Nek je blažen dan, mesec i doba

„Kanconijer“ je zbirka pesama najpoznatijeg italijanskog renesansnog pesnika Frančeska Petrarke. Zbirka sadrži 366 pesama, od koji ima najviše sonata, njih 317, te joŠ 29 kancona, 9 sestina, 7 balada i 4 madrigala. Također, zbirka je tematski podeljena na dva dela.

Prvi deo zbirke odnosi na srećno vreme tokom Laurinog života, a drugi je posvećen periodu nakon njene smrti. Pesme su napisane tako da prate linearni tok Petrarkine i Laurine ljubavi, ali i duhovni razvoj pesnika. Lik Laure u pesmama predstavlja više toga. On je istovremeno simbol Petrarkine ljubavi prema jednoj ženi, ali i simbol težnje pesnika za ostvarenjem nečeg skoro nedostižnog.

Upravo zahvaljujući ovom delu, Petrarka je postao slavni pesnik renesanse, a njegov uticaj vidimo i danas. Cela zbirka pesama rezultat je pesnikove nadahnutosti velikom ljubavi prema njegovoj Lauri. Ovo delo poslužilo je kao obrazac svim sledećim generacijama pesnika ljubavne poezije.

Iako je Petrarka veličao Lauru do te mere da su se u njegovim pesmama jasno mogli videti uticaji pređašnje tradicije, u kojoj se žena slavila kao nešto čisto i božansko, Laura zapravo nije bila alegorijska figura, već pravi zemaljski lik. U pesmama ove zbirke otkriva se njena lepota i moć koju poseduje kao žena, te ljubav koju ispoljava prema očaranom pesniku. Pesnik je Lauru opisao kao nešto božansko, čarobno i anđeosko, ona je oličenje najboljih vrlina i čednosti. No, u isto vreme Laura je i okrutna jer zaljubljenom pesniku konstantno nudi kolebanja koja u njemu pobuđuju nadu, potištenost i očajanje.

Petrarka ljubav opisuje kao stalnu čežnju, zaljubljeni čovek je rob žene koju voli, a takva osećanja su bolest i jedna vrsta mučenja kojima čovek ne može da se odupre. Laura kod Petrarke izaziva pravu, zemaljsku ljubav i strast, a s druge strane i borbu, nemir te stalnu promene raspoloženja. Petrarka iz pesme u pesmu otkriva promene u svojim mislima i osećanjima; otkriva snove, radost, ali patnju i bol koju je u njemu prouzrokovala ljubav prema Lauri. Praćenjem svih tih pesnikovih stanja nastao je „Kanconijer“.

Ova pesnička zbirka ne nudi čitaocu klasičnu i jednostavnu ljubavnu ispovest. Pisac nije napisao dnevnik događaja jedne ljubavi u stihovima, već oni iskazuju sukobe savesti, razuma, strasti i osećanja. Pesnik, s jedne strane čak i uživa u samoći jer se tada može udubiti u svoj unutrašnji svet, protkan nemirima, neskladom i sukobima.

Nek je blažen dan, mesec i doba – analiza pesme

„Neka je blažen dan, mesec i doba“ šezdeset i prva je pesma iz Petrarkinog „Kanconijera“. Poput svih njegovih pesama iz ovog ciklusa, i ona je po svojoj formi sonet i zato se sastoji od dva katrena i dve tercine. Ovaj kanconijer bio je jedan od oglednih primera kako petrarkistička pesma treba da izgleda i zvuči, te kakvu atmosferu treba da prenese. Pesma odražava vrhunac Petrarkine ljubavi prema Lauri. U njoj prevladavaju motivi kojima se iznosi sreća, zadovoljstvo, osećaj blagoslova što lirski subjekat ima priliku da voli.

Apstraktnost Petrarkine ljubavi u ovoj se pesmi pretvorila u pravu, zemaljsku ljubav. Ona je napokon postala stvarna, više nije bila samo misao, samo želja, žudnja i nadanje. Upravo je u toj konkretnosti čar ove ljubavi, pa i pesme koja tu ljubav opisuje. Ipak, u pesmi se još uvek oseća duhovnost te ljubavi. Primećujemo opreku između dostižnosti i nedostižnosti Petrarkine ljubavi, njene duhovnosti i telesnosti, bliskosti i onoga šta je još uvek daleko.

Ali motiv koji definitivno dominište pesmom je zahvalnost. Pesnik nabraja zbog čega je sve blažen, što je sve oko njega učinilo da on dobije tu ljubav koji ima i zbog toga se oseća tako neverovatno srećnim. Blaženstvo se iskazuju u svakoj strofi, a pesnik ga pronalazi u svim dobrim i lošim stvarima koje su ga na kraju dovele do Laure. On ceni svaki dio ljubavi, pa tako i onaj koji čini patnja.

Pesma započinje stihom po kojim i znamo ovu pesmu (osim po broju pod kojim je zapisana u „Kanconijeru“): „Neka je blažen dan, mesec i doba“. Motiv blaženstva ostat će dominantan kroz celu pesmu, jer pesnik u njoj govori što je sve uzrok njegovog (ljubavnog) blaženstva. Nakon motiva koji označavaju vreme, izraženih u prvom stihu, oni se nastavljaju i u drugom: „Godina, čas i trenutak, ono vreme“. Nakon niza vremenskih motiva koje pesnik koristi kako bi dočarao značaj trenutka u kojem je prvi put video Lauru, u trećem stihu prve strofe prelazi na motive prostora: „I lepi onaj kraj i mesto…“. Ova tri stiha su uvertira za poslednji u ovoj strofi, a baš u njemu pesnik izriče glavnu misao ove pesme – trenutak kada je prvi put vidio Laurine oči:

„… gde me
Zgodiše oka dva, sputaše oba.“

Ovaj stih govori o Laurinim očima koje su ga pogodile kao munje, a onda „sputale“, što bi značilo isto što i „zarobile“, jer pesnik je, nakon što je vidio te oči, postao Laurin zarobljenik. Ona je svojim očima ukrala i zarobila njegovo srce, njegov um, sve snove i želje. Sve mu je otela i usmerila prema sebi.

Druga strofa počinje metaforičkim oksimoronom „Blažene prve patnje…“. Pesnik je zahvalan za svu muku koji prolazi zbog svojih ljubavnih osećanja prema Lauri. Patnje su blažene jer su spojile pesnika s ljubavlju. Strofa nastavlja u istom tonu. On blagoslivlja „I luk i strele što pogodiše mene“. Motivi luka i strela su metaforički, a odnose se na one Kupidove ili Amorove strele za koje kažemo da su pogodile zaljubljena čoveka. Pesnik je zahvalan i na ranama „koje do srca mi stežu“, jer te su rane takođe dobivene od ljubavi.

Motiv patnje se provlači i u trećoj strofi, iako on nije direktno izrečen. Izrečen je kroz motive uzdaha, žudnje i suza. Pesnik govori da su blaženi svi glasovi, zazivi Gospodina, misleći na one kada u nemoći zovemo Božje ima kako bismo našli bar kakvu utehu u svojoj nadi, ali i patnji. Tako je i on, žudeći za Laurom, ne znajući kako da je dobije, zazivao ime Gospodnje u pomoć,

U poslednjoj strofi pesnik blagoslivlja svoje hartije, one na kojima piše o Lauri „U slavu njenu i misao moja“. Ovime pesnik potvrđuje da sve što radi, radi zbog nje. Čak je i pesnikova misao „…njena i ničija više“. Metaforički pesnik ovime ističe da je celo njegovo postojanje posvećeno njegovoj ljubavi, ženi Lauri.

Beleška o autoru

Frančesko Petrarka jedan je od najznačajnijih italijanskih, ali i svjetskih renesansnih pesnika. Rođen je 20. jula 1304. godine u gradu Arezzu. Njegov otac, Pietro, radio je kao notar, a samo dve godine pre rođenja sina Frančeska proteran je iz Firence. Cela porodica je kratko vreme živela u Pizi, a kada je Frančesko imao samo devet godina, preselili su se u Karpentras.

Godine 1316. Petrarca je upisao studij za advokata u Montpeljeru, a samo četiri godine posle pridružio se svom bratu, s kojim je nastavio da studira u Bolonji. Godine 1326. vraćtio se u Avinjon i postao veoma popularan u društvu cenjenih i bogatih stanovnika.

Frančesko je ostao poznat kao italijanski renesansni pesnik. Putovao je Francuskom, Nemačkom i Italijom. Mladost provodi u Avinjonu gde se zaljubio u Lauru i ostao joj odan iako mu nikad nije uzvratila ljubav. Nakon njene smrti, odlazi iz Francuske u Italiju gde je živeo sve do 1374. godine kada je umro.

Svojim stilom pisanja „Kanconijera“, koji je bio rezultat te neuzvraćene ljubavi, Petrarka je uticao na ljubavno pesništvo u Evropi (petrarkizam). Njegova najpoznatija dela su: „Afrika“, „O slavnim ljudima“, „Secretum“. Spjev „Afrika“, u kojem je opjevao Drugi punski rat, doneo mu je Lovorov venac, najveće književno priznanje tog vremena. Vencem je Petrarka okrunjen 1341. godine u Kapitolu, u Rimu.

Petrarka je umro u mjestu pored Padove 1374. godine.

Autor: V.B.