Podne

Pesma Podne lirska je pesma i pripada ciklusu Dučićeve poezije koja peva o prirodi. Brojne su njegove pesme sa ovim motivom. One su nekada vezane za siže ljubavnih odnosa i atmosfere, a nekada sa drhtajima subjektove duše i meditacijom. Vezane za spokojstvo koje lirski subjekat pronalazi u tihom i mirnom doživljaju prirode, kao u pesmi Podne. Osećamo usamljenost lirskog subjekta i njegovo suočenje sa postojanjem i njegovim kosmičkim okvirom.  

Dučićevo stvaralaštvo može se podeliti na tri faze: prva, Vojislavska faza, ona je u kojoj se oseća uticaj Vojislava Ilića na Dučićevu poeziju. Ova faza traje do Dučićevog odlaska u Ženevu u kojoj se razvija u okvirima domaće pesničke tradicije. Druga, parnaso-simbolistička faza koja traje do Prvog svetskog rata u kojoj dolazi do radikalnog raskida s prethodnom fazom, a Dučić počinje stvarati pod uticajem francuskih pesnika. Teži se ka otmenosti i savršenstvu forme. Treća faza je postsimbolistička faza koja nastupa nakon Prvog svetskog rata kada Dučić dostiže misaonu i umetničku zrelost. Više nego ljubavni i rodoljubivi, Dučić je bio pesnik prirode. Kreće se od deskriptivnog ka misaono-simbolističkom načelu.

U pesmi Podne pesnik nam u prvom delu daje sliku prirode. Trenutak na koji se stavlja akcenat jeste podne, kako nam i sam naslov pesme govori. Kroz sliku popodnevnih događaja pesnik nam zapravo iznosi stanje svoje duše, osećanja koja u njemu budi prikazani prizor. U prve tri strofe daje nam sliku ostrva, a u poslednje dve nam iznosi stanje svoje duše, smirenost i spokojstvo. Pesma je lirska, pisana dvanaestercem, ima pet strofa od četiri stiha (katrena). Rima je obgrljena, rimuju se prvi i četvrti, i drugi i treći stih.

Jedno osećanje je u Dučiću razvijeno do neobične mere, a to je koliko Dučić može osećati šumove. On može čuti sve prisutne šumove „površina šušti“, sve zvuke i talasanja vazduha. Njegova najbolja dela su opisi skoro sasvim neuhvatljivih glasova i šumova koje je čuo. Zbog poslednja dva stiha ovu pesmu ne možemo baš nazvati opisnom, a opet nam se sa druge strane postavlja kao sasvim precizna pesnička slika. U pesmi Polje, kao i u celoj zbirci, ušle su uz direktni uticaj sa Zapada i osećajnost, simbolika i motivi Mediterana, na mestu gde se on dodiruje sa Hercegovinom i pesnikovim mestom rođenja Trebinjem.

Podne – analiza pesme

Nad ostrvom punim čempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.

Ljubičaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.

Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.

Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubičaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.

Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali, –
Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne.

U pesmi Podne osećamo pritajenu pesnikovu prisutnost kao subjekta. Pesma nam se prikazuje sva u blještanju površina, agregatnih stanja, boja i vrelina. Mlado sunce prži sa neba i trepti nad šumom i obalama. Sunce se personifikuje, jer je sada jače nego u zimu, dobija ljudske osobine. Čempresi simbolišu rađanje, mladost, slobodu i oni sijaju i trepere na mladom suncu. Sunce je toliko jako i toplo da se oseća isparavanje. Taj miris soli i mora donosi nam poslednji stih u prvoj strofi. Imamo stapanje dva čula, miris i pogled, modar miris mora. Uz pomoć sinestezije pesnik nam uspeva dočarati i izgled i miris mora u isti mah. Proleće je jedno od najlepših godišnjih doba, priroda se tada budi i rađa. Svi mirisi iz prirode su sada jači i opijaju nas svojim mirisom.

Sunce koje obasjava gore čini da se one ogledaju u vodi, dok je more mirno i bez pene. Dok površina mora šušti i zapljuskuje stene, pesniku se čini da ih voda time celiva, a znamo da se ikone celivaju, daruju. Ta voda svežinom zapljuskuje stene koje je sunce ugrejalo. Čitava ta atmosfera u nas unosi spokoj, mir i tišinu. Svetlost i sunce prevladavaju u pesmi. Sve se sija od sunčevog treptaja i pesak koji svetluca opran morem. I srebrni galebovi se ogledaju u vodi. Oni su simbol beskrajne slobode i prostranstva. I miris riba se diže nad ostrvom. Uloviti ribu znači uhvatiti sreću i riba ovde simbolizuje slobodu, nesputanost, slobodno može plivati.

Naredne dve strofe nam donose pesnikova osećanja, odnosno mir koji u njemu budi prolećno popodne. Kao da se mirno more oslikalo na njegovu dušu i sada on oseća tu smirenost i tišinu. Šume i gore su u njemu probudile prirodno mirna osećanja, kao neko očišćenje od svih muka i nedaća od kojih može bolovati čovek. Obzor je horizont koji se nalazi pred pesnikovim očima i simbolizuje nam slobodu i beskrajnost. Opet je sunce to koje ga osvetljava i greje i čini da se on puši od isparavanja.  Pesnik je potpuno upio mir prirode, osetio slobodu koju oseća i galeb kada leti. Pesnik nam je iskazao svu svoju mediteransku ljubav prema moru i osećanje koje u njemu budi sećanje na ostrvo.

Obale nemo stoje i u svemu se oseća mir i tišina. U skoro svakoj strofi pronalazimo opkoračenje. Obično je da jedan stih predstavlja jednu misaonu celinu. Međutim, kada u naredni stih prenesemo nekoliko reči, takvu pojavu nazivamo opkoračenje „Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne Obale i vrti; i svetli i pali Mlado, krupno sunce…“ Sunce još obasjava ceo predeo i galeb još svetluca, ali se svuda oseća mir i tišina prolećnog popodneva. Pesma nas mami svojim vizuelnim, čulnim, taktilnim, mirisnim, toplotnim utiscima. Cela priroda kao da se nalazi iznad nas, uzvišena je. Na to nam ukazuju prilozi i time nam sugerišu na to da je priroda jača od čoveka.

Ujednačavajući pesme u ciklusima Dučić je vršio stroge eliminacije svega suvišnog, sižejnog, deskriptivno razvijenog. Dučić je nastojao da se izrazi pre muzikom reči nego jezikom opisivanja. Opredelio se za stih koji će preovladati u njegovoj poeziji, a to su jedanaesterac i dvanaesterac.

Prvih godina svoje delatnosti Dučić je bio verni sledbenik pesnika srpske književnosti. U izboru tema, metra, išao je putem kojim je koračao i mladi Vojislav Ilić. Međutim, na kraju se oslobađa tih okvira, odbacujući okove „vojislavizma“. U Ženevi i Parizu upoznaje se sa savremenom francuskom školom, naročito sa simbolistima. Osećajući da je uz pomoć njih otkrio svoj pravi poziv, postaje najbolji predstavnik francuskog modernizma u srpskoj književnosti.

Beleške o autoru

 Jovan Dučić bio je jedan od najznačajnijih srpskih modernističkih pesnika. Rođen je u Trebunju, najverovatnije 1872. godine, iako neki historičari kažu da je rođen 1874. Jovanov otac bio je trgovac i poginuo je 1875. godine u Hercegovačkom ustanku, a majka mu je umrla 1900. godine. Jovan je imao još dvojicu braće iz majčinog prvog braka.

Jovan je išao osnovnu školu u rodnom mestu. U Mostaru je završio trgovačku školu, jer se tamo preselio s porodicom, a zatim krenuo u Učiteljsku školu u Sarajevu. Diplomirao je u Somboru 1893. godine.

Nakon završenih škola radio je kao učitelj po raznim mestima. Dok je radio u Bijeljini, napisao je patriotske pesme „Otadžbina“ i „Oj, Bosno“ zbog čega ga je Austrougarska vlast poterala iz tog mesta. Nakon toga Dučić nije mogao da pronađe posao kao učitelj, sve dok se nije zaposlio u jednoj manastirskoj školi. Kao učitelj je radio i u Mostaru, gdje je s Aleksom Šantićeom pokrenuo časopis Zora i Književni krug. U Mostaru je takođe bio uhapšen i otpušten s posla. Iste godine otišao je na studije u Ženevu. U inostranstvu, tačnije u Ženevi i Parizu, proveo je desetak godina, održavajući veze s prijateljima u Mostaru i sarađujući s domaćim novinama i časopisima.

Svoju književnu karijeru započeo je još u ranoj mladosti. Već 1890. godine u srpskim i južnougarskim časopisima pojavila su se prva dela mladog pesnika. Više nego svi njegovi zemljaci bio je prevođen na strane jezike. Popularnost koju uživa u svim slovenskim zemljama potpuno je zaslužena.

Dučić je u Ženevi diplomirao pravo i vratio se u Srbiju, gde je dobio posao pisara. Takođe je bio i suosnivač Narodne odbrane u Kraljevini Srbiji. Postao je diplomata i posao ga je vodio po raznim delovima Evrope i Bliskog Istoka. Za vreme Drugog svetskog rata, Dučić je bio u Portugaliji, odakle je iste godine otišao u Indijanu, u SAD. Tamo je vodio organizaciju srpske dijaspore. Pisao je pesme, novinske članke i političke brošure. Njegove pesme bile su posebne i veoma su uticale na razvoj srpskog modernizma. Pesme su mu objedinjene u mnoge zbirke pesama, među kojima je i zbirka „Pesme“ – prva zbirka, koju je izdao 1901. godine. Osim poezije, pisao je i prozu, literarne eseje i studije.

Dučić je umro 1943. godine u Indijani u SAD-u, a njegovo telo je tek 2000. godine prebačeno u rodno mesto Trebinju, što mu je bila želja za života. U sećanje na Jovana Dučića i njegovo posebno i važno mesto u književnosti, svake godine dodjeljuje se nagrada za pesništvo „Jovan Dučić“, kao deo manifestacije „Dučićeve večeri“ u gradu Trebinju.

Autor: J.I.