„Osman“ je historijsko-junački ep kojeg je napisao Ivan Gundulić, inspirisan porazom Turske vojske kod Hoćima, od ruke Poljske vojske. Bila je to presudna bitka u kojoj ne samo da je poražen mladi turski vladar Osman II, nego je izravno značila pad Turskog Carstva, a time i zaustavljanje prodora Turaka i islamizma u hršćansku Evropu.
Netom pre ove bitke, Gundulić je imao nameru da napiše prevod Tasovog „Oslobođenog Jeruzalema“ i posveti ga upravo poljskom kralju Zigimundu III, za kojeg je verovao da jedini ima dovoljno jaku zemlju i sposobnu vojsku da zaustavi prodor Turaka. Nakon što se obistinila Gundulićeva pretpostavka, odlučio je da se ostavi prevoda i napiše izvorno delo upravo o tom historijskom pothvatu. Ono će da bude mnogo savremeniji hršćanski ep, nego Tasovo delo, koje je govorilo još o krstaškim ratovima.
Gundulić je ovaj ep zamislio kao delo od 20. pevanja. Od toga su 14. i 15. pevanje izgubljeni. Ne zna se da li ga je sam Gundulić zagubio, da li se zagubio u kasnijim prepisima ili pesnik nije bio zadovoljan njima, pa ih je izuzeo iz epa, nameravajući da ih dopiše, ali ga je smrt sprečila u tome. Postoji mogućnost da ta pevanja nikada nisu ni napisana zbog pesnikovog neprestanog ispravljanja ostalih pevanja i na kraju prerane smrti
Mnogi su nakon Gundulića pokušavali verodostojno da dopišu ova dva pevanja. Iako svi pokušaj imaju nekakve stilska ili tematske nedostatke, ep se u celosti najčešće tiska s dopunom Ivana Mažuranića, kao najboljom dopunom dosad napisanom. Doduše, nitko nakon njega još se nije usudio da se upusti u taj pothvat i nadmaši ga..
Iako je Gundulićev ep temeljen na stvarnim događajima, ipak nije do kraja ostao dosledan historiji. Ne zbog Gundulićeve neupućenosti u stvarna zbivanja za vreme i nakon bitke, već kako bi ispoštivao književna pravila barokne književne epohe, ali i samog epa. Pa tako on osim historijskih činjenica sadrži i neke romantizirane događaje i likove koje su ep učinili zanimljivijim za čitaoce, te su ga prilagodili duhu tadašnje barokne poetike. Ta poetika je dopuštala autoru da se odmakne od suhih činjenica i dala mu slobodu pri prikazu istih. To znači da su činjenice mogle da budu i promenjene kako bi ispale mnogo dramatičnije nego šta jesu. Gunduliće je to pravo iskoristio promenivši karaktere nekim likovima, neke likove dodavši, kao i naglasivši veličinu nekih događaja. Osim toga, ep obiluje pesnikovim sažeto izrečenim, sopstvenim stavovima o značenju bitke, o ljudima koji su u njoj učestvovali, o ljudima općenito, iznio je mišljenje o vladarima i načinima vladanja, te o samoj politici, a onda i o ljubavi, poštenju, časti, oholosti, prolaznosti vladara i njihove moći, dodajući time prave romantičarske karakteristike ovom epu.
Od svih likova, upravo je lik mladog vladara najviše romantiziran. Iako se očekivalo kako će da bude prikazan kao tiranin, veliki bezdušni osvajač i predstavnik samog zla – kakvim ga je smatrao hršćanski svet s obzirom da on nije bio hršćanin – Gundulić ga je okarakterisao kao čoveka koji svojim osvajačkim pothvatima nastoji da vrati nekadašnju slavu svom Carstvu. Osman je prikazan kao plemeniti junak, kakav je zapravo i bio, ne želeći da izda svoje najbliže čak i po cenu svog života.
Iako je ovim epom Gundulić nameravao da opeva Osmanom pad, naglašavajući slavu i slavlje hršćanskog naroda, glavni negativac ovog epa ujedno je postao i njegov posve ljudski, tragični junak, čiji je jedini greh bila oholost u preambicioznom nastojanju da očuva tako veliku silu kao šta beše Tursko carstvo. Ovaj preobražaj lika Osmana, koji je od zlog imperatora postao predstavnik samog čoveka, pa čak i zasenivši junaštvo njegovog glavnog suparnika Vladislava, pokazuju koliko je široko i duboko ovo delo, koje se odmaknulo od običnog junačkog epa i postalo ozbiljno filozofski delo, učinivši pritom od Gundulića velikog mislilaca i humanista.
Upravo promena Osmanovog karaktera tokom epa, pa i sam njegov utecaj u epu, dovodi nakon Gundulićeve smrti do takozvanog „osmanskog pitanja“. Neki teoretičari su smatrali da bi upravo izostavljeno 14. i 15. pevanje odgovorilo na njega. Smatrali su da je Gundulićev Osman trebao da bude sastavljen od dva dela. Jedno bi bilo „Vladislavijada“, koja govori o Hoćanskoj bitki, Osmanovom porazu i Vladislavovom doprinosu tome, a drugo bi bilo „Smrt Osmanova“ koji govori o samom Osmanu i njegovoj sudbini. Smatralo se da je Gundulića smrt sprečila da od ta dva dela stvori jedno koegzistentno delo, čiji je prekid upravo na 14. i 15. pevanju.
Vrsta dela: ep
Vreme radnje: 1612. godina
Mesto radnje: Hoćimsko polje, Carigrad, Smederevo
Kratak sadržaj prepričano
1. pevanje
Ep započinje zazivanjem muze koja bi pesniku trebala da obezbedi inspiraciju i snagu da opeva Osmanov pad i smrt. U ovom pevanju općenito se osvrće na bitku u kojoj je Osman poražen, dok pesnik slavi Vladislavovu pobedu. Poraženi sultan želi da ponovo digne vojsku i odbrani svoje Carstvo od propasti. Čezne za prošlim vremenima u kojima je Carstvo bilo puno moćnije, a vojska snažnija. Sultan poverava svoje namere samo svojim najbližima, veziru Dilaveru, upravitelju Harema Kazlar-agi i svome hodži.
2. pevanje
Sultan traži savete šta da učini nakon poraza i kako opet da ojača Carstvo. Ovde do izražaja dolazi njegova mladost, jer je imao samo 15. godina kada je došao na vlast. Preti mu pad, baš kao što su pala slavna mitska bića dok su pokušavala da lete previsoko i postići dostignuća van njihovih sposobnosti.
Vezir Dilaver ukazuje sultanu na opasnost od njegovog prethodnika Mustafe i njegove majke, za koje misli da bi smesta trebalo da ih smakne, jer oni žele da se vrate na vlast. Hodža mu savetuje ženidbu za neku visokog roda, pa da si potomstvom obezbedi lozu i vladavinu. Kazlar-aga mu savetuje da sklopi mir s Poljacima. To bi im dalo vremena da okupe vojsku, a u prilog im ide šta imaju u pritvoru poljskog plemića Korevskog.
Osman ih posluša i uvaži sve savete, ali ne pristane na pogubljenje rodbine. Zaduži Ali-pašu za pregovore s Poljacima.
3. pevanje
Ali-paša kreće na put prema Poljskoj. Dok prolazi Evropom, opisuju se prirodne i historijske lepote zemalja kroz koje Ali-paša jaše. Nabrajaju se junaci epike kroz prelepo pevanje Orfeja. Prolaze preko Hoćima, polja gde se odigrala sudbonosna bitka između Poljaka i Turaka.
4. prevanje
Ali-paša govori o bitci koja se odigrala na Hoćimskom polju, Naglašava brojnost Turske vojske i spominje mladu i hrabru junakinju Sokolicu, ratnicu koja je potajno zaljubljena u samog sultana. Spominje i hrabrog Vladisalava, hvaleći i njegovo junaštvo iako se nalazio na neprijateljskoj strani.
5. pevanje
Ali-Paša je došao na drugu stranu obale Dnjepra i tamo susreće Krunoslavu, verenicu zarobljenog Korevskog. Ona se raspituje za svog verenika, pa saznaje da je u tamnici. Ispriča Ali-paši kako je odlučila da se prikloni poljskoj vojsci i s Vladislavom krenula u rat, kako bi pronašla i oslobodila svog verenika. Priča kako je izazvala Osmana na dvoboj, ali je mesto njega u dvoboj došla Sokolica s kojom se i borila.
6. pevanje
Saznavši da je u tamnici, Krunoslava tuguje za svojim verenikom. Odluči otići u Carigrad kako bi pokušala da ga spasi. Pomišlja da ponudi zlato u zamenu za verenika, ali zaključuje da to nije način da ga izbavi. Preobuče se u ugarskog velikaša, jer je tako imala više šanse da izvede svoj naum.
Za to veme Osman čeka Ali-pašu da mu donese vesti o primirju s Poljskom, Usput razmišlja i o svojim drugim budućim pothvatima, poput osvajanja Perzije i Španije.
Kazlar-aga odlazi da pronađe savršenu suprugu za Osmana. Traži devojku plemenita roda, koja će mu podariti dobro potomstvo.
7. pevanje
Kazlar-aga odlazi u Grčku u potragu za lepim devojakama za sultanov harem. Pritom se opisuju lepote Grčke i bogatstvo njihove antičke historije i mitologije. U suprotnosti toj slavi i lepoti opisuje se očaj i zapomaganje roditelja i porodice iz kojih kuća su devojke odvedene. Kazlar-aga se tada zaputi u Srbiju, jer je čuo da tamo živi Sunčanica iz Smedereva, o čijoj se lepoti prenio glas skroz do Grčke.
8. pevanje
Kazlar-aga dolazi u Smederevo kod slepog starca Ljubdraga, oca Sunčanice. Kada je videla velikog i tamnog Turčina, Sunčanica se prestrašila. Živela je sama s ocem i nakon smrti njene dvanaestorice braće, jedina se starala za njega. Zato je odlučila kako će da se zaredi i da nikada neće da se udava. Ipak, njen otac je želio da se uda, kako bi mu se loza ipak nastavila. Želi da je njene prijateljice ubede da ipak pristane. Ljubdrag organizuje zabavu kojom bi pokušao da promeni kćerkino mišljenje, ako se joj se sultan svidi i zaljubi se u njega. Ali Kazlar-aga otima Sunčanicu od njenog oca i odlazi u Carigrad. Ljubdrag ostaje sam i nemoćan, zapomažući u očaju za ćerkom.
Na putu do Carigrada Kazlar-aga dobije poruku od Osmana da mu dovede Sokolicu, pa ovaj šalje ljude u Poljsku po nju.
9. pevanje
Obilježava se godina dana od pobede kod Hoćima, pa je Vladislav obilježava odlaskom u lov u blizini Varšave. Pevaju se pesme koje hvale Vladislava, a mlade Poljakinje slave pobedu na obali Visle. Za to vreme Sokolica sa svojim amazonkama pustoši po Poljskoj. Otima mlade poljakinje i odlaze na kupanje na Vislu. Za vreme odmora od lova, Vladislav sa svojom pratnjom pokušava da zarobi Sokoličine amazonke i oslobodi devojke. Ali Sokolica hrabro i vešto pobije većinu Vladislavove pratnje i prepliva celo jezero. To ostavi snažan dojam na Vladislava. On se zagleda u Sokoličinu hrabrost, veštinu i lepotu. Zato oslobađa amazonke i naređuje im da više ne haraju Poljskom. Sokolica obeća da više neće da luta Poljskom. Odlazi, ali tada sreće Kazlar-agu koji joj pručuje da je Osman tražio da mu je dovedu.
10. pevanje
Dok Vladislavova pratnja pesmom slavi pobedu kod Hoćima, on žuri u Varšavu na dvor, kako bi se sastao s Ali-pašom. Ulazi u dvor i razgledava kipove poljskih vladara, te priča o njihovim sudbinama.
11. pevanje
Vladislav razgledava tapiseriju koja predstavlja bitku kod Hoćima, dok je knez Zborovski opisuje, spominjući pritom poljske svece.
Ali paša dolazi u glavni grad Poljske, pa se opisuju lepote Varšave. Dolazi na potpisivanje mira i objašnjava zašto je mir njihovim narodima potreban. Opisuje političko stanje u Evropi, nakon čega je Poljski kralj pristao na potpisivanje mira. Međusobno si daju darove i Ali-paša se vraća u Carigrad.
12. pevanje
Ali-paša dolazi u Carigrad, gde vlada opće veselje i slavlje zbog sklopljenog mira.
Krunoslava je takođe u Carigradu i pokušava doći do svog verenika. Tamničar koji ga drži je nepotkupljiv, pa joj je propao novac kojeg je dobila od svoje prodane imovine. Ne preostaje joj drugo nego se preobući u muškarca i preko Rizvan-paše, tamničara, doći do svog verenika.
Kod Rizvan-paše su živele dve devojke, njegova ćerka Ljubica i nećakinja Kalinka. Kako je Krunoslava bila obučenu u ugarskog plemića, Kalinka se zaljubila u nju. Ispričala joj je kako je njena rođaka Ljubica zaljubljena u Korevskog i kako je ta ljubav obostrana. Krunoslava od te vesti postane očajna. Ipak, odluči da spasi svog verenika, unatoč njegovoj neveri. Predstavi se kao brat Korevskog i ponudi otkupninu za njega. Rizvan-paša pristane, ali kada Krunoslava pomisli kako verenik da joj bude oslobođen, zarobe i nju samu, pa je takođe utamniče.
13. pevanje
U Paklu je Lucifer zabrinut zbog pobede Poljske i zaustavljenog islama u osvajanju Evrope. Brine ga i jačanje Poljske vojske, zato on šalje svoje demone da unesu nered na Zemlji. Naređuje im da navode hodže u njihovim propovedima i da se zalažu protiv mira, a da janjičare potaknu da se bune protiv Osmana.
14. i 15. pevanje je izgubljeno
16. pevanje
Carigradom kruže glasine kako će Osman s da nastavi ratovanje na istoku. Takođe, janjičari čuju kako će sultan nakon povratka s Istoka da pogubi dosadašnju vojsku i sve neposlušne, pa će da oformiše novu. Nastane pobuna među vojnicima. Ali-aga pokušava da ih smiri, ali ga vojnici oteraju i pošalju svoje zahteve sultanu. Među njima je i zahtev da Sultan pogubi svoje savetnike, koji su ga do sada loše savetovali, a to su vezir Dilaver, Kazlar-aga i hodža. Sultan odbija njihov zahtev i poručuje im da bi svoj bes i želju za krvlju trebali da usmere na neprijatelja, a ne na vlastiti narod.
17. pevanje
Sultan sazove veće i oni pokušaju da dođu do rešenja za ovu pobunu. Dilaver mu govori kako će janjičari da postavljaju sve veće zahteve, ako im se udovolji u ovima. Predlaže da se svi pobunjeni janjičari pobiju. Bivši vezir Husain predlaže da ih se pošalje na ratište gde će ionako da izgube živote. Predlaže da, ako je potrebno, pogubi i svoje savetnike u zamenu za mir, jer bolje je da izgubi nekolicinu svojih ljudi, nego celo Carstvo.
Osman pristane na dogovor sa pobunjenicama, ali ne udovoljava svim zahtevima. Odluči kako neće da ide na istok, nego će da ostane sa svojom vojskom u Carigradu. Neće da pogubi savetnike, ali će da postavi novog vezira, Husain-pašu.
Istovremeno, Mustafina majka planira urotu kojom bi ponovo vratila svoga maloumnog sina na vlast. To želi kako bi ona sama mogla da vlada preko njega. Nagovara svog zeta Dauta da joj pomogne da izvrši plan i on pristane.
18. pevanje
Vođa janjičarskog ustanka, Daut, vodi razjarenu gomilu i oni vrše opsadu na Dilaverov dvor. Dilaver uspešno odbrani svoj dom, pa masa krene prema Sultanovom dvoru.
19. pevanje
Rulja napada Osmanov dvor, pri čemu se opisuje njegov vrt i okućnica. Za to vreme se Dilaver preruši i pokuša pobjeći prema Anadoriji da potraži pomoć. Dovede se u smrtnu opasnost i na samrti mu pred oči dođe slika njegove ljubavi Begum-Adžemkinje, koju je osvojio u dvoboju s Perzijskim kraljevićem.
Opisuje se njihova ljubav, a nakon što Dilaver umre, opisuje se tuga njegove Begum. Ona traži da joj donesu njegovo telo kako bi mogla da ga sahrani, ali pobunjenici odbijaju.
Osman se za to vreme skriva u Sinan-pašinom dvorcu, strahujući za vlastiti život. Šalje Kazlar -agu da pregovara s pobunjenicima, ali razjarena masa ga ubija. Kreću u krvoločni pohod gde kradu, pale i ubijaju, nabijajući glave gospode na kolac. Odluče da oslobode Mustafu i obuku ga u lepe haljine. Pronalaze ga polumrtvog u jami neke tamnice.
Kreću u potragu za Osmanom, pa ga naposletku i pronađu. Zarobe ga, trgaju mu carske haljine i poniženog ga vode do novopostavljenog sultana Mustafe, da ovaj odluči o Osmanovoj sudbini.
20. pevanje
Mustafa naređuje da se osman odvede u tamnicu Jedi-kule. Na putu do tamo on jaše na kljusetu kroz razjarenu gomilu koja ga pljuje i psuje. Putujući kroz tu masu, vidjevši glave svojih najbližih savetnika nataknutim na kolac, Osman započinje svoj monolog u kojem žali za nekadašnjom slavom svog Carstva i za svojim životom.
Proklinje izdaju i kaže kako bi mu bilo draže da je poražen od tuđe vojske, nego od svojih podanika i onih kojima je verovao. Uviđa nestalnost moći i kratkotrajnost odanosti. Narod koji ga je slušao se samilio, kao i većina njegove odmetnute vojske. Ali kad su stigli do tamnice, dođe Daut-paša i naredi da se Osman odmah ubije. Otkopča svoj pojas i dobaci ga crncu kako bi ga ovaj njime zadavio. Osmanovo telo pokopaju pokraj njegovih roditelja u džamiji.
Zadnji stihovi osuđuju Mustafinu majku i ostale Turske osvajače zbog onoga šta su učinili.
Likovi: Osman, Vladislav, vezir Dilaver, Kazlar-aga, Hodža, Ali-paša, Krunoslava, Korevski, Sokolica, Sunčanica, Ljubdrag, Mustafa, Mustafina majka, Daut, Begum-Adžemkinja…
Analiza likova
Osman je jedini lik u ovom epu koji se kao karakter razvijao kroz delo. U samom početku epa prikazan je kao utelovljenje zla. Bio je ništa doli tiranin koji predvodi osvajačku vojsku u nameri da proširi Tursko Carstvo, a time i islam po hršćanskoj Evropi. Kao takav bio je osvajač bez lica, a kamoli bez duše i osobnosti. Kako se ep razvijao, tako je i Osman dobio karakteristike čoveka. Štoviše, dobio je odlike junaka. On pod pritiskom ne pristaje da pogubi svoje savetnike, koji su mu do tog trenutka bili najbliži. Nije izdajica, nego na vlastitu štetu čini ono šta je ispravno. On pristaje na skapanje mira, onda kada je to neophodno, stoga nije krvoločno osvajač, bez obzira na uslove osvajanja.
Njegovi kasniji postupci samo su potvrdili junačko srce. Sva njega ljudskost došla je do izražaja jednom kada je uhvaćen, izvrgnut porugi i osuđen na smrt. Uverava čitaoca da mu nije krivo niti šta mu pada Carstvo, niti šta gubi život, ono zbog čega žali je izdaja koju je pretrpio od svojih najbližih, od svoje porodice.
Njegov govor toliko je dirljiv i istinit, da njime ponovo pridobiva vojničke pobunjenike na svoju stranu. Ali ljudska pohlepa i zavist bila je tolika, da su ga u strahu pogubili i pre nego je mogao da povrati svoju izgubljenu vlast. Tako je Osman iz bezdušnog osvajača postao tragičan junak i jedini uistinu kompleksni karakter ovoga epa.
Beleška o autoru
Ivan Gundulić rođen je u Dubrovniku 1589. godine i dolazi iz plemićke porodice Gundulić.
Bavio se epikom, lirikom, dramom i pesništvom.
Njegov ep Osman najbolje je ostvarenje dubrovačke književnosti i slovenske barokne književnosti uopšte.
Školovao se u Dubrovniku i ubrzo postao član Velikog veća. Bavio se političko-društvenim poslovima, bio je knez u Konavlima i senator. Izabran je i za člana Malog veća ali je umro pre nego je ušao u to najviše državno telo.
Bio je jako plodan pesnik, koji je već u mladosti počeo da se bavi književnim radom. Pisao je drame u stihu i pesme.
Njegova najvažnija književna ostvarenja bili su pastirska igra „Dubravka“, refleksivno-religiozni spev „Suze sina razmetnoga“ i veliki historijsko-junački ep „Osman“.
Osim njih, sačuvane su i njegove kratke dramske scene „Dijana“ i „Armida“, prevod „Arijadne“ i prerada „Proserpine ugrabljene“.
Gundulić je umro 1638. godine u Dubrovniku.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor