Oblak u pantalonama

„Oblak u pantalonama“ poema je ruskog književnika i pesnika Vladimira Majakovskog. Napisana je 1914. godine, a prvi puta objavljena 1915. Njezin originalni naslov bio je „Trinaesti apostol“, što zapravo veoma dolikuje sadržaju poeme, ali pesma je morala da bude preimenovana zbog cenzure i uhićenja koje je pretilo pesniku, ali i izdavačima.

Zbog načina izražavanja i stila pesme, koji sadrži sve odlike književnog pokreta futurizma, što uključuje i nejednake stihove, moderan jezik, nabacane misli, neobične rime i isprekidani ritam, pesma se smatra zaokretom u ruskoj poeziji, ujedno i jedno od prvih i najznačajnijih dela ruskog futurizma.

Glavna okosnica ove poeme je (nesrećna) ljubav Majakovskog prema Mariji, kojom započinje i zvršava ova poema. Marijin lirski subjekt temeljen je na stvarnoj ženi, Mariji Denisovoj, koju je Majakovski upoznao tokom putovanja u Odesu 1913. godine. Ona je takođe bila umetnica, i to kiparica. Navodno je bila lepa, pametna i jako privržena svemu novom, modernom i revolucionarnom.

Majakovski se odmah zaljubio u Mariju i to bolno i strastveno, ali činilo se da ona nije bila impresionirana ni njime ni njegovim pesništvom a ni futurizmom uopšte. Ipak, ona je svojom pojavom, ali i odbijanjem njegove ljubavi značajno uticala na književni rad Majakovskog, koji je pre toga bio usmeren isključivo na političko-aktivističko delovanje.

Poema „Oblak u pantalonama“, po rečima Majakovskog, započeta je kao pismo i kako smo već pomenuli, pod naslovom „Trinaesti apostol“. Zbog straha od cenzure, izdavači su promenili naslov i izbrisali šest stranica poeme. Ali i tako izmenjena pesma bila je osuđivana zbog stihova vezanih za religiju. Poema je prvi put objavljena samo s prologom i četvrtim pevanjem, kao dio članka o Majakovskom kojeg je napisao on sam. Prva necenzurisana verzija objavljena je tek 1918. godine.

Pesma po svojoj tematici, a pogotovo ideji, nije samo ljubavna. Ona pre svega progovara o slobodi i apsurdu života i čoveka. Majakovski u njoj kao da se odriče Boga i starih verovanja u nešto veće od čoveka, pogotovo kad je to u kontekstu nečega čemu treba da se pokorava. Majakvoski u poemi svoje biće stavlja na prvo mesto.

Ovom poemom Majakovski proziva sve one koji osuđuju (njegovo) pesništvo, a pogotovo one koji umetnost čine trivijalnom, negativno kritikujući prave umetnike, one koji progovaraju iz srca i boli, a ne one koji pišu samo da bi se svojim radovima proslavili. Uz to, ljude poziva na otpor jednomišljenju i tako potiče slobodnu volju i time slobodno čovečanstvo.

Uza sve to, Majakovski se u pesmi dotiče i ljubavi. Ona je prikazana kao bol i patnja, a njegova ljubav, njegov objekt obožavanja, Marija, kao njegov krvnik i mučitelj. Ljubav je u pesmi pokazana kao patnja koja će da postane trivijalna i izveštačena, a time i uništena, i to upravo umetnošću, religijom i samom društvom koji je kasapi, iskorišćava i menja u nešto suprotno onome što bi trebala da bude.

Vrsta dela: epsko-lirska poema

Mesto radnje: Odesa

Vreme radnje: 20. vek

Tema dela: nesrećna i neuzvraćena ljubav

Ideja dela: nesrećna ljubav nije samo lični neuspeh, već i posledica društvene nejednakosti te večita tragedija klasnog društva

Kratak sadržaj prepričano

Prolog

Prolog pjesme na samom početku sadrži posvetu „Tebi Ljiljo“, što upućuje da bar uvod, ako ne i celu pesmu, posvećuje njoj, ali ne i da joj se kroz pesmu obraća. Već sledeći stihovi napisani su kao uvreda čitaocu (ili onome koje je pesma posvećena) ili bar kao prkosni odgovor.

Pesnik govori da će se narugati našoj misli koja se nalazi u „omekšalom“ mozgu, nadutome, što znači lažno velikome, ali ne preterano korisnom. Jer pesnik „u duši nema(m) nijedne sede/ni staračke nežnosti nema u njoj!“ čime govori da su mu duša i srce posve mladi, što znači i strastveni, skloni zaljubljenosti, ali ne i ozbiljnoj, bezuvjetnoj ljubavi. To potvrđuje sledećim stihovima u kojima kaže da je on dvadesetdvogodišnjak te samim time snažan i jak, mladenački lep i odlučan, on je posve svoj, onako kako su prkosno bezuslovni mladi ljudi, naivni i nevini pred promenama koje će u njima uzrokovati život i svet oko njih.

U trećoj strofi pesnik se obraća nežnima, po time misleći na sve one koji osećaju svet, onim senzibilnima i po svojoj prirodi umetnicima. Kaže da oni utkaju ljubav u svoje umetničko delovanje, pokušavajući da daju sve od sebe što imaju, ostajući toliko goli i iskreni pred svetom da nemaju ni kože da ih brani. Poručuje im neka dođu u kafanu gde će on da ih nauči kako se to radi – postaje bezuslovno iskren. Pri tome će biti umestan i nežna, neće ni biti čovek već – „oblak u pantalonama“. Ovaj izraz je hiperbola za mekoću i nežnost kojom će da im pristupa.

Poslednji stih prologa izražava pesnikovu sumnju u istinitost lepih stvari, poput cvetne Nice. Izražava gađenje što drugi kupe slavu na njegova račun, jer to je po njemu „ko poslovica otrcane žene“, dakle posve bez značaja i kredibiliteta.

1. pevanje

Pesnik se na početku prvog pevanja obraća čitaocu kao već upućenom sudioniku razgovora. On zna da čitaoc misli da je pesnik pomalo lud „Vi mislite, bunca malarija?“, a onda nastavlja da pripoveda događaj koji je očito loše utecao na njega. Priča kako mu je Marija rekla kako će da dođe u četiri časa, ali nije došla ni do deset. Došla je veče koja je donela noćnu stravu. Bio je to decembar, maglovit i dotrajao poput starca.

Pesnik se pretvara u najgoru verziju sebe, onu koja nestaje ili se pretvara u pakost i bol. Više ni nije čovek, samo je „…zgrčena/gomila/žila“ i kao takav nema prava na želje. Za njega više ništa nije važno. Iako je „od bronze“, što pretpostavljamo da misli da je vredniji od drugih, ali ne i najvredniji, i iako mu bije hladno, gvozdeno srce. Čini se da ga je u ovo pretvorila ljubavna patnja, jer on ipak noću poželi ženu pored sebe, maznu i mekanu, u kojoj bi mogao „da se skrije“, tj. da se oseća sigurnim.

Sledeća strofa prikazuje sliku u kojoj pesnik sedi na prozoru i čeka. On je velik i gotovo da se stopio s prozorom. Razmišlja o svojim osećanjima i pita se da li je to što oseća zaista ljubav, i ako jest, da li je mala ili velika. Zaključi da ta ljubav mora da je mala jer u ovakvom telu ne može da postoji velika ljubav. Samo nije jasno misli li na svoje telo ili na telo svoje ljubavnice. Ta ljubav, njemu se čini krotka, plaha, ali „voli zveket praporaca“.

Pesnik i dalje čeka „zabivši lice u rohavo lice kiše“, što znači da posmatra kišu koja kao da ne pada samo spolja, već i po njegovom sopstvenom srcu. Istovremeno ga preplavljuje buka grada. Došla je i ponoć. Došla je „sa nožem“, što znači da je mnogo bolnija i opasnija od svih prijašnjih sati. Donesla je neka nova očajanja, jer pesniku se čini kao da mu se taj kasni sat ruga. To ga ispunjava i očajem i besnilom, jer ponoć potvrđuje da se uzaludno nadao svojoj devojci. I zato sledi monostih „Prokleta da si!“, kao zvuk očaja, poraza i ljutnje.

Taj zvuk je iz pesnikovih usta izašao kao krik, ali ne onaj fizički, već se prolomio kroz njegovu nutrinu. To je ono najviše što može da da ljubavi koja ga je izneverila, jer predstavlja sav očaj koji je produkt njegove ljubavi. Zato i pita „Zar ti je i to malo?“, jer to je ono najviše što svatko može da da. Ali onda kao da se javio onaj zadnji „nerv“, zadnja nada u pesniku koja može još malo da istrpi ovo napuštanje i možda opravda ili oprosti nedolazak ljubavnice. Taj nerv je najpre bio sasvim tanašan i malen, a onda se povećao, „potrčao“, počeo da igra… doduše iz očaja, ali ipak nepokolebljivo. Povukao je sa sobom i druge živce, iako je noć već bila duboka.

A onda, zacvilila su vrata. Ljubavnica je ušla, ljutita i rekla mu kako će ona da se uda. Pesnik govori kao da ga nije briga – „Pa šta, udajte se“, kao da se ništa među njima nije dogodilo, kao da nije celo popodne i noć proveo u čekanju, očaju i srdžbi. Hini da je posve hladan „Gledajte – ja sam spokojan ko/bilo/pokojnika“. Da li je to odbrana ili napokon shvata da ta devojka nije vredna njegove pažnje?

Sledećim stihovima on se priseća njenih reči kojim ga je osvojila. Bile su to „Džek London,/novac,/ljubav,/strast“, očito stvari koje su njoj bile najvažnije. Tada je pesnik u njoj prepoznao „Đokondu/koju treba ukrasti“, tj. prekrasnu ženu koju želi da ima. „I ukrali su je“ sledeći je monostih. Njim poručuje da ju je netko drugi osvojio, ali očito, na prevaru jer ju je „ukrao“ (a ne uzeo) i to, očito, upravo njemu.

Pesniku je sada jasno da će morati da preboli ovu ljubav, a to će učiniti onako kako to muškarci najradije čine – pijankama i dernekom. Možda će u njima naći spas jer „Ponekad i u izgoreloj kući/ skitnice nađu dom“. Ako je ovo samo način na koji ona izaziva pesnika, on je opominje da je Pompeja pala od „razdraženog Vezuva“. Stoga bi i ona mogla da nastrada od njega, iako misli da je superiorna nad njim. Ali unatoč ovakvim mislima, pesnikovo lice ostaje spokojno.

Ali onda „Neko se otima iz utrobe“ pesnika. Javio se glas u njemu i to kao da je glas njegove majke. Pesnik joj poručuje „Vašeg sina nešto divno boli!“. Kaže da mu je srce zapaljeno i nema kamo da pobegne od toga. Sve što kaže, pa čak i nešto bezazleno poput šale, izlazi kroz njegova goruća usta, što znači da su besna i puna strasnog osećanja, a takve su i njegove reči. Pesnikovo srce toliko jako gori da i ljudi oko njega ćute miris pečenja – metafora za to da ljudi pred njega vide da nešto s njim nije u redu. Zato on moli za milost tih ljudi, pogotovo onih koji će hteti da ga smire, oraspolože, možda uteše tj. ugase tu vatru u njemu. To poručuj stihovima „Recite vatrogascima/ da se nežnije veru po srcu zapaljenom“.

Pesnik poručuje da će sam sebe da izleči i to tako da će iskočiti – možda iz sopstvene kože. Ali zna da ne može da iskoči iz srca. Još jednom zaziva majku, kao osobu koju zazivamo u najvećoj boli i očajanju, u potrazi za tom ultimaivnom utehom i negom. Još jednom joj se jada da „Gori srca mog kapela!“. Od te vatre sve je u njemu pocrnelo. Odlična metafora za rđavo, ljutito stanje u čoveku koje ostaje nakon nasilno ugašene ljubavne i strastvene vatre srca. Zadnja nada ostaje u kriku, koji će svima da poruči jecaj iz pesnikova srca.

2. pevanje

Početak drugog pjevanje počinje stihom „Mene slavite!“. Unatoč tom stihu, on priznaje da nije velik i da je „nihil“ nad svim, dakle da ni u čemu nije ništa novo i još neviđeno. Kaže da više nikada neće da čita knjige, jer šta su one? Pre je mislio da s knjige rade tako da pesnik dođe i samo zapeva pesme koje drugi vole. Ali istina je da pre toga „u grudima mu se mrvi ključa/ dok ne zapeva“, što znači da se pesma u pesniku mora dugo da kuha, a svemu tome još mora i da prethodi nadahnuće.

Dakle, pisanje pesama nije ni izdaleka tako bezazleno i mirno, kao što je mislio. Rima se kuva uz škripu, stvari oko pesnika se uvijaju i grče, jer ne može da ispolji svoje misli i reči nikako drugačije nego pisanjem. Meša ih sa snovima i traži reči kao što su ih tražili Vavilonci nakon pobrkanih jezika.

Sledeće strofe prikazuju unutrašnje stanje pesnika, kao i ono spoljno, u trenucima dok se stvaraju uslovi za pisanje pesme. Sve je tesno, ključavo, teško i mršavo. U njemu sve se skuplja dok ne pronađe načina da svoje misli i ispljune. U svemu tome pesnik je vidio nešto nadnaravno, ne zna da li božansko ili vražje, ali na kraju ispadne posve zemaljsko i trivijalno.

Pesnici su izmoždeni od muke kako opevati velike stvari poput devoke, ljubavi ili cvet sa samo nekoliko reči? Kako ispravno rečima umanjiti takve veličine? Uz njih stoje rulja koju čine studenti, prostituke i preduzetnici, pa ih pesnik opominje da oni ne smeju da prose poput pesnika. A pesnici ne smeju da slušaju obične ljude, već moraju da ruše njihove ideale i načine. Pesnici ne smeju nikoga da mole, tj. pred ikim da se ponižavaju, iako se čini da su oni „samo“ pesnici, oni su zapravo „tvorci plamenih himni“. Ovom ironijom pesnik pokušava da prenese veličinu pesnika, namerno ih umanjujući, onako kako to neopravdano čini društvo.

Pesnik sledećim strofama naglašava da ga se ne tiču tuđa dela, ali da zato sebe poznaje itekako dobro. A sve što je u njemu, pa i ono najmanje, strašnije je od celokupne „mašte Geteove“. Onda pesnik svečano kaže da čak i kod njega „najzlatustijeg“ „čija „svaka reč teška/dušu vaskrsava/tlo rukotvori“, ipak više vredi komad stvarnog život, nego sve njegove pesme.

U sledećim stihovima pesnik se prebacuje sa pesničkog „ja“, koji je do sada bio dominantan, na usklik „Mi!“, misleći pod time na pesnike, posebice futuriste. Kaže da su oni unatoč svom zlatu i gnoju koje se u njima stvara, ipak najčišći, upravo zbog svoje iskrenosti. Iako ih nitko nikada nije opevao, bar ne veliki pesnici poput Homera ili Ovidija, pesnika za to nije briga.

Smatra da „sunce bi se pomračilo da vidi/naših duša zlatno obilje“. Pod time smatrajući sve umetničko blago koje pesnici mogu iz sebe da izbace. Jer delo je uvek jače od molitve tj. od samog mišljenja. Svaki pesnik za sebe „u svojoj šaci/drži(mo) transmisije sveta!“. Toliko veliko mišljenje pesnik ima o umetnicima. Oni imaju moć podizati cele narode, što se vidi u sledećim stihovima.

Pesnik ima saosećanja i s onima koji su ga uvredili, govoreći da su mu upravo ti ljudi drži i bliži od svega, navodeći da „pas ruku što ga tuče liže“. Pesnik govori da je on ismejan od „današnjeg plamena“. Smatra se anegdotom koje se svatko stidi. Kao da je njegova važnost neprimetna. A on je celi bol i razapinje se sa svakom svojom suzom. Iz duše je iscedio svu nežnost koju je mogao, a to je teže od ičega. On pristaje iščupati svoju dušu i dati je okrvavljenu, što znači da je ona iskrena, sveža i bolna.

3. pevanje

Pesnika je zaokupila misao o ludnicama. Spominje Burljuka koji se poput brodolomca bacio koz okno. Skoro se okrvavio, ali se samo digao i izašao, nežno rekavši „Dobro je“. Jednako je dobro sakriti svoju dušu ili biti prkosan i kad se gubi. To je nešto što pesnik ne bi ni za što menjao. Proziva one koji „cvrkuću“ lepe pesmice, uzdignuti u nebesa, pita kako ih nije sramota sebe zvati pesnicima. Jer „…danas/toljagom/treba/krojiti lobanju sveta“. Danas je vreme kada treba grubo isticati nepravde i tako menjati svet. Poziva one koji se samo staraju da li lepo igraju da pogledaju njega kako se zabavlja, varajući na kartama. Otići će od njihove dvoličnosti, jer oni liju suze dok se ljubakaju, otići će sa suncem u očima. Navući će na sebe najčudnije odelo i tako poći u svet. Biti će toliko velik i značajan da će mu Napolen da bude pas.

Za pesnika je cela zemlja poput pohotne žene, koja želi da se ljubi. Onda se sve protrese i promeni, opali grom iz oblaka i iskrivi se lice neba. Za pesnika čak ni sunce nije nedužno, jer ono je samo obmana za neke strašnije zločine.

Pesnik zatim poručuje šetačima da bace bombu, kamen ili kam, a ako to ne mogu, neka tuku glavom. Pesnik poziva sve gladne, tužne i pokorne da izađu van, pa neka zajedno učine promenu koja će od svakog dana da napravi praznik. Zapretiće zemlji koja je takođe upropašćavala svet. Podignut će zastave da idu protiv onih koji psuju, preklinju i kolju onoga tko „grize suton“. A onda će doći noć koja će takođe da grize, nebo će ponuditi izdajničke zvezde. Nitko, pa ni sam pesnik, neće moći da probode tako crnu noć. On će da pije u zabačenoj kafani, a sve od straha.

Pesnik opet ispituje ljude ili čitaoce zašto više vole šablone, uvek iste pesme koje se stalno vrte po krčmama? Zašto više vole varave „više no popljuvane spasitelje“? Pesnik, iako nije najnoviji, on je najlepši od svega što običan čovek (ne pesnik) može da stvori. Pita da im se donese „smrt vremena“, da umesto odrastanja, opet svi postanu deca te tako dečaci da budu očevi, a devojčice trudnice. Novorođeni će možda da budu drugačiji i oni će se „da krste imenima mojih stihova“. tj. možda će oni da prihvate ovo novo pesništvo što ga naš pesnik predstavlja svetu.

Pesniku se čini da je svojim pevanjem postao trinaesti apostol, koji takođe piše svoje jevanđelje. Tada će Hrist da i njega vidi i prihvati.

4. pevanje

Četvrto i poslednje pevanje započinje zazivanjem Marije. Pesnik je moli da ga pusti da ne ostane sam na ulicama. Monostih „Nećeš?“ jedanko upućuje na ljutnju, inat i tugu što ona ne želi da ga pusti (unutra), što mora da su i njeni osećaji. Pesnik smatra da ona čeka da joj dođe u svom najgorem emotivnom stanju, „neobično potišten“, jer čini se da Marija, poput većine žena, voli da je muškarcu negovateljica i želi tek onog muškarca kojeg može da teši i leči. Zato joj pesnik poručuje da je on već slomljen. Kaže da mu se smeje debela gomila, dok su među njegovim zubima ostale mrvice bivših ljubavi. Opisuje kišu i mokre ulice što upotpunjava sliku propasti i živčanog sloma, tj. emocionalnog pada. Kiša je oterala sve ljude s ulica.

Nova strofa ponovo počinje zazivanjem Marije. To je za pesnika nežna reč. Spominje pticu koja živi od pesme, ali on je ipak samo čovek i zato to ne može. Njega je „sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje“, pa pita Mariju hoće li da ga uzme takva. To je jedno veliko priznanje i poniznost u koju se pesnik stavlja zbog Marije, nudeći joj sebe kakav je, a ona može i ne mora da ga takvog prihvata. Moli je da je pusti, a sliku očaja upotpunjava stihom u kojem kaže da grčevito zvoni na njena vrata.

I sljedeća strofa započinje zazivanjem u stihu „Marija!“. Proučuje joj da ga netko ili nešto davi i da to boli, zato je moli da otvori svoje „dveri“. I u sljedećoj strofi moli je da ga pusti i nek se ne plaši što sa sobom nosi duhove mnogih žena. On sa sobom „vuče“ mnoge ljubavi, kako velike tako i male. Još jednom pesnik govori Mariji neka se ne boji. On više neće da se „lepi“ za lica drugih žena. Zato jednim monostihom moli Mariju da mu priđe. Želi njene nevine usne „daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije“, jer on još nikada nije bio srećan, već je celi život tek nadomak tome: „srce i ja nijednom ne doživesmo maja/a u prokletom životu/tek stoti april je“.

Opet strofa započinje uzvikom „Marija!“, a pesnik je samo čovek koji želi spasenje. Zaziva Mariju ponovo i ponovo, pa to ludilo pojašnjava stihom u kojem kaže da se boji kako će da zaboravi njeno ime, a ono je za njega božanska veličina.

U sledećoj strofi pesnik obećaje Mariji da će da voli i čuva njeno telo, kao vojnik jedinu nogu koja mu je preostala. Ali čini se da ga Marija neće. Čini se da pesnik ponovo mora da uzme svoje „isplakano grozno“ srce i nosi ga „ko što/u štenaru pseto/nosi svoju šapu presečenu vozom“, što jednako opisuje bol zbog slomljenog srca, sramotu što je uopšte dopustio da se ono slomi i poniženje jer mora da se vrati na staro, nakon što je pokušao da voli.

Ali sledeća strofa otkriva da i sva ta bol ima svoju dobru stranu. Krvareće srce otkriva neki bolji životni put, novu nadu, svežu poput proljeća, iako se ona dešava „po hiljaditi put“. Čini se da će tako da bude sve do kraja njegova života. A tad će ga njegova krv odvesti u dom njegova oca, dakle, tamo gde su svi pesnikovi preci završili. Pesnik će da šapne Bogu na uho, tačno onakav kakav i jest, prljav i pitati ga kako mu ne dosadi gledati ljudske živote. A onda će da mu ponudi da se igraju na drvetu „poznavanja dobra i zla“. Bog će opet da bude sveprisutan. Pesnik tu ubacuje Biblijski motiv vina poredanih po stolu, apostola Petra i Evu, sve kao da se izruguje Bogu ili bolje, da ga izaziva. Na taj način pesnik umanjuje njegov autoritet, a svoj povećava.

Nudeći tu igru Bogu, pesnik pita „Hoćeš?“, pa onda „Nećeš?“, naziva ga „bradati“, umanjujući njegovo poznavanje sveta, čoveka i čovekovih osećanja „Ti misliš-/zna šta je/ljubav taj krilati,/iza tvojih ledja?“.

Pesnik govori da je i on bio anđeo. Gledao je i želeo nevino „jagnje od šećera“, ali nije dobio ni one najgore „kobile“. Zato pesnik nastavlja da se obraća Svemogućem, govoreći da je on svakome dao glavu i dve ruke, ali mu nije jasno zašto nije izmislio i ljubav bez muke. Nekada je pesnik mislio da je Bog svemogući i božanstven, ali sada misli da je samo mali, nedoučeni „bogić“. Naziva ga „krilatim nitkovom“, proklinje njega i celi Raj, čak im i preti smrću tamjanom.

Ovim stihovima pesnik želi da se prikaže kao ludak kojemu više ni do čega nije stalo, pa može da sumanuto preti i samom Bogu. To potvrđuje sledećim monostihom „Pustite me!“, kao što besan čovek govori narodu koji pokušava da ga obuzda i smiri. Već u sledećoj strofi nastavlja misao poručujući kako nitko neće da ga zaustavi. Nije važno da li je u pravu ili je laž, važno je samo da pesnik više ne može da bude spokojan. A sve zbog nepravde i okrutnosti ovog sveta, na čijem čelu stoji sam Bog „Gledajte -“ zvezde su opet obezglavili/ i nebo okrvavili od pokolja!“. Pesnik zazove nebo i poruči da mu dolazi.

Poslednja strofa prikazuje sliku mirne vasione, ali uzburkane gadljivom slikom zvezda kao krplja pod njenim ogromnim uhom.

Likovi: pesnik, Marija

Analiza likova

Pesnik – ustrajan je u svojoj ljubavi prema Mariji koja u njemu izaziva ushićenje, ali i razočarenje. On želi da izbriše društvene razlike jer je baš zbog njih očajan i nesrećan. Više od svega ga ljuti nepravda zbog koje loši i trivijalni pesnici sa jednoličnim pesmama bivaju više slavljeni nego on i vrsta pesnika kojoj pripada. Gade mu se prevaranti svih vrste te ih smatra manje vrednima, dok sebe smatra izvrsnim i uzvišenim pesnikom koji je dostojan samog Boga, iako niko drugi to ne prepoznaje i ne iskazuje mu divljenje.

Pesnik voli Mariju i želi svaki svoj dan da deli s njom, ali ona to ne želi pa njegov očaj prelazi na jednu sasvim novu razinu. On uopšte ne pokušava da drži svoj bol pod kontrolom, nego ga koristi kao inspiraciju za stvaranje. Upravo zbog tog bola se smatra ravnopravnim Bogu, ako ne i superiornijim. Pesnik je zaljubljive naravi i osećajan, ali je razumna osoba i kritičan je prema ljudima koji materijalno stavljaju ispred svega ostalog u životu.

Marija – predmet pesnikovog obožavanja, ali i uzrok njegovog bola jer nije previše zainteresovana za njega i njegovu ljubav. Ona mu to daje do znanja na nekoliko načina, ali pesnik kao da ne želi da prihvati to. Ako se nešto i desilo među njima, Mariji očigledno nije bilo toliko bitno, jer ona svojim postupcima ne samo da ne pokazuje ljubav, nego je očito i da ga uopšte ne poštuje.

Beleška o piscu

Vladimir Majakovski bio je ruski književnik, prvenstveno pesnik, značajan za razdoblje futurizma u Rusiji. Rođen je 1893. godie u Bagdati kraj Kutaisija u sadašnjoj Gruziji (tada Ruskom Carstvu). Bio je jedno od troje dece lokalnog šumara, čija je porodica nekada bila plemećka. Otac mu je bio Rus, majka Ukrajinka, a odrastao je u Gruziji, pa je Majakovski često isticao kako su ga te tri kulture definisale.

Majakovski je pohađao gimnaziju kada je sudjelovao u socijalističkim demonstracijama, čime je nastavljao aktivizam svojih roditelja. Nakon očeve smrti, s majkom i dve sestre, preselio se u Moskvu. Tamo je nastavio gimnaziju, razvijajući strast prema marksističkoj literaturi. Nakon što majka više nije mogla da mu priušti školovanje u gimnaziji, upisao je školu umetosti koju je pohađala i njegova sestra.

Bio je veoma talentovan slikar, uskoro i pesnik, ali mu je politički aktivizam bio na prvom mestu. Bio je boljševik koji je svojim delovanjem usprkos sustavu zaradio brojna uhićenja i zatvore. Upravo je u zatvoru počeo da piše svoje prve stihove. Sam Majakovski je rekao da je za njega poezija i revolucija postalo jedno.

Uskoro je Majakoski svoje partijsko delovanje preusmerio na obrazovanje. Namera mu je bila naučiti dovoljno da postane socijalistički umetnik. 1911. krenuo je u Moskovsku školu umetnosti, gde je upoznao najpre rivala, a onda i prijatelja Davida Burljuka, s kojim je kasnije započeo književni pokret futurizam.

1912. Majakovski je odradio svoj prvi javni nastup, a iste godine objavio pesme „Noć“ i „Jutro“, koje su se pojavile u manifestu futurizma. Sa svojim prijateljima pesnicima, Majakovski je 1913. krenuo na turneju po Rusiji koja je uključivala 17 gradova, gde su izlagali svoju poeziju. U međuvremenu je Majakovski izbačen iz škole zbog svojih javnih nastupa.

Kada je počeo 1. svetski rat, Majakovski je pokušao da se uključi u njega, ali ga je vojska odbila zbog njegova ranijeg političko-aktivističkog delovanja. Počeo je da radi za novine i objavio je nekoliko pesama. Preselio se u Petrograd i tamo radio za časopis Novi satirikon, a zatim ga je Maksim Gorki pozvao da radi za njegov časopis Letopis.

1915. obavio je svoje značajno delo „Oblak u pantalonama“, kojeg je objavio muž njegove ljubavnice, kojemu nije smetala ženina afera, već se posve posvetio promicanju ideja futurizma. Nakon toga usledila su dela „Kičma flaute“, „Rat i svijet“ i „Čovek“.

Majakovski je živeo dinamično i energično, ali je na kraju života počinio samoubistvo. Njegova smrt i danas se smatra kontroverzom. Umro je 1930. godine u Moskvi.

Autor: V.B.