Panorama

Pripovetka „Panorama“ napisana je u ispovednom tonu. Prvi put je objavljena 1958. godine. Pisac nam ispoveda svoju priču u prvom licu jednine, dakle u pitanju je monolog. Sižejno je pripovetka vrlo složena jer nam donosi mnoštvo događaja iz piščevog života, dok je fabulativno vrlo svedena.

Priča počinje retrospektivnim izlaganjem. Na samom početku pisac se vraća u svoje detinjstvo, u godine kada je živeo u Sarajevu. Kroz priču se iznosi panorama gradova i zahvaljujući svom fotografskom pamćenju pisac nam rečima dočarava izgled „panorame“. Ovo mesto, radnja koja je nosila naziv „Panorama svijeta“, za pisca je bilo mesto na koje je bežao od stvarnog života. U tom svom novom svetu, mogao je slobodno da misli, da stvara različite asocijacije i da razvija svoju maštu.

Predeli i bića koja je gledao u „panorami“ za njega su postali stvarni i uvek su bili prisutni u njegovim mislima. Sugestivno pripovedanje donosi nam lični stav i odnos pisca prema događajima i junacima o kojima piše. Lik iz pripovetke, dečak sedmog razreda, odvaja se od ostalih likova po karakterizaciji individualnih osobina. Ovog dečaka zanose stvari koje drugima nisu toliko zanimljive.

Junakove moralne, intelektualne i psihološke crte su veoma izražene. Prikazuje nam se jedan specifičan dečak, zanet panoramom gradova koje za njega predstavljaju drugi, ali veoma stvaran svet da čak i zaboravlja koji je njegov život stvarnost. Adrić nam kroz zanimljiv tok radnje iznosi lepotu gradova kroz opis koji nam donosi bogat rečnik i izaziva u nama čitalačku radoznalost.

Književna vrsta: Pripovetka

Vreme radnje: Vreme Austro-Ugarske okupacije

Tema: Zanetost panoramom gradova i zanemarivanje stvarnog sveta jednog dečaka.

Poruka: Ne treba slobodno vreme trošiti samo na zabavu i maštanje, već pronaći ono istinsko u svetu što će nas održati.

Kratak sadržaj prepričano

Kao što smo već pomenuli pripovetka počinje retrospektivnim izlaganjem. Pisac se vraća u detinjstvo i opisuje nam kako je u njegov grad, u jednu od glavnih ulica, otvoren dućan od strane jednog Austrijanca koji se zove „Panorama svijeta“. Za dečaka ova panorama nije bila kao ostale pod šatrom koje su se i ranije pojavljivale u gradu. Ova panorama je odavala trajnost i stalnost. U njemu se nalazio durbin, sa naročitim staklima, kroz koji se gledala višestrana prizma na kojoj su prikazivne panorame. Slike gradova su bile u boji, i uz pomoć jakog električnog osvetljenja i naročito postavljenih ogledala, u gledaocu su izazivale veoma plastične i žive slike.

Na panorami su prikazivani gradovi Rio de Žaneiro, Lisabon, Cejlon i drugi. Dečak je uvek morao naći novca za ovakvu razonodu, ona je za njega postala kao nekakva vrsta droge. Sve što je do tog momenta ulaska u prostoriju sa panoramom, značilo njegov stvarni život, tonulo je u nepostojanje. Sve ono što je čitao u romanima, dečak je sada mogao povezati sa ovim slikama. Nikada u životu dečak nije više žalio što je siromah i što ne može kupiti još jednu kartu koja bi produžila njegovu sreću. Izlazio je posle toga na ulicu koja mu je bila tako poznata i nemila, osećajući kako za njim ostaje jedina svetla stvarnost.

Tako je svake nedelje po jedan sat dečak tonuo u taj svoj srećan svet u kome je ipak osećao jedan taman deo, a to je strah da će ova panorama proći i da se bliži njen dan odlaska. Zbog toga je dečak gutao tonove mehanizma koji pokreće spravu i slike gradova kako bi što bolje zapamtio sve pojedinosti. Nikada nije pomišljao da su to mrtve slike i samo još jedan u nizu mehanizam koji radoznalim ljudima, kao što je on, uzimaju novac. Ta misao nikada se nije mogla javiti u njegovoj glavi.

Prikaz Rio de Žaneira je za njega kao čudesna raketa u letnjoj noći koja se rasprskava na tamnomodrom nebu u dvanaest kapi, koliko imaju slova imena grada. Opisuje nam se velelepni park, čudesna flora i ljudi koji su u parku. Ti ljudi su mu izgledali kao ljudi koji imaju sve što im treba. Uvek je mislio o takvom životu i o tim ljudima, a misleći o svojima i sebi uvek je žalio što nisu kao oni. Gledajući slike nije umeo objasniti ko je u tim trenucima srećniji, da li on ili ljudi sa slike. Nakon slike parka daje se glavna ulica trgovačkog dela grada. Užurbani pešaci, prevozna sredstva, nerazumljivi natpisi na radnjama. Sve je ovo na njega ostavljalo utisak bujnosti i snage.

Zatim nam se prekida retrospektivno pripovedanje i prelazi se na opis kuma Blagoja, bakalina. Njegova radnja je za dečaka bila prava strast. Ta želja ga je brzo napustila i zaboravio je na bakalnicu i kuma Blagoja. U ovom odeljku vidimo da je prikaz trgovačke ulice u njemu izazvao sećanje na kuma Blagoja, a zatim nam se nastavlja nizanje slika. Nova slika je tvrđava na moru, sve je obasjano suncem i u njemu je izazivalo neku dostojanstvenu radost naročite vrste.

U pojedinim odeljcima vidimo da je dečak ipak pribran u tim trenucima. Iznosi nam se njegovo razmišljanje o sreći i svest o tome da on zna da je ona prolazna i da može brzo prerasti u nešto što je protivno njoj. To osećanje u njemu je izazvala slika topa i gledao ga je kao važnu i sudbonosnu stvar. Zatim nam se iznose asocijacije koje u dečaku izaziva slika topa i njegov stav prema oružju. Pravi život njegovih slika počinje onda kada se dečak vrati kući i legne u postelju. Tada svi prohodaju i progovore, svi oni ljudi koje je video na slikama. Dečak sanja kako je i on među kupcima na ulici, kako nije više bojažljivi i siromašni dečak.

Dečak je želeo svoju radost podeliti sa nekim i izabrao je svog druga Lazara. Nasuprot dečaku Lazar nije nalazio ništa zanimljivo u tim slikama. Za njega su to bile samo slike gradova u kojima nisi bio, niti ćeš biti. „Šta vredi sve to i čemu služi?“ To je u dečaku izazvalo razmišljanje o tome kolike razlike u razmišljanju mogu postojati od čoveka do čoveka.

Naredne nedelje dečak je gledao slike Cejlona. Čudni budistički hramovi sa bregovima, hiljade ljudi razne vrste i uzrasta , neobični muzički instrumenti, tropske šume i vrtovi budili su u njemu toplinu. Govori nam se i o njegovoj maci i ocu. Kod majke je uvek mogao naići na razumevanje, dok mu je otac bio strog. Mada, ovo dečakovo ponašanje zabrinulo je i majku, u školi je dobijao lošije ocene. Danju mu je ta zanesenost Cejlonom i drugim gradovima donosila sukobe sa okolinom, a noću mu je kvarila san i odmor. Mučila ga je nesanica zbog toga, budila se u njemu doza straha od pomisli da samo on čuje avetinjsku muziku koju niko drugi ne čuje. U snovima je dečak ispaštao tu svoju neizmernu ljubav prema Cejlonu.

Godinu dana je „Panorama svijeta“ u dečaku budila razna raspoloženja i dobar deo njegovog života činila mu se kao stvarna, da bi nakon toga samo jednoga dana nestala, kao kakvo priviđenje. Toga dana dečak se osećao uvređen i razočaran, imao je osećaj kao da su ga pokrali. Kasnije je saznao da ova panorama nije bila profitabilna u Sarajevu i zbog toga su je pomerili. To je bilo pitanje novca i pred dečakom se nije prvi put otvaralo to strašno saznanje o moći novca. Mučno je za dečaka bilo prolaženje ulicom gde je nekada bila panorama. U svetu je sve manje bilo takve vrste razonode, zamenile su ih neke nove i drugačije. Dečak je ipak svoju panoramu nosio u sebi. Rastao je, a sa njim je dozrevao i svet panorame.

Rasla je tako i ona devojčica iz parka kojoj je dečak dao ime Margarita. Govori se o njem+nom odrastanju i pisac nam kaže da smo o tome saznali iz njenog dnevnika. Otac joj je umro, a majka je jedino brinula o tome kako će da uda ćerku jedinicu. Udala se Margarita i imala dvoje dece, putovala je sa svojim mužem kroz razne predele i bila srećna. Priča se o njenim susretima sa Alfredom i nakon sedam godina Margaritin dnevnik se završava, napisano je samo da deca brzo rastu i da se nikada više neće sresti sa Alfredom.

U dečakovom sećanju izvire i onaj cvetni trg i radnja u kojoj je radila Nina. Ona je sada omatorela i dečak se pisao zar je toliko godina prošlo. Pričao je sa njom i njenom decom. U dečakovim mislima iskrsavale su slike panorama, nekada često, a nekada ređe, ali uvek neočekivano. Sve te slike ga nose i podižu, vezuju ga za život i dokazuju mu da lutajući godinama nije uludo snagu gubio.

Pripovedač nam u naizgled bezazlenu priču o jednom dečaku unosi mnoga važna životna pitanja i čovekove egzistencije u svetu. Sukobi među ljudima, kao i to da su viđenja ljudi toliko individualna od osobe do osobe, prikazuju nam se u odnosu između dečaka i njegovog drugara, kao i kasnije u razredu sa drugom iz klupe. Dečak nije naišao ni na razumevanje kod roditelja, jer su se brinuli koliko mu je ta panorama odvukla pažnju da je počeo dobijati loše ocene u školi, što nam pokazuje generacijsku razliku. Takođe nam se iznosi i pitanje o značaju novca koje je dečaka često mučilo. U svemu što ljudi stvaraju i podižu kruži novac, kao krvotok u telu i to je jedan od presudnih faktora čovekove egzistencije.

Pisac želi da nam prikaže da je sve to stvarnost, sa svim onim što jesmo i što mislimo da smo. Naši postupci, misli, naša stradanja vezana su za neke daleke i neshvatljive zakone kruženja. Kada nam iznosi misli dečaka o tome kako je panorama iščezla i kako se na njenom mestu otvorio drugi dućan, kroz tu sliku nam se postavlja pitanje o stalnosti sveta, o tome kako je sve prolazno. Ovakva razmišljanja jesu odlika mladog sveta koji je željan novih saznanja i iskustva. Mladost ih gomila i oštri um na takvim pitanjima.

Likovi: dečak, likovi koji su postojali u dečakovoj mašti su Margarita, Nena, Alfred.

Analiza likova

Dečak – glavni lik u pripoveci, dečak sedmog razreda. Kroz njegovo viđenje sveta iznosi se celokupna radnja pripovetke. Dečak je neobičan i razlikuje se od ostale dece. Zbog svoje neobičnosti često je dolazio u sukobe sa ljudima. Bio je zanet slikama koje je gldeao u „Panorami svijeta“ i one su ga pratile kroz čitav život. Dečak je izuzetno inteligentan i maštovit.Sebi je stvorio jedan drugačiji svet u kom može biti slobodan i maštati o nekom boljem životu. Poticao je iz siromašne porodice i sam je morao nalaziti novac da bi odlazio u „panoramu“ koja je u njemu izazivala jednu posebnu vrstu sreće. Kroz njegovo viđenje sveta pisac nam predstavlja neke od osnovnih problema koja zaista postoje u stvarnom svetu.

Beleške o autoru

Ivo Andrić (1892.-1975.) Rodio se pored Travnika u Bosni, a sa porodicom se često selio. Tako je živeo i u Višegradu i u Sarajevu. U Sarajevu je i završio gimnaziju.

Bio je veliki pesnik, novelist, romanopisac i esejist. Njegova prva pesma bila je objavljena u časopisu imenom “Bosanska vila”. U Zagrebu je započeo studije istorije, filozofije i slavistike, a nastavio ga je prvo u Beču pa u Krakovu. Studije je završio 1924. godine u Gracu, a njegova tema rada bila je kako živeti pod turskom vlašću.

Pošto je bio naklonjen pokretu Mlada Bosna, početkom Prvog svetskog rata je bio čak i pritvoren. Posle 1917. godine odlazi u Zagreb gde se počinje baviti književnošću. Učestvuje u mnogim časopisima i novinama kao što su: “Vihor” i Hrvatska njiva”. Prvo zbirke lirske proze objavio je takođe u Zagrebu i to su bili naslovi “Ex Ponto” i “Nemiri”.

1919. godine počinje raditi u diplomatiji i to u ambasadama Kraljevine Jugoslavije. Bio je smešten u Rimu, Parizu, Madridu, Bukureštu, Gracu, Briselu, Ženevi i Berlinu.

Nakon rada u diplomatiji, utočište je pronašao u svom novom domu u Srbiji. 1961. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost za dela “Na Drini ćuprija” i “Travnička hronika”. Njegova najpoznatija dela su: “Nemiri”, “Lica”, “Ljubav u kasabi”, “Pod Grabićem”, “Izabrane pripovetke”.

Autor: J.I.