O poreklu

Desanka Maksimović jedna je od najznačajnijih srpskih pesnikinja. Bila je takođe i pripovedač, romanopisac i značajna autorka dečjih priča. U svom dugom i plodnom stvaralačkom životu objavila je pedesetak knjiga, među kojima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka i putopisa. Ipak, ostala je najpoznatija po svojim pesmama i književnosti za mlade. Lirski opus joj je tematski varirao od rodoljubnih do ljubavnih pesama, od razigranih devojačkih, pa sve do dubokih, osećajnih. Ali svima je bio zajednički poseban lirski izraz koji je Desanka stvorila.

Njene pesme bile su razumljive i naizgled jednostavne, ipak krasile su ih posebne, strogo određene forme. Unatoč tome, pjesme su joj bile jasne i nadasve iskrene. Njima se otvarala prema čitatelju, dopuštajući da on prodre u samu bit njenih verovanja koje je usadila u svoju poeziju. Pesme su joj služile za prenošenje dobrote i iskrenosti svetu. Takve su bile i njihove teme, od iskrenih ljubavnih osećanja, s kojima gotovo svi mogu da se poistovete, pa do iskazivanja nepravdi i traženje pravde, najčešće u njenim politički obojanim pesmama.

Ideje njenih pesama uvek su isticale važnost slobode, hrabrosti i odanosti, s naglascima na dobroti i odricanju od koristoljublja. Desanka je svojom lirikom ljude pozivala na dobrotu i plemenitost, a zatim i na ponos, otvorenost prema ljudima različitih vera, ubeđenja i kulture. Isticala je svoje slabosti i mane, ali s namerom da se samoosuđuje i kažnjava, već da ih popravi, što je savetovala i drugima.

Desankine ranije pesme prštale su od osećajnosti, strasti, nezatomljenom živosti koja je u mnogočemu prkosila ustaljenim, nametanim pravilima društva. Kanija lirika ipak je bila malo smirenija, baš kako se smirivala i ona sama. To puno govori o iskrenosti njenih pesamam, koje su uvek bile u skladu sa stanjem njena duha – bez patvorenih osećaja i povlađivanja drugima.

Osim prema sebi samoj, Desanka se u pesmam osvrtala i na društveno-politička događanja. Jedna od njenih poznatijih pesama je „Krvava bajka“, napisana za vreme Drugog svetskog rata, ali objavljena tek nakon njega, jer je u njoj govorila o strašnom streljanju đaka u Kragujevcu 1941. godine. Ostale rodoljubne pesme u kojima je opevala stradanje Srba, objedinila je u zbirkama “ Srbija se budi“ i „Spomen na ustanak“, u kojoj je i pesma „Krvava bajka“.

Njezinom najboljom zbirkom pesama, koja je značila vrhunac njenog najboljeg stvaralaštva, smatra se zbirka „Tražim pomilovanje“. Osim nje tu su i zbirke: „Pesnik i zavičaj“, „Miris zemlje“, “ Govori tiho“, „Nemam više vremena“ i druge.

Neke od najpoznatijih pesama Desanke Maksimović su „Devojačka molba“, „Selice“, „Spomen na ustanak“, „Strepnja“, „Predosećanje“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Tražim pomilovanje“ i druge.

O poreklu – analiza pesme

„O poreklu“ je vrlo poznata rodoljubiva pesma Desanke Maksimović. Kao u mnogim njenim pesmama ove vrste, ona se tematski ne ograničava samo na predstavljanje osećaja rodoljubivosti, već ga koristi kako bi rekla više o sebi, svojim osećanjima i mislima. Ono što je glavna misao ove pesme je kako poreklo, mesto na kojem smo odrasli, historija tog mesta i društvo, imaju uticaja i na lični razvoj neke osobe. Ovoga puta, to je pesnikinja, koja ima sposobnost da rezultat toga iskaže stihovima, pesničkim slikama, impresivnim mislima i pesničkom formom.

Pesma ima četiri strofe. Prva ima šest stihova, sledeće dve sedam, a poslednja osam. Stihovi su slobodni, nejednake duljine, što uvelike ima uticaja na ritma, pogotovo zbog toga što je i rima u pesmi nestalna. Ritam pesme ima velikog uticaja na njihov sadržaj. Kako sam naslov nalaže, pesnikinja u njoj govori o svome poreklu. Govori koliko ju je oblikovalo mesto i kultura zemlje u kojoj živi i time se ponosi. Poruka ove pesme je probuditi ponos u svakome iz ove zemlje, ali ne na površan način. Ovo nije pesma samo o pripadanju nečemu, nego na puno dublji ponos vezan za slavu istorije od koje učimo da i sami postanemo hrabri i uspešni.

Prvi stih prve strofe su reči „Ja sam ko sam“. Već prvi stih vrši ulogu poruke, što bi svakako bio slučaj da je poslednji, a ne prvi stih pesme. Ovako, on označava kratki uvid u ono o čemu će pesma govoriti. Jasno je da je ono šta pesnikinja jest određeno sa historijom i kulturom njene zemlje. Ona je ono šta jest:

po zvonu
što sa zadužbina nemanjićkih peva,
po jasnosti njegova glasa, po tome što me od Studenice do Mileševa

Nakon toga uvodi se motiv pradedova koji u rukama dže hramove. Pradedovi označavaju jako korenje, povezanost sa prošlosti i tradicijom, jednako lično, koliko i kulturološki. Ovim motivom učvršćena je veza lirskog subjekta sa njenim nasleđem koje ne može da zanemari, a ono je pojačava sledećim stihovima u kojima spominje oca, dedu i kuma. Odmah do njih motiv je nebesa, kojih stavlja u isti rang sa svojim precima. To znači da joj preci znače jednako kao nebesa i imaju jednako uticaja. Ponos prema onome odakle je vidimo u stihovima:

sve Suhoj planini od gromada
preko Sitnice do Rasa i Huma
moja loza vlada.

A onda, u trećoj strofi, osećaj pripadnosti dolazi iz ličnih izvora. Više nije važno odakle je pesnikinja i tko su joj preci, već kakva je, što je i što oseća. Njen identitet gradi se i prema njenim osećanjima, njenoj ličnosti, koja odjednom postaje i kolektivna ličnost naroda. Vidimo to u stihovima:

Ja znam ko sam
i po mržnji besomučnoj
kojom me zlopakosni gone odvajkada

Nastavlja da spominje one koje najviše mrzi, a to su ujedno i najpoznatiji osvajači njene zemlje – Ugri (Mađari) i Vizanti. Osvajači zemlje, oni koji su prouzročili mnoga stradanja, kao da su njeni lični osvajači, pa je i ta mržnja predstavljena vrlo lično. Posljednji stih započinje istim stihom kao i prvi – Ja znam ko sam – pa do kraja strofe spominje lične motive (prijatelje), sa narodnim i istorijskim (koplja i štitovi) te ih meša u jednu misao. Pesnikinja smatra da je poput svih pripadnika njenog naroda, usko povezana sa svime šta je zemlja prošla. To vidimo u metafori:

Sa svecima i kraljima ja sam u srodstvu,
o mom poreklu iz knjiga starostavnih
vladar na dalekom dvoru
i letopisac u manastiru čita.

Njena važnost jednaka je važnosti velikih ličnosti njene zemlje i to je ujedno i poruka ove pesme. Svi mi, svaki čovek, važan je za svoju zemlju i svoj narod. Zato treba da se ponosimo onim dobrim i junačkim što smo kao narod kroz historiju ostvarili, ali i da govorimo protiv onoga što na kolektivno sramoti. Svaki čovek predstavnik je naroda i narod je predstavnik svakog čoveka.

Beleška o autoru

Desanka Maksimović jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Rođena je kod Valjeva 1898. godine, u porodici učitelja. Vrlo brzo nakon rođenja, s porodicom se preselila u Brankovinu, gde je provela detinjstvo. Tamo je polazila osnovnu školu, dok je u gimnaziju išla u Valjevo. Nakon gimnazije, studirala je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i to svetsku književnost, istoriju umetnosti i opštu istoriju.

Čim je diplomirala, zaposlila se u gimnaziji u Obrenovcu, a zatim je postala suplent u beogradskoj Trećoj gimnaziji. Ubrzo je dobila stipendiju francuske vlade i otišla na usavršavanje u Pariz. Radila je i u Dubrovniku, u učiteljskoj školi, a onda se vratila u Beograd, zaposlivši se u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji. 1933. godine ulada se za Sergeja Slastikova, ali nikada nisu imali dece. Već je na početku Drugog svetskog rata otišla u penziju, ali se 1944. godine vratila na posao i radila još devet godina.

Prve pesme Desanka je počela da objavljuje u časopisu Misao, još 1920. godine. Prvu zbirku pesama objavila je 1924. godine pod nazivom „Pesme“. Za života je objavila preko 50 knjiga. Među njima su zbirke pesama, proza za decu i mlade, zbirke pripovedaka, putopisi i romani. Bavila se i prevođenjem poezije s ruskog, francuskog, slovenačkog i bugarskog jezika.

Ipak, najpoznatija je ostala po svojim pesmama. One su uglavnom bile ili ljubavne ili rodoljubne pesme. Jedna od najpoznatijih rodoljubnih pesmama joj je „Krvava bajka“, u kojoj je pevala o pokolju đaka u Kragujevcu na početku Drugog svetskog rata. Pesma je napisana tokom rata, ali je objavljena tek nakon njega. Ta pesma dio je njene zbirke „Spomen na ustanak“, jedne od dvije zbirke rodoljubnih pesama. Druga takva zbirka zove se „Srbija se budi“.

Za života je Desanka prijateljevala s mnogim značajnim pesnicima i književnicima, primerice s Ivom Andrićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Brankom Ćopićem i Gustavom Krklecom. Bila je član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Za svoj književni rad dobila je mnogo priznanja i nagrada. Među njima su Vukova i Njegoševa nagrada, nagrada AVNOJ-a i Zmajeva nagrada te Zlatni venac za životni rad. Desanka Maksimović je počasni građanin grada Valjeva, gdje joj je 1990., još za života, podignut spomenik. Također, osnovna škola koju je Desanka pohađala u Brankovini, 1985. je renovisana i preimenovana u „Desankinu školu“.

Desanka Maksimović umrla je 1993. godine u Beogradu.

Autor: V.B.