Otadžbina

Đura Jakšić jedan je od najvećih pesnika srpskog romantizma. Osim toga, jedan je od najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. Slikarstvo je bilo Jakšićev prvi poziv zbog kojeg nije stekao šire književno obrazovanje. Vrlo rano je počeo da živi od slikanja po narudžbi, a onda je počeo da radi i kao učitelj, najčešće po udaljenim selima, gde je često slan po kazni. Takav život nije bio lak za energičnu, nemirnu i buntovnu osobu kakav beše Đura Jakšić. Bio je veoma nemirna duha, pa je često dolazio u sukobe s nadređenima, vlastima, određenim pojedincima, zato je često bio i premeštan iz službe. Njegov način života, nemiran duh, okolina u kojoj je živeo i društveno-politički uslovi u kojima je živio kao običan čovek u tadašnjoj Srbiji, imali su velikog uticaja na njegov književni rad. Živio je u neimaštini, u stalnim sukobima, netrpeljiv i buntovan, često bolestan i u neprilikama, pa je sve svoje nevolje pretočio u brojne lirske i epske pesme, kojih je napisao oko 150. Napisao je i četrdesetak pripovedaka te tri drame istorijskog sadržaja.

U poeziji je najčešće iskazivao sukobe koje je vodio ne samo s drugima, nego i sa samim sobom. Romatičarska poezija bila je odraz njegovog istinskog ja, bez imalo uticaja nečeg tuđeg ili patvorenog. U njoj je iskazivao svoje nezadovoljstvo svetom i samim sobom. Borio se njome protiv nepravde, loših ljudi, vlasti, sudbine i vere, zato u pesmama i dominiše prkos i upornost njegove borbe. Sukobi odražavaju se i u stilu Jakšićeve poezije. Izraz mu je dvojak – ponekad miran, hladan, objektivan, a nekad strastven, poletan i posve ličan.

Jakšić u pesmama za ostvarenje teme često koristi motive iz prirode, ali priroda koju on opisuje nije mirna i idilična, već je odraz njegova unutarnjeg stanja. Stoga je ona opisana kao divlja, ekstatična, puna života, ali i pretnji. Priroda, životinje, biljke, pojave dobivaju ljudske osobine. One sve imaju svoju ćud i mogu da budu i dobre i loše poput samog čoveka, te su i jednako prevrtljive.

Ono što najviše izvire iz Jakšićevih pesama je iskrenost. Pesme su mu muzikalne i slikovite, vrlo značajnog izraza. Uz to, pune su emocija, zanosa i veoma širokog obujma motiva. Zbog opisa sopstvenih osećanja nepripadanja i otuđenja od ljudi, pesme su mu dosegle bajronovske ideje, ali i tematiku te sličan pesnički izraz. Upravo u Jakšićevim pesmama bjaronizam je u sprskoj poeziji dosegao svoj vrhunac.

Iako je Jakšić objavio samo jednu zbirku pesama, pod nazivom „Pesme“, izdatu 1873. godine, u njoj se nalaze celi niz tematski različitih pesma. Tu su ljubavne pesme, rodoljubive pesme, opisne, socijalne, satiričke i polemičke pesme, elegije i vinske pesme.

Osim pesama, Jakšić je pisao i pripovetke. Objavio ih je u četiri zbirke, nazvane Pripovetke I – IV, izdavane od 1876. do 1878. godine. Pripovetke sadržavaju romantičarske odlike, ali i realističke teme opisane često naturalističkim slikama. One sadržavaju i elemente modernizma, jer u njima pronalazimo detaljne psihološke opise. Tematski razlikujemo tri ciklusa Jakšićevih pripovedaka: ciklusa socijalnih tema kojima se prikazuje realan savremeni život Srbije 19. veka, satirične pripovetke i junačke pripovetke koje idealizuju istoriju. Nisu mu sve pripovetke jednako vredne, ali svakako predstavljaju jedan jedinstven rad romantizma. Neke od pripovjetki su mu „Sin sedoga Gamze“, „Sirota Banaćanka“, „Komadić švajcarskog sira“ i „Pokojnoj cenzuri“.

Jakšić je pisao i istorijske drame, također u duhu romantizma, kojima je idealizovao istoriju. I one su bile različitih umetničkih vrednosti, ali su u Jakšićevo doba bile veoma popularne i često izvođene u pozorištima. Najpoznatije drame su mu „Jelisaveta, kneginja crnogorska“ i „Seoba Srbalja“.

Otadžbina – analiza pesme

Pesma „Otadžbina“ jedna je od najboljih rodoljubivih pesama Đure Jakšića, a smatra se i jednom o najboljih rodoljubivih pesama iz doba romantizma u Srbiji opšte. Pesma je bila odabrana kao uvodna pesma za prvi broj časopisa Otadžbina, te je tiskana na prvoj strani tog broja. Iako je pesma bila naručena, Jakšić je u nju slio sva svoja osećanja prema Srbiji i prema svome rodu, koja su u njemu već dugo kuvala. Bilo je to vreme narodnog buđenja u 19. veku, kada su Srbi napokon počeli da ustaju protiv mnogih okupatora, pa je i Jakšić imao svoj stav o tome, a bome i veliko poštovanje prema istoriji svoje domovine, što je takođe iskazao u pesmi. Ali pesma nije napisana kao klasična budilica. U njoj se jasno vidi Jakšićev stil u kojem ne preže da pesmu prošara turobnim, katkad jezivim motivima. Motivi otadžbine i ovde se mešaju s motivima borbe i smrti.

Pesma započinje stihom „I ovaj kamen zemlje Srbije“. On zvuči kao da je nastavak neke druge priče, priče o slavnoj srpskoj istoriji. Motiv kamena je personalizovan jer on se „preteć suncu dere kroz oblake“. Do kraja strofe kamenu se daju ljudske osobine. On preti suncu i dere oblak, ima sumorno čelo na kojem su mračne bore, pokazuje svoje duboke brazde i „o vekovečnosti priča dalekoj“. Opis tog kamena koji simboliše Srbiju prikazan je kao neki starac kojemu bore i ožiljci na licu svedoče o životu, muci i borbi koju je preživeo. Svaka brazda znači bitku, a te brazde su duboke. Već sledeći stihovi to potvrđuju

„Vekova tavnih to su tragovi
te crne bore, mračne pećine;“

Nakon „brazda“, glavni motiv ponovo postaje „kamen“. Poređuje se s piramidom „što se iz praha diže u nebo“. Piramida je simbol veličanstvenosti i trajnosti, simbol nekih dalekih vremena od kojih se održala i danas. Poput nje se „kamen“, dakle Srbija, ponovo diže. Ovi stihovi su metafora za srpski ustanak nakon toliko godina potlačenosti i pasivnosti. „Piramida“ je napravljena od

„kostiju kršnih (…)
što su se u borbi protiv dušmana
dedovi tvoji voljno slagali
(…)
da unucima spreme busiju,
(…)
dušmana čekat čete grabljive“

U ovim stihovima pesnik metaforama govori da se Srbija uzdigla iz kostiju predaka koji su umrli boreći se za nju. Time su zadužili nove generacije, koje će isto tako da ustanu protiv svog dušmanina. U ovim stihovima primećujemo motive poput „praha“, „kostiju“, „krvi“ koji upućuju na smrt i stradanje, ali i na hrabrost onih koji su dali živote za svoj narod i zemlju.

U trećoj, poslednjoj strofi, pesnik se izravno obraća dušmaninu. Strofe do sada bile su mu pretnja, ali posljednja strofa zadnje je upozorenje o tome šta će da se dogodi ako stupi na srpsko tle. Pesnik poručuje dušmaninu da će moći da dođe samo do tog „kamena“, ali ne i dalje. Četa spomenuta u prošlom stihu je taj kamen, simbol štita koji stoji na srpskom tlu i preko kojeg nitko ne može. Dušmanina pesnik naziva „nogom (…) poganom“. Sledi druga pretnja:

„Drzneš li dalje?… Čućeš gromove
kako tišinu zemlje slobodne
s grmljavinom strašnom kidaju;“

Motivima „gromova“ i „grmljavine“, pesnik stvara onomatopeju kojom se još bolje dočarava buka grmljavine, poput besne pretnje koja pada na stranca koji je došao da otmem tuđu zemlju. Iako pesnik ne definiše tko je taj stranac, on pretpostavlja da ima „srce strašljivo“. To srce će da razume šta mu govori ta grmljavina, pa će

„o stenja tvrdom kamenu
brijane glave teme ćelavo
u zanosnome strahu lupati“

Ove slike pričaju u jednom velikom strahu od gotovo nadrealne pojave. Slika prikazana ovde kao da je s drugoga sveta, ali ako poredimo s drugim Jakšićevim pesmama, videćemo da je kod njega čest slučaj opisivati neke nadrealne strahove ili pojave, koji za romantičarsko, rodoljubivo pesništvo nisu toliko uobičajene. Zato se kod njega takve pesničke slike najčešće nazivaju halucinacijama. Poslednja slika nastavlja da potpiruje tu jezu koju su stvorili dosadašnji stihovi. Pesnik kaže da će u svom tom haosu dušmanin razaznati „jednu misao“. Ta misao moćna je poruka o ponosu, slavi i hrabrosti srpskog naroda, a ona je: „Otadžbina je ovo Srbina!“. Nije čudno što je ova pesma smatrana jednom od najboljih srpskih rodoljubivih pesama.

Za razliku od većine pesama Đure Jakšića, ova nema posve sređenu strukturu stiha i strofe. Pesma ima tri strofe, prva je sekstina, druga je strofa od dvanaest stihova ili duzen, a treća je onjeginska strofa – strofa od četrnaest stihova. Svi stihovi nisu jednake duljine, ali najčešće su deseterci. U pesmi ima rime, najčešće uzastopne, ali nije prisutna baš kroz celu pesmu. Negde je i isprekidana.

Beleške o autoru

Đura Jakšić, pravim imenom Georgije, srpski je pesnik, pripovedač i dramatičar 19. veka. Rođen je 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu. Rođen je u svešteničkoj porodici.

Nakon osnovne škole koju je završio u rodnom mestu, otac je hteo da se školuje za trgovca, pa ga je silom upisao u tu školu, ali on je iz nje tri puta pobegao. Nakon toga je upisao i završio nižu gimnaziju u Segedinu, a onda otišao u Temišvar na slikarsku akademiju. Akademiju je pohađao i u Pešti, ali je morao da je napusti zbog revolucije koja se tada događala. Vratio se u rodni kraj i tamo nastavio da uči slikarstvo kod čuvenog slikara Konstantina Danila u Bečkereku. Osim slikanja, usavršavao je i znanje nemačkog jezika.

Kao šesnaestogodišnjak dobrovoljno se pridružio revoluciji 1848. godine. Nakon poraza, ostao je razočaran i siromašan. Zbog siromaštva morao je da radi razne poslove, pa menjajući mesta boravka, najpre odlazi u Beograd, a onda i u Beč kako bi nastavio studij slikarstva. Počeo je tada i da objavljuje svoje prve stihove i to u Serbskom letopisu. Ubrzo je morao da se vrati u rodno mesto zbog neimanja novca, ali onda odlazi u Minhen na studij finih umetnosti. Ubrzo je počeo da živi od slikarstva, usput izdajući svoje pesme u listu Sedmica. Odlazi u Novi Sad i tamo se sa svojim savremenicima okuplja oko listova Sedmica i Dnevnik.

U raznim delovima Srbije radio je kao učitelj i gimnazijski učitelj slikanja. Živeo je kao boem – u oskudici i jedva izdržavajući svoju porodicu, ali svejedno kao svestrani umetnik. Radio je i u državnoj službi iz koje je otpušten zbog bolesti od tuberkuloze i raznih dugova. Nakon toga dobio je posao u Državnoj štampariji, gde ga je zatekla i smrt. Umro je 1878. godine u Beogradu.

Đura Jakšić napisao je 40 drama i tri drame u stihu, i to „Stanoje glavaš“, „Seoba Srbalja“ i “ Jelisaveta“. Pisao je lirsku, epsku i dramsku poeziju, a svoje pesme objavjuje u svim časopisima diljem Srbije. Objavio je zbirku pesama „Pesme“, a najznačajnije epske pesme su mu „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Mučenica“ i druge.

Pisao je i prozu. Imao je čak četrdeset pripovedaka i skica za pripovetke, a ipak ostao je najpoznatiji prema svojoj lirici, od koje su najpoznatije i najbolje njegove pesme (ali i najbolje pesme srpske poezije uopće) „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“ i druge.

U Srpskoj Crnji se i danas, već više od 50. godina dodjeljuje nagrada Đura Jakšić za najbolju zbirku poezije izdatu na srpskom jeziku.

Autor: V.B.