Orao

Đura Jakšić jedan je od najvećih pesnika srpskog romantizma. Osim toga, jedan je od najznačajnijih srpskih slikara 19. veka. Slikarstvo je bilo Jakšićev prvi poziv zbog kojeg nije stekao šire književno obrazovanje. Vrlo rano je počeo da živi od slikanja po narudžbi, a onda je počeo da radi i kao učitelj, najčešće po udaljenim selima, gde je često slan po kazni. Takav život nije bio lak za energičnu, nemirnu i buntovnu osobu kakav beše Đura Jakšić. Bio je veoma nemirna duha, pa je često dolazio u sukobe s nadređenima, vlastima, određenim pojedincima, zato je često bio i premeštan iz službe. Njegov način života, nemiran duh, okolina u kojoj je živeo i društveno-politički uslovi u kojima je živio kao običan čovek u tadašnjoj Srbiji, imali su velikog uticaja na njegov književni rad. Živio je u neimaštini, u stalnim sukobima, netrpeljiv i buntovan, često bolestan i u neprilikama, pa je sve svoje nevolje pretočio u brojne lirske i epske pesme, kojih je napisao oko 150. Napisao je i četrdesetak pripovedaka te tri drame istorijskog sadržaja.

U poeziji je najčešće iskazivao sukobe koje je vodio ne samo s drugima, nego i sa samim sobom. Romatičarska poezija bila je odraz njegovog istinskog ja, bez imalo uticaja nečeg tuđeg ili patvorenog. U njoj je iskazivao svoje nezadovoljstvo svetom i samim sobom. Borio se njome protiv nepravde, loših ljudi, vlasti, sudbine i vere, zato u pesmama i dominiše prkos i upornost njegove borbe. Sukobi odražavaju se i u stilu Jakšićeve poezije. Izraz mu je dvojak – ponekad miran, hladan, objektivan, a nekad strastven, poletan i posve ličan.

Jakšić u pesmama za ostvarenje teme često koristi motive iz prirode, ali priroda koju on opisuje nije mirna i idilična, već je odraz njegova unutarnjeg stanja. Stoga je ona opisana kao divlja, ekstatična, puna života, ali i pretnji. Priroda, životinje, biljke, pojave dobivaju ljudske osobine. One sve imaju svoju ćud i mogu da budu i dobre i loše poput samog čoveka, te su i jednako prevrtljive.

Ono što najviše izvire iz Jakšićevih pesama je iskrenost. Pesme su mu muzikalne i slikovite, vrlo značajnog izraza. Uz to, pune su emocija, zanosa i veoma širokog obujma motiva. Zbog opisa sopstvenih osećanja nepripadanja i otuđenja od ljudi, pesme su mu dosegle bajronovske ideje, ali i tematiku te sličan pesnički izraz. Upravo u Jakšićevim pesmama bjaronizam je u sprskoj poeziji dosegao svoj vrhunac.

Iako je Jakšić objavio samo jednu zbirku pesama, pod nazivom „Pesme“, izdatu 1873. godine, u njoj se nalaze celi niz tematski različitih pesma. Tu su ljubavne pesme, rodoljubive pesme, opisne, socijalne, satiričke i polemičke pesme, elegije i vinske pesme.

Osim pesama, Jakšić je pisao i pripovetke. Objavio ih je u četiri zbirke, nazvane Pripovetke I – IV, izdavane od 1876. do 1878. godine. Pripovetke sadržavaju romantičarske odlike, ali i realističke teme opisane često naturalističkim slikama. One sadržavaju i elemente modernizma, jer u njima pronalazimo detaljne psihološke opise. Tematski razlikujemo tri ciklusa Jakšićevih pripovedaka: ciklusa socijalnih tema kojima se prikazuje realan savremeni život Srbije 19. veka, satirične pripovetke i junačke pripovetke koje idealizuju istoriju. Nisu mu sve pripovetke jednako vredne, ali svakako predstavljaju jedan jedinstven rad romantizma. Neke od pripovjetki su mu „Sin sedoga Gamze“, „Sirota Banaćanka“, „Komadić švajcarskog sira“ i „Pokojnoj cenzuri“.

Jakšić je pisao i istorijske drame, također u duhu romantizma, kojima je idealizovao istoriju. I one su bile različitih umetničkih vrednosti, ali su u Jakšićevo doba bile veoma popularne i često izvođene u pozorištima. Najpoznatije drame su mu „Jelisaveta, kneginja crnogorska“ i „Seoba Srbalja“.

Orao – analiza pesme

Pesma „Orao“ Đure Jakšića napisana je u Gornjaku 1858. godine, a objavljena 1895. Ovo je još jedna Jakšićeva pesma u kojoj izražava prezir i otuđenost prema svetu u kojem živi, ali i životu opšte. Cela pesma je metonimija koja govori o pesniku preko motiva orla, glavnog motiva pesme. Orao je u kulturi i inače simbol slobode, snage i inata. Njegov let je spokojan i neustrašiv, pa se i sam orao čini kao veličanstvena, ohola ptica koja vlada nebom. Uz sve to, orao je u svojoj veličanstvenosti, usamljeni letač, baš kao što je i Jakšić bio usamljeni čovek, ali snažnoga duha, neobuzdan i prkosan, poput orla. Jakšić nije hteo da se prilagodi društvu samo kako bi ga prihvatali, zato je uvek ostao odbačen, osamljen, ali i prkosan i besan prema svima. Sve osećaje ispoljio je i u ovoj pesmi, koja govori o orlu koji lako i nemarno klizi nebom. Svojim letom on nije ni na nebu ni na zemlji – nebo će ionako pasti, a zemlja mu zadaje bol. Lirski subjekat govori iz perspektive orla, tako izravno i subjektivno govoreći o njegovim osećanjima, nastojanjima i životnim odabirima. Pesma ni u kom slučaju nije prirodna, ona je posve misaona i to čak misaono-refleksivna, jer predočava psihološku situaciju lirskog subjekta i glavnog motiva (koji je kroz celu pesmu simbol samog pesnika).

Prvi stih opisuje okolinu u kojoj se orao nalazi i tako uvodi pesmu u njenu glavnu misao: „Blizu neba do neba je gora čarna“, a onda uvodi glavni motiv orla: „Ne treba orlu tek jedan let“. Nastavlja da opisuje orla koji je toliko veličanstven i sposoban da mora „Samo da pusti krila nemarna“ i već može nesputano da leti. U posljednjem stihu iskazuje osećaje orla, koji su jednaki osećajima lirskog subjekta tj. samog pesnika „Prezreo je – davno prezreni – svet“.

Druga strofa nastavlja da govori o osećanjima orla, kombinujući slike iz prirode s orlovim mislima. Strofa opet započinje slikom iz okoliša: „Po travnoj magli teškog vihora“, a zatim se opet okreće prirodi orla koji ne želi ni da ode k nebu niti da se spusti na zemlju. Nebo je za njega previše nepostojano – moglo bi i ono da se spusti na zemlju, na koju orao takođe neće da ide jer mu ona donosi samo bol. Stoga je orao uvek na međi – ni na nebu ni na zemlji – baš kao i sam pesnik, koji ne može ni sa svojim zemljaskim svetom, a ne može ni da ode na onaj drugi – nebeski. Ovde se ne radi o rastrganosti između neba i zemlje, nego o nepripadanju ni jednom ni drugom.

Orao zato, kako kaže treća strofa „Tiho se vije, oblake goni,“, prezire i sunce i zemlju. Nakon što pogleda u sunce, strovali se prema zemlji „I krvlju kapa zemaljski mrak“. Ovaj poslednji stih označava ultimativni prkos orla koji baca krv, oličenje smrti, po nevoljenoj zemlji.

Pesma „Orao“ ima samo tri strofe od kojih su sve katreni. U katrenima je svaki prvi i treći stih deseterac, a drugi i četvrti deveterac, dakle pesma ima sasvim skladnu strukturu. Rima je pesmi stalna i unakrsna, pa je i ritam u njoj ujednačen, srednje brz, budući da stihovi nisu ni preterano dugi, a ni kratki. Unatoč temi pesme, primećujemo da je atmosfera ipak pomalo turobna, iako govori o prirodi veličanstvenog orla. To je zato što orao ne koristi svoju slobodu kako bi uživao i otkrivao, već kako bi izbegavao ono što mrzi. To ga čini manje slobodnim, a više robom svojih osećanja netrpeljivosti.

Beleške o autoru

Đura Jakšić, pravim imenom Georgije, srpski je pesnik, pripovedač i dramatičar 19. veka. Rođen je 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu. Rođen je u svešteničkoj porodici.

Nakon osnovne škole koju je završio u rodnom mestu, otac je hteo da se školuje za trgovca, pa ga je silom upisao u tu školu, ali on je iz nje tri puta pobegao. Nakon toga je upisao i završio nižu gimnaziju u Segedinu, a onda otišao u Temišvar na slikarsku akademiju. Akademiju je pohađao i u Pešti, ali je morao da je napusti zbog revolucije koja se tada događala. Vratio se u rodni kraj i tamo nastavio da uči slikarstvo kod čuvenog slikara Konstantina Danila u Bečkereku. Osim slikanja, usavršavao je i znanje nemačkog jezika.

Kao šesnaestogodišnjak dobrovoljno se pridružio revoluciji 1848. godine. Nakon poraza, ostao je razočaran i siromašan. Zbog siromaštva morao je da radi razne poslove, pa menjajući mesta boravka, najpre odlazi u Beograd, a onda i u Beč kako bi nastavio studij slikarstva. Počeo je tada i da objavljuje svoje prve stihove i to u Serbskom letopisu. Ubrzo je morao da se vrati u rodno mesto zbog neimanja novca, ali onda odlazi u Minhen na studij finih umetnosti. Ubrzo je počeo da živi od slikarstva, usput izdajući svoje pesme u listu Sedmica. Odlazi u Novi Sad i tamo se sa svojim savremenicima okuplja oko listova Sedmica i Dnevnik.

U raznim delovima Srbije radio je kao učitelj i gimnazijski učitelj slikanja. Živeo je kao boem – u oskudici i jedva izdržavajući svoju porodicu, ali svejedno kao svestrani umetnik. Radio je i u državnoj službi iz koje je otpušten zbog bolesti od tuberkuloze i raznih dugova. Nakon toga dobio je posao u Državnoj štampariji, gde ga je zatekla i smrt. Umro je 1878. godine u Beogradu.

Đura Jakšić napisao je 40 drama i tri drame u stihu, i to „Stanoje glavaš“, „Seoba Srbalja“ i “ Jelisaveta“. Pisao je lirsku, epsku i dramsku poeziju, a svoje pesme objavjuje u svim časopisima diljem Srbije. Objavio je zbirku pesama „Pesme“, a najznačajnije epske pesme su mu „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Mučenica“ i druge.

Pisao je i prozu. Imao je čak četrdeset pripovedaka i skica za pripovetke, a ipak ostao je najpoznatiji prema svojoj lirici, od koje su najpoznatije i najbolje njegove pesme (ali i najbolje pesme srpske poezije uopće) „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“ i druge.

U Srpskoj Crnji se i danas, već više od 50. godina dodjeljuje nagrada Đura Jakšić za najbolju zbirku poezije izdatu na srpskom jeziku.

Autor: V.B.