Milutin Bojić srpski je modernistički pisac, pesnik i dramatičar. Umro je sa samo 25 godina, ali je za života napisao značajna dela, kako pozorišna tako i poetska; dela koja su ostavila veliki trag u srpskoj književnosti.
Bojić je kao pesnik postao poznat pod svojoj ratnoj poeziji u kojoj je pevao o svojim utiscima s bojišta. Naime, ovaj pesnik bio je učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U svojim pesmama nastojao je da prikaže strahotu patnji srpskog naroda za vreme pomenutih ratova, stradanja ljudi i sveopću smrt. Na žalost, Bojić je i umro za vreme rata, pa nikada nije dočekao mogućnost da peva i o dugo sanjanom miru i slobodi za koju se borio. Umro je 1917. godine, nešto pre kraja Prvog svetskog rata.
Ipak, za života, Bojić je bio veoma popularan pesnik među umetnicima svoje generacije. Bio je hvaljen čak i od kritičara te od ostalih cenjenih pisaca svog vremena. Bojić je počeo da piše još u gimnaziji. Tada je sam čitao velike svetske pisce i pesnike, te tako učio i strane jezike. Već 1907. godine, sa samo 15 godina, napisao je dramsku trilogiju „Despotova kruna“. Uskoro je počeo da piše književne kritike, pozorišne recenzije te da objavljuje sopstvene pesme u raznim listovima.
Bojić je živio kao pravi boem. Svoje je dane provodio u poznatim kafanama Beograda, družeći se s tamošnjim umetnicima i intelektualcima. Kada je izbio Balkanski rat, Bojić je postao ratni reporter, ali o ratu nije pisao samo za novine, već je pisao i pesme, ali i lične putopise. 1912. godine napisao je istorijsku dramu „Kraljeva jesen“, a 1914. objavio i prvu zbirku pesama „Pesme“. Bojić je radio kao urenik i prevodilac, ali je to ratno vreme provodio i stalno se seleći u kao vojnik te pišući o strahotama „prognane“ Srbije. Većinu njegovih dela možemo da pronađemo u mnogim časopisima tih ratnih vremena. Među njima ima pesama, prevoda, osvrta, drama i ostalih književnih formi koje je Bojić pisao. Dela su mu objedinjena tek 1978. godine u knjizi „Sabrana dela“ koje je sakupio i uredio Gavrilo Kovijanić.
Tek tada književna kritika mogla je da dobio kompletan uvid u Bojićev književni rad. Njegove pesme tada su ocenjene kao čulne, emotivne, intelektualne, izuzetno rodoljubive, ali i preterano patetične. Ipak, to možemo da opravdamo s obzirom na vreme u kojem je Bojić živeo, na okolnosti u kojima je pisao i na sam njegov život, proveden ili u bekstvu pred ratom ili na bojišnici. U svojim pesmama Bojić je propitivao život, život naspram pojedinca, njegovu ulogu na zemlji, ulogu rata u svemu tome, a sve to činio je u pesmama čije je motive vukao iz narodne i klasične književnosti, legendi i Biblije. Njegov stih je ritmičan, zvučan, ali svejedno ostavlja dojam spontanosti. Bojić piše bogatim jezičnim izrazom, stihovi su mu slikoviti i veoma emotivno snažni. Upravo zato su i ostavljale toliko snažan dojam na čitaoca.
Plava grobnica – analiza pesme
Plava grobnica jedna je od najpoznatijih pesama Milutina Bojića koja mu je i donela pesničku slavu. Ova pesma smatra se pesničkim pozivom u pomoć za sve ranjene, bolesne, umiruće i već mrtve srpske vojnike koji su se 1916. godine, usred Prvog svetskog rata, iskrcali na bojišnicu na Krf. Pjesma je objavljena 1917. godine, malo pre smrti ovog pesnika, te malo godinu dana pre završetka rata. Objavljena je u zbirci „Pesme bola“, koja je sadržavala pesme inspirisane stradanjima i patnjom srpskog naroda za vreme Prvog svetskog rata, kada je gotovo narod morao da beži preko Albanije, samo kako bi se suočili sa smrću na Krfu. Iako pesme prve zbirke govore o stradanjima, one sadržavaju i još jednu tematsku stavku – govore i ponosu, o hrabrosti i jakosti ljudi koji su podnosili sve strahote koje su im se događale.
Ova pesma najpoznatija je iz pomenute zbirke. Njena tema gotovo je stravična. Govori o srpskim vojnicima koje su nakon smrti bacali u Jonsko more, pored ostrva Krfa, tako stvorivši masovnu grobnicu u morskim dubinama, koju su činila tela od skoro 5 000 vojnika. Ta grobnica opevana je kao večno počivalište hrabrih, pa ton pesme varira od uzvišenog, kakvog možemo da vidimo u odama, pa sve do tmurnog tona, koji jasno dočarava mračnu atmosferu grotesknog čina bacanja mrtvaca u more. Ova grobnica spoj je grozne smrti i večne slave, pa je i sama pesma takva. Lepo dočarava sve ono što ratovanje jest – prljava kaljuža smrti, ali i donekle častna borba za svoju zemlju, porodicu i ličnu čast.
Pesma započinje uskličnim stihom, kojim energično upozorava čitaoca da će ono što sledi biti teška i emotivna pesma. Već taj prvi stih nagovešta čast i jezu smrti, a nas upozorava da pred onima koji su pod njom poklekli moramo da budemo ponizni. Stih glasi „Gazite tihim hodom!“. Iz ovog stiha izvire zahtjev za poštivanjem i slavljenjem onih o kojima će pesma kasnije da govori. Tu misao potvrđuje motiv „svete vode“ koji se javlja na kraju prve strofe:
„Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.“
Pesnik ovim motivom napominje da oni koji su umrli i bačeni u vodu, zaslužuju da ih se poštuje kao što se poštuje sveca. Njihova smrt drugačija je, ona je časna, pa je i poslednje počivalište takvih sveto. Druga strofa nastavlja s pojašnjavanjem ove misli. Pesnik upotrebljava moćne pesničke slike, napravljene od stilskih figura metafora, koristeći motive poput „dna“, „umora“, smrti“, „groblja“ i tako tvoreći suprotnost između lepih motiva iz prirode i ružnih motiva smrti:
„Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata“
Pesnik vojnike naziva braćom. U kulturi je čest slučaj da se vojnici međusobno smatraju braćom. Teški uslovi preživljavanja, bliski susreti sa smrću, svakodnevna borba za preživljavanjem ljude čini neverovatno bliskima. Zato je spona među vojnicima bliža nego među porodicom. Vojnici stoga i jesu braća.
Pesnik ih još naziva i „Prometeji nade, apostoli jada“. Motiv Prometej uzet je iz starih legendi. Prometej je bog iz grčke mitologije koji je ljudima dao vatru. Vatra je simbol civiliziranog sveta, pa stoga to tumačimo tako da je Prometej tim darom ljude izdignuo od životinja i učinio ih civiliziranima. Zbog tog čina Zeus je Prometeja okovao kamenom i kaznio mukama teškog rada. Ako ovu analogiju prenesemo na vojnike, vidimo da se isto desilo i njima. Vojnici brane svoje narode kako bi mogli da žive civilizirano. Oni su Prometeji nade, jer ljudima daju veru kako će nakon rata živeti bolje, a to će za njih izboriti njihova vojska. Ipak, vojnici su za to, poput Prometeja, kažnjeni teškom mukom, surovim životom u okovima borbe i smrti. Ova rabota jednako je teška, ali i božanska. Vojnici su mučenici, ali poput bogova, zaslužuju svoju slavu.
U trećoj strofi pesnik nas upozorava da čak i more iskazuje poštovanje palim vojnicima tako što je smireno nad tom grobnicom, zato „Da ne ruši večni pokoj palih četa“. Opet uvodi motiv iz prirode, ali ovoga puta on upotpunjuju sliku jezivog mira slikom meseca što nebom prolazi „umornim letom“.
Četvrta strofa konstruisana je od motiva i epiteta koji grade sliku prožetu mrakom. Pesnik ponovo upotrebljava motiv „grobnice“, te motive „ponoći“ i „savesti“ koja je „mračna“, „hladna“ i „očajna“. Primećujemo kako pesnik uglavnom koristi epitete koji opisuju mrak i hladnoću, kakvu očekujemo u morskim dubinama. To potvrđuje sledeća strofa koja počinje stihovima:
„Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?“
Motive vezane za more sresti ćemo i u daljnjim strofama. Pored „galija“ najviše se istiću motivi valova i morske pene. I ove motive slede oni koji govore o smrti – motivi „groblja“ i „crnih truba“, a sve kako bi pesnik još jednom upozorio na odavanje počasti umrlima. Te umrle pesnik naziva „nekadašnjim vernicima“ koji su nekada bili „prolazna radost celog jednog roda“. Ovim stihom pesnik ukazuje kako je narod verovao u vojsku, nadao se da će ona doneti mir i slobodu. Upravo zbog toga ova vojska i nakon smrti jednako se slavi, ali se za njom i tuguje. Upravo je zato ona „Izmeđ njedra zemlje i nebeskog svoda“.
Stih „Stojte galije carske“ pesnik ponavlja čak tri puta: na početku šeste, desete i četrnaeste, podlednje strofe. Svaki put taj stih ima istu namenu – probuditi čitatelja, izazvati osećaj opreza i ponosa. Ovime pesma također dobiva uzvišen ton, poput ode ili himne.
U jedanaestoj strofi motive vode zamenjuju motivi vatre. Pesnik spominje motiv lave i uzavrele krvi. Ova strofa kao da je u operci s ostatkom pesme upravo zbog svojih motiva. Slike više nisu hladne i mokre, odjednom, one su uzavrele. Jednom kada je postigao taj kontrast, pesnik unosi motiv slave, kao vrhunac ovog stiha, ali i pesme:
„Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.“
U poslednjoj strofi ponavljaju se delovi stihova iz ostatka pesme. Ova strofa kao da je kratki siže ostatka pesme jer sadrži one glavne misli, kojima pesnik još jednom naglašava ideju pesme. Pesma plava grobnica sastoji se od deset strofa i to sve redom katrena. U pesmi je dominantni stih dvanaesterac, ali ima stihova i kraćih duljina.
Belešeke o piscu
Milutin Bojić srpski je književnik, pesnik, dramatičar i književni te pozorišni kritičar. Rođen je 1892. godine u Beogradu, gdje je pohađao osnovnu školu Vuk Karadžić. Nakon toga, upisao je gimnaziju također u Beogradu. Već je tada, kao petnaestogodišnjak, Bojić počeo da piše. 1907. godine napisao je dramu „Despotova kruna“, a njezin rukopis još uvek je očuvan. Tada je Bojć počeo da čita mnoge svetske književnike klasike, ali i suvremena dela. Čitajući strana dela, učio je strane jezike. Bojić je bio odličan učenik, pa nije morao da polaže završni ispit.
Nakon gimnazije, Bojić je upisao Filozofski fakultet i to pedagošku grupu. Diplomirao je 1914. godine. U međuvremenu Bojiću je 1911. godine umro otac.
1912. godine, Milutin je pristupio vojsci i tako postao suučesnik u Balkanskim ratovima. Bio je ratni reporter, ali nije pisao samo za novine, već je tada počeo da piše i putopise, te pesme inspirisan patnjama i vojničkim životom koji je žive.
Kao gimnazijalac, a kasnije i kao student, Bojić je pisao za mnoge časopise i listove. Pisao je recenzije knjiga i pozorišnih predstava, kritike te objavljivao sopstvene radove, uglavnom poeziju. 1912. godine napisao je istorijsku dramu „Kraljeva jesen“. Sledeće godine ta je drama izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu. 1914. godine Bojić je objavio i svoju prvu zbirku pesama „Pesme“.
Kada je počeo Prvi svetski rat, Bojić je 1914. godine otišao s porodicom u Niš. Tamo je radio kao cenzor. Stupio je u vojsku i u Prvom svetskom ratu pa na dužnosti otišao na Krf. Tamo je bio svedok strašnim umiranjima vojnika i izbeglica, pa napisao svoju najpoznatiju pesmu „Plava grobnica“, objavljenu u njegovoj zbirci „Pesme bola i ponosa“, objavljenoj 1917. godine. U toj zbirci nalaze se pesme koje je pisao na Krfu i dok je kasnije premešten u Solun.
Kasnije iste godine, godinu dana pre kraja rata, Bojić je umro u Solunskoj bolnici. Umro je od tuberkuloze, sa samo 26 godina. Iako je bio veoma mlad, Bojić je već za života ostao prepoznat kao značajan pisac, kritičar, pesnik i dramatičar. Na njegovom sprovodu govorile su neke od najvećih književnih ličnosti tog vremena.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor