O priči i pričanju

O Priči i pričanju govor je Ive Andrića koji je održao u Stokholmu prilikom primanja Nobelove nagrade. Održani govor odeknuo je u svetu i Andrić mu je tek kasnije dao ime. On sadrži osnovne stavove Andrića o poetici uopšte i statusu pripovedača u delu.

Dodela Nobelove nagrade održana je u Stokholmu 10.12.1961. godine u Koncertnoj palači švedske akademije. Jedno od tadašnjih najvećih svetskih priznanja Andriću je dodelio dr. Andrea Esterling.

U uvodu Ivo Andrić se opredelio za dvije teme o kojima će da govori, a to je njegov zavičaj i pripovedački dio koji je nagrađen. Nakon toga, Andrić priča o Bosni, a odao je priznanje i Petru Kočiću.

U drugom delu pisac preispituje priču i pričanje te zaključuje kako na njih utiču različite prilike i samo vreme. No, pamćenje je trajno i zbog toga pričanje živi večno.

Andrić se pita koji je uopšte cilj pisanja i zašto pripovedač sam sebi priča priču. Nakon toga, opravdava pripovedanje o prošlosti o kojem je pisao, donosi poveznicu između prošlosti i sadašnjosti te priča o piscima istorijskih romana. Donosi zaključak da je u pisanju bitno da pisac bude čovek i da se poistoveti sa ljudima o kojima piše.

Ova nagrada baca veliku svetlost i daje nadu za napredak književnosti jedne zemlje i samim tim privlači pažnju čitavog sveta. Ovim priznanjem dobija se i ohrabrenje, baš u trenutku kada je i sama književnost počela svoj prodor ka svetskoj sceni.

Andrić je odlučio da govor pokloni unapređenju bosanskohercegovačkog bibliotekarstva. U pismu koje je u svibnju 1962. godine uputio Savetu za kulturu Bosne i Hercegovine naveo je da će Narodnoj Republici Bosni i Hercegovini pokloniti 50 posto iznosa od nagrade s ciljem da se unaprede narodne bibilioteke u BiH. Malo nakon toga odlučio je da pokloni i ostatak novca u iste svrhe.

Vrsta dela: esej

Vreme radnje: prošlost

Mesto radnje: neodređeno

Tema dela: govor Ive Andrića koji je održao prilikom primanja Nobelove nagrade

Ideja dela: pripovedač i njegovo delo moraju da služe čoveku i čovečnosti

Kratak sadržaj prepričano

Andrićev esej o „Priči i pričanju“ može se uslovno podeliti na dva dela.

U prvom delu pisac govori o zemlji iz koje je došao, o „maloj zemlji“ kojoj je komitet akademije rešio dodeliti nagradu visokog priznanja. U uvodnom delu Andrić je govorio o teškom periodu zemlje, velikim žrtvama i naporu koji zemlja ulaže kako bi nadoknadila sve nedostatke na svim područjima, pa tako i u kulturi. Prošlost i ratovi dosta toga su uskratili i sprečili napredak u svakom smislu. Ivo Andrić je tu mislio na sve nedaće koje su zadesile našu zemlju, sve bitke, ratove, period pod turskom vladavinom i ostale teškoće.

Na kraju prvog dela pisac iskazuje zahvalnost  i neizmernu sreću zbog toga što je počastvovan da je iskaže u svoje ime, u ime književnosti i naroda kome pripada.

Drugi deo je nešto složeniji, kako i sam Andrić kaže. U njemu bi trebalo reći nešto o pripovedačkom delu pisca. Andrić zastupa stav da pisac treba da bude nešto kao „slavan pokojnik“, da je umetničko delo bolje osmatrati samostalno, bez komentara njegovog stvaraoca.

U ovom stavu Andrić nije usamljen, pre njega su ga zastupali Monteskije koji je tvrdio da pisci nisu dobre sudije svojih dela, kao i Geteovo pravilo „Umetnikovo je da stvara, a ne da govori“, i Kasnije Alber Kami, te će u skladu sa takvim stavom pisac u obraćanju govoriti o priči i pričanju uopšte.

Na hiljade različitih jezika se milionima godina govori i ispreda se priča o sudbini čovekovoj kako kroz usmenu, tako i kroz pismenu književnost kasnije. Potreba za pričom postoji od pamtiveka, samo se načini i oblici toga pričanja menjaju vremenom. Andrić poredi to pričanje sa pričom Šeherzade, koja je, da bi ostala u životu, svako veče morala pričati drugu priču, „da zavara krvnika“.

Andrić govori da je možda pripovedač taj koji bi zapravo trebao da pomogne čitaocu da se snađe, da govori umesto svih i da ga čitalac, ili slušalac, pažljivo prate. Možda, pak, taj pripovedač govori sam sebi priču, da se zavara. Cilj je, svakako, pomoći u snalaženju u životu, da se čitaocima ukaže na geške i da se vrate na pravi put. U tim pričama je sadržana istorija čovečanstva i smisao se iz njih može naslutiti bez obzira na njihovu tematiku i razdoblje o kom govori, bez obzira na vreme o kom pripoveda, da li je to prošlost ili sadašnjost.

U osnovi, nije bitno da li se govori o prošlosti jer sam pripovedač i ne primeti kada pređe stoleća i sa lakoćom počne govoriti o sadašnjosti. Jer „zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima“? Tako i u sadašnjosti, pisac susreće istu čovekovu sudbinu, nastoji da je što bolje razume, poistovećuje se sa njom i ona postaje živo tkanje priče koja se želi saopštiti što verodostojnije.

Načini na koje se može postići ovakva priča su razni i pronalaze se u mašti, pažljivim proučavanjem istorijske građe i podataka, društvenih pojava, poniranjem u suštinu i smisao epoha i drugo. Kao drevne reči koje glase: „Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti“.

Sve su to igre koje koristimo da bi stvorili delo. Bitan je duh kojim je nadahnuta priča, osnovna poruka koja se pruža ljudima kroz delo. I zbog toga, sa jedne strane, nema pravila „svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja, snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakoga treba pustiti da slobodno priča“.

Bitno je, na kraju, da priča nije zatrovana mržnjom, ni grmljavinom oružja, nego sa ljubavlju, vođena vedrinom i širinom slobode ljudskog duha. „Jer pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu, ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti“.

Ivo Andrić svoj govor završava onako kako ga je i započeo, sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti. Ovakvu kompoziciju dela nalazimo i u njegovim pripovetkama, to je kružna kompozicija kojom se delo završava onim motivima, rečenicom, konstatacijom, sa kojom je i započeto.

Beleška o autoru

Ivo Andrić rođen je u Travniku 9.10.1892. godine. Sa porodicom se često selio. Tako je živeo i u Višegradu i u Sarajevu. U Sarajevu je i završio gimnaziju.

Nakon što mu otac umire od tuberkuloze, majka ga zbog nemaštine daje sestri svoga muža u Višegrad koja nije imala dece. Ona i njen muž, austrijski žandarmerijski narednik, odgajaju Ivu. U jesen 1903. godine upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu gde stanuje sa majkom.

Za vreme srednjoškolskih dana počinje da piše poeziju i 1911. objavljuje svoju prvu pesmu. Kasnije upisuje  Mudroslovni fakultet Kraljevskog sveučilišta Franje Josipa u Zagrebu. Dobio je stipendiju Napretka, hrvatskog kulturno-prosvetnog društva iz Sarajeva.

1913. godine odlazi u Beč na studije, ali mu Bečka klima ne prija zbog osetljivih pluća. 1914. godine odlazi u Krakov na Filozofski fakultet. Iste godine na vest o atentatu Franca Ferdinanda, Andrić putuje u Split. Sredinom jula biva zatvoren u mariborsku tamnicu kao pripadnik Mlade Bosne. Za to vreme pisao je pesme.

Marta 1915. mu biva dodeljen kućni pritvor do 1917. godine. Tada je počeo sa pisanjem knjige „Ex Ponto“ koja biva objavljena 1918. godine. Nakon kućnog pritvora se vratio u Sarajevo.

1919. dolazi u Beograd gde ga zapošljavaju u Ministarstvu. Rado se družio sa mnogim poznatim ličnostima kao što su Miloš Crnjanski i Sima Pandurović. Radio je u diplomatiji i to u ambasadama Kraljevine Jugoslavije. Bio je smešten u Rimu, Parizu, Madridu, Bukureštu, Gracu, Briselu, Ženevi i Berlinu.

Do 1924. postiže veliki politički uspeh, a te godine je primljen za člana Srpske kraljevse akademije. 1939. njegova politička karijera doživljava vrhunac kada biva postavljen za opunomoćenog ministra i poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.

Sreo se sa Adolfom Hitlerom i imao bitnu ulogu u pregovorima za Drugi svetski rat. Na njegovu inicijativu oslobođeni su mnogi Jugoslovenski umetnici iz nemačkog zarobljeništva. 1941. novembra meseca je penzionisan, čime se okončava njegova diplomatska karijera.

1944. završava čuveni roman „Na Drini ćuprija“ za koji dobija Nobelovu nagradu 1961. Takođe je bio član Srpske Akademije Nauke i Umetnosti.

Njegova najpoznatija dela su: „Ex Ponto“, „Nemiri“, „Most na Žepi“, „Razgovor sa Gojom“, „Na Drini ćuprija“, „Priče o deci“, „Prokleta avlija“, „O priči i pričanju“, „Jelena žena koje nema“ i mnogi drugi.

Ivo Andrić je bio i ostao veoma značajna ličnost Jugoslovenske diplomatije, kulture i umetnosti, i jedan od najkvalitetnijih pisaca međunarodnog modernizma dvadesetog veka.

Umro je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Autor: J.I.