Pođem, klecnem, idem, zastajavam

Jovan Jovanović Zmaj se uz Njegoša i Radičevića smatra jednom od najznačajnijih književnih predstavnika srpskog romantizma, a pored Đure Jakšića, smatra se drugim najvećim liričarem srpskog romantizma. Romantičarske ideje koje je u srpskoj književnosti započeo Branko Radičević, u pesništvu je nastavio Jovan Jovanović Zmaj, stvarajući jedne od najlepših i najmoćnijih pesama romantizma.

Prva pesma koju je Zmaj objavio bila je „Proletnje jutro“, izdata 1849. godine u Letopisu Matice Srpske. Već ta prva pesma odisala je toplinom koja će biti karakteristična i za njegovo ostalo pesništvo. Čak i kada je pevao o narodnim, patriotskim temama, njegove pesme nikada nisu bile hladne ili suviše oštre. Njegove patriotske pesme su snažne i značajne, nisu samo prazno pozivanje na ustanak ili tupo veličanje domovine i naroda.

Jednake takve su i njegove ljubavne pesme. Ljubav kao motiv za Zmaja bio je idealan, i upravo ga takvim prikazuje u svojim pesmama. Zmajeve ljubavne pesme smatraju se njegovim najboljima. Te pesme objedinjene su u ciklus pesama „Đulići„. „Đulići“ su pesme koje govore o ljubavnoj sreći. Nastale su najlepšim godinama Zmajeva života, nakon što se verio za svoju ljubav i s njom počeo da stvara porodicu.

Ali ta sreća vrlo brzo bila je ugašena. Četvero od petero Zmajeve dece umrlo je dok su još bili deca, a od žalosti je na kraju umrla i njegova žena. Nakon ovih tragedija, Zmaj je počeo da piše drugi ciklus pesma, pod naslovom „Đulići uveoci“. Za razliku od prvog ciklusa, ove pesme su elegije, veoma tužnih tematika i sjetne atmosfere. One su izražavale svu pesnikovu bol nakon gubitka porodice.

Ovom drugom, elegičnom ciklusu pripada i Zmajeva pesma „Pođem, klecnem, idem, zastajavam“. Za nju kažu da je jedna od najkompleksnijih iz ovog ciklusa baš zato što se u njoj oseća vrhunac bola zastupljen u ciklusu „Đulići uveoci“. U ovoj pesmi tematika se kreće samo oko boli, već i oko smrti. U njoj vidimo pesnikov očaj dok stoji pred smrti, ali ne onoj koja preti njemu, već njegovim najbližima, zbog čega je ona još i gora.

Pođem, klecnem, idem, zastajavam – analiza pesme

„Pođem, klecnem, idem, zastajavam“ pesma je kojom je Zmaj predstavio poslednje, očajničke trenutke pre smrti svoje supruge. Iako se u samo pesmi ne ističe da se tu radi upravo o njoj, poznavajući pesnikovu životnu priču i okolnosti pod kojima je pesma nastala, jasno nam je o kome se ovde govori.

Upravo je nemoć pred nadolazećom smrti tema ove pesme. Čitaoc može posve da oseti tugu i očaj koji dominišu pesmom. Ova dva osećanja definisali su atmosferu pesme i čitaoc može da suoseća s lirskim subjektom tj. pesnikom. Gotovo na svojoj koži možemo da osetimo ono što pesnik oseća i upravo po tome meri se neverovatna snaga ove pesma.

Nadolazeća smrt središnji je motiv pesme. Pesnik pokušava da se bori protiv nje, da je nekako odgodi. Zato iznosi sva logična, istinita i verodostojna opravdanja zašto smrt ne bi smela da uzme njegovu ljubav, ali ništa od toga nije dovoljno da smrt promeni mišljenje i odustane od svog nauma. Nezaustavljivo i smrtonosno vreme prikazano je na samom početku pesme, kako bi čitaoc već u početku bio svestan ograničenosti vremena kojeg pesnik ima sa svojom voljenom. Otkucaji sata su poput koraka kojima se smrt približava. Auditivna predodžba proteka vremena kao da stvara klaustrofobičnu atmosferu u kojoj se smrt zatvara oko nas i ne možemo da joj umaknemo.

Pesma započinje istim stihovima koji stoje i u njenom naslovu. Nabrajanje „Pođem, klecnem, idem, zastajavam“ ritmički nam predstavlja otkucaje sata. Svaka reč jedan je otkucaj, a svaki otkucaj bliže je strašnom gubitku. Ritmičnost uspostvaljena u prvom stihu održaće se do kraja pesme, baš kao i strašan osećaj da bežimo pred nečim čemu ne možemo da umaknemo ili osećaj da nam najdragocenije kliže iz ruku sa svakim otkucajem kazaljke koju ne možemo da zaustavimo.

Već u drugom stihu pesnik iznosi motiv sata: „Šetalicu satu zadržavam“. Ova slika jednako je metaforična i realna, jer možemo da zamislimo lirskog subjekta kako čini sve, pa i zadržava sat, kako bi sprečio vreme da donese ono čega se najviše boji. Pesma nastavlja nabrajanjem reči, koje ponovo oponaša kicanje sata: „Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti“. Motiv očajnika najverodostojinji je u pesmi, jer upravo je očaj ono što dominiše u atmosferi cele pesme. On se posebno ističe u poslednja dva stiha prve storfe:

„Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne, ne sme umreti!“ “

Kraj prve strofe potvrđuje da se ovde radi o pesnikovoj supruzi. Očaj definisan u prvoj strofi nastavlja se i u drugoj. Kroz ponavljanje pesnik iznosi sve racionalne razloge zašto ona ne sme da umre: ona je mlada, ona se nada, ona je bliska anđelima, ona još nije za zemlju… Ali svi ovi razlozi nisu dovoljni. Ovo nabrajanje samo produbljuje očaj. Pesnik se obraća i Bogu i pravdi, anđelima i zemlji, ali ni od koga nema odgovoa. Na kraju se obraća sam sebi: „Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?“. Ovaj stih možda je najbolnijih u ovoj strofi, jer u njemu nije samo molba, već i optužba. Pesnik sam sebe krivi što ne može da pomogne svojoj voljenoj. Iako bi učinio bilo što, shvata da ne može da učini ništa. Iako je to činjenica, on ne može sebi da oprosti što ne može da spasi svoju voljenu.

U drugoj strofi ponavlja se dio stiha iz prve:

„Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti!“ “

Ponavljanje ovih stihova govori nam da je lirski subjekat učinio puni krug u nastojanju da učini nešto, ali u svojoj nemoći opet se vratio istome – očaju i nijekanju onoga što dolazi. Čini se da je to jedino što može, jedino u čemu pronalazi bar neku utehu.

Poslednja strofa odražava vrhunac boli koju nam pesnik predstavlja. Ovo je takođe vrhunac i straha i očaja, nabijen emocijama kao ni jedan drugi trenutak u pesmi. Nakon ritmičnog ponavljanja u stihu „Idem, stanem, pa mi klone glava“ koji ima istu funkciju kao i u prijašnjim stihovima, pesnik uvodi motive kolevke i čeda – koji posve produbljuju tragediju pesnikove situacije i do kraja bude empatiju čitaoca:

„Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo se budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se pa zaplačemo“

Tragedija prerane smrti pesnikove supruge produbljena je činjenicom da iza sebe ostavlja dojenče koje će da odrasta bez majke. Otac pokušava da pronađe utehu u malom detetu, ali to dete budi još veću tugu i očaj u njemu. Ovo dvoje će da ostane samo, s rupom u srcu gde bi trebala da bude majka i supruga.

Poslednja strofa, a time i pesma, završavaju gotovo pa istim stihovima kao i poslednje dve, tek malo izmenjenim:

„Pa i njemu, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti!“ “

Ova pesma, kao i sve ostale Jovana Jovanovića Zmaja, nije nakićena nikakvim stilskim figurama niti preterano ukrašenim pesničkim slikama. Sve što želi da kaže, Zmaj govori odrešito i jasno, koristeći se rečima – njihovim značenjem i ritmom – kako bi stvorio željenu atmosferu i izneo jasnu ideju. Ipak, pesma zbog toga nije ni za što uskraćena. Pesnik je uspio da je učini moćnom i osećajnom, toliko da ni jednog čitaoca ne može da ostavi ravnodušnim. U pesmi su pesničke slike jasno predstavljene, a osećaji u potpunosti izraženi.

Pesma se sastoji od tri strofe. Prva strofa ima pet stihova, druga deset, a treća sedam. Stihovi su deseterci i u njima je rima uzastopna, što stvara jasan, jednoličan ritam, baš poput sata koji otkucava. Ravnomerno i preteće.

Beleške o autoru

Jovan Jovanović Zmaj jedan je od najvećih pesnika srpske književnosti. Poznati je kao jedan od najvećih lirskih romantičara, a mnogi ga znaju i kao jednog od najboljih pesnika dečje poezije. Zmaj se rodio 1833. godine u Novome Sadu. Tamo je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. Više razrede pohađao je u Halašu i Požunu. Nakon mature, Zmaj je u Pešti upisao studij prava, kojeg je nastavio da studira u Pragu, a diplomirao je u Beču.

Nakon studija Zmaj se vratio u Novi Sad. Tamo je dobio posao gradskog podbeležnika. Već tada počeo je da piše pesme i tako je oko sebe okupio verne čitaoce. U kasnim dvadesetim godinama Zmaj je dao ostavku na radnom mestu, kako bi pokrenuo vlastiti časopis Javor.

S 28 godina upoznao je tada sedamnaestogodišnju Ružu Ličanin. Među njima buknula je obostrana ljubav, pa su se njih dvoje vrlo brzo oženili i dobili svoje prvo dete, sina Mirka. U to vreme Zmaj je počeo da piše ljubavne pesme koje će kasnije objediniti u ciklus „Đulići“, njegovu najpoznatiju i najlepšu zbirku (ljubavnih) pesama. Inspiracija za te pesme bila mu je skladna porodična sreća i ljubav prema supruzi i deci.

1863. godine porodica se preselila u Peštu, gdje je Zmaj radio kao nadzornik Tekelijanuma. Tada je upisao medicinski fakultet. Dok je studirao, Zmaj je pokrenuo humoristički list Zmaj po kome je ovaj pesnik dobio nadimak po kojem ga i danas najbolje znaju. Zmaj je inače satirično pročitan datum 3. maj – datum održavanja majske Skupšine, za vreme koje su Srbi u Sremskim Karlovcima dobili autonomiju, ali njome nisu bili zadovoljni.

Nakon što je postao doktor medicine, Zmaj se s porodicom vratio u Novi Sad i tamo otvorio lekarsku praksu. U Pančevu je pokrenuo još jedan list, Žižu. Za sve to vreme, Zmaj i Ruža dobili su još troje dece, ali ni jedno od njih nije preživelo detinjstvo. U početku sedamdesetih godina 19. veka Zmaju je umrlo troje dece, među kojima je bio i najstariji sin. Uskoro mu je umrla i supruga Ruža, ostavivši Zmaja samog s najmlađom ćerkom. Zmaj je tada posvojio još dve devojčice.

Tada je počeo da piše svoj tužan, elegični ciklus pesama „Đulići uveoci“, u kojima je iskazao svu bol zbig gubitka žene i dece. Ali nesreća se nastavila – s vremenom je umrla i njegova najmlađa kći, a par godine pre Zmajeve smrti, umrle su i dve ćerke koje je posvojio. Sve to vreme Zmaj se nikada nije ponovo oženio, niti dobio još dece. U žalosti zbog svih tih gubitaka pisao je pesme i dečje pesme, koje se danas smatraju najlepšima u srpskoj književnosti.

1882. godine izdana je njegova velika zbirka pesama „Pevanije“, a zatim i „Druga Pevanija“. 1890. godine Zmaj je živeo u Beogradu i tamo radio kao dramaturg u Narodnom pozorištu. Na tom je poslu bio do 1898. godine.

Jovan Jovanović Zmaj umro je 1904. godine u Sremskoj Kamenici.

Autor: V.B.