Sergej Aleksandrovič Jesenjin jedan je od najpoznatijih ruskih pesnika. Pripadao je pravcu imažinizma. Imažirizam je nastao u Engleskoj 1912. godine, a u proširio se po Rusiji 1918., zaslugama Anatolija Marijengofa, Vadima Šeršeneviča i Sergeja Jesenjina. Osnivanjem tog pravca u Rusiji, ovi pesnici želeli su da se distanciraju od futurizma, iako su stilski, oni naslednici ego-futurizma.
Svaka od Jesenjinovih pesama veoma je posebna i nosi snažnu poruku, ali za njihovo bolje razumevanje, potrebno je znati za pojedine istorijske događaje koji su se desili u Rusiji za vreme života Sergeja Jesenjina, kao što su Oktobarska revolucija i Krvava nedelja, o kojima piše u poemi „Krčmarska Moskva“.
Pesmu „Do viđenja, druže, do viđenja“, prate mnogobrojni mitovi. Smatra se da je Jesenjin na zidu hotelske sobe u kojoj je izvršio samoubistvo, krvlju napisao te dve strofe. Prethodnog dana je prijatelju u džep kaputa ubacio papirić na kome su pisali isti stihovi. Vest o samoubistvu bila je razglašena štampom pre policijske i medicinske istrage, zbog čega se smatra da je Jesenjin zapravo bio ubijen, a način njegove smrti objavljen je po nalogu sovjetskih vlasti. Dokazano je da je objavljena pesma ispravljena, jer se ta verzija razlikuje od originala, koji ima pet strofa. Unatoč drugim brojnim činjenicama i dokazima, način njegove smrti ipak je ostao nerasvetljen. Ipak, tokom analize, pesmu možemo posmatrati iz dva ugla: kao posvetu prijatelju i kao obraćanje bilo kome.
„Pesmu o keruši“ Jesenjin je napisao 1915. godine. Ona opisuje istinit događaj iz njegovog rodnog sela. Interesantan je zapis Maksima Gorkog, koji se u Berlinu 1922. sreo sa Jesenjinom i zamolio ga da mu odrecituje pesmu. Njegov zapis tvrdi sledeće: „Kada je izgovorio poslednje stihove, pale su i njene oči pseće kao zlatni sjaj zvezda u sneg i u njegovim očima takođe zablistaše suze. Tada sam pomislio da je Jesenjin ne toliko čovek, koliko instrument, harfa, koju je priroda stvorila samo za poeziju, da izrazi beskrajnu tugu polja, ljubav prema svemu što živi na svetu i milosrđe – koje od svega drugog – zaslužuje čovek“.
Veliku pažnju čitalaca i javnosti privukla je i njegova pesma „Crni čovek“. Iako se kod glavnog motiva pesme radi o njegovom „drugom ja“, postoje izvori koji su tvrdili da je Jesenjin zaista bio uhođen.
Jesenjin se ženio tri puta, a svoju najveću ljubav, Isidoru Dankan, posle ružnog raskida, pominje u poemi „Krčmarska Moskva“. Po tome zaključujemo da su njegove pesme zapravo njegova biografija. Njegove pesme su burne, duboke i osećajne, baš kao što je bio i život Sergeja Aleksandroviča Jesenjina.
Do viđenja, druže, do viđenja – analiza pesme
Ovu pesmu je autor napisao mnogo pre nego što je izvršio samoubistvo. Iako je posvećena njegovom prijatelju, odnosi se i na sve one koji su ga voleli. Tema pesme je rastanak sa životom. U prvoj strofi, pesnik stihovima „do viđenja, druže, do viđenja“ oprašta se sa prijateljem. Ove reči napisane su odvojeno, jer u poslednja dva stiha, saznajemo da se pesnik nada njihovom ponovnom susretu. Stihovima: „Čuvaju te, mili, moje grudi“, poručuje prijatelju da ga voli.
U drugoj strofi rečima „bez stiska, bez glasa“, saznajemo da su one jedine koje autor prenosi prijatelju i da planira otići bez pravog pozdrava. Poručuje mu da ne treba tugovati, jer „Nije novo umreti pre svog časa“, tj. on nije prvi čovek koji je doneo odluku da ode sa zemlje, pre no što treba, „Al’ ni život nije novost prva“. U obe strofe stihovi su slobodni, a rima je ukrštena.
Pismo majci – analiza pesme
Pismo u vidu pesme pesnik je poslao majci, zato što je saznao da je zabrinuta. Ona živi siromašno i skromno na selu. Često izlazi do puta u starom, iznošenom kaputu, nadajući se povratku sina. Tužna je zbog njegovog depresivnog stanja i načina života. Pismo predstavlja utešan odgovor na njenu brigu. Pesnik joj poručuje da uprkos stanju u kom se nalazi i dalje je nežan. Ne bi moglo ništa da mu se desi, a da nju prvo ne vidi. Poručio je kako će u proleće doći kući. Nema potrebe da mu se majka nada njegovom dolasku pre toga. Uprkos depresiji, porušenim nadama i snovima, pesnik teši majku, (a i sebe) da je ona jedino sunce u njegovom životu. Pesmu čini devet katrena, nepravilne rime.
Pesma o keruši – analiza pesme
U pesmi je opisan istinit događaj iz pesnikovog rodnog sela Konstantinova. Jesenjin je gajio veliku ljubav prema životinjama, a ovi snažni stihovi su samo jedni od mnogih koji tu ljubav i dokazuju. Prva strofa opisuje scenu u pojati, u kojoj leži keruša sa tek rođenim štencima. Ističe se kolorit strofe, jer se radnja dešava u svitanje. Prisutne su zlatna i riđa boja, što simbolizuje radost, olakšanje posle naporne noći i mir. Druga strofa izražava kerušinu ljubav prema štencima. Ona ih je mazila i lizala „jezikom crvenim“ sve do mraka. Crvena boja i stihovi „I kopneo sneg je zagrejani ispod njegog toploga stomaka“, opisuju njenu ogromnu, majčinsku ljubav.
U trećoj strofi, pojavljuje se „seljak natmureni“ koji u vreme kada su kokoške zadremale, stavlja štence u vreću i odlazi na reku da ih baci. Epitet „natmureni“ simbolizuje oholost seljaka, kog nije briga ni za štence, ni za kerušu. On je simbol okrutnog života, smorenog i apatičnog. U četvrtoj strofi opisana je agonija majčinske ljubavi keruše. Trčala je za seljakom, u nadi da će prići štencima. Nakon toga je dugo gledala u „nezamrzlo ogledalo reke“ u kojoj su otplovili.
U petoj strofi keruša se, ližući svoje izmoreno, oznojeno telo, vukla po prtini, vraćajući se kući. Mesec joj se učinio kao jedno njeno riđe štene. U šestoj strofi, saznajemo da je keruša celu noć zavijala i gledala u mesec, pativši za svojim štencima. „Visina modra“ opisuje sveža osećanja njene neizrecive tuge i potištenosti.
U sedmoj strofi opisuje se kako je svanulo jutro, a kerušine pseće oči nemo su se skotrljale u sneg. Poznavaoci poezije Jesenjina ističu da sneg u ovom slučaju simbolizuje mrtvački pokrov rasprostrt preko zemlje. To nam govori da je keruša ostala u tupom, depresivnom stanju, s kojim će dalje morati nastaviti da živi. Stihovi u pesmi su slobodni, a rima ukrštena.
Ispovest huligana – analiza pesme
Ova pesma, kao što i sam naslov otkriva, ima formu ispovesti. Pesnik u njoj sebe proziva huliganom. Na početku pesme Jesenjin naglašava da je pisanje poezije teško i da to ne može svako. Dalje kroz pesme shvatamo da je još to teže ukoliko si proganjan i omalovažavan brojnim negativnim kritikama. Pesnik opisuje sebe kao nečešljanog, „s’ glavom kao petrolejkom“, što simbolizuje siromaštvo, ushićenje i usijanu glavu punu ideja.
Pesnik govori kako voli da osvetljava duše kritičara i zlih jezika koji ga odbacuju. Njihove su duše „kao jesen bez lista“, što znači tmurni, bez imalo radosti i razigranosti. Voli takođe njihove psovke i kritike jer ga teraju da traži utehu u uspomenama na svoj zavičaj, ocu i majci, koji „Za svaku psovku vašu bačenu na mene dojurili bi oni da vilama vas kolju“. Kritičare naziva seljacima, ne omalovažavajući pritom ljude koje žive na selu, već miseći na sramne karakterne osobine. Žali ih što se boje smrti i što ne shvataju da je on najbolji pesnik u Rusiji.
Iako sada nosi lakirane cipele, u njemu se javlja „lola iz seoskih varnica“ koji je od radosti pijan kad sretne zapregu đubriva s rodnih polja ili vidi kravu. To znači da, iako živi u gradu i boljim uslovima, još uvek voli i poštuje selo, kao i svaki deo seoskog života. U devetoj strofi pesnik govori kako mu je veoma dragu domovinu „prekrila vrbova rđa tuge“. Sa setnom radošću se priseća detinjstva i zavičaja i pita se šta se promenilo. Ističe se motiv psa sa kojim bi, kada majka ne vidi, delio i jeo „ukraden“ hleb, ni malo se ne gadivši. Utešne reminiscencije u njemu su probudile nežnost, zato svim želi laku noć.
Nakon toga, stihovima „Svetlosti modra, sjaju u modrini! I mreti je lako u takvom azuru!“. Čini se kao da se budi iz sna i vraća svojoj depresiji, zbog čega se ponovo seća kritičara i njihovih teških reči. Stihovi „Mojim ćupom, kao i avgustom teče vino uzburkane kose. Hteo bih da budem jedro žuto k onom kraju kud nas vali nose“, predstavljaju njegovo trenutno stanje.
Moglo bi se reći da je ova pesma blaga, subjektivna i sažeta autobiografija pesnika, jer opisuje piščevu prošlost, sadašnjost i nadanja za budućnost. Pesma se sastoji od šesnaest strofa, slobodnih stihova i isprekidane rime.
Crni čovek – analiza pesme
Tema pesme je borba pesnika sa Crnim čovekom. Ovaj motiv predstavlja pesnikovu savest. Na početku saznajemo da su depresija i bol dostigli toliko visok stepen da su prešli u tupu besmislenost. Pesnik kaže „Ni sam ne znam odakle mi ovaj bol“. Pita se je li to zbog strašne usamljenosti ili zbog alkohola. Polako gubi moć nad sobom i tada se pojavljuje crni čovek koji ga muči svojim izjavama i samo pogoršava insomniu. Crni čovek šeta prstom po knjizi i čita pesnikov život, što u pesniku izaziva tugu i strah. U knjizi piše da je Jesenjin živeo „u zemlji najodvratnijih lopova i šarlatana“, da je bio avanturist i poeta. Imao je ženu od četrdeset i pet godina. Crni čovek mu je podrugljivo citirao stihove u kojima je pesnik tvrdio sledeće: „Uz život ogavan, uz teške gubitke i jad u naletu, nasmejan biti, tih i jednostavan – najveća je umetnost na svetu.“ Jesenjin odgovara kako ne želi život u kom je pesnik od skandala.
U drugom delu pesme Jesenjin ponavlja svoju žalbu na bol. Kroz prozor posmatra zavejanu ravnicu i čuje pesmu zlosutne ptice. Treba napomenuti da sneg u mnogim pesmama Jesenjina simbolizuje mrtvački pokrov, što doprinosi depresivnoj atmosferi. Crni čovek u kaputu i crnom šeširu seda u fotelju i govori da nije još video nikoga od podlaca da tako glupo pati od nesanice. Ukoliko greši za nesanicu, još podrugljivije mu govori da možda Jesenjin čeka „nju“ kojoj će čitati svoju mrtvu i mračnu liriku. Govori kako su mu interesantni pesnici koji pronalaze inspiraciju u mladalačkim i studentskim zanosima i ljubavima. Opet podseća pisca na njegov život od detinjstva, a kada dođe do dela o pesnikovoj ženi, tada ga on prekida rečima da je najgori gost. Jesenjin štapom pokušava da smrska glavu crnom čoveku.
U trećem delu pesme sviće zora, a pesnik sa šeširom na glavi stoji ispred slupanog ogledala. Saznajemo da je crni čovek fikcija. Ona predstavlja pesnikovu lošu stranu i kroz ulogu savesti ga prekoreva zbog svih grešnih dela koja je počinio.
Krčmarska Moskva – analiza pesme
U prvom delu ove poeme pesnik se sa setom priseća svoje domovine, rodnih polja, kuće i psa. U njemu se probudilo veliko očajanje, te planira da se ubije na moskovskom trgu u svanuće. Da bi olakšao dušu, lirski subjekat po mesečini odlazi u krčmu. Naziva je jazbinom. U njoj promiskuitetnim ženama čita svoje pesme. Smatra da je isti kao lopovi i propalice s kojima celu noć sedi u dimu i buci.
U drugom delu poeme vidimo da su u kafani pijani ljudi. Oni urliču, piju, plaču i sećaju se moskovske Rusije. Ljudi su shvatili da im vreme posle Oktobarske revolucije (pesma je napisana 1917. godine) donosi još više nevolja i jada. Takođe, žale i plaču za svim ljudima koji su poginuli tokom Krvave nedelje. Jesenjin je popio mnogo vina, da bi, pored nevolje koja je snašla njega i njegov narod, zaboravio i na neku ženu.
U trećem delu poeme Jesenjin poručuje harmonikašu da svira jer želi utopiti tugu u pesmi i piću. Pevačicu ponižava, naziva pogrdnim imenima i pominje kako bi radije bio sa ženom zbog koje pati, nego sa njom. Ženu koju voli naziva glupom i bednom, ali joj je dao šansu, jer je pokušavao bilo gde pronaći sreću. Na kraju počinje da plače i moli je za oproštaj. Odlučuje da se zbog takve osobe ipak neće ubiti.
U četvrtom delu poeme pesnik želi čuti zvuk gitare da ga podseti na srećne i ljubavlju ispunjene dane. Žena koju voli je s drugim čovekom, pa je za Jesenjina ljubav razočarenje i rana. Govori kako je bio s mnogim ženama, ali bez utehe. Donosi konačnu odluku da se neće ubiti zbog još jedne promiskuitetne žene.
Rusija koja odlazi – analiza pesme
Tema ove poeme bazira se na pesnikovom stavu, veoma sličnom izreci: „Ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se“. Na početku pesme Jesenjin priznaje da se ne veseli zbog odluke da ide u korak sa Komsomolom (Savezom komunističke omladine koji je imao zadatak da vaspita nove mlade ljude u marksističko-komunističkom duhu).
On ne krivi stare ljude koji su počeli umirati iznutra jer se u sopstvenoj zemlji osećaju kao stranci, već krivi sovjetsku vladu zbog koje svoju mladost nije primetio u borbi s drugima. Umesto radosti i pesme, video je samo bitke. Smatra da nije ni mlad ni star, jer mu je tada bilo tek dvadeset devet godina.
Jednom nogom Jesenjin je u prošlosti, a drugom pokušava da se uklopi u nov režim, međutim, posrće i pada. Vidi i nove ljude koji sa strepnjom za budućnost, propagiraju novu kulturu i obećavaju drugačije vreme. Narod se slaže sa takvim režimom dokle god je sit. Zbog toga Jesenjin zavidi svim herojima koji su poginuli zarad svojih ideja i verovanja, a svoju mladost smatra proćerdanom. Iako pije uz muziku i pesmu, shvata da samoćom i bolom ne može isceliti tugu, pa je odlučio da ide u korak sa vremenom.
Beleške o autoru
Sergej Aleksandrovič Jesenjin rođen je 03. oktobra 1895 u selu Konstantinovou. Počeo je pisati poeziju sa samo devet godina. 1909. godine završio je četverogodišnju Konstantinovsku školu. Nakon toga počeo je da studira u crkvenoj drugorazrednoj učiteljskoj školi u Spas-Klepikama. 1912. preselio se u Moskvu, gde je prvo radio kao mesar, a zatim kao lektor u štampariji. 1913. godine počeo je da pohađa studije kao „dobrovoljni slušalac“ na Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku.
Jesenjin se intenzivno družio s pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka. 1915. godine preselio se u Sankt Peterburg, gde je upoznao mnoge pesnike. Oni su mu pomogli da postane poznat u književnim krugovima.
Jesenjin se ženio tri puta. Prva žena bila mu je Zinaida Rajh, druga slavna Isidora Dankan, koja je ostala njegova najveća ljubav, a treća Sofija Tolstoj, unuka znamenitog Lava Nikolajevića Tolstoja. Jesenjin je imao troje dece, a smatra se da njegovo potomstvo danas živi u Srbiji.
Tokom prvog svetskog rata Jesenjin je radio kao bolničar u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu Njenog Visočanstva Carice Aleksandre Fjodorovne. Sledeće godine izdao je svoju prvu zbirku pesama. Od 1921. godine počeo je da putuje po svetu. Tri puta je posetio Kavkaz i nekoliko puta Lenjingrad.
1924. godine Jesenjin je u svome pesništvu napustio imažinizam zbog nesuglasica sa Marijenhofom i tada raspušta svoj pesnički kružok. Nakon toga počeli su da se pojavljuju veoma kritički članci o njemu. Jesenjin je sa trideset godina završio u sanatorijumu, na lečenju od alkoholizma.
21.decembra 1925. godine napustio je kliniku, uzeo sa štedne knjižice skoro sav novac koji je imao i za dan otišao u Lenjingrad. Tamo je odseo u sobi br. 5 hotela „Angleter“, gde se, kako je smatrano, ubio 28. Decembra 1925. Ipak, 2009. godine dokazano je da je pesnik zapravo ubijen.
Autor: D.S.
Ostavite odgovor