Pčelica Maja

Pčelica Maja obrađena lektira književnika Valdemara Bonselsa. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente, analizu likova i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.

Analiza dela

Pčelica Maja je jedna od najpopularnijih dečijih knjiga, a sam lik ove pčelice postao je toliko poznat i rasprostranjen u popularnoj kulturi da ima gotovo kultni status. U delu objavljenom 1912. godine, pčelica Maja je kao i svaka druga devojčica, čistog srca i neiskvarena i totalno nespremna za svet odraslih u koji je rešilla da krene. Svakog dana uči nešto novo, otkriva nova mesta i nove likove, pa je tako i cela knjiga veoma zanimljiva. Kroz njene avanture učimo o životinjama, prvenstveno insektima, ali i biljkama. Na samom početku, knjiga više deluje kao priručnik o životu insekata, a ne kao dečija knjiga.

Čitajući srećemo se sa lepotama prirode i sveta, ali se, isto tako, susrećemo sa okrutnim situacijama u kojima se pčelica nalazi. Kako ona, tako i mi, saznajemo da je i svet insekata, baš kao i svet ljudi, protkan i srećnim i tužnim trenucima. Ova pčelica je glavni junak knjige, ali i skoro jedini, koji nosi celokupnu radnju.

Pčelica Maja je vesela, ali i pomalo neposlušna. Pored sebe ima učiteljicu koja je uči o životu, ali je ona poput nekog neposlušnog đaka, ipak rešena da sama ode u svet i nauči sve o okolini. Nije želela da je drugi uče, već je bila toliko znatiželjna, da je ništa nije moglo zaustaviti. Pa tako i mi kroz njene avanture imamo priliku da naučimo dosta toga novog o insektima.

Stil pisanja je jednostavan, pa je zato ovo od kada je izašla, jako popularna dečija knjiga. Mesto radnje je priroda, što deci celo delo čini još zanimljivijim. Vreme radnje nije naglašeno, pa se smatra da je ona univerzalna i svevremenska.

Pisac je kroz ovaj lik želeo da decu nauči da svemu u životu treba pristupati bez predrasuda i da nikoga ne treba unapred osuđivati. Ljude moramo prihvatiti onakve kakvi jesu. Nisu svi savršeni, kao ni mi sami. Deca u svemu vide samo dobro, oni su neiskvareni i naivni. Pa je takva i naša pčelica. Život ih kasnije uči lošim stvarima, pa se zato predrasude i javljaju. Kada bi svi bili poput Maje i ostale dece, svet bi bio mnogo lepši.

Bonsels želi da nas nauči da treba poštovati sva živa bića. Kako ljude, tako i insekte. Jedna od glavnih pouka je i ta da nas hrabrost vodi ka učenju novih stvari u životu, a da je prihvatanje i učenje novih stvari jedna preko potrebna i lepa životna avantura. Sam pisac nikada nije postao toliko poznat kao njegova junakinja. Često ljudi i ne znaju ko je autor ovog dela. Svetsku slavu je lik pčelice Maje stekao kroz niz crtanih filmova koji su je proslavili. Sam autor je preminuo mnogo pre nastanka tih filmova, pa tako nije ni doživeo da se njegova Maja proslavi širom sveta i postane jedan od omiljenih dečijih likova.

Književni elementi

Književni rod: epika

Književna vrsta: priča za decu

Mesto radnje: livada, drveće, gnezdo stršljenova

Vreme radnje: neodređeno

Tema: život i sazrevanje jedne pčelice Maje

Ideja: put sazrevanja nije nimalo lak. Dečija duša je neiskvarena i čista, ali je niz surovih životnih okolnosti uči da se kroz život moraju preživeti kako dobre, tako i loše stvari

Prepričano delo, citati

Majin beg iz rodnog kraja

Na samom početku upoznajemo se sa starijom pčelom, Kasandrom, koja je pomogla Maji, glavnoj junakinji ove knjige da se rodi. Tih dana, kada se Maja rodila, izbio je ustanak kod pčelinjeg naroda, koji kraljica nije mogla da spreči.

Maja je počela da prigovara od kada je ugledala svetlost dana. Odmah joj je smetalo što je jako toplo. Unutra je bilo previše pčela, pa se činilo da stoje jedna drugoj na glavi. U jednom trenutku pored njih je prolazila kraljica, pa su Kasandru i Maju odgurnuli u stranu, kako bi kraljica mogla da prođe. Jedan trut im je pomogao da se sklone i rekao im je kako će uskoro doći odred revolucionara koji je već izabrao novu kraljicu.

Kasandra nije slušala šta je ovaj mladić imao da im kaže, samo je želela da se sklone iz tolike gužve. Odvela je Maju u jedan miran kutak, pored ormana saća ispunjenih medom. Maja je odmah krenula ka jednom od tih ormana.

„Moraš da naučiš da čekaš – odgovori ona. – Dete moje, ovog sam proleća odgojila već nekoliko stotina mladih pčela i dala im pouke za prvi let, ali nisam naišla ni na jednu koja bi bila tako drska. Čini mi se da si ti neki izuzetak.“

Maja nije znala ni šta znači izuzetak, pa ni u čemu je pogrešila. Kasandra je počela da joj objašnjava kako treba da se ponaša jer će već sutra krenuti da leti, malo po malo napolje. Morala je da zapamti na koji cvet treba da sleti. To sve pčele znaju. Ali Maju to nije mnogo interesovalo, ionako će joj sve objasniti kada bude krenula da leti. Kasandra je odmah zaključila da će ova pčelica loše završiti. Maju jednostavno nije interesovao život kakav vode obične pčele. Ali kada joj je ova prijateljica ispričala da će upoznati najlepše delove sveta, da će videti prelepe cvetne livade, brze potoke, pa možda čak i čoveka, Maja je postala veselija. To je ona ustvari i želela, slobodu da može da leti svugde.

Kasandri se ova pčelica mnogo svidela. Ni sama nije znala zašto. Ona je bila prva pčela kojoj je u prvom danu života ispričala toliko stvari. Pričala joj je toliko o ljudima, da Maja nije mogla da dočeka da ih upozna. Upozorila ju je i na okrutni svet koji vlada tamo napolju. A posebno ju je opomenula da se čuva osa i stršljenova.

„Svoju žaoku možeš upotrebiti protiv svih insekata da sebi pribaviš poštovanje ili da se obraniš, ali ako ubodeš neku toplokrvnu životinju ili čak čoveka, tada moraš umreti, jer će tvoja žaoka zapeti u njihovoj koži i slomiti se. Takva bića ubodi samo ako si u najvećoj nevolji, ali onda to učini hrabro i ne plaši se smrti, jer mi pčele svojoj hrabrosti i mudrosti zahvaljujemo veliki ugled i poštovanje koje svuda uživamo. A sada ostaj zdravo, mala Majo, neka te u svetu prati sreća, i budi verna svom narodu i svojoj kraljici.“

Tako su se rastale ove dve prijateljice. Za to vreme, ustanak se smirio. Veliki broj mladih pčela napustio je grad i osnovao novo kraljevstvo. Za to, razlog nije bio što su mrzeli kraljicu, već što je bilo previše pčela na malom mestu, pa nisu mogle da naprave dovoljno hrane za zimu. Jedan deo su uvek morale da daju čoveku, jer je takav dogovor. Za uzvrat, ljudi su čuvali njihov grad. Svima je taj dogovor donosio dobro.

Sledećeg jutra, Maju je probudila jedna medarica da zajedno krenu na put. Na vratima je bilo mnogo pčela, a jedan od stražara je rekao ovoj mladoj pčelici lozinku njenog naroda, jer bez nje nije mogla napolje. Tako je naša Maja prvi put krenula u svet.

Od prvog trenutka bila je oduševljena spoljnim svetom. Želela je što sporije da leti, da na miru uživa u svežem vazduhu, da može da udiše prelepi miris cveća. Njena učiteljica joj je pričala koje je koje drvo i cvet, al nju to kao da nije zanimalo. Ona je samo mislila o tome kako je lepo napolju, van njenog grada i kako ne želi nikada da se vrati. Ali da je znala kakva je opasnost čeka, razmislila bi o tome malo bolje. Uskoro je bila zaspala, a kad se probudila, već je pao mrak. Sakrila se ispod jednog lista na nekom drvetu.

„Ne smem odmah na početku izgubiti hrabrost. Sunce će ponovno izaći, to je sigurno, a tako je rekla i Kasandra: samo treba čvrsto i mirno da zaspim.“

Joškova ruža

Ujutru kad se probudila, sunce je već izašlo visoko na nebu. Sećala se prethodnog dana, svih lepota i opasnosti koje je videla. Znala je samo jedno, neće se vratiti u svoju košnicu. Uskoro je osetila da je gladna, pa je krenula prema crvenom cvetu koji je prelepo sijao na prepodnevnom suncu. Jako se uplašila kada je neki veliki krug pao sa cveta na zemlju i razbio se. Bila je to kap rose, ali mlada pčelica još uvek to nije znala. Tada je naletela na jednog insekta i setila se Kasandrinih reči da mora biti ljubazna prema svima, pa je tako bila i sa njim. Upitala ga je kako se zove ovaj prelepi cvet, a on, pošto je shvatio da je Maja tek juče rođena, objasnio joj je da je to ruža.

On ju je zatim pozvao u svoj dom. Maja je malo oklevala, ali je na kraju ipak ušla. Bila je oduševljena njegovim domom.

„- Treba paziti gde ćeš se nastaniti – reče on i nasmeši se blagonaklono. – Reci mi gde stanuješ, pa ću ti reći koliko vrediš – kaže stara poslovica.“

Domaćin ju je ponudio medom, a ona kako je bila jako gladna, rado je prihvatila predlog. Joško, kako se zvao ovaj insekt, otišao je da donese med, a ona ga je ubrzo čula kako se svađa sa nekim. Bio je to neki mrav, koji je želeo da mu ukrade med. Maja je bila jako gladna, i mnogo joj se svideo med koji je dobila. Njen domaćin se zvao Joško i bio je iz porodice Zlatnih Mara. Još je malo Maja ćaskala sa Joškom, pa je uskoro odlučila da krene dalje da leti. Pozdravila se sa svojim novim prijateljem i srećno uzletela sa jedne latice, ove prelepe Joškove ruže.

Šumsko jezero i njegovi stanovnici

Dugo je Maja letela. Sretala je mnoge insekte koji su je pozdravljali. Svaki put kad bi ugledala pčelu, uplašila se da će je prepoznati, ali to se nije desilo. Odjednom se našla iznad neke vodene površine. Oduševila se kada je prišla bliže i kada je mogla da vidi svoj odraz u vodi. Kada je stigla na drugu obalu jezeru, primamila ju je trska, pa je odlučila da priđe bliže i odmori se.

Uskoro joj je prišla jedna zunzara i upitala je šta radi na njenom listu. Maja se začudila, jer je mislila da može bilo gde da se odmori.

„- Bilo bi bolje da odete na posao, kako vam i priliči, ali ako se želite odmoriti… onda dobro. Ja ću ovde pričekati. – Pa ovde ima dovoljno listova – primeti Maja. – Svi su iznajmljeni – reče zunzara. – U današnje vreme morate biti srećni ako imate i najmanji komadić zemljišta. Da mog prethodnika nije pre dva dana uhvatila žaba, još ni danas ne bih imala krova nad glavom.“

Maja se uplašila kada je čula da tu ima žaba, ali joj je zunzara, Kristina, objasnila da je previše toplo i da žabe sada ne napadaju. U sledećem trenutku, začule su neku strašnu buku. Odjednom se pojavio neki vilin konjic i zgrabio Kristinu svojim hvataljkama, oštrim poput noža. Kristina je glasno vikala, a Maja je odmah priskočila u pomoć i naredila vilinom konjicu da je pusti. On ju je pustio, pa se okrenuo Maji da je upita zašto mu je to naredila. Maja se sada uplašila, jer je vilin konjic bio mnogo veći i snažniji od nje. Kada mu je odgovorila da je to njena prijateljica i da je jako dobra, on se samo okrenuo i odgrizao glavu Kristini. Naša draga pčelica zamalo se nije onesvestila.

Kada je vilin konjic pojeo njenu prijateljicu, Maja mu je rekla da joj se ne približava, jer će vrlo rado upotrebiti svoju žaoku da se odbrani. Prvi put je bila spremna da svoje oružje upotrebi. On joj je tada rekao da vilini konjici i pčele žive u najboljoj slozi, na šta je Maja zaključila da im je to veoma pametno.

Vilin konjic se zvala Zvezdana. Ispričala je Maji o ljudima koje je juče srela u blizini jezera. Maja je oduševljeno slušala o njima. Ali Zvezdana joj je prva pričala o tome kako ljudi mogu biti i opasni. Pričala je kako su mnogi članovi njenog plemena bili uhvaćeni i ubijeni. Maja nije verovala u to. Smatrala je da su ljudi dobri. Zvezdana joj je tada pričala o sudbini svog brata, koji je bio radoznao i jednoga dana ga je uhvatio jedan dečak. Stavio ga je u svoj džep i kasnije izbacio na travu. Tada ga je Zvezdana pronašla, i on joj je sve ispričao o ljudima.

Ubrzo je Zvezdana morala da ode, pa je i Maja odlučila da napusti ovaj list. Pozdravila se sa jezerom i uzletela.

Cica i Grga

Kada se sledećeg jutra probudila u čaši nekog cveta, Maja je prvi put osetila kišu. Bila je oduševljena kako se čitav svet promenio. Bilo je jako rano i svet je počeo da se budi polako. Ispod nje je prolazila četa mrava. Bili su dobro naoružani i delovali su mnogo opasno. Njihova pesma je nekoga razljutila, jer je ubrzo začula da neko viče, pa se pred njom pojavio neki veliki modri insekt. Bio je zasigurno, dva tri puta veći od nje.

„- Ja dolazim – zavika on – a to znači da mi se svi moraju ukloniti s puta. – Srećom mu ja ne stojim na putu – pomisli Maja, koja se u svom visokom lebdećem skloništu osećala sigurnom. No srce joj ipak jače zakuca i ona se lagano povuče jedan korak dublje u cvetni zvončić.“

Veliki insekt poče da viče na nekoga, kako je vreme za ustajanje. Maja je radoznalo gledala ko će se pojaviti i jako se začudila kada je ugledala neku smeđu životinjicu. Imala je nezgrapno telo i neobično debelu glavu sa malim uspravnim antenama. Bio je to neki zrikavac. Veliki insekt ju je milo pozdravio. Životinjica se zvala Cica. Pružio joj je ruku, ali je ona odbila. Nije mogla da krene sa njim, jer su ih svi ogovarali. Maja je saznala da se insekt zove Grga.

„- Sigurno vas nisam dobro razumeo – promuca. – Zar da sreća našeg mladog prijateljstva propadne zbog tako nevažnih stvari? Razmislite samo, Cico, šta vas se tiču drugi. Vi imate svoju rupu, možete se u nju zavući kad god želite i, ako se zavučete dosta duboko, ne čujete ništa.“

Cica nije tako gledala na stvari. Rekla mu je da joj je puž juče ispričao da on nije Zlatna Mara, kako se predstavljao, nego obični balegar. Grga se usprotivio tome i objasnio joj da želi da ga neko voli zbog njega samog, a ne zbog toga ko je. Cica mu je rekla da je ona ipak mlada udovica i da mora da ide. Grga je ostao zaprepašćen. Kada se pribrao, glasno je komentarisao kako danas više niko ne ceni dobrotu i poštenje. Ubrzo je obrisao suze jer je naišla jedna glista. Maja se začudila kada ju je napao i krenuo da jede. Uskoro je druga polovina gliste počela da beži i Maja je to glasno prokomentarisala. Tada ju je Grga video. Upoznali su se i počeli da pričaju. Grga je poželeo da je vidi, pa se popeo na jedan list. U jednom trenutku je pomislio da neće moći da se pomeri, pa mu je Maja pomogla. Uskoro je naišla neka ptica, pa se Maja sakrila, a Grga je za to vreme pobegao.

Skakavac

Kada se jednog jutra probudila, dočekao ju je prelep, sunčan dan. Spavala je u šupljini jednog drveta jer je tu bila najsigurnija. Bila je ubeđena da će tog dana konačno sresti čoveka jer je dan toliko lep. Nikada nije bilo toliko insekata napolju. Dugo je letela, pa se spustila da uzme malo meda sa jednog cveta, kada je ugledala ispred sebe neko neobično stvorenje. Bilo je mršavo i zeleno, sa najneobičnijim zadnjim nogama.

„- No, gospođice – reče on Maji, a bilo je očito da ga je naljutio začuđeni izraz njena lica. – Vi sigurno niste još nikada videli skakavca.“

Upitao ju je da možda ne nosi jaja, pa da tako stoji i gleda ga, na šta se ona veoma uvredila. Skakavac se na sve samo smejao i u jednom trenutku je nestao. Kada se vratio, rekao joj je da je ustvari osa pa da zato ne može da nosi jaja.

„Ova me osoba veoma uzrujava – pomisli Maja i odluči odleteti. Otkako zna za sebe, nito je nije još tako uvredio. Bila je najveća sramota da je neko zameni s osom, s tom beskorisnom razbojničkom bagrom, s tim plemenom kradljivaca, s tim skitnicama. To je bilo zbilja bezobrazno.“

Maja mu je rekla da je jako uzrujava i da ga ona ne poznaje jer nije sa te livade. Skakavac joj je rekao da je veoma neobrazovana i da liči na osu. Kada je odlučila da krene, on joj je ponudio besplatu ulaznicu za sutrašnje takmičenje u skakanju. Maja mu reče da oni koji lete se ne zanimaju skakanjem. Skakavac je nekoliko puta odskakivao od nje i vraćao se.

Vragolanka

Od podnevne vrućine, mala Maja se umorila. Naišla je na veliko stablo kestena i rešila da se odmori na jednom od listova. Bila je ubeđena da će uskoro sresti čoveka, jer je duboko zašla u njegovu teritoriju. Tada je začula neko zujanje i ugledala jednu muvu. Maja ju je posmatrala i prišla je da se upoznaju. Muva se zvala Vragolanka. Ona je bila mala kućna muva, koja je ovde došla na letovanje. Ispričala je pčeli da čoveka poznaje kao svoj džep. Začudila se kako ova pčela to ne zna jer sve pčele znaju sve o ljudima. Nazvala je Maju glupom.

„Ali mala je Maja nakon uvrede koju joj je Vragolanka nanela, sva uskipela od besa. Ona se munjevito baci na Vragolanku, zgrabi je za vrat i držaše je čvrsto a da sama nije znala što ju je na to nateralo. – Ja ću vas naučiti da se pristojno ponašate prema pčelama – poviče ona.“

Vragolanka ju je molila da je ne ubode i Maja se sažalila. Za uzvrat morala joj je ispričati sve što zna o ljudima. Vragolanka joj je ispričala kako je rođena u uglu jedne sobe gde ima ogledalo i dva kipa. Maja nije znala šta to sve znači. Muva joj je objasnila i ispričala joj kako je naučila govor ljudi, koji i nije mnogo težak jer svakog dana isto pričaju. Maja u to nije verovala jer je smatrala da su ljudi puni bogatih misli i velikih dela. Sve je to čula od Kasandre, ali ju je nova prijateljica ubeđivala u suprotno. Smatrala je da svetom vladaju muve i da tako i Maja treba da posmatra svet, ako želi da ga razume. Maloj pčeli ništa nije bilo jasno, pa joj je muva pričala kako se igra sa čovekom, sleće mu na glavu, ruke, telo, a da joj on ne može ništa. Maja nije shvatala sve ovo, pa ju muva napala govoreći da nema smisla za šalu i da ništa korisno ne radi u životu.

„- Doći će dan kad ću učiniti nešto lepo i veliko, što će biti korisno i dobro – reče ona brzo. – Ali prvo hoću da vidim šta se događa u svetu. Duboko u srcu osećam da tako mora biti!“

Na kraju je Maja samo zamolila Vragolanku da joj objasni kako da dospe u čovekov dom. Kada joj je ona objasnila, Maja se pozdravila i veselo krenula na put.

Maja u paukovoj mreži

Nakon razgovora sa Vragolankom, Maja nije mogla da prestane da razmišlja o ljudima. Muva joj je donela sasvim drugačiju sliku o njima. Opet se setila šta joj je sve Kasandra ispričala.

„- Ljudi su dobri i mudri – rekla joj je ona. – Oni su vrlo snažni i moćni, ali ne zloupotrebljavaju svoju snagu, nego svude gde stupe donose red i blagostanje. Naklonjeni su pčelinjem narodu, zato smo mi pčele prihvatile njihovu zaštitu i delimo s njima svoj med.“

Bilo je popodne kada je preletala jedan voćnjak. Drveće je već bilo ocvalo, a ona se sećala kako je blistavo sijalo dok je bilo okupano cvećem. Letela je iznad žbuna kupina, kada joj se nešto spustilo na krila i nije mogla da nastavi dalje. Začudila se toj neobičnoj pojavi i svom zatočeništvu. Nije se bojala jer je ništa nije bolelo. Bilo je vreme da krene dalje i mislila je da će moći samo ako se potrudi. Kada je pokušala da skloni niti sa sebe, shvatila je da se sva ulepila. Bila je zarobljena u paukovoj mreži i počela je da plače.

Mali leptir je čuo njen plač i poželeo joj laku smrt jer joj on nije mogao pomoći. On je odlepršao dalje, a Maja je nastavila da plače pa se setila Kasandrinih reči da se čuva paukove mreže. Dugo je bezuspešno pokušavala da se oslobodi, pa je na kraju ugledala pauka, kako vreba iz jednog ugla. Maja mu je zapretila da ne prilazi i nastavila da pokušava da se oslobodi, ali se samo još više upetljavala.

Mrav se na kraju spustio dole, pitajući je zašto mu kida mrežu. Maja mu se izvinila jer se slučajno u nju upetljala. On joj je rekao da će je izbaviti iz mreže, ali da mora da uvuče žaoku da ga ne bi ubola. Maja je poslušala, neznajući da će je lukavi pauk ustvari još više upetljati u svoju mrežu i ostaviti tako da umre. Na svu sreću, uskoro je čula poznati glas svog prijatelja Grge i pozvala ga gore. Pauk se vratio, ali je Grga ipak uspeo da spasi Maju.

Martin i leptiri

Zarobljeništvo u paukovoj mreži je opametilo Maju i bila je mnogo pažljivija sada. Jednoga dana u grmu malina je srela neku neobičnu životinju. Započela je razgovor sa njim, ali on nije hteo da kaže ko je. Kada je ispustio neku smeđu kapljicu koja je ružno zamirisala, Maja je pobegla od njega. Tada ju je jedan leptir upitao zašto se upušta u razgovor sa smrdljivim Martinom.

„- Oh – reče ona – možda imate sasvim pravo što se smejete. Zar je ono bio smrdljivi Martin? Leptir kimne glavom. – Naravno da je bio – reče, a još se uvek smejao. – S njima ne valja imati posla. Vi ste zasigurno još vrlo mladi? – Pa – izjavi Maja – to baš ne bih mogla reći. Imam ja mnogo iskustva, ali se na takvu životinju još nikad nisam namerila.“

Leptir se zvao Zoran. Maja je bila oduševljena njegovim krilima. Zoran joj je pričao kako je bio gusenica, pa je sad postao prelepi leptir. Nije imao svoj dom, svugde je leteo. Kada joj je ispričao kakav je bio put od gusenice do leptira, osetila je kao da priča o njenom prvom izlasku iz rodnog grada.

Zoran je kao ona, bio slobodnog duha. Često je razmišljao o budućnosti, što je bilo neobično za jednog insekta. Uskoro su se rastali i odleteli na dve različite strane, svako svojim putem.

Hanibalova borba sa čovekom

U blizini duplje u drvetu, gde je živela Maja tokom leta, nastanio se potkornjak Fridolin, sa ženom i pedeset sinova. Postali su dobri prijatelji. Mnogi ga nisu voleli, ali je Maja uživala u razgovorima i prijateljstvu sa njim. Jednoga jutra su se sreli, a kako je dan bio loš za letenje, Maja je odlučila da nigde ne ide. Pričali su o detlićima i o tome kako bi život bio mnogo bolji da ih nema. Fridolin joj je pričao kako oni mogu biti opasni, a Maja o tome nije znala mnogo.

„- Opipajte kako mi srce kuca – reče Maja tiho. – Nije trebalo da mi to tako naglo ispričate. Šta se sve ne događa na svetu! – I mala Maja pomisli na svoje vlastite doživljaje koji su se zbili u prošlosti, i na sve što će joj se možda još desiti.“

U sledećem trenutku, neko čudno stvorenje je počelo da se penje niz drvo. Maja je htela da se sakrije, ali joj Fridolin rekao da sedi, jer je ovo bio jedan uljudan i ljubazan gospodin. Sporo je došao do njih i Maja mu se predstavila. On je bio kosac, a znao je da njegov rod nazivaju mnogim imenima, a bili su iz redova paukova. Ime mu je bilo Hanibal. Kako je dan bio hladan i vetrovit, Hanibal je rešio da se sakrije tu blizu njih. Maja nije mogla da se načudi kakvih sve životinja ima na svetu.

Uskoro vetar je postao slabiji, pa je ptica crvendać zapevala. Maja se divila njegovoj pesmi. Izjavila je da bi volela da peva kao on, na šta se kosac nasmejao. Maja je primetila kako on ima jednu nogu viška, ali on joj je objasnio da ustvari ima jednu nogu manje. Ima ih sedam, a svi paukovi imaju osam nogu. Onda je rešio da joj ispriča kako je izgubio tu jednu nogu.

Hanibal je živeo u jednoj baštenskoj kućici, u koju je svake večeri dolazio jedan čovek da pije i piše. Jedne večeri, posmatrao je čoveka, a kako je na njegovoj svetiljci bilo mnogo mušica i komaraca i on je rešio da se popenje uz sto i vidi šta čovek radi. Čovek ga je spazio i prstima ga je uzeo za jednu od njegovih nogu. Srećom se tada prekinula ta noga i Hanibal je uspeo da pobegne. Ispričao joj je kako je ta noga nastavila da se pomera, a ona u to nije verovala. Kada ju je zapretio da će je pojesti, Maja se naljutila, izbacila žaoku i počela da leti oko njega. Hanibal se uplašio i rekao joj kako nije lepo vaspitana, ali da će ga se jednog dana setiti i zatrebaće joj njegova pomoć.

Čudesa noći

Tako je mala Maja provodila dane, nedelje, mesece svog mladog života. Nekad su joj nedostajali prijatelji iz detinjstva, ali kako je bila nestašnog duha, ipak je više volela svoj slobodan život.

„Ali samoća je teška čak i u sreći, i što je mala Maja postajala iskusnija, to je češće čeznula za zajednicom i ljubavlju. Više nije bila sasvim mlada pčelica nego krasna, snažna pčela, obdarena sjajnim zdravim krilima, oštrom i opasnom žaokom i razvijenim osećajem za opasnost i radost života. Stekla je iskustva i skupila znanja i sad je često poželela da to može korisno upotrebiti.“

Često je sretala ljude na svojim putovanjima. Jednom, dok je letela iznad obale jezera, ugledala je nešto jarko crveno i mislila je da je to cvet. Ali to je bio čovek koji je pocrveneo od sunca. Maja je bila oduševljena njime. Jedan komarac joj je tada ispričao kako ga je uboo, a ona se uplašila da će čovek zbog toga umreti. Komarac se na to samo nasmejao. Maja nije mnogo znala o ljudima.

Jedne noći dok je spavala, nešto joj je probudilo. Prelepa svetlost je ulazila kroz ulaz u njenu šupljinu. Maja prvo nije smela da se pokrene, ali je ipak odlučila da istraži odakle svetlost dolazi. Skupila je hrabrost i provirila kroz otvor. Ugledala je sjajnu srebrnu ploču, visoko na nebu, koja je bacala svetlost. Oko nje je bilo mnogo malih sličnih ploča. Bila je presrećna jer je konačno doživljavala noć, mesec i zvezde.

U tom trenutku je začula kako se kroz noć čuje neka glasna pesma. Tada je ugledala neku krilatu životinjicu, koju pre nikada nije videla. Prišla je da mu kaže kako lepšu svirku nije nikada čula. Životinjica ju je pogledala začuđeno, jer nikada nije videla pčelu. To je bio noćni zrikavac i Maja ga je zamolila da joj priča o noći. Pčela je na kraju zaključila da noć jako rastužuje i poželela je da ode do cvetne livade.

Dok je letela, začula je neki sitni, nežni glasić kako dopire do nje iz perunike jednog cveta. Tada je ugledala jednog sasvim malog čoveka.

„Sitno ljudsko biće pope se na ivicu cveta, podiže ručice prema mesečini i s blaženim smeškom gledaše u jasnu noć. Tada njegovo prozirno malo telo lagano zadrhta, i iznenada mu se na ramenima rasklopiše dva sjajna krila, belja od mesečine i čista kao sneg. Dosezala su preko plave glavice i spuštala se sve do nogu. Nikada, nikada u svom životu nije mala Maja videla nešto tako ljupko.“

Kada je neobični čovečuljak počeo da peva, Maja je zaplakala. On ju je čuo i upitao ko to plače. Maja se pojavila i izvinila što smeta. Pitala ga je da li je on anđeo, a on se samo nasmejao. To je bio cvetni vilenjak. Doleteo je do Maje i ona mu je pričala o svom životu. On joj je rekao da cvetni vilenjaci žive sedam dana, ali da moraju biti u cvetu u kom su rođeni, inače će umreti. Maja mu je rekla da se brzo vrati u svoj cvet, ali on to nije želeo. Objasnio joj je da će pre nego što umre moći da ispuni nekome najmiliju želju i da zbog te moći, mnogi vilenjaci napuštaju svoj rodni cvet. Maja je poželela da upozna ljude, a kako je vilenjak imao vremena do jutra, pre nego što umre, predložio joj je da polete zajedno.

Put sa vilenjakom

Tako su Maja i vilenjak leteti kroz noć. Kada su naišli na jednog crnog leptira, vilenjak mu je rekao da zastane malo sa njima. Crni leptir se začudio što pčela putuje sa vilenjakom i na rastanku me je predložio da ga malo ponese na svojim krilima, ali je vilenjak odbio. Leptir je dugo gledao za njima i razmišljao kako će vilenjak umreti čim izađe sunce.

Maja i vilenjak su leteli kroz gusto grmlje u nekom vrtu. Kada su ugledali zvezdu padalicu, Maja se uplašila i uhvatila vilenjaka za ruku. Ali to je ustvari bio svitac, objasnio joj je vilenjak. To su bile neobične životinjice koje nose sopstveno svetlo kroz noć. Kada su hteli da prođu kroz neko gusto lišće, vilenjak je zamolio svica da im osvetli put. Svitac se začudio što traži vilenjak pomoć od njega, ali im je ipak pomogao. Popeli su u krošnju jednog drveta i vilenjak je rekao Maji da pogleda dole i da će tu videti ono što je najviše želela da vidi. Ispod njih, na klupi, sedeli su momak i devojka. Ona mu je položila glavu na rame, a on ju je zagrlio.

„Maja je tiho i ushićeno gledala u devojčino lice. Iako je izgledalo bledo i tužno, na njemu je poput nekog skrivenog svetla sijao odraz velike sreće. Nad krupnim očima počivala je zlatna kosa, kakvu je imao i vilenjak, a na kosi je ležao nebeski sjaj letne noći.“

Dugo je posmatrala ovaj prelepi par. Kada su se poljubili, shvatila je da je to nešto najlepše što će ikada u životu videti. Kada je napokon pogledala oko sebe, nije više bilo ni cilenjaka ni svica, a zora je već počela da rudi.

Slavko sa sedam tačkica

Kada se Maja ujutru probudila u svom domu, mislila je da je sve bilo san. Ali se setila koliko joj je vremena trebalo da dođe do svog drveta i kako je hladna zora bila. Sve je bilo kao i ranije i ništa nije podsećalo da prethodnu noć. Insekti su leteli naokolo kao i svaki drugi dan. Niko nije slutio kakva sva čuda se kriju u šumi, pa tako to nije znala ni mala Maja. Dok je letela iznad krošnji drveta, ugledala je neku usku stazu, koja je vodila kroz proplanke sve do prelepog žitnog polja.

Dok je letela, videla je mlade leptire kako se igraju. Pomislila je da bi to mogla da nauči mlade pčelice u košnici, da bi mogle da se malo zabavljaju.

„Mala Maja odjednom se ražalosti, zato što se setila domovine. Kad je o tome htela razmisliti, reče neko pokraj nje: – Dobro jutro! Vi ste neka zverka, kako mi se čini.
Maja se strašno prestraši i brzo se okrene prema neznancu. – Nisam – reče – svakako nisam!“

Pored nje je sedela neka mala kugla sa sedam crnih tačkica. Maja nije znala ko je to, a on joj je rekao da izbroji njegove tačkice. Kako Maja ni tako nije znala ko je, on joj je onda rekao da se zove Slavko i da je iz reda bubamara. Zamolio ju je da sedne sa njim da joj pročita jednu pesmicu. Pesma se zvala „Ljudski prst“ i nije se mnogo svidela Maji, ali je ipak rekla da je odlična. Slavko je rekao da ga je posramila jer joj se toliko svidela njegova umetnost. Rastali su se i Maja je još jednom bacila pogled na žitno polje i leptiriće koji se igraju. Sad joj se još više svidela Slavkova pesma.

Razbojnički grad

Jednoga dana, Maja je sklopila jedno neobično prijateljstvo. Dok je sedela u blizini neke stare bačve za vodu, neko je seo pored nje. Bilo je najneobičnije stvorenje koje je ikad videla. Činilo joj se da svakoj strani ima stotinu nogu, a bila je uža i duža od Maje. To je bio Jeronim, iz porodice stonoga. Maja je imala mnogo pitanja za njega jer nikada pre nije videla stonogu. Jeronim joj je rekao da se ispred njih nalazi grad stršljenova.

„- Vidite li tamo onaj sanduk za čvorke na deblu vrbe? Tako je nespretno postavljen da sam odmah posumnjao jesu li u njemu ikada stanovali čvorci. Ako takav sanduk nije otvoren prema istoku, svaka pristojna ptica dobro promisli prie nego što će ući. I tako su stršljeni u njemu osnovali svoj grad i utvrdili ga. To je najveća tvrđava stršljena u ovoj zemlji. Zapravo bi trebalo da to znate, jer koliko sam mogao opaziti, ti razbojnici hvataju pčele.“

Maja je bila zaprepašćena. U sledećem trenutku je čula neko zlobno smejanje i neko ju je uhvatio za vrat. Kada je došla sebi, pokušavala je da se oslobdi stršljena, ali nije uspela. Naredila mu je da je pusti ili će ga ubosti, na šta se on samo nasmejao. Pre nego što ju je odveo u svoj grad, rekao je da bi joj rado otkinuo glavu, ali njegova kraljica je više volela sveže pčele. Kada ju je poneo ka gradu, Maja se onesvestila.

Kada se probudila, ležala je tamnici. Kroz tamu je videla mrtve insekte na sve strane. Kada je ponovo začula glasove stršljenova, pogledala je kroz malu pukotinu i videla dvoranu punu stršljenova koju su osvetljavali zarobljeni svici. Tada je začula kako kraljica govori:

„- Dakle, ostaje kako smo se dogovorili: Sutra, jedan sat pre izlaska sunca skupiće se ratnici. Napašćemo grad pčela u dvorskom perivoju. Opljačkaćemo košnicu i uhvatiti što više zarobljenika. Ko zarobi kraljicu Jelenu Osmu i dovede mi je živu, postaće vitez. Budite hrabri i donesite mi bogat plen. Ovime je sednica završena. Pođite na počinak!“

Maja nije mogla da veruje šta je čula. Polako su svi otišli na spavanje i ona je ležala sama u svojoj tamnici.

Beg

Njeno očajanje se ubrzo pretvori u veliku odlučnost. Iako je dugo bila odvojena od njih, oni su bili njen narod i želela je i ona da umre sa njima. Stršljenovi su spavali i ona je počela da širi pukotinu koja je gledala u dvoranu. Uspela je da se provuče i oprezno je krenula hodnicima. Korak po korak se šunjala napred. Pomislila je kako samo treba da poleti još malo, ali je tada ugledala koplje stražara.

„Mala Maja potpuno je zaboravila da je to pred njom neprijatelj. O, kako joj se često dogodilo da su je srce i ljubav prema lepoti naveli da zaboravi na sve opasnosti.“

U sledećem trenutku, stražar je pozva da priđe bliže. Maja se uplašila jer ju je on video i odjednom je izgubila svu hrabrost. Kada ju je upitao šta radi tu, ona je iskreno odgovorila da je krenula napolje ali da se uplašila njegove snage i lepote, ali da će se boriti sa njim. On joj reče da se neće boriti sa njom jer je jači od nje, ali da može da bude sa njim još malo pa da se mora vratiti u svoju ćeliju.

Maja mu je tada rekla da ne moraju svi neprijatelji biti zli i okrutni, kao i da ne mora da je vrati u ćeliju jer će umreti. On je imao tu moć da joj podari slobodu. Ali on je ipak želeo da ostane veran svom narodu jer je iskusio šta znači neverstvo kad ga je ostavila Zvezdana. Tada mu je Maja rekla da ona nju poznaje, ali da mu neće reći gde je. Kako nije mogao da je ubedi, a već je bilo vreme da budi stražare, ponudio joj je slobodu ako mu kaže gde je njegova najveća ljubav.

Maja mu je ispričala sve što zna, a on je održao reč i pustio je pčelicu na slobodu.

Povratak kući

Mala Maja je skupila svu svoju snagu i krenula brzo da leti u pravcu šume. Pomislila je da se tu sakrije, ako se stršljen predomisli. Zaboravila je znake koje treba da prati kako bi se vratila kući. Letela je jako visoko i hladnoća ju je bolela.

„Ali iznenada je neka nepoznata sila neodoljivo potera u jednom određenom smeru. Šta li me to goni i vuče – pomisli – biće da me to vodi čežnja za domovinom. I ona se prepusti tom osećaju i poleti ravno napred što je brže mogla. Odjednom poče glasno klicati, jer su u daljini poput sivih svodova zablistale u jutarnjem sumraku krošnje velikih lipa u dvorskom perivoju.“

Brzo je pronašla put do kuće. Bila je presrećna kada je ugledala jelu koja štiti grad pčela. Spustila se na stazu za uzletanje, ali su joj dva stražara preprečila put. Nije mogla da dođe do daha da im ispriča zašto je došla. Maja je uspela da kaže lozinku svog plemena, ali je njima bilo čudno kako je ne poznaju. Zatražila je da je puste pred kraljicu jer im preti velika opasnost. Kako oni nisu želeli da bude kraljicu, Maja je ljutito rekla da smrt ide iza nje i da hitno mora da priča sa kraljicom.

U kraljičinoj dvorani, zamalo da se Maja onesvesti od umora. Kada se kraljica pojavila, pčelica je krenula sa izvinjavanjem zbog svega što je uradila, ali je rekla da će sve kasnije objasniti jer je sada najbitnije da će ih stršljenovi napasti ove zore. Kraljica je sve mirno i dostojanstveno saslušala i onda izdala naređenja svojim podanicima.

Okrenula se ka Maji i od srca se zahvalila što im je svima spasila živote i rekla joj da ide da odmori. Pčelica nije želela da ode, ali više nije imala snage da se bori. Dok je tonula u san, čula je vojnike kako pevaju i marširaju, spremni za bitku.

Boj pčela i stršljenova

U celom kraljevstvu je vladalo uzbuđenje. Svaka pčela je jedva čekala da napadne svog neprijatelja. Dobrovoljci su stajali pred vratima i čekali naređenja. Kada se i poslednji glasnik vratio, objavio je da se neprijatelj približava velikom brzinom.

„- Pustite razbojnike da prodru jedan za drugim, dok ne čujete moje naređenje, a onda neka prednji redovi po stotinu odjednom navale na njih, dok će stražnji redovi braniti ulaz. Na taj ćemo način razdeliti bojnu silu neprijatelja. Vi prve, imajte na umu da od vaše snage i izdržljivosti i vaše hrabrosti zavisi opstanak cele države. Ali ne brinite, neprijatelji neće u polumraku odmah opaziti da smo pripravne, i provaliće ne sluteći zlo…“

Kada je prvi stršljen promolio glavu, sve je bilo tiho i mirno. Vratio se nazad i rekao kako cela košnica spava. Polako su krenuli da ulaze jedan po jedan kada se začuo glasan povik kraljice pčela. Tada je borba krenula. Pčele su lukavo puštale po nekog stršljena da prođe unutar košnice, pa su ga napadale. Na sve strane su ležali mrtvi i ranjeni. Ostali stršljenovi su sedeli i čekali na jeli. Shvatili su da ih je neko izdao jer su pčele bile spremne. Poslali su jednog izaslanika, kojeg je kraljica pčela želela da vidi. Poručila je vođi stršljenova da će predati tela umrlih jer su svi koji su ušli unutar košnice mrtvi. I naredila im da se povuku.

Vođa je to saslušao ljut. Znao je da ceo njegov narod jedva čeka da napadne.

„- Mi smo, doduše, jači i moćniji, ali je pčelinji narod složan i veran. To je velika snaga kojoj niko ne može odoleti. Nijedna od njih ne bi izdala svoj narod, svaka pre svega služi opštem dobru.“

Zatražio je mrtve i rekao podanicima da odlaze. Dobili su šta su hteli i otišli. A pčelinji narod je slavio pobedu. Čudan je bio narod pčela, jer iako su izgubili mnoge, svi bi umrli kako bi spasili kraljicu i svoj narod.

Kraljičina prijateljica

Mala Maja se probudila tokom bitke. Želela je da odleti do tamo, ali nije imala snage. Uspela je da ode do ranjenika i želela je da pomogne. Upitala je jednog da li da mu donese vode, ali on to nije želeo jer je svakako morao umreti. Želela je nešto da uradi za njega, ali on je ubrzo poslednji put otvorio oči i umro.

Kada je kasnije ušla u kraljičinu odaju za primanje, videla je da fali mnogo glavnih podanika. Svi ostali su bili umorni, ali ponosni. U tom trenutku, kraljica je ustala, prišla Maji i zagrlila je. Svi su bili srećni zbog pčelice. I onda je morala da priča o svojim avanturama.

„Maja je od početka do kraja ispričala sve važno i značajno što je doživela i iskusila. Pričala je o Zvezdani s blistavim krilima, o skakavcu, o pauku Strahimiru, o Vragolanki i o Grginoj ljubaznoj pomoći. Dok je govorila o vilenjaku i o ljudima, u dvorani je vladala takva tišina da se čulo kroz zidove kako nosačice mese u košnici vosak.“

Na kraju je pričala o stršljenovima i svojoj borbi da se vrati. Pa se okrenula prema svima i zamolila ih za oproštaj. Kraljica joj je oprostila i rekla joj da će od sada biti sa njima i pomagati im u državnim poslovima.

„Ovako završava priča o pustolovinama pčelice Maje. Čuli smo da je svojim radom koristila pčelinjem gradu, da je uživala veliki ugled i daju je njen narod voleo. Za mirnih bi večeri svratila ponekad na razgovor u tihu sobicu, u kojoj je još uvek živela Kasandra, jela iz milosti med i starila. Tamo bi mladim pčelicama, koje su je rado slušale, pričala o svemu što smo doživeli zajedno s njom.“

Analiza likova

Likovi: glavni lik ovog dela je pčelica Maja, a pored nje neki od bitnih likova su Kasandra, Zvezdana, Cvetni vilenjak i Kraljica pčela.

Pčelica Maja – glavna junakinja. Mlada, neiskvarena pčela, koja žarko želi da upozna svet. Ne želi da provede život sakupljajući med, pa se tako upusti u veliku avanturu. Tokom nje nauči da svet nije uvek tako dobar, ali ona uspeva iz svake situacije da se svojom hrabrošću izvuče. Najveća želja joj je da vidi ljude. Na kraju uspeva da spase svoje kraljevstvo i vraća se u svoj rodni grad da tamo provede ostatak života.

Kasandra – stara pčela koja je pomogla Maji da dođe na svet. Mudra i voli da deli savete mladim pčelama.

Zvezdana – vilin konjic kojeg Maja upoznaje. Ona joj priča loše o ljudima i tako joj stvara zabunu u glavi. Zbog nje, Maja uspeva da pobegne od stršljenova, jer je glavni stražar godinama tragao baš za njom, a Maja mu je za svoju slobodu ispričala sve što zna.

Cvetni vilenjak – vilenjak koji napušta svoj cvet i tako osuđuje sebe na smrt. Ali dobija moć da nekome ispuni najveću želju. Ta osoba bude Maja i on je povede da vidi ljude. Vilenjak ujutru umire, ali Maja bude konačno srećna.

Kraljica pčela – vešto vlada svojim narodom. Kada pčelica Maja dođe i ispriča joj sve o predstojećem napadu, ona okupi svoje podanike i mudro ih povede u borbu. Na kraju izađu kao pobednici. Bude zahvalna pčelici i postavi je među svoje glavne podanike.

Beleške o piscu

Valdemar Bonsels rođen je 21. februara 1880. u Arensburgu i bio je cenjeni i poznati nemački književnik. Njegovo najpoznatije delo, čiji je lik postao poznatiji od njega samog je knjiga za decu Die Biene Maja und ihre Abenteuer (u prevodu: Pčelica Maja i njene avanture ili Pustolovine pčelice Maje).

Ovo delo poslužilo je kao osnova za japansku animiranu televizijsku seriju nazvanu Pčelica Maja koja se emitovala sredinom 1970-ih, kao i za hrvatsku operu za decu koju je napisao Bruno Bjelinski, čineći Bonselova dela još poznatijom. Opera je prvi put održana 2008. godine u Beljaku u Austriji na Letnjem muzičkom festivalu u Koruškoj.

Napisao je seriju romana i pripovedaka koji se bave ljubavlju kao Erosom i višim nivoom božanske ljubavi u duhu romantizma (Eros und die Evangelien, Menschenvege, Narren und Helden, itd.), odnosom čoveka i prirode na jednostavan život nepromenjen savremenom civilizacijom i takođe istorijski roman o Isusovom vremenu (Der Grieche Dositos).

Mnogo je putovao po Evropi i Aziji, a delo Indienfahrt (Putovanje u Indiju) plod je jednog od ovih putovanja.

Bonsels je bio otvoreni antisemit ičlanku za list NSDAP and Judentum izrazio je odobravanje nacističke politike prema Jevrejima 1933. godine, nazivajući Jevreje „smrtonosnim neprijateljima“ koji su „trovali kulturu“, a koji je bio široko objavljen i dobro prihvatan među Nemcima.

Umro je 31. jula 1952. godine u sedamdeset drugoj godini života. Nije doživeo ekranizaciju svog najpopularnijeg lika Pčelice Maje u crtanim filmovima, a koja mu je donela svetsku slavu.