje nam prikazuju čiste pojave u prirodi. Pesnički subjekat se povlači i ostavlja nas pred pojavama u prirodi. Želi dopustiti prirodi da se sama izrazi, želi nam pokazati da svaka pojava u prirodi ima svoj viši simbolistički značaj. Ove Dučićeve pesme su pesme pejzažnog, kratkog stiha. Dug stih nam omogućava razvijen opis i više naracije, dok nam kratak stih traži jezgrovitost i svaka reč se jače oseća jer je važna. Sa malo reči pesnik mora puno toga iskazati. Pesma je homogena, objektivna, oštro iscrtana, u širokim prostorima prirode i svemira. U ovim deskriptivnim pesmama Dučić ima svoja najbolja ostvarenja.

Dučićevo stvaralaštvo može se podeliti na tri faze:

Prva, Vojislavska faza, u kojoj se oseća uticaj Vojislava Ilića na Dučičevu poeziju. Ova faza traje do Dučićevog odlaska u Ženevu u kojoj se razvija u okvirima domaće pesničke tradicije. Druga, parnaso-simbolistička faza koja traje do Prvog svetskog rata u kojoj dolazi do radikalnog raskida s prethodnom fazom i Dučić počinje stvarati pod uticajem francuskih pesnika. Teži se ka otmenosti i savršenstvu forme. Treća faza je postsimbolistička faza koja nastupa nakon Prvog svetskog rata kada Dučić dostiže misaonu i umetničku zrelost.

Više nego ljubavni i rodoljubivi, Dučić je bio pesnik prirode. Kreće se od deskriptivnog ka misaono-simbolističkom načelu. Pejzaž se prikazuje kao slika duše. Depersonalizacija ide uporedo sa dekonkretizacijom slika iz prirode, sužava se njihov unutrašnji prostor i pojačava se njihovo značenje, slike prerastaju u simbole. U pesmi Polje važna je svetlosna simbolika, kontrast svetlosti i tame. Sve ove pesme iz ciklusa su zapravo pesnikov napor da dođe u dodir sa metafizičkim. Dučićevi simboli nekada predstavljaju prave ljudske drame. Njegovi plastični opisi prirode su rustičan i metafizičan prostor u istom trenutku i tako se stvara prostor za opstanak naše mašte. Sva Dučićeva osetljivos za prizore u prirodi, za kretanje i promene u njoj, uz harmoniju njegovog stiha, sjedinjeni su sa maksimumom njegovih stvarnih misaonih mogućnosti.

Polje – analiza pesme

Ječmena žuta polja zrela,
Rečni se plićak zrači;
Kupina sja sunčana, vrela,
Tu zmija košulju svlači.

Put prašljiv kud se mrâva vuče
Za četom crna četa;
Železnu žicu cvrčak suče,
Najdužu ovog leta.

I skakavca minu jato…
S topola jastreb mladi
Baci u sunčev sjaj i zlato
Svoj krik večite gladi.

Pesnik nam u pesmi Polje oslikava pejzaž, a zapravo nam oslikavanjem tog pejzaža opisuje stanje svoje duše, svoja osećanja i raspoloženje. Pesma je lirska i njene odlike su osećajnost, subjektivnost, ritmičnost, muzikalnost, slikovitost. Pesma je pisana u katrenima, ukrštenom rimom (rimuju se prvi i treći i drugi i četvrti stih), smenjuju se deveterac i sedmerac. Sve što nam je pesnik iz prirode preneo dobilo je snagu simbola. Pesma je krajnje jednostavna, ali nas opija i zanosi tom jednostavnošću, svojom prijatnom melodijom i lepotom izraza. Pesnik uspeva da nas uvuče u pesmu, u svet o kome peva. To uspeva na taj način što unosi motive svetlosti, zvuka i boje. Slušajući pesmu i diveći se osećaju prirode, pesnik nas navodi da razmišljamo o našem životu i događajima koji se dešavaju oko nas. Pesnik svoj doživljaj prirode prenosi na nas.

Lirski subjekat posmatra polje sa izvesne distance i zahvata ga u celini. Metaforički bismo mogli shvatiti ovo kao pesnikovo izdizanje iznad svog života koji želi sagledati celokupno i opisati ga. Polje je za pesnika mesto borbe. Polje je zapravo naš život u kom se trebamo boriti za svoj opstanak, za svoju poziciju. Polja su plodna, uvek rađaju novo žito. Polje nije samo ratničko, bojno polje, već i plodno tle. Život nam isto tako ne mora biti samo borba, već je život i dar od Boga i treba umeti iskoristiti činjenicu da postojimo na ovom svetu.

Pesnik nam kroz čitavu pesmu postavlja simbole koje trebamo dešifrovati i sklopiti u celinu. Tako je žitarica simbol plodnosti, rađanja, blagostanja. Zbog toga je i izabrao polje, kao simbol života, i žitaricu kao spas i nadu da se blagostanje može dostići. Dučić nam je u slike preneo sve ono što je tog dana doživeo i video, sve ono što je posmatranje jednog pejzaža izazvalo u njemu. Motiv svetlosti je u poeziji simbol spasa. Svetlost u pesmi nas smiruje i daje joj mirnu melodiju koja deluje na nas tako da počinjemo razmišljati o duhovnom svetu i muru koji trebamo pronaći. Pesmom dominira žuta boja. Ona je boja sunca, boja svetlosti, sjaja, boja zlata i sa tom činjenicom shvatamo i simboliku naslova zbirke pesama Sunčane pesme.

U pesmi nam se prikazuje pesnikov doživljaj prirode. Zapravo, prirodu vidimo onako kako se u tom trenutku osećamo. Doživećemo ona osećanja koja su najbliža našoj duši u tom momentu. Za Jovana Dučića ljubav je veoma bitan motiv u poeziji. Bilo da je to ljubav prema otadžbini, životu, ženi, Bogu. Ljubav pokreće Dučića i ona je razlog njegovog postojanja. Potok nam se u pesmi javlja kao simbol života, postojanja, ali i prolaznosti. Život prolazi, ali dolaze novi naraštaji, baš kao što voda protiče i smenjuje je druga.

Promena košuljice kod zmije je prirodna pojava. Može simbolizovati pesnikovo odbacivanje prošlog života i započinjanje novog. Tako se i mrav javlja kao simbol marljivosti. Mrav je vredan, ceo život radi i korača po putu. Mi smo ti mravi koji koračaju kroz život. Put kojim hodamo je „prašljiv“ što zapravo jesu sve prepreke koje nas ometaju u životu. Uzevši u obzir vreme u kom je pesma nastala ti mravi mogu biti i ratnici, vojnici. To je četa koja je preživela tragediju, gubitak svog naroda. Ovo je motiv koji stoji u kontrastu nad celom pesmom, nad svetlošću i suncem. Nasuprot mračnoj strani rata imamo cvrčka koji je simbol pesme i veselja. On bi se mogao identifikovati sa narodnim sviračima iz epskih pesama koji su bodrili i hrabrili svoje vojnike pred boj. One prepreke koje nam se jave u životu možemo savladati preskakanjem, kao što skakavac u narednom stihu skače kroz polje. Ne smemo im dozvoliti da stoje na našem putu.

Topola sa koje poleće jastreb jeste simbol buđenja proleća i jastrebov let je polet vojnika u nove pobede. Jastreb je mlad kao što su mladi i vojnici. On je smimbol slobode i simbolizuje žudnju čitavog naroda. Jastreb leti visoko, slobodno, neustrašiv je. Može simbolizovati i slobodu za kojom pesnik žudi, pesničku slobodu izraza. Već smo prethodno spomenuli da je sunce simbol života, svetlosti, prostranstva. U narednom stihu imamo pobedu svetlosti nad tamom, pobedu nad smrti. Iz svega sada proističe pobeda, optimizam. Sunce obasjava sve i sve postaje zlatno. Krik na kraju pesme predstavlja čežnju za slobodom. Pesnik je personifikovao prirodu i time je smanjio udaljenost čoveka od prirode, sveta.

Jednostavne i kratke pesme su biseri Dučićeve poezije. Proste slike onoga što čovek u prirodi sreće svakodnevno. Događaji u prirodi, pokreti i bujanje u prirodi slike su štimunga i oblika koje pesnik snima osetljivim aparatom u svom perceptivnom biću. Zato pesnik i jeste isključen iz ovih slika, ni jedna pesma iz ciklusa ne pominje zamenicu u prvom licu. Atmosfera odgovara samom naslovu zbirke i podudarna je sa letargijom šuma i polja obasjanih nevidljivim suncem. Sve se podvaja i ono stvarno sada predstavlja nešto drugo do sebe samo, neku čovekovu radnju ili postaje simbol.

Beleške o autoru

Jovan Dučić bio je jedan od najznačajnijih srpskih modernističkih pesnika. Rođen je u Trebunju, najverovatnije 1872. godine, iako neki historičari kažu da je rođen 1874. Jovanov otac bio je trgovac i poginuo je 1875. godine u Hercegovačkom ustanku, a majka mu je umrla 1900. godine. Jovan je imao još dvojicu braće iz majčinog prvog braka.

Jovan je išao osnovnu školu u rodnom mestu. U Mostaru je završio trgovačku školu, jer se tamo preselio s porodicom, a zatim krenuo u Učiteljsku školu u Sarajevu. Diplomirao je u Somboru 1893. godine.

Nakon završenih škola radio je kao učitelj po raznim mestima. Dok je radio u Bijeljini, napisao je patriotske pesme „Otadžbina“ i „Oj, Bosno“ zbog čega ga je Austrougarska vlast poterala iz tog mesta. Nakon toga Dučić nije mogao da pronađe posao kao učitelj, sve dok se nije zaposlio u jednoj manastirskoj školi. Kao učitelj je radio i u Mostaru, gdje je s Aleksom Šantićeom pokrenuo časopis Zora i Književni krug. U Mostaru je takođe bio uhapšen i otpušten s posla. Iste godine otišao je na studije u Ženevu. U inostranstvu, tačnije u Ženevi i Parizu, proveo je desetak godina, održavajući veze s prijateljima u Mostaru i sarađujući s domaćim novinama i časopisima.

Svoju književnu karijeru započeo je još u ranoj mladosti. Već 1890. godine u srpskim i južnougarskim časopisima pojavila su se prva dela mladog pesnika. Više nego svi njegovi zemljaci bio je prevođen na strane jezike. Popularnost koju uživa u svim slovenskim zemljama potpuno je zaslužena.

Dučić je u Ženevi diplomirao pravo i vratio se u Srbiju, gde je dobio posao pisara. Takođe je bio i suosnivač Narodne odbrane u Kraljevini Srbiji. Postao je diplomata i posao ga je vodio po raznim delovima Evrope i Bliskog Istoka. Za vreme Drugog svetskog rata, Dučić je bio u Portugaliji, odakle je iste godine otišao u Indijanu, u SAD. Tamo je vodio organizaciju srpske dijaspore. Pisao je pesme, novinske članke i političke brošure. Njegove pesme bile su posebne i veoma su uticale na razvoj srpskog modernizma. Pesme su mu objedinjene u mnoge zbirke pesama, među kojima je i zbirka „Pesme“ – prva zbirka, koju je izdao 1901. godine. Osim poezije, pisao je i prozu, literarne eseje i studije.

Dučić je umro 1943. godine u Indijani u SAD-u, a njegovo telo je tek 2000. godine prebačeno u rodno mesto Trebinju, što mu je bila želja za života. U sećanje na Jovana Dučića i njegovo posebno i važno mesto u književnosti, svake godine dodjeljuje se nagrada za pesništvo „Jovan Dučić“, kao deo manifestacije „Dučićeve večeri“ u gradu Trebinju.

 

Autor: J. I.