Pilipenda

Pilipenda obrađena lektira Sime Matavulja. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Pročitajte kompletno delo Pilipenda >>

Analiza dela

„Pilipenda“ je kratka pripovetka najpoznatijeg srpskog realista Sime Matavulja. Prikazuje jednu situaciju iz teškog života pravoslavnih srba u gornjoj Dalmaciji, kojima za vreme teške zime preti smrt od gladi. Tek u jednoj svakodnevnoj situaciji, koja se vremenski može odigrati u nekoliko sati, Matavulj je prenio celokupni prikaz života toga mesta i vremena, te svu problematiku s kojom su se stanovnici tog mesta nosili.

Ova priča ne sadržava ništa drugo osim prikaza te situacije. Nema nikakvih velikih analiza, karakterizacija, dugačkih opisa, samo prikaz situacije i kratak osvrt na emotivno stanje likova, koje se također očituje uglavnom iz njihovih postupaka. Ipak, priča je toliko živopisna, da čitatelju ne može da promakne ni jedan aspekt tadašnje stvarnosti.

Atmosfera koju Matavulj prikazuje pomalo je naturalistička. Ona se ne očituje samo u tmurnom prikazu Dalmatinskog krš, škrtog krajolika i zimske bede, već i u prikazu unutarnjeg stanja likova. Oni su izgladneli i beznadni, ali ipak ne mogu da pobegnu od svojih ubeđenja, tradicije i kulturološke određenosti (što je odista jedna od važnih obilježja naturalizma). Ipak, po svojoj tematici i tematskoj strukturi priča posve pripada realizmu. Opisi u njoj su škrti, ali realni. Nema romantičarskog preterivanja u opisima, ali oni ipak daju jasnu sliku okoline. Uz to, prikazuju jednu realnu situaciju koja samostalno sačinjava celokupnu priču. Ona nema nikakvu skrivenu ili duboku pouku, jedina zadaća joj je da prikaže stvarno stanje stvari. Ta stvarnost je teška i bezizlazna, gotovo nesumnjivo vodi u bolnu smrt i upravo je njezino stvarno dočaravanje jedini piščev cilj. On to vrlo uspešno ostvaruje svojim pripovedačkim načinom: škrtim rečima, autentičnim dijalozima, dijalektalnim jezikom tih dijaloga (inače piše standardnim jezikom) i jednostavnim opisima.

Cilju prikaza stvarnosti pridonosi i kratkoća ovog dela, koje ne podleže pretencioznim opisima, širokoj radnji i velikom broju likova. Sve je u njoj sažeto i škrto, baš kao u kraj o kojem pripoveda, baš kao glad koja je glavna tema priče, baš kao životi likova ove priče.

Književni elementi

Vrsta dela: pripovetka

Vreme radnje: 19.vek

Mesto radnje: selo u gornjoj Dalmaciji

Prepričano delo

Pilip Baklina spavao je pred svojim ognjištem gde je gorila vatra. Dimnjak je jedva vukao dim van sobe zbog jakog spoljnog vetra. Pilipov dom bio je skroman, sa tek nekoliko komada namještaja – slamnatim krevetom, razbojem s haljinama, policom s posuđem i nekoliko tronožaca. U dvorištu kuće stajala je njegova žena Jela, mala i ružna žena. Posmatrala je cepanice koje su ona i muž s mukom nasekli da prodaju. Pokušala je da ih namesti da tovar izgleda veći. Imali su sitnog, mršavog i starog magarca Kurjela koji je jeo šaku ječmene slame, gotovo pa slamku po slamku i promatrao malo domaćicu, a malo pijevca i dve kokoši koje su ga gledale dok je jeo – i same gladne.

Selo u gornjoj Dalmaciji, u kojem su živeli, imalo je još dvadesetak kućica. Rasule su se pod brežuljcima, a tamo gde su bile najgušće, stajala je pravoslavna crkva, jer je i narod u selu bio uglavnom pravoslavne vere.

Jela uđe u kuću tresne vratima. Pilip se trgne i ustane protežući se. Bio je velik i krakat, pa su ga zato i zvali Pilipenda. Jela je iz koša izvadila zemljanu zdelu i stavila je pred muža. U njoj je bilo kukuruzovo brašno, ali više crno nego žuto. Pilip uzdahne, ali svejedno pristavi vodu i umuti kašu. Još dok se kuhala, jeli su je očima, a kada je bila gotovo, on izmeša puru i stavi je u drvenu zdjelu. Počeli su polako jesti, nesvesno merući jedno drugom zalogaje.

Jela zajauče da nema povezače (marama za glavu), a bez nje ne može na pričešće. Pilip slegne ramenima i oboje izađu van pred tužan prizor tovara, magarca i gladnih kokoši. Jela zapita što li će sad, kad za ovo što imaju neće moći da dobiju dovoljno ni da kupe brašno, a kamoli povezaču bez koje ne može u crkvu. Ako ne ode na prošćenje, ljudi će da pomisle da su se i oni upisali. Pilipenda je tada potiho upita želi li ona da se upišu u tu veru, a ona odlučno odbije. Pilipenda ode u pregradak i uzme najbolju kokoš, a Jela viknu zar će doista dati njihovu Pirgu.

Na kolskom putu Pilip se osvrne na selo pod sobom i učini mu se da zaista vidi utvaru koja već četiri meseca davi narod. Te je godine već u ujesen zavladala glad jer je ljetina bila slaba. Već pred Božić je malotko imao žita, a saobraćaj u tom delu Dalmacije bio je slab pa je retko ko donosio žito da ga proda gladnim seljacima. Kada bi neki trgovac i prošao, nabio bi preveliku cenu za žito. Ljudi u ostalim krajevima u gornjoj Dalmaciji nekako su preživljavali prodajući drva ili koljući svoju stoku, ali oni na Petrovom Polju nisu imali ni drva ni stoke, pa su već imali nekoliko umrlih od gladi.

U početku je Pilip, vredan i jak, mogao da zaradi dovoljno da sakupi za hranu svaki dan sebi i ženi, pošto su im sinovi otišli u Primorje na najam, ali sada su svi radovi bili obustavljeni. Vlast je nedugo nakon toga nabavila dosta žita i počela da ga deli pod uslovom da katolici moraju da ga otplate u novcu nakon sledeće letine, a pravoslavnima su poklanjali kukuruz, pod uslovom da starešine kuće moraju da pređu na unijatsku veru. Narod nije znao šta će, pogotovo u ovom selu gde su svi bili pravoslavni. Pop je pokušavao da urazumi pastvu, ali se svi bojaše da ne pocrkaju od gladi. Novovernicima beše zabranjeno ulaziti u pravoslavnu crkvu, ali se i unatoč tome njih desetak upisalo u „carsku veru“ ili „pounijatilo“.

Pilip je polako išao prema gradu, žaleći kokoš koju mora da proda, ali i starog magarca koji ih je jedva vukao. Nije ga ni jednom udario jer mu je bilo žao starog stvora koje je smatrao svojim suborcem u preživljavanju. Zapita Pilipenda boga zašto šalje glad na ljude i to baš njih, koji ga poštuju i slave, a ne na site i obesne Lacmane. Ali ipak zahvaljuje što oni više vole svoju dušu nego trbuh.

Pilipa tada sustigne stari Jovan Kljako. Prije dvadeset i pet godina se borio protiv Kraljevića koji je htio da „pounija“ pravoslavne Dalmatince, a sada je i sam, u starosti, ipak prešao na carsku veru kako bi othranio čeljad i nejač. Jovan pita Pilipa da li mu je hladno, a ovaj kaže da ne bi žalio da sada umre. Jovan kaže da treba i on da se upiše, ali Pilip bi radije crko od gladi. Htjede da ga urazumi, ali Pilip odgovori da nitko neće moći da opere obraz ovih koji su izdali svoju veru, pa čak ako se kasnije i ispišu iz unijske, a Jovan na to kaže da će i Pilip do Uskrsa sigurno popustiti. Pilip ga otera i htjede da ga udari štapom, ali ovaj pobježe, pa Pilip od gneva svom snagom udari magarca Kurijela. Ovaj samo okrene glavu i tužno pogleda gospodara, a Pilipenda se postidi i ražalosti, pa stane na kraj ceste i počne da plače.

Analiza likova

Likovi: Pilipenda, Jela, Jovan Kljako

Pilip i Jela – srpski pravoslavci koji žive na škrtoj zemlji gornje Dalmacije. Žive u bedi, nastojeći da prežive veliku glad koja je nastupila već za vreme jeseni, a trebalo je da prežive celu zime. Za razliku od svojih sugrađana, odbijaju da pređu na drugu veru i tako si osiguraju besplatno kukuruzno brašno od kojeg bi čak mogli i da prezime. Ipak, njima je važnija njihova čast i vera u Boga. Smatraju da nitko neće moći da opere obraz onih koji su je izdali, pa čak i samo zato da ne umru od gladi. Važnija im je čistoća njihove duše, nego pun trbuh.

Ali neimaština i glad ipak ostavljaju traga i na njihovoj duši. Oni su psihički ispijeni i onemoćali ljudi. Teška tuga i očaj su se nastanili u njima. Pokušavaju da prežive, a vide da je to gotovo nemoguće. Brane se verom, ali i sumnjanju u Boga koji svojim najvernijim podanicima nameni takvu sudbinu, dok mnogo gori od njih imaju veoma mnogo više. Ali i ta sumnja ne sme da traje dugo jer vera je zapravo jedino što imaju u svojim sumornim životima. Pilip je i jako osećajan, pa mu teško padne i kada vidi patnju svojih životinja. Smatra ih svojim supatnicima, pa ne želi da se na njima iživljava. Zato plače kada udari svog magarca, ne toliko zbog same životinje koliko zbog celokupne situacije i teške sudbine koja ga je dohvatila.

Beleške o piscu

Simo Matavulj ( 1852.-1908.) bio je predstavnik srpskog realizma. Rodio se 1852. godine u trgovačkoj porodici u Šibeniku. U svom rodnom gradu pohađao je osnovnu školu te je završio i nižu gimnaziju.

Nakon što mu je otac umro, majka ga je poslala stricu. Posle četiri godine napustio je manastir i otišao je u Zadar gde je završio učiteljsku školu 1871. godine. Prvo je radio kao učitelj u školama Dalmatinske zagore, a nakon toga, osam je godina u Herceg Novom u Pomorskoj školi radio kao nastavnik italijanskog jezika.

1881. godine otišao je u Crnu Goru gdje je radio prvo kao nastavnik francuskog jezika, a nakon toga i kao nadzornik osnovnih škola i vaspitač prestolonaslednika Danila.

Tada je započeo i sa svojim književnim radom koji će ga proslaviti. No, 1887. godine otišao je iz Crne Gore u Srbiju gde se neće dugo zadržati jer će se ponovo vratiti u Crnu Goru. Tamo ga ovoga puta neće srdačno dočekati.

1899. godine odlučio je da se preseli u Beograd. Bio je predsednik srpskog književnog društva i član Srpske akademije nauka.

Njegova najpoznatija dela su pripovetke: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Sa Jadrana“, „nemirne duše“, zatim dva romana: „Bakonja fra Brne“ i „Uskok“ te dve drame: „Na slavu“ i „Zavjet“.

U svojim delima opisivao je sredine Dalmacije, Crne Gore i Beograda, a ona su se temeljila na istinitosti i objektivnosti.

Slavu i ugled je postigao posebno s pripovetkama iz dalmatinskog života gdje se ističe „Bakonja fra Brne“.

V.B.