Pinokio

Pinokio obrađena lektira književnika Karla Kolodija. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Kada kažemo Pinokio, prvo nam na pamet padne mali drveni lutak koji kada laže raste mu nos. I to je definitivno prva asocijacija na ovu bajku. Svima nam je dobro poznat dobroćudni Đepeto, njegov dragi Pinokio i celokupna priča o ljubavi oca prema sinu, kog je voleo kao da mu je rođeno dete, i srećnom kraju, kada ovaj čuveni lutak postane pravi dečak. Ali, cela ova priča ima mnogo dublje značenje nego što nam se na prvi pogled to čini. Ovo je jedna kompleksna priča o odrastanju i sazrevanju, o putu koji svako od nas mora da prođe kako bi mogao da razlikuje dobro i zlo.

Karlo Kolodi, italijanski pisac i autor ovog dela, kroz niz avantura koje prolazi njegov glavni lik, nam pokazuje koliko je dugačak i težak put jednog deteta da postane lepo vaspitano i poslušno. Svako dete u sebi nosi i dobro i loše, a iskušenja na koja nailazi na životnom putu, kao i zlonamerni svet oko nas čine taj put još težim. Ali sve je to neophodno proći kako bi dete izraslo u odraslo, odgovorno biće.

Na početku dela, Pinokio je zločesti drveni lutak. Kako stranice odmiču, pratimo transformaciju našeg junaka u dobrog dečaka. Najzaslužniji za ovu promenu su njegovi „otac“ i „majka“. Iako nisu njegovi pravi roditelji, majstor koji ga je isklesao iz drveta i Plava vila koja ga je odgojila, predstavljaju nešto najbliže roditeljima što je ovaj lutak imao. Na njegovo ponašanje i transformaciju, kao i da splet događaja koje pratimo kroz ovo delo, ima dosta uticaja i okolina, zlonamerna i negostoljubiva.

U romanu možemo pronaći mnogo fantastičnih elemenata, počevši od samog Pinokija, koji je drveni lutak koji ima ljudske sposobnosti i osobine, pa do Lisice i Mačka, dobre vile i velikog kita. Pisac nam tokom celog dela poručuje da se samo dobrota, poslušnost i marljivost uvek isplate i bivaju nagrađene kad tad u životu. Svi oni koji žele da se provuku bez muke, rada i neke vrste discipline bivaju kažnjeni na neki način. Tako je Pinokio bio pretvoren u magarca kako bi naučio svoju lekciju.

Celokupna transformacija ovog neposlušnog lutka u jednog hrabrog i marljivog lutka, a kasnije i dečaka, nam pokazuje sve ljudske vrline i mane koje se nalaze u svima nama. Pisac pokušava da najmlađe upozori da kroz Pinokijeve greške nauče da treba slušati starije i mudrije, naročito roditelje, jer oni uvek deci žele dobro a i pritom su mnogo iskusniji. Neiskustvo i čista duša mogu decu dovesti do niza loših događaja jer deca ne znaju za zlo koje se nalazi na ovome svetu, oni u svemu vide dobro i misle da su svi ljudi čiste duše kao oni.

Ovo delo je mešavina romana, basne, pripovetke i bajke. Neki delovi su realni, dok su drugi puni fantastačnih događaja i motiva. Zbog bajkovitih motiva, priča je pogodna i za najmlađe čitaoce, koji lako kroz nju mogu da nauče veoma korisne stvari o životu.

Pored ovog dela, postoji i veoma poznat crtani film „Pinokio“, u produkciji Volta Diznija iz 1940. godine. Autori su malo ublažili originalni karakter glavnog junaka, kako bi bio dopadljiviji najmlađoj publici. U rodnom gradu majke pisca Karla Kolodija, mestu Kolodi, nalazi se spomenik Pinokiju, kao i veoma zanimljiv park u kome se nalaze skulpture svih junaka ovog dela.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: priča

Mesto radnje: kod kuće, na putu do škole, u kitovoj utrobi

Vreme radnje: neodređeno

Tema dela: avanture nestašnog lutka Pinokija

Ideja dela: put sazrevanja nije nimalo lak. Da bi jedna mlada ličnost postala zrela mora da pređe mnoge, često ne tako lepe, prepreke na putu odrastanja. Dobrota i marljivost se uvek na kraju isplate.

Prepričano delo, citati

„Bio jednom… – Neki kralj, – reći će odmah moji mali čitaoci. Ne, deco, pogrešili ste. Bio jednom neki komad drveta. Nije to bilo neko skupoceno drvo, bio je to običan komad drveta koji se zimi baca u peć i na ognjište da se njim naloži vatra i da se ugreju sobe.“

Na početku se upoznajemo sa majstorom Antonijem, koga svi zovu Čileđa. Jednoga dana on pronalazi odličan komad drveta koji je odlučio da iskoristi za pravljenje jedne noge za sto. Kada je krenuo sekirom da udara po ovom drvetu, začuo je neki tihi, tanki glas koji ga moli da prestane. Čileđa je zaprepašćeno prestao sa radom, ali kad se pribrao pomislio je da mu se sve učinilo i krenuo opet da udara po drvetu. Glasić je opet rekao da prestane da ga udara. Opet je pomislio da mu se sve pričinjava i krenuo je ostruže drvo kada je glasić povikao da prestane da ga golica. Stari majstor je pao na pod od čuda.

Kada se razbudio, neko je pokucao na vrata. Bio je to njegov prijatelj Đepeto, koga su svi zvali Polendina zbog žutog uvojka kose. Đepeto je došao da zatraži od njega komad drveta, jer je dobio ideju da napravi drvenog lutka.

„- Naumio sam da izradim lepog drvenog lutka. Čarobnog lutka koji bi znao da pleše, da se mačuje i da izvodi smrtonosne skokove. S ovim lutkom pošao bih u svet da se domognem komada hleba i čašice vina. Šta mislite o tome? – Vrlo dobro, Polendina! – povika onaj glasić za koji se nije znalo odakle dolazi.“

Đepeto, kako nije znao da to nije izgovorio stari majstor, skočio je da se svađa, pa su se dvojica prijatelja na kraju potukli. Kada su konačno seli da popričaju, Antonije se brže bolje setio komada drveta koji mu je zadavao strah i rešio je da ga pokloni Đepetu. Ali kada je hteo da ga uzme, komad drveta ga je udario po ruci i otkotrljao se pravo na noge Đepetu. Obojica nisu znali šta se ustvari dešava, pa je nesporazum opet nastao i opet su se potukli. Na kraju je Đepeto uzeo željeni komad drveta i pun novih ogrebotina krenuo ka svojoj kući.

Čim je došao kući, Đepeto se bacio na posao. Rešio je da napravi najboljeg lutka kojeg je svet video. Kada mu je dao ime, Đepeto je krenuo da pravi glavu Pinokiju. Napravio je oči i kosu, a kada je napravio nos, on je počeo da raste i raste. Kada je napravio usta, ona su počela da se smeju. Dok je napravio ostatak tela, Pinokio je već počeo da čini nestašluke. Đepeto je bio ljut, posebno kada ga je lutak udario tek isklesanom nogom u nos.

Kada ga je celog napravio, stavio mu je noge na pod i krenuo da ga uči da hoda. Prvih par koraka napravili su zajedno, a odmah zatim je Pinokio krenuo sve brže da hoda, otvorio vrata kuće i pobegao napolje. Đepeto ga je jurio dugo, dok ga jedan policajac nije zaustavio i predao „ocu“. Prolaznici su komentarisali kako im je žao lutka jer je Đepeto znao da se razbesni. Drugi su govorili kako je on jako dobar, ali očigledno ne ume sa decom. Kada je policajac sve ovo čuo, pustio je Pinokija, a Đepeta odveo u zatvor.

Dok je Đepeto išao ka zatvoru, Pinokio je srećan brzo trčao ka kući. Ušao je unutra i legao na pod da odmori u tušini. Ubrzo je začuo neko kričanje. Bio je to jedan crvčak koji ga je dozivao. Kada ga je Pinokio zamolio da ode iz njegove sobe, cvrčak, koji je tu živeo više od sto godina, pristao je, ali je želeo da mu prvo ispriča jednu istinu.

„- Teško onoj deci koja se dižu protiv svojih roditelja i svojeglavo ostavljaju roditeljski dom. Nikada neće biti srećni na ovome svetu. Kad-tad će se zbog toga pokajati.“

Pinokio se na sve to samo nasmejao i rekao da ujutru planira da krene odavde jer ne želi da mu se dogodi isto što i ostaloj deci. Ne želi da ide u školu, želi samo da uživa u slobodi. Cvrčak mu je ironično rekao da će kad odraste postati najveći magarac i da će mu se svi smejati. Posavetovao ga je da nauči neki zanat, kad već ne želi da ide u školu. Ali njemu je bio zanimljiv samo jedan zanat – da trči, uživa, jede i odmara. Cvrčak mu je na to rekao da takvi završavaju u bolnici ili tamnici, na šta je lutak pobesneo, bacio čekić i pogodio crvčka u glavu. Jadni cvrčak je pao na mestu mrtav.

Kada je pao mrak, Pinokio je shvatio da je gladan. Tražio je šta bi mogao da jede, ali sve je bilo uzalud. U jednom trenutku je shvatio da je cvrčak bio u pravu i da nikada nije trebao da ostavi svog tatu. Kada je ugledao jaje, bio je srećan, ali nije znao šta da radi sa njim. Odlučio je da je najbrže da napravi kajganu od njega, jer je bio jako gladan i nije mogao da čeka dugo. Zagrejao je malo ulja i kada je krenuo da razlupa jaje u tiganj, iz jajeta je iskočilo malo pile i veselo mu se zahvalilo i pobeglo kroz prozor.

„- Zaista je Cvrčak koji govori imao pravo! Da nisam pobegao od kuće i da je moj otac ovde, ne bih sada umirao od gladi. Oh! Kako je gadna bolest glad!“

Odlučio je da ode do susednog sela i pronađe nešto za jelo. Noć je bila jako strašna, grmelo je i sevalo jako. Pinokio se plašio, ali je glad bila jača od svakog straha. Kada je stigao u selo, sve prodavnice su bile zatvorene i bilo je jako mračno. Pokucao je na vrata jednom starcu, koji ga je polio vodom kroz prozor. Kući se vratio umoran, mokar i gladan. Zaspao je pored peći i sanjao kako mu vatra gori noge. Ujutru ga je probuilo kucanje na vratima. Bio je to Đepeto.

Kada je skočio da otvori vrata, nije shvatao da su mu noge skroz ispržene od vatre. Pao je na pod i nije mogao da stigne do vrata da ih otvori. Rekao je ocu da mu je neko pojeo noge, najverovatnije mačak, na šta je Đepeto poludeo i povikao još jače da mu otvori vrata. Kada je konačno ušao u kuću, poželeo je prvo da kazni Pinokija zbog laži, ali kada ga je ugledao kako leži na podu bez nogu, uze ga u naručje i poče da ga ljubi i miluje.

Đepeto se sažalio na svog lutka i izvadio je tri kruške koje je želeo on da pojede za doručak. Ali, Pinokio, nimalo ne znajući da ceni ovaj postupak, odmah mu je zatražio da mu otac još i oljušti kruške. Kada je Đepeto i to uradio, nezahvalni dečak je počeo da jede i baca ostatke krušaka. Kada je na kraju hteo još da jede, a siroti Đepeto nije imao ništa drugo, dobro su mu došli i ti ostaci i kora od krušaka.

„- Vidiš dakle, – primeti starac – da sam imao pravo kad sam ti govorio da ne treba suviše zanovetati niti suviše izbirati u hrani. Dragi moj, nikad se na zna šta može da se dogodi na ovom svetu. Ne zna se nikad!…“

Kasnije je Đepeto napravio nove noge Pinokiju. Čim ih stari majstor zalepio na svoje mesto, lutak je skočio i poželeo da krene u školu i time se zahvali ocu za sve što je učinio za njega. Prvo što mu je falilo za polazak u školu bio je bukvar. Kako Đepeto nije imao novca da bukvar kupio, odlučio je da proda svoj kaput i od dobijenih para kupi potrebnu knjigu. Iako je bila zima, nesebični starac se odrekao svog jedinog kaputa zarad sreće svog sina. Kada se vratio kući, Pinokio ga je upitao gde mu je kaput i zašto ga je prodao. Đepeto je odgovorio da mu je bilo vruće i da mu nije bio potreban.

„Pinokio je odmah shvatio o čemu se radi. Imao je plemenito srce i nije mogao da obuzda svoju ljubav. Bacivši se u Đepetovo naručje, počeo je da ga obasipa poljupcima po licu.“

Kada je krenuo u školu, Pinokio je bio siguran u to da želi da uči da piše, računa, čita, kako bi mogao da zaradi pare i kupi svom ocu kaput. Ali na putu do škole čuo je neku muziku i rešio da je danas sluša, a da ipak sutra krene u školu. Ta muzika je ustvari bila jedno lutkarsko pozorište i Pinokio je poželeo da prisustvuje predstavi. Kako nije imao para, rešio je da proda nešto za potrebnih četiri novčića. Kako nije imao ništa vredno kod sebe, morao je da proda bukvar i tako je ušao na predstavu.

Kada je ušao, predstava je bila u toku. Na sceni su bile dve lutke, Arlekin i Pučinela, koje su u jednom trenutku ugledale Pinokija i prepoznale ga. Lutke su ga pozvale na scenu da ga zagrle. Pinokio se u tren oka našao na pozornici ispred publike. Od sreće što su se ponovo videli, lutke su zaboravile na predstavu, pa je publika bila ljuta. Vlasnik pozorišta je izašao na scenu ljut. Kasnije je naredio svojim lutakama da donesu Pinokija kako bi mogao da završi pečenje.

Vlasnik pozorišta, Manđafako, delovao je kao strašan čovek, ali nije bio loš. Kada je čuo Pinokija kako doziva svog oca i govori da ne želi da umre, sažalio se.

„Opirao se malo, ali naposletku nije mogao više da izdrži. Kinuo je vrlo glasno. Na to kijanje se Arlekinu, dotad žalosnom i povijenom kao žalosna vrba, zasjalo lice od radosti i, priklanjajući se Pinokiju, prošaputa poluglasno: – Dobre novosti, brate! Gazda je kinuo, znak da se ganuo i smilovao. Sad si spašen…“

Vlasniku je bilo žao malog lutka, ali kako njegovo pečenje nije bilo gotovo, rešio je da iskoristi Arlekina da ga završi. Pinokio ga je molio za milost za svog prijatelja. Vlasnik nije želeo da odustane, pa je Pinokio rešio da ipak on bude taj koga će staviti u vatru. Manđafako je prvo nemo gledao u Pinokija, pa je na kraju počeo da plače jer je video da je dečak jako dobar. Odlučio je da ih obojicu pomiluje.

Kada je Pinokio krenuo kući, Manđafako mu je dao pet zlatnika da ih odnese ocu, jer mu je rekao kako slabo zarađuje i kako je morao da proda svoj kaput da bi dečak išao u školu. Pinokio se pozdravio sa prijateljima i veselo krenuo kući. Ubrzo je sreo jednu Mačku, koja je šepala na jednu nogu, kako ide sa jednom Lisicom, koja je bila potpuno slepa. Upitali su ga kako je, a dečak se začudio kako mu znaju ime.

„- Poznajem dobro tvog oca. – Gde si ga videla? – Videla sam ga juče pred kućnim vratima. – A šta je radio? – Bio je bez kaputa i tresao se od hladnoće. – Siroti otac! Ali, ako bog da, od danas pa ubuduće neće više drhtati!… – Zašto? – Postao sam bogataš…“

Objasnio im je kako je dobio pet zlatnika i kako jedva čeka da kupi ocu kaput. Lukavi Mačak i Lisica rešili su da ga prevare, pa su mu pričali kako ima načina da od tih para zaradi mnogo više. On je želeo da uči, a oni su mu ispričali kako su zbog želje za učenjem izgubili vid i nogu. Kada je beli kos pokušao da ga upozori na lukave saputnike, Mačka ga je uhvatila i pojela. Tako je Pinokio krenuo sa njima u zemlju Barbeđaniju. Ubedili su ga da tamo postoji jedno čudesno polje, gde može zakopati svoje zlatnike i ujutru pronaći drvo zlatnika.

Zastali su da se odmore u krčmu „Kod crvenog raka“, gde su se Lisica i Mačak najeli. Rešili su da odspavaju malo, pa da nastave put. Kada je vlasnik krčme probudio Pinokija, njegovi saputnici su već bili otišli, poručivši mu da ga čekaju na čudesnom polju. Pinokio je platio svoju večeru i nastavio dalje. Uz put je sreo senku crvčka koji govori. Pokušala je da ga posavetuje da se vrati nazad sa svoja četiri zlatnika, ali je on nije poslušao.

„- Eh, kako smo nesrećni, mi, siroti dečaci – reče Pinokio u sebi nastavljajući put. – Svako nas grdi, svako nas opominje, daje savete, i, kad bi mogli svi bi hteli da postanu naši očevi i naši učitelji, svi, pa čak i taj Cvrčak koji govori.“

U sledećem trenutku, Pinokio je čuo neki šum iza sebe. Bili su to razbojnici, koji su krenuli da ga opljačkaju. On je prvo tvrdio da nema para kod sebe, ali kada su počeli da prete da će mu ubiti i oca, Pinokio je progovorio i razbojnici su mu videli zlatnike u ustima, gde ih je sakrio. Napali su ga, ali je on uspeo da se izvuče i pobegne. Video je da jedan od razbojnika nema ruku, već mačiju šapu.

Dugo je bežao i ponestalo mu je snage. Uskoro je video jednu kuću i potrčao ka njoj da se sakrije i odmori. Na prozoru se pojavila devojčica modrih usana i rekla mu je da su u kući svi mrtvi, pa i ona. Kada je nestala, Pinokio je počeo da je doziva da se vrati i pusti ga u kuću, ali tada su ga razbojnici uhvatili. Pokušali su da ga ubodu nožem, ali nisu uspeli. Tada su mu prebacili omču oko vrata i obesili ga za jedno drvo. Ostavili su ga tako do jutra da ih čeka, nadajući se da će umreti.

Naišla je oluja, a Pinokiju je ponestajalo snage. Dozivao je svog oca, nadajući se da će ga nekim čudom pronaći. Izgubio je svest, ostavši da visi nepokretan i ukočen.

Devojčica iz kuće se ponovo pojavila na prozoru i naredila sokolu da oslobodi dečaka omče. Devojčica je ustvari bila dobra Vila, koja je tu živela hiljadama godina. Kada je ponovo zapljeskala dlanovima, pojavio se veliki pas, koji je hodao na dve noge. Naredila mu je da pronađe Pinokija i pažljivo ga donese. Ubrzo su se vratili u kolibu, gde ih je ova Vila čekala na vratima. Pozvala je sve čuvene lekare iz kraja da dođu i pomognu ovom dečaku. Gavran i Sova su bili ubeđeni da je lutak mrtav. A Cvrčak nije želeo ni da ga pregleda, već je samo rekao kao je to jedan bezobrazan i lenj dečak, koji ne poštuje svoga oca. U tom trenutku, Pinokio je zaplakao, a Gavran je veselo rekao da mrtvaci kada plaču su na dobrom putu da ozdrave. Sova je tvrdila da mrtvaci plaču jer im je žao što umiru.

Kada su lekari otišli, Vila je shvatila da Pinokio ima jaku groznicu i rastvorila mu beli prah u vodi da ga popije. Pinokio to nije želeo, čak iako mu je ona ponudila kocku šećera posle tog gorkog praha. Kada su grobari došli da ga odnesu u sanduku, Pinokio je na brzinu ipak ispio taj lek. Ispričao je Vili kako je dospeo u ruke razbojnika i slagao je da je uz put izgubio svoja četiri zlatnika, pa da ih je ipak progutao. Nos je počeo da mu raste posle svake izgovorene laži.

„A Vila ga je gledala i smejala se. – Zašto se smejete? – upita je lutak sav zbunjen i zabrinut zbog nosa, koji je naočigled rastao. – Smejem se lažima koje si kazao. – Kako znate da sam lagao? – Dete moje, laži se poznaju odmah. Ima ih dve vrste: u jednih laži noge su kratke, u drugih je nos dug. Tvoja laž je upravo od onih koje imaju dug nos.“

Kada mu je Vila pomogla i smanjila mu nos, rekla mu je da želi da ostane sa njom da živi. Da joj bude kao brat. Đepeta je već bila obavestila i on je bio na putu prema njima. Pinokio je poželeo da mu krene u susret. Na putu je opet sreo one iste, Lisicu i Mačku i ispričao im o razbojnicima koji su ga napali. Rekao im je da sada čeka svoga tatu i da su mu preostali zlatnici još uvek u džepu. Oni su opet pokušali da ga namame da krene u čarobno polje i zaradi još više zlatnika.

Pinokio, kao i svako drugo dete, naivno i neiskvareno, krenuo je za njima. Kada su stigli konačno do tog čuvenog polja, rekli su mu da se sagne i zasadi svoje zlatnike. Kada je to učinio, rekli su mu da ode i sačeka da izraste stablo na kome će biti pare. A oni su se okrenuli i otišli svojim poslom.

Dok je čekao, naleteo je na jednog papagaja, koji mu se glasno smejao. Kada ga je Pinokio upitao zašto mu se smeje, on mu je odgvorio da se smeje budalama koji veruju u svakakve laži. Kako naivni dečak nije mogao da shvati o čemu papagaj priča, on mu je ispričao sve o tome kako su se Lisica i Mačak vratili na polje, iskopali njegove zlatnike i otišli dalje. Rešio je da ode do grada i prijavi krađu, ali ga je sudija majmun osudio zbog toga na četiri meseca zatvora. Srećom, ovim gradom je vladao mladi car koji je odneo veliku pobedu nad svojim neprijateljem, pa je pravio veliko slavlje i rešio da puste sve lopove iz zatvora. Tako je i Pinokio izašao.

Kada je izašao iz zatvora, krenuo je prema Vilinoj kući, ali je uz put naleteo na veliku, strašnu zmiju. Bojao se jako, ali je skupio hrabrost i zamolio je da se pomeri i pusti ga da prođe. Zmija je sve vreme ćutala i kada je on pomislio da je mrtva i krenuo da je prekorači, ona se ispravila. Pinokio je poleteo na zemlju, preplašen. Skočio je i potrčao brzo koliko ga noge nose. Kako je bio gladan, ušao je u jedan vinograd da nabere grožđa. Kako nikako nije imao sreće, tako i ovde ga je vlasnik vinograda uhvatio. Rešio je da ga kazni tako što ga je postavio da mu bude pas čuvar.
U toku noći, Pinokio je začuo neki razgovor. Bile su to četiri kune, koje su krenule da kradu. Pinokio je krenuo da laje kao pravi pas i probudio je gazdu. Ispričao mu je šta je video, gazda je otišao do kokošinjca i pohvatao lopove. U znak zahvalnosti, pustio je Pinokija da ode.

Dugo je trčao kako bi što pre stigao do Viline kućice. Kako nije mogao da je pronađe na onom istom proplanku, uspaničio se. Tada je video malu mramornu ploču na kojoj je pisalo:

„Ovde počiva Devojčica modrih kosa umrla od žalosti jer ju je napustio njen mali brat Pinokio“

Od tuge je počeo da plače, kada se nad njim pojavio veliki golub. Golub ga je upitao šta radi i da li možda poznaje drvenog dečaka pod imenom Pinokio. Kada mu je rekao da je to ustvari on, golub mu je rekao da je nedavno odveo Đepeta odneo do morske obale, gde je on rešio da napravi malu lađu i ode da traži svog sina. Pinokio ga je zamolio da ga odnese na isto mesto gde je ostavio i njegovog tatu.

Kada su došli na obalu, videli su mnogo sveta koji mašu rukama. Neko je ispričao Pinokiju da je tamo na pučini jedan starac koji traži svog sina i da će mu lađica potonuti u talasima. Pinokio je rešio da spase svog oca i krenuo je da pliva prema njemu. Plivao je celu noć. Talasi su bili veliki i kiša je neprestalno padala. Na kraju je stigao do druge obale. Na obali je sreo delfina i ribu koji su mu rekli da je Đepeta verovatno progutao veliki kit koji je tuda plivao ovih dana. Krenuo je da traži kita i bio je jako gladan i žedan. Jedna žena mu je ponudila da joj pomogne da odnese krčag do kuće i da će mu dati da jede. Kada su stigli u njen dom, Pinokio se malo bolje zagledao u nju i prepoznao je istu onu Devojčicu modre kose. To je bila njegova Vila.

Prvo je oklevala, ali mu je na kraju priznala da je to ona. Pinokio joj je rekao da u je dosadilo da bude lutka i da želi da postane pravi dečak.

„- I postaćeš čovek ako to budeš umeo to da zaslužiš… – Zaista? Šta da radim da to zaslužim? – Vrlo laka stvar; nauči da budeš dobar dečak. – A zar možda nisam dobar? – Sve drugo, samo to ne! Dobri dečaci su poslušni, a ti, naprotiv… – A ja ne slušam nikada. – Dobri dečaci vole da uče i da rade, a ti… – A ja, međutim, lutam i dangubim čitave godine. – Dobri dečaci uvek govore istinu… – A ja uvek lažem.
– Dobri dečaci idu s voljom u školu… – A ja se od škole razbolim. Ali od danas želim da izmenim svoj život. – Obećavaš li mi? – Obećavam! Postaću dobar dečak i biću uteha svom ocu…“

Vila mu još rekla da je sigurna da će uskoro videti svoga oca. I da od sada mora da je sluša sve i da bude dobar. Rekla mu je da mora od sutra da krene u školu i da izabere neki zanat. Kada se on zapitao da li je kasno da sada krene u školu, ona mu je mudro odgovorila da za pouku i učenje nikada nije kasno.

Sutradan je Pinokio konačno krenuo u školu. Svi su se zaprepastili kada je u školu ušao lutak. On im je zatražio da ga poštuju kao što on njih poštuje. Dečaci su ga nagovorili da sa njima krene na obalu i vidi velikog morskog psa. Školu je opet ostavio za sutra. Na obali nije bilo morskog psa i dečaci su počeli da se raspravljaju sa Pinokijom. On nije želeo da bude po njihovom pa su se na kraju svi potukli. Odjednom su se pojavila dva policajca i uhapsili su Pinokija. Dok su išlli ka selu, on ih je zamolio da ode po svoju kapu koju je oduvao vetar. Čim je ugrabio priliku, potrčao je i pobegao policajcima.

Na obali se bacio u more i krenuo da pliva. Od davljenja je spasio velikog ovčarskog psa, koji mu je obećao da će mu dobro delo uzvratiti. Nastavio je da pliva i odjednom se našao upleten u ribarsku mrežu. Presrećni ribar ga je izvadio iz vode, misleći da je riba. Poželeo je da ga isprži za jelo, ali se tada pred njim pojavio veliki pas. Alidoro, kako mu je bilo ime, rešio je da uzvrati uslugu i spasio je Pinokija sigurne smrti.

Lutak je rešio da se vrati kod Vile u kuću, koja ga je opet primila, iako je prošli put nije poslušao i nije otišao u školu. Oprostila mu je još ovaj put i obradovala ga rečima da će sutradan postati konačno pravi dečak. Pinokio je sav srećan otišao u selo da pozove svoje prijatelje ujutru na doručak. Želeo je da svi saznaju za taj veliki događaj. Pozvao je sve prijatelje, samo nikako nije mogao da pronađe Lučinjola, koga je isto želeo da vidi sutra kod kuće. Kada ga je konačno pronašao, ovaj mu je rekao da on odlazi u zemlju igračaka. Posle dosta ubeđivanja i razmišljanja, Pinokio nije hteo da poklekne i krene sa njim. Kada su kola došla, jedan čovečuljak je našao Lučinjolu mesta i upitao Pinokija zašto ne krene sa njima. Posle još malo ubeđivanja, rešio je i on da krene. Kako nije bilo mesta u kolima, Pinokio je uzjahao jednog magarca i tako su stigli do svog cilja.

Ova zemlja je bila različita od svega što su do sada videli. Tu su živeli samo dečaci, od osam do četrnaest godina. Svi su uživali, igrali se, nisu imali nikakvih briga i niko nije učio niti radio.

„Pet meseci je trajalo ovo provođenje, ova zabava i igranje po čitave dane. I nikad dečaci za to vreme nisu pogledali u lice knjizi i školi. Ali jednog jutra, kada se probudio, Pinokio doživi neugodno iznenađenje koje ga strašno ozlovolji.“

Pinokio je tog jutra shvatio da su mu izrasle velike uši. Velike kao kod magarca. Lutak je počeo glasno da plače i kada je u njegovu sobu ušao jedan Mrmotić, rekao mu je da ima magareću groznicu. Objasnio mu je da će za dva tri sata i ceo postati magarac. Sada je bio jako ljut i smatrao je da Lučinjoli kriv što ga je uopšte i doveo ovde. Stavio je na glavu neku platnenu kapu i rešio da pronađe svog prijatelja. Kada ga je pronašao, shvatio je da i on nosi sličnu kapu. Uskoro su oba dečaka skinuli kape i pokazali svoje magareće uši. Prasnuli su zajedno u smeh. Pali su na pod od smeha i tada shvatili da ne mogu da se isprave. U sledećem trenutku su se pretvorili u magarce. Uskoro se pred vratima sobe pojavio Čovečuljak koji ih je i doveo u ovu zemlju.

Čovečuljak je rešio da odvede Pinokija na vašar i proda ga. Pinokija su predstavili publici kao magarca koji je igrao na mnogim dvorovima. Publika je bila oduševljena dok je lutak slušao naredbe svog gazde. U jednom trenutku je u loži ugledao svoju Vilu, ali kako nije imao glas, nije mogao da je dozove. Kada je otvorio usta, počeo bi da njače. Kada je trebao da preskoči obruč, spotakao se i pao. Sutradan nije mogao da ide na predstavu, pa je vlasnik rešio da ga proda. Nikome nije potreban hromi magarac. Kupio ga je jedan sluga i rešio da od njegove kože napravi bubanj. Odveo ga je na obalu, zavezao mu kamen za vrat i bacio ga u vodu.

Posle nekog vremena, sluga krene da izvlači uže, nadajući da se magarac udavio. Ali na svoje iznenađenje, izvukao je živog lutka. Oslobodio ga je i Pinokiju mu je ispričao ceo svoj život. Kupac je bio ljut i ništa ga nije zanimalo. Rešio je da odvede natrag na trg i proda ga. Ali lutak se u tom trenutku bacio u more i otplivao brzo. Plivao je neko vreme i uskoro ispred sebe je video morski greben. Ili je bar mislio da je to. Uskoro je shvatio da je taj greben ustvari živ i da ima tri reda velikih zuba.

„A znate li ko je bilo ovo morsko čudovište? Bio je to, ni više ni manje, nego onaj ogromni Morski pas, koji je često spomenut u ovoj priči, i koji je zbog haranja i silne nezasitosti dobio nadimak „Atila riba i ribara“.“

Pinokio je krenuo brže da pliva, želeći da pobegne čudovištu, ali to mu nije pošlo za rukom. Veliki morski pas ga je progutao. Počeo je da plače, a riba koju je kit zajedno sa njim progutao, mu je rekla da se nikada neće spasiti iz utrobe ove morske nemani. U daljinu su videli neko slabo svetlo i lutak je rešio da krene da vidi koje to bio.

Dugo je hodao po mraku, pre nego što je ugledao jedan mali sto za kojim je sedeo pogureni starac i grickao par živih ribica. Taj starac bio je niko drugi do njegov tata, Đepeto. Obojica su bili jako srećni i Pinokio je krenuo da mu priča o svim avanturama koje je doživeo. Pričao je o Vili, Mačku i Lisici, odlasku u zemlju igračaka, pretvaranju u magarca. Đepeto je njemu ispričao kako se našao u utrobi ovog kita, a Pinokio je tada skočio rešen da se spasu i odu kući. Uspeli su da izađu kroz usta nemani, a Pinokio je popeo svog oca na leđa i hitro se bacio u more i zaplivao.

Pre nego što su stigli do obale, Pinokio oseti da gubi snagu. Obojica su počeli da se dave, ali ih je spasio njegov prijatelj Tuna, kojeg je kit zajedno sa Pinokijom progutao. Kada su stigli na obalu, krenuli su da traže nekoga da im udeli neku milostinju. Na jednom proplanku sreli su one iste Lisicu i Mačka, koji su molili prolaznike za pomoć. Otac i sin ih nisu ni pogledali nego su nastavili svoj put sve do jedne slamnate kolibe. Kada ih je neki glas pustio unutra, videli su istog onog Cvrčka, kojeg je na početku ove priče Pinokio gađao. Kako bi doneo svom ocu čašu mleka, lutak je otišao do obližnje kolibe da zamoli vlasnika da mu pomogne. On je za uzvrat tražio da Pinokio odradi jedan posao, jer mu se magarac razboleo. Taj magarac je bio niko drugi do njegov školski drug, Lučinjoli, koji mu je izdahnuo na rukama.

Od tog dana, svaki dan je išao da okreće čekrk kako bi zaradio čašu mleka. Uskoro je počeo da uči i druge zanate, a kasno u noć je učio da čita i piše. Kada je jednog dana rešio da ode i kupi sebi cipele i kaput, sreo je Puža koji mu je ranije pomogao i on mu je rekao da Vila leži bolesna u bolnici. Dao je sve pare koje je namenio za sebe Pužu da ih odnese njegovoj dragoj Vili. Te noći je dugo sedeo i radio, a kada je konačno utonuo u san, pojavila se Vila pred njim.

„Bravo, Pinokio! U znak zahvalnosti za tvoje plemenito srce, praštam ti sve nestašluke koje si dosad učinio. Deca, koja velikodušno pomažu svojim roditeljima u siromaštvu i bolesti, zaslužuju pohvalu i ljubav, iako baš ne bi mogla da posluže za primer poslušnosti i dobrog ponašanja. Pamet u glavu, ubuduće, i bićeš srećan!“

Sledećeg jutra kada se probudio shvatio je da je postao pravi dečak. U džepu je pronašao nove zlatnike, kao znak zahvalnosti što je svu svoju ušteđevinu poslao Vili. Nije mogao da se načudi svim čudima koja su se oko njega dešavala. Kada je konačno pronašao oca, sav radostan mu se bacio u zagrljaj. Đepeto mu je rekao da je sva ova promena njegova zasluga.

„Zašto moja? – Zato što rđava deca, kada postanu dobra, imaju tu osobinu da daju nov i veseo izgled i kući i svojoj porodici.“

Analiza likova

Likovi: Pinokio, Đepeto, Vila, Lisica, Mačak

Pinokio – drveni lutak kojeg je Đepeto isklesao iz komada drveta. Od samog početka je zločest i ne sluša nikog oko sebe, a ponajmanje svog oca. Svaki put kada pogreši, obeća da će se promeniti, ali to nikada ne radi. Ne uči na svojim greškama. Izbegavao je rad i učenje, želeo je samo da se zabavlja. Naivan je i misli da su svi oko njega čiste duše, kao on. Morao je da prođe mnogo toga, da mu se život nekoliko puta nađe u opasnosti, pa čak i da izgubi svog prijatelja da bi shvatio da mora da se promeni. Na kraju je ipak naučio svoju lekciju i postao je dobar, vredan i poslušan. Kao i svako dete, morao je da prođe težak put odrastanja. Na kraju je samo svojom zaslugom postao pravi dečak, ono što je od početka i želeo.

Đepeto – Pinokijev otac. Prvobitno je želeo da napravi lutka koji će mu doneti pare, ali je dobio ipak sina kojeg je oduvek želeo. Iz početka ga sin nije slušao i radio je sve po svojoj volji. Đepeto je bio dobrog srca i sve je praštao. Bio je vredan. Dugo je tragao za svojim sinom. Kada su se konačno sreli, ispunila mu se najveća želja – Pinokio je postao pravi dečak i naučio na svojim greškama tešku lekciju.

Vila – dobra vila koja je često pomagala Pinokiju. Iz početka je bila kao sestra ovom lutku, ali je kasnije ona odrasla, pa mu je predstavljala neku vrstu majke koju nikada nije imao. Na kraju je i ona dobila ono što je silno želela, a to je da Pinokio nauči svoju lekciju. Kada je rešio njoj da pomogne i odrekne se sve svoje zarade, ona je shvatila da je vreme da postane pravi dečak.

Lisica i Mačak – prevaranti koji su uspeli u nekoliko navrata da prevare Pinokija. Vrlo lukavo su namamili naivnog lutka i na kraju mu uzeli sve pare koje je imao. Na kraju priče ih opet srećemo, ali ovaj put lutak ne želi da im pomogne. Dobili su ono što su zalužili jer su voleli da varaju naivne i lakomislene ljude.

Beleške o piscu

Karlo Kolodi, čije je pravo ime Karlo Lorencini, rođen je 24. novembra 1826. godine u Firenci u Italiji. Bio je italijanski novinar i autor, a njegovo najpoznatije delo Avanture Pinokia, prvi put je objavljeno u dečijem magazinu Il giornale per i bambini pod naslovom Le avventure di Pinocchio (1881-1883).

Njegova pisačka karijera započela dosta kasno (sa 49 godina) objavljivanjem kritika objavljenih u raznim časopisima, uključujući L’Italia Musicale. Do tada je već radio na mnogo poslova, pa je tako jedno vreme bio prodavač u knjižari, a istovremeno je radio i prevode sa francuskog jezika na italijanski i pisao komedije, a neko vreme se bavio politikom i novinarstvom. Bio je veliki patriota i borac pokreta za oslobođenje Italije. Neko vreme se bavio novinarstvom i politikom.

Kolodi je bio veliki patriota, pa je tako služio svoju vojnu dužnost u borbi pokreta za oslobođenje Italije i nezavisnost sa toskanskom vojskom. Nakon vojne službe, osnovao Il Lampione, satirične novine i nastavio da radi kao dramaturg i pisac kratkih priča. Njegova dela namenjena deci često su korišteni kao školski tekstovi, uključujući L’Abbaco di Giannettino, La Grammatica di Giannettino i Johnni ’i Il Viaggio per l’Italia. Napisao je svega nekoliko knjiga: „Manucolo“, „Đenetino“ i „Pinokio“ koji ga je proslavio. Roman je preveden na mnoge svetske jezike i proglašen jednom od najvećih i najpopularnijih dela na svetu.

Posle meseci dobro prihvaćenog objavljivanja serija priča o malom drvenom lutku, Kolodi završava delo Pinokijevom smrću (dva razbojnika ga obese o hrastovu granu). Ovakav kraj omiljenog lutka izazvalo je toliko izliva tuge i zahteva da Kolodi nastavi sa pisanjem priča o Pinokiju i obedini sve priče u jednu knjigu, sa čime se složio i sam Kolodi.

Roman „Pinokio“ ​​je postao bestseler, a avanture sada već kultnog lutkarskog dečaka univerzalno su privlačili decu iz cele Severne Amerike, Evrope i mnogih drugih zemalja. Inspirisao je mnoge filmske producente da ga prilagode velikom platnu, uključujući Volta Diznija koji je animirao Đepeta i Pinokija, nestašnog dečaka kome nos naraste čim kaže neku laž. Ponekad mračni i komični, sa alegorijom društveno-političkih vremena u Italiji, Đimini Kriket i Plava vila ga prate dok se iskupljuje da postane „pravi“ dečak čime najmlađe naraštaje uči moralu priče.

Kolodi je umro u Firenci 26. oktobra 1890. godine, a pokopan je u Cimitero Monumentale Delle Porte Sante u Firenci. Nacionalna fondacija Karlo Kolodi osnovana je sa ciljem promocije obrazovanja i rada Karla Lorencinija, a Park Pinokio ​​svake godine privlači mnogo posetilaca.