„Kanconijer“ je zbirka pesama najpoznatijeg italijanskog renesansnog pesnika Frančeska Petrarke. Zbirka sadrži 366 pesama, od koji ima najviše sonata, njih 317, te joŠ 29 kancona, 9 sestina, 7 balada i 4 madrigala. Također, zbirka je tematski podeljena na dva dela.
Prvi deo zbirke odnosi na srećno vreme tokom Laurinog života, a drugi je posvećen periodu nakon njene smrti. Pesme su napisane tako da prate linearni tok Petrarkine i Laurine ljubavi, ali i duhovni razvoj pesnika. Lik Laure u pesmama predstavlja više toga. On je istovremeno simbol Petrarkine ljubavi prema jednoj ženi, ali i simbol težnje pesnika za ostvarenjem nečeg skoro nedostižnog.
Upravo zahvaljujući ovom delu, Petrarka je postao slavni pesnik renesanse, a njegov uticaj vidimo i danas. Cela zbirka pesama rezultat je pesnikove nadahnutosti velikom ljubavi prema njegovoj Lauri. Ovo delo poslužilo je kao obrazac svim sledećim generacijama pesnika ljubavne poezije.
Iako je Petrarka veličao Lauru do te mere da su se u njegovim pesmama jasno mogli videti uticaji pređašnje tradicije, u kojoj se žena slavila kao nešto čisto i božansko, Laura zapravo nije bila alegorijska figura, već pravi zemaljski lik. U pesmama ove zbirke otkriva se njena lepota i moć koju poseduje kao žena, te ljubav koju ispoljava prema očaranom pesniku. Pesnik je Lauru opisao kao nešto božansko, čarobno i anđeosko, ona je oličenje najboljih vrlina i čednosti. No, u isto vreme Laura je i okrutna jer zaljubljenom pesniku konstantno nudi kolebanja koja u njemu pobuđuju nadu, potištenost i očajanje.
Petrarka ljubav opisuje kao stalnu čežnju, zaljubljeni čovek je rob žene koju voli, a takva osećanja su bolest i jedna vrsta mučenja kojima čovek ne može da se odupre. Laura kod Petrarke izaziva pravu, zemaljsku ljubav i strast, a s druge strane i borbu, nemir te stalnu promene raspoloženja. Petrarka iz pesme u pesmu otkriva promene u svojim mislima i osećanjima; otkriva snove, radost, ali patnju i bol koju je u njemu prouzrokovala ljubav prema Lauri. Praćenjem svih tih pesnikovih stanja nastao je „Kanconijer“.
Ova pesnička zbirka ne nudi čitaocu klasičnu i jednostavnu ljubavnu ispovest. Pisac nije napisao dnevnik događaja jedne ljubavi u stihovima, već oni iskazuju sukobe savesti, razuma, strasti i osećanja. Pesnik, s jedne strane čak i uživa u samoći jer se tada može udubiti u svoj unutrašnji svet, protkan nemirima, neskladom i sukobima.
Oči od kojih tako toplo zborih – analiza pesme
„Oči o kojim tako toplo zborih“ jedan je od soneta iz Petrarkinog slavnog „Kanconijera“, tačnije, ovo je 61. sonet iz zbirke i 292. pesma. Ovaj sonet napisan je na vrhuncu Petrarkinog ljubavnog zanosa kojeg je osećao prema svojoj Lauri. Sonet pripada drugom ciklusu Kanconijera, stoga znamo da je nastao nakon Laurine smrti. U pesmi vidimo pesikove uspomene na Lauru i na tematskom i na emotivnom planu.
Pesmu takođe možemo da podelimo na dva dela. Prvi deo čine dva katrena, a drugi dve tercine, što je i inače forma soneta. Osim po broju stihova, ove dve celine razlikujemo i tematski. U prvom delu pesme pesnik opisuje lepote svoje drage, sve ono čega se seća o njoj, a drugi dio otkriva da je sve to samo sećanje i da je stvarni osećaj koji sada prožima lirskog subjekta zapravo žalost.
Pesma započinje motivima „oči“, „ruke“, „lice“, „stopala“ i „dlan“. Pesnik nabraja atribute svoje voljene, ali bez bilo kakvih dodatnih opisa. Ovi motivi su sami po sebi dovoljni da izraze pesnikovo obožavanje Laure. U ovim prvim stihovima opisane su samo oči; one su te o kojima pesnik, kako kaže i sam naslov, „tako toplo zbori“. Ostali motivi definisani su kao oni zbog kojih je pesnik celoga života živeo kao stranac, ne samo naspram sveta, već i samoga sebe:
„zbog kojih svetu ostadoh po strani
i samom sebi strancem sebe stvorih.“
Pesnik ovom strofom hoće da kaže kako se zbog Laure otuđio od sveta. Sve što mu je ikada trebalo i bilo dovoljno je ona. Druga strofa nastavlja misao prve. Počinje motivom „uvojka kose“ koji je opisan metaforom „čista sjajna zlata“, a sledi ga motiv „smeška“, kojeg opisuje metafora „anđeoskog“.
Ali druga dva stiha druge strofe donose prevrat. Lepota Laurine kose i smeška odjednom tamni pred njenom smrću. Tu simboliku vidimo u stihu „sad sve je samo pregršt gluvog blata“. Božanski prikaz Laurine lepote zamenjen je surovom činjenicom da je ona sada pod zemljom, te je i sama postala zemlja.
Četvrta strofa, posve izmjenjene atmosfere naspram prve dve, iskazuje pesnikovo mirenje sa sudbinom: „No ipak živim, što mi žalost stvara“. Lepe motive Laurinih atributa zamenio je motiv „žalosti“, što je simbolika za tugu koja je zamenila Lauru u Petrarkinom srcu nakon što je devojka umrla. Motiv devojke izrečen je u simbolu motiva „svetla“. Pesnik kaže da je ona svetlo „u buri kad je brod bez kormilara“.
Poslednja strofa još je i mračnija od prethodne. Kao da su tuga i očaj posve preuzeli atmosferu i ideju pesme:
„Nek ljubavna mi pesma svrši tu se,
presahnu žica uma svakolikog,
a citra moja u plač obrnu se“
Vidimo motive kraja, ali od njih su još mračniji motivi „presahle žice uma“ i „citre“ koja plače. Lepotu prve dve strofe posve su preuzele mračne slike gubitka. Ovde vidimo koliko se prva polovina pesme jasno razlikuje od druge na više razina – tematski, idejno, po motivima, a najviše po atmosferi.
Primećujemo da u pesmi nema mnogo stilskih figura. Pesnik se koristi tek metaforom, simbolima i pokojom usporedbom da bi dočaravao svoje misli i poetično ih izrazio. Svejedno, pesma moćno prikazuje lepotu ljubavi i bol gubitka, a sve u četiri strofe po nekoliko stihova.
Rima u pesmi je obgrljena, a stihovi su jedanaesterci, što pridonosi ritmičkoj stabilnosti pesme.
Beleška o autoru
Frančesko Petrarka jedan je od najznačajnijih italijanskih, ali i svjetskih renesansnih pesnika. Rođen je 20. jula 1304. godine u gradu Arezzu. Njegov otac, Pietro, radio je kao notar, a samo dve godine pre rođenja sina Frančeska proteran je iz Firence. Cela porodica je kratko vreme živela u Pizi, a kada je Frančesko imao samo devet godina, preselili su se u Karpentras.
Godine 1316. Petrarca je upisao studij za advokata u Montpeljeru, a samo četiri godine posle pridružio se svom bratu, s kojim je nastavio da studira u Bolonji. Godine 1326. vraćtio se u Avinjon i postao veoma popularan u društvu cenjenih i bogatih stanovnika.
Frančesko je ostao poznat kao italijanski renesansni pesnik. Putovao je Francuskom, Nemačkom i Italijom. Mladost provodi u Avinjonu gde se zaljubio u Lauru i ostao joj odan iako mu nikad nije uzvratila ljubav. Nakon njene smrti, odlazi iz Francuske u Italiju gde je živeo sve do 1374. godine kada je umro.
Svojim stilom pisanja „Kanconijera“, koji je bio rezultat te neuzvraćene ljubavi, Petrarka je uticao na ljubavno pesništvo u Evropi (petrarkizam). Njegova najpoznatija dela su: „Afrika“, „O slavnim ljudima“, „Secretum“. Spjev „Afrika“, u kojem je opjevao Drugi punski rat, doneo mu je Lovorov venac, najveće književno priznanje tog vremena. Vencem je Petrarka okrunjen 1341. godine u Kapitolu, u Rimu.
Petrarka je umro u mjestu pored Padove 1374. godine.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor