Početak pesme

Početak pesme obrađena lektira književnika Miodraga Pavlovića. Lektira sadrži detaljnu analizu pesme, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Početak pesme jedna je od pesama koja čini zbirku 87 pesama autora Miodraga Pavlovića. Kao što joj i sam naziv govori, autor ovom pesmom opisuje jedan proces nastanka pesme, a to je njen početak.

Zbirka Miodraga Pavlovića 87 pesama zapravo sadrži 80 pesama koje su raspodeljene u tri ciklusa. Kroz ovu zbirku i cikluse, Pavlović izražava sebi svojstven poetiku i niže različite motive, od motiva destrukcije i haosa, preko usuda čovekove usamljenosti, beznađa i praznine sveta, do novog puta pevanja i mišljenja. Poetika Miodraga Pavlovića pripada srpskoj posleratnoj književnosti, posleratnoj u smislu posle Drugog svetskog rata.

Početak pesme je pesma koja govori o nezaobilaznosti veze tradicionalnog i modernog, o višeznačnosti simboličkog sloja jezika i uopšte o višeznačnosti poetskih simbola. Pesma, takođe, u svoj prvi plan stavlja i stvaraoca, onoga koji sažima pojmove u celinu koja se naziva pesmom, onoga koji širi svoju kreativnost i iskorišćava na najbolji mogući način resurse koje mu je moć mišljenja i promišljanja dala.

Ali, za Miodraga Pavlovića, Početak pesme se nalazi u početku ljubavi, u pronalaženju smisla u istoj, ali ne na onaj, uobičajen način, kako smo navikli u lirskoj poeziji, već na način svojevrsnog obuhvatanja ljubavi kao sadržine simbola. Ljubavi kao leku od svih rana života. Kroz pesničke slike, Početak pesme nam otkriva kakvo je poimanje ljubavi lirskog subjekta, i slikovito nas vodi kroz taj proces.

Pesma se sastoji od pet strofa raznolike strukture i u svakoj je prisutno simbolsko poimanje jezika, igra reči kroz igru simbola, što služi da dočara širinu stvaranja ali i vaskolike mogućnosti poimanja tog stvaranja od strane drugih. Kreativnost nam omogućava da isti pojam shvatimo na različite načine, a opet, da uz prisustvo jednog centralnog simbola i centralnog motiva, dođemo do približno istih zaključaka.

Književni elementi

Književni rod: lirika

Književna vrsta: lirska pesma

Stih: sastoji se od pet strofa raznolike strukture

Vreme radnje: neodređeno

Mesto radnje: neodređeno

Tema: pronalazak smisla u ljubavi

Ideja: treba stvarati novo pleme (pesme) koje će pričati o našoj ljubavi

Analiza pesme, citati

Već na početku pesme vidimo ko su akteri priče.

„Jedna je žena prešla sa mnom reku
po magli i mesečini,
prešla je uz mene reku
a ja ne znam ko je ona.
U brda smo pošli.
Kosa joj duga i žuta,
bliska u hodu njena su bedra.“

Akteri priče su lirski subjekat i žena. Žena koja je sa njim prešla reku, po magli i mesečini, dakle, može se protumačiti da je prelazak reke jedan vid prelaska nekih prepreka. Neke barijere koja zaustavlja mogućnost napretka. Zatim, po magli i mesečini ima za cilj da opiše neizvesnot, neki put koji nam nije jasan, od magle se ne može videti jasno, a od mesečeve svetlosti koja je slaba, ne možemo videti daleko, kakav će ishod tog prelaska biti.

Zatim, pesnik dodaje u sledećem stihu deo prešla je UZ MENE reku – nije samo prešla s njim kao saputnik, već korišćenjem toga UZ MENE želi da se naglasi da je žena sve isto prolazila što i lirski subjekat. Svaki strah i strepnju od neizvesnosti.

U tom prelasku reke, kako god ga mi shvatili, oni su potpuno ravnopravni i jednaki, ali, on ipak ne zna ko je ona. Ali ne u smislu potpunog nepoznavanja već, verovatno, misli na ljubavno nepoznavalje. U daljim stihovima opisuje njenu fizičku lepotu i svoju opčinjenost njome. Pošli su u brda – znači, pošli su u neke uzvišene predele, kamenite i čvrste, skoro nedostižne, kao i sama ljubav na početku.

Sledeće dve strofe govore o njihovom napredovanju u tom putu.

„Napustili smo zakone i rođake,
zaboravili miris roditeljske trpeze,
grlimo se iznenadno,
a ja ne znam ko je ona.
Nećemo se vratiti krovovima grada,
na visoravni živimo međ zvezdama,
vojske nas neće naći,
ni orlovi,
ispolin jedan će sići među nas
i nju obljubiti
dok ja budem gonio veprove.“

Oni su napustili zakone i rođake i zaboravili su roditelje, kao što svaki par napušta roditelje kada osniva svoj zajednički život.

Stih grlimo se iznenadno govori o njihovom neiskustvu u međusobnoj ljubavnoj igri. Oni možda svako za sebe imaju iskustva sa drugima, ali njih dvoje, jedno prema drugom nemaju iskustva, i ta treća strofa se ponovo završava stihom a ja ne znam ko je ona kao nekim refrenom. Lirski subjekat govori da tu ženu još uvek nije spoznao u ljubavi. Njih dvoje se neće vratiti krovovima grada, što nam govori, nanovo, o njihovoj nameri da osnuju zaseban život daleko od očiju ljudi i daleko od onoga što ih je ranije okruživalo. Neće ih naći ni vojske ni orlovi, živeće izolovani u svom novokreiranom okruženju.

Međutim, tu dolazimo do stihova „ispolin jedan će sići među nas / i nju obljubiti / dok ja budem gonio veprove“. Ispolin znači džin ili div, nešto što je uzvišeno u odnosu na čoveka. Lirski subjekat će postati uzvišen u ljubavi, a goniće veprove odnosno niske ljudske nagone, dok se to uzvišeno bude usmeravalo ka ženi. Dakle, on će se pod uticajem uzvišenog lišiti onih niskih ljudskih strasti.

Poslednja strofa govori o ishodu njihovog prelaska reke, ishodu njihovog puta.

„I deca će naša u dugim pesmama
pričati o početku ovog plemena
poštujuć begunce i bogove
koji pređoše reku.“

Lirski subjekat kaže da će deca u dugim pesmam pričati o početku ovoga plemena. Znači, pričaće o svom postanku, i dalje nagoveštava poštujući begunce i bogove koji pređoše reku. Dakle, on i ta žena su begunci iz ovoga sveta, pobegli su iz njihove svakodnevice, prešli reku koja je bila prepreka i osnovali svoju porodicu, svoje pleme, i time, pošto su sve poteškoće savladali, uzdigli se u nivo boga. Ali, ne boga kao Boga kakvog mi pojmimo, već će oni za svoje potomstvo biti bogovi. Savladali su nisko, ovozemaljsko, sjedinili se u ljubavi i stvorili svoje potomstvo, pa su na neki način oni bogovi onom i onima što su stvorili tj. što je iz njih proizašlo.

S druge strane, u Pavlovićevoj pesmi „Početak pesme“ žena može biti zamenjena vilom ili nekim drugim natprirodnim ženskim bićem i sasvim zameniti ljubav žene i muškarca sa simboličnom ljubavlju čoveka sa nekim neprirodnim bićem. Ili, ženu možemo zameniti sa svakim drugačijim objektom koji se razlikuje od suštinskog poimanja žene, i idući kroz pesmu, sve će dobijati isti smisao samo kroz različite prizme gledanja. U tome se i ogleda snažna simbolička slojevitost stvaranja Miodraga Pavlovića koja je prisutna u ovoj pesmi.

Naposletku, „Početak pesme“ može zaista da se ogleda u početku pesme odnosno, da se žena zameni inspiracijom i tada lirski subjekat u sjedinjavanju sa inspiracijom stvara novo pleme koje će pričati o njihovoj ljubavi. To pleme je pleme poezije a potomstvo su, upravo, pesme.

Beleške o piscu

Miodrag Pavlović je rođen 28. novembra 1928. godine u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu, kao i Medicinski fakultet pohađao je u Beogradu do 1954. godine. Kratko je radio kao lekar jer se odlučio do kraja života posvetiti pisanju i književnom radu.

Prvu zbirku pesama „87 pesama“ objavio je 1952. godine, a uvelike je uticala na njegovo književno stvaralaštvo i životno opredeljenje. Zbirka se takođe smatra i jednom od prekretnica u savremenoj poeziji. Pavlović je s njom stvorio jednu novu vrst srpskog pesništva tako što je kombinovao preplitanje mitskih i istorijskih elemenata sa sazvučjem balkanske tradicije. Svojim stvaralaštvom je preuzeo vodeće mesto u savremenoj srpskoj poeziji i postao jedan od najuticajnih pesnika posleratne srpske književnosti.

Odbacuje dogme koje se nameću društvu, ideološke i estetske parametre i napisao nova, jedinstvena dela. Bio je veliki poštovalac i poznavaoc strane i domaće poezije, a zapažen je i kao izvrstan esejista. Njegove pesme i eseji prevođeni su na mnoge evropske jezike pa su njegova dela dobro kritički ocenjena u poznatim njemačkim listovima i književnim časopisima. Dela su mu prevedena i na par orijentalnih jezika, a poezija mu je jedinstvo mitologije, poetike, filozofije, umetnosti i istorije. Ne podleže pravilima poetike, a pesme mu se izjednačavaju sa njegovim viđenjem sveta i stvarnosti.

Najpoznatija poezija: „87 pesama“, „Stub sećanja“, „Oktave“, „Mleko iskoni“, „87 pesama (izbor poezije)“, „Velika Skitija“, „Nova Skitija“, „Hododarje“, „Svetli i tamni praznici“, „Velika Skitija i druge pesme „Zavetine“, „Bekstva po Srbiji“, „Izabrane pesme“,

Najpoznatija prozna dela: „Most bez obala“ „Bitni ljudi“

Najpoznatije drame: „Igre bezimenih“, „Koraci u podzemlju“

Najpoznatiji putopisi: „Kina – oko na putu“, „Putevi do hrama“, „Otvaraju se hilandarske dveri“,

Živeo je sa ženom Marlenom i ćerkama Kristinom i Jasminom sve do svoje smrti 17. avgusta 2014. godine. Sahranjen je u Njemačkoj u Tutlingenu, mestu kod Štutgarta.