„Bašta sljezove boje“ simbolično je posleratno delo pisca Branka Ćopića. Podeljeno je u dve celine: „Jutra plavog sljeza“ i „Dani crvenog sljeza„, čije boje plava i crvena predstavljaju raspoloženje tih životnih perioda. Plava boja u likovnoj umetnosti sugeriše preplitanje sna i jave, što nam govori o nežnom i bezazlenom dobu, ispunjenom nadom i maštanjima. Crvena boja simboliše zrelost, plahovita dešavanja, a u ovoj zbirci i boju rata.
U delu „Jutra plavog sljeza“ pisac opisuje svoje detinjstvo i ljude koji su ga obeležili. Kao lik, uz glavni lik dečaka Branka, ističe se deda Rade, Brankov uzor. Knjiga „Bašta sljezove boje„, iz koje dolazi ovo djelo, ima 54 poglavlja.
Delo je posvećeno Ziji Dizdareviću, Brankovom dobrom prijatelju iz detinjstva, koji je nastradao u logoru Jasenovac. Poučen ratnim sukobima, Ćopić se u zrelom dobu svog književnog stvaralaštva povlači u najsigurniji kutak svoje duše i pronalazi utehu u uspomenama iz detinjstva, što saznajemo iz uvoda „Pismo Ziji“, veoma bitnom delu knjige. Čopić je jedan od retkih koji su uspeli sačuvati ljubav prema ljudima i ispoljiti pozitivan, zdrav humor kroz karakterne crte likova, u dijalozima. Po svom poreklu, tematskom opredeljenju, krajiškom seoskom svetu, antropološko-mentalitetskim svojstvima likova, opisu pejzaža i topografije, zaključujemo da je Ćopoć krajiški pisac.
Priča „Pohod na Mesec“ govori o dečakovoj želji da dohvati Mesec. On je simbol čovekove želje za nečim nemogućim, neistraženim, velikim i nedostižnim. Ipak, i sam pokušaj da se dohvati, odvaja sanjare od ljudi koji se predaju životu kakav jest. Pouka priče je da je ponekad i sam pokušaj ostvarivanja nemogućeg, hvale vrijedan. Po tome se razlikuju avanturisti, ljudi sa žarom, od onih koji uvek biraju samo lakši put i udobnost. Ni jedno ni drugo nije ni bolje ni loše, ali i jedno i drugo nosi svoje prednosti i mane. Takođe, priča govori kako društvo od malih nogu odgaja decu da ne veruju u sebe, svoje snove i mogućnosti i upravo zbog toga odrastaju u nesrećne, sputane ljude.
Moglo bi se reći da ovo delo, kao i mnoga druga, otkrivaju Brankovu biografiju, pošto je svako poglavlje inspirisano istinitim događajima. Ovo delo donelo mu je Njegoševu književnu nagradu, a pisca okarakterisalo kao „najboljeg, najvećeg lirskog pesnika koga je srpska književnost ikad imala“.
Vrsta dela: pripovetka
Vreme radnje: neodređeno
Mesto radnje: selo
Tema dela: dečakov pokušaj da uhvati Mesec
Ideja dela: Čovek može da bira hoće li život provesti u pustolovini ili u poznatom miru
Kratak sadržaj prepričano
Kada je pripovedač imao samo pet godina, njegova porodica već je počela da zatvara svet oko njega, kako on sam kaže. Već su počeli da mu mnogo toga brane, malo toga dopuštaju, određuju kako će da se ponaša… Sve oko njega zvučalo je samo kao zabrane i naredbe, već od samog jutra bilo bi tako.
Jedino vreme kada bi njihova stega popustila bilo bi kada bi im u goste dolazio stari samardžija Petrak, inače i sam pomalo skitnica. Jedini je on mogao dedu da naziva paripom i glasno se obrušava na ukućane, iako nikada zlobom. Dolazio bi najčešće u jesen. Ti dani bili su za malog pripovedača dani slobode. Ukućani bi bili i previše obuzeti došljakom, pa ne bi imali vremena da paze na njega. Tada bi mogao čitav dan da luta amo tamo, trči po brdima i penje se na kestene.
A kada bi osvojio sva mesta na koja inače ne bi smeo da ide, uveče bi mu pogled zapao na Mesec. Pitao se bi li mogao nekako i njega da dohvati. Nekada bi se i usred noći probudio i krenuo iz kreveta za Mesecom, ali bi ga već na prvom spratu otreznio dedin glas i pitao ga kuda će.
Jedinom u godini bi tako stigli i ti „Petrakovi dani“ kada bi se celu noć na otvorenom pekla rakija. Pekla se u kazanu nad vatrom, a Petrak bi pravio društvo dedu. Tada je i dečak mogao da celu noć sedi s njima.
Jedne takve večeri, pitao je dedu misli li da bi Mesec mogao da se dohvati grabljama. Deda je odmahnuo na takve budalaštine, ali pitanje dopre do Petraka. On je, začudo, dao pravo dečaku. Rekao je da bi trebao da proba da dohvati Mesec, ako želi, da je on kao dete tako nešto pokušao, tko zna gde bi sada bio. Petrak se odmah setio kako je i on nekada, dok je bio dete, često gledao u Mesec, zvao ga je i mamio svojom veličinom i svetlošću, ali čim bi krenuo za njim, otac bi ga pitao kuda će i tako zaustavio u njegovoj nameri.
Petrak je mislio da ne smiju isto da učine i ovom dečaku. Ako želi dohvatiti Mesec, neka proba. I sam je ustao i krenuo s dečakom po grablje. Dečaku je to bilo neverovatno uzbudljivo. Nije mogao da veruje da će dohvatiti taj veliki, užareni Mesec i požar koji gori na njemu. Bio je nestrpljiv, ali ga je bilo i strah svega toga.
Dok su išli prema grabljama, čuli su dedu da ih doziva s polja, ispred njega je gorela mirna vatrica i dečaku je bilo malo žao dede, ali Mesec ga je zvao puno jače.
Kada su napokon uzeli grablje i krenuli dohvatiti Mesec, primetili su da se udaljio. Više nije bio tako blizu kao pre. Petrak kaže dečaku da ga se Mesec prestrašio, još nikada nije tako brzo ni od koga pobegao. Dečak može da bude ponosan na sebe jer ga se i Mesec boji. Kada je video da dečak stvarno pokušava da ga uhvati, brzo se pomaknuo.
Dečak i starac vratili su se kod dede uz vatru. Iako je dečak bio tužan, ipak se nekako i ponosio što je pokušao. Vrlo brzo nakon toga je, od uzbuđenja i umora, zaspao pred vatrom. Odneli su ga u kuću, gde je u krevetu još neko vreme buncao i prevrtao se, sanjajući Mesec.
Sutradan nitko više nije spominjao sinoćnji događaj, ali svi su znali što su dečak i starac pokušali. Tek kada se stric Nidžo probudio i počeo vikati zašto ostavljaju grablje na sred dvora, starac ga je ušutkao rekavši da su njima skupljali mesečinu i delili je u stogove.
I dan danas, kada se pripovedač seti tog događaja, ostaje razapet između dedine vatrice i Mesečevog požara. Često se pita „Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?“.
Likovi: dečak Branko, deda, samardžija Petrak, ujak Nidžo
Analiza likova
Dečak – pripovedač i autor ovog dela zapravo je lik dečaka. On je, poput sve dece, znatiželjan, pustolov u duši, razigrane mašte. Još uvek u sebi ima ono nevino detinje i misli da je svet oko njega čaroban. Ipak, odrasli oko njega silom pokušavaju da izbacev sve to iz njega. Pokušavaju da ga nateraju da odraste i pokori se pravilima društva. Okolina je zaboravila na magičnost sveta oko sebe, na detinju razigranost, smatraju to nečim lošim. Zato je dečak imao sreće što se jedan starac zauzeo za njega i podržao njegov duh.
Ovde vidimo sukob u dečaku – sukob između uzbudljivosti pustolovine i mira onog poznatog. Za što će se odlučiti, govori puno o njegovom duhu. Poticanje da sledi svoji san, čak i ako je on nedostižan, puno je učinilo za njega, jer je vidio da se ponos može dostići i samo pokušajem. Dečak u ovoj priči simbol je svakog deteta velike mašte i velikog srca, koji hoće da pronikne u sve lepote sveta pre nego odraste i na njih oslepi.
Deda – deda je lik suprotan dečaku. On je odrastao i ozbiljan, više ne vidi ništa sem onog očitog, zemaljskog i jedini mu je cilj usmeriti dečaka da postane isti takav. Deda nema sluha za detinje stvari, za želju za pustolovinom, za porivom da dohvati nemoguće. Njemu su sve to budalaštine koje nikome ne koriste u životu. Često sputava dečaka, posve nesvestan da to radi, ali jednom kada mu se njegov prijatelj suprotstavio, nije imao druge nego da popusti. Deda i njegova vatrica u priči su simbol sigurnosti doma, udobnosti onog poznatog, onog što nam je teško ostaviti, ali ako to ne učinimo, nikada nećemo spoznati ljepotu sveta i snagu samoga sebe.
Samardžija Petrak – starac koji, možda baš zato što je star, najbolje razume dečaka. U njemu prepoznaje sebe kakav je nekada bio. Prepoznaje taj isti žar da učini nešto drugačije, da istraži svet, doživi pustolovinu, posegne za nemogućim. To je ono iz čega se izvlači lepota života. Zato potiče dečaka da upravo to učini. Ne želi da mali postane još jedan rob odraslosti, razuma i tradicije. Čak i kad dečak ne uspije da uhvati Mesec, Petrak ga hrabri, hvali ga i potiče da ne odustane. Kaže mu da je Mesec taj koji se prestrašio njega, a ne obrnuto. Tako mu je dao poticaj da do kraja života ide za onim što mu golica srce i maštu. Petrak je okarakterizovan kao pomalo ekscentričan, ali jedino takav čovek može da razume dete, da se suprotstavlja i kritikuje krutu okolinu.
Beleške o autoru
Branko Ćopić je književnik koji se rodio 1915. godine u podgrmečkom selu Hašani, malo dalje od Bosanske Krupe. Pošto je još u ranom detinjstvu ostao bez oca, za njegovo vaspitanje ključni su bili majka i deda.
Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu, a nižu gimnaziju pohađao je u Bihaću. Nakon toga krenuo je u učiteljsku školu u koju je išao u Banja Luci, Karlovcu i Sarajevu. Filozofski fakultet završio je u Beogradu.
Od 1936. godine sarađivao je s „Politikom“, beogradskim dnevnikom. Naime, još kao student pisao je za pomenuti dnevnik gdje je objavio mnogo svojih priča. U drugom svetskom ratu borio se na strani Partizana, a nakon rata počeo je da radi kao urednik „Pionira“. Od 1951. godine posvetio je svoj život književnom radu.
Njegov književni rad obuhvatio je tri žanra: roman, pripovetke i poeziju. Tematika u prvim zbirkama pripovedaka „Pod Grmečom“ i „Borci i begunci“ posvećena je njegovom zavičaju, a one opisuju i život jednog sasvim običnog čoveka. Njegova dela baziraju se na tematici njegova rodnog kraja, Bosne.
U svom prvom romanu opisao je rat kako ga je on vidio, a naslov romana je „Prolom“. Nakon tog prvog objavljenog romana napisao je celu seriju iste tematike, o Partizanima i ratu. Bio je prepoznatljiv po svojim humorističkim pripovetkama u kojima je humor varirao od ismevanja pa do ironije i satire.
Najveći broj dela posvetio je detinjstvu, a ona odišu vedrinom. To su pripovetke „U carstvu leptira i medveda“, „Priče ispod zmajevih krila“, „Orlovi rano lete“.
Skoro ceo svoj život proveo je u Beogradu, a 1984. godine tragično je nastradao.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor