Miodrag Pavlović, autor pesme Naučite pjesan, bio je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. U svojim delima ustanovio je novi tip srpskog pesništva. Udaljio se od stavova koji su bili nametnuti njemu i njegovoj generaciji. Pesma Naučite pjesan je upravo takvog tipa. Pripada ciklusu Svetli i tamni praznici.
Naučite pjesan je pesma o pesmi kao najvećoj lepoti koja brani čovečanstvo od zla, ljudskom izrazu duhovnog ostvarenja, humanizuje i oplemenjuje društvo i čoveka samog, osmišljava mu život, uliva snagu i čuva pamćenje. Pesma izlaže pesnikov pesnički program, ali ukazuje i na humanističku i društvenu misiju pesništva uopšte. Pesnik nije na pesmu sagledao u jednom kutu (momentu), već u istorijskom kontekstu. Misija pesme je kratkog veka i trenutačna, potvrđuje se kroz istoriju i nacionalni etnost.
Pesma je komponovana tako da sadrži dve celine sadržaja oblikovane u strofe. U prvoj celini nam pesnik ukazuje na onespokojavajuću i tamnu sliku društva, dok u drugoj celini govori o samoj pesmi i njenoj misiji. Kada je u pitanju sadržina, obe celine se odnose u kontekstu pitanja (prvi deo pesme) i davanja odgovora (drugi deo pesme) sa zaključkom tj. iskazanom poentom koju pesnik stavlja na kraj pesme.
Što se tiče stilskih figura, na samom početku možemo uočiti anaforu (ponavlja se reč „kroz“). Možemo uočiti i metaforu, epitete, poredjenje.
Uočavamo da simbol pesme igra veliku ulogu u ovoj pesmi, sve je vezano za njega. Pesma može da predstavlja mnogo stvari, ne postoji univerzalno objašnjenje. Vidimo da je pesma nešto što treba da izbavi čoveka u trenutku kada mu je najteže, da mu da snagu da se bori kada postane svestan toga koliko je svet oko njega nepravedan. U takvoj situaciji čovek je besan, a ujedno i uplašen jer nije siguran da uopšte može i pobediti u takvoj bici. Zbog toga, pesma je nešto što mu mora biti potpora, nešto što će ga dovoljno ohrabriti da istraje u svojim borbama i suprotstavi se svojim neprijateljima. Pesma je izvor unutrašnje snage čoveka.
Književni rod: lirika
Književna vrsta: lirska pesma
Tema dela: važnost pesme i način na koji se njome možemo boriti protiv nedaća
Ideja dela: Treba primetiti nepravdu oko sebe i ne trpeti je, ne klecati pred onima koji su nepravedni, već naći unutrašnju snagu i boriti se.
Naučite pjesan – analiza pesme, citati
Kao što smo pomenuli, pesmu „Naučite pjesan“ moglo bi se po strofama podeliti i na dve celine pesme, od kojih svaka ima posebnu ulogu. U prvom delu, pesnik pokušava da osvesti čitaoce, narod, da shvate kroz šta prolaze i da uskoro neće više imati gde da pobegnu ukoliko ne učine nešto da stvore sami sebi bolje uslove za život. Posmatrajmo sada taj deo i njegovu formu:
Postavljanjem pitanja u prvom stihu: – „Kroz kakva društva još treba proći“ pesnik započinje sa postavljanjem niza pitanja koja čovečanstvo naučeno kolektivnim iskustvom, ali i sopstvenim iskustvom istorije postavlja sebi i čitaocima u onom momentu kada se negativno iskustvo koje se nagomilalo tokom godina prešlo svaku granicu.
„Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, nauke-vojnike,
kroz šume počasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačiti ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!“
Navedeno pitanje nije samo to, ono sadrži dve teme:
- protest da se u svetu ništa ne menja
- konstataciju da je društvo zapravo loše
- izraz svesti da se pred čovekom nalazi dug put u patnji i stradanju pre neko savlada sve prepreke
Na početku izgleda kao da će pesnik postaviti neko pitanje, ali on se ne zaustavlja, već sam sebi odgovara. Njemu je u tom trenutku sve i više nego jasno i želi da i drugima postane. Preplavljen je negativnim osećanjima, besu prema ljudskom slepilu za nepravde kakve im se nanose i pošto sam ne može da podnese više nepravde, traži od drugih da mu se priključe u nekoj vrsti pobune.
On svesno vidi sve loše periode koji su prošli, a onda u nastavku pretpostavlja kakve strahote još mogu da se dese. Njegove reči su prožete sarkazmom i osudom. Poslednjim stihovima opisuje „borce protiv otkrovenja“. Time govori o svim ljudima kojima je u interesu da narod ne shvati kako se njime manipuliše i koji se svim silama trude da ga tako i održe.
Anaforom (reč „kroz“ kojom počinje prvih pet linija) pesnik naglašava negativnost koja je nagomilana u društvu, a zatim pominje reči i „kakve“ kroz koju nabraja moralnu nakaznost koju iskazuje društvo, a koje utiče na ljudski život i dostojanstvo „gledati pandure kako biju po kičmi“.
Imenicom „društvo“ on ne opisuje samo društvo kao takvo, kolektivnnu zajednicu naroda, već grupe – doušnike, zlohodnike. Nosioce negativnih moralnih karakteristika označava imenicama u množini čime naglašava koliko je takvih pojedinaca, njihovu brojnost što podvlači i sintagmom „šuma pošasnika“ što asocira na društvo koje je zamračenih, zatvorenih vidika, sumornu sliku društva koja zaudara po moralnom truležu. Pesnik ovom slikom ne ukazuje samo na nemoralnost čoveka i ljudi uopšte već i totalitarno društvo koje karakterizuju carinici, vojnici, panduri, doušnici kao trulež državnog sistema i vlasti.
Sliku vlasti i totalitarnog društva pesnik posebno razvija u stihovima:
„Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike kolje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.“
Napad na slobodu razmišljanja i govorenja poprima velike razmere „Svuda se digli borci protiv otkrovenja“, pesnik iskazuje u odbranu čovekovog dostojanstva u reči „otkrovenje“ koje odudara od onog što opšta atmosfera totalitarizma predstavlja, mesto gde vlada ideologija vladajućeg sloja, zvanična misao. Odnosi se na pandure i žandare koji prolivaju krv podjarmljenih i maltretiraju sve koji se bore za pravdu ili progovaraju o njoj, istini o maltretiranju i nepravdi. Društvo je ispunjeno zlom, nema više lepote ni svetlosti pa pesnik očajnički piše „Kuda će oni što se klone zveri!“ naglašavajući da za takve nema izlaza, ni mesta u ovom društvu i svetu uopšte.
U drugom delu on pokušava da na neki način ohrabri ljude, pokaže im rešenje koje je on našao.
„Branite se! Naučite pesmu!
Uđite kroz gusle u mramorno oko,
pevajte, orite se, pojte
i stojte mirno kad se začuje pitanje
ko će među vama da zatvori vrata
slavoslovite dok se hramu ne probije teme,
stakleni prozor nek se obrati moru
dok ne proklija sinje srce,
žamorite, žuborite, romorite,
neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje,
uskliknite, utrojte, uzhvalite,
dok se i lobanji ne otvori gornji vid
i pesma ne pokulja na sljeme,
popevajte, koledajte
usred ovog rata koji sećanje briše
naučite pjesan, to je izbavljenje!“
On ovde kao rešenje navodi pesmu „Branite se! Naučite pesmu“. Smatra da je ona ono što će izbaviti narod i dati mu snagu da se bori kada je potrebno. Poručuje da se na naredbu ne reaguje tako što će neko odmah skočiti i ispuniti traženo, već da stoje mirno znajući da se bore za svoja prava, slobodu, budućnost. Do kraja, on poručuje koliko je bitno naučiti pesmu i da je ona sve što je uopšte neophodno kako bi se izašlo iz nedaća, da je ona ključ izbavljenja.
Literarno iskustvo čitaoca može da shvata smisao ovih stihova čak i dok se pesnik izražava rečima i poetskim slikama, metaforama koje nude da se pesma shvata na više načina. Ako bi doslovno shvatili stih „Uđite kroz gusle u mramorno oko“ on ne bi imao smisla, ali ako pogledamo konotativno, metaforičko i preneseno značenje videćemo da sintagma „kroz gusle“ znači pesmu, dok sintagma „mramorno oko“ ostaje zagonetno, ali ne i nedokučivo. Mramor je beo, tvrd i hldan kamen što nam figurativno može ukazati na hladnoću bezosećajne ličnosti i njegove postupke, njegov leden ili hladan pogled, a pesma ima moć da probile tu hladnoću, da zrači toplinom i pleni srca.
Pesnik takođe poziva i da se pesma peva, razlegne:
„pevajte, orite se, pojte
—-
slavoslovite dok se hramu ne probije teme,
stakleni prozor nek se obrati moru
dok ne proklija sinje srce
—-
uskliknite, utrojte, uzhvalite,
dok se i lobanji ne otvori gornji vid
i pesma ne pokulja na sleme.“
S tim što pesnim asindetski nagomilava imperative uz zvučni intenzitet (jačinu) on sugeriše hor i njegov snažan glas koji svojim pevanjem „probijaju“ temu.
Drugi deo pesme je istovremeno i apologija pesmi, snažan odgovor pesnika na njenu umetničku, humanu i slobodnu misiju koju naglašava na imperativan, eksklamativan i povišen način.
Ako pogledamo leksičku strukturu drugog dela pesme primetićemo da je ona osobna. U njoj dominiraju imperativne reči i oblici koje posredno ili neposredno imenuju pevanje i pesmu.
Pesma je puna imperativnih oblika, ukupno 17 koje možemo svrstati u tri kategorije prema smislu i sadržini:
Reči koje pozivaju na to da se nauči pesma i koristi kao sredstvo opstanka, održanja i odbrane: oriti se, uzhvalite, slavoslovite, pevajte, koledajte, popevajte, pojte, naučite
Reči koje pozivaju da se digne glas pobune i prestane ćutati: uskliknite, romorite, žuborite, žamorite
Reči koje pozivaju na prkos: utrojte, ostajte, uđite, branite se
Takođe se pojavljuje i puno reči koje posredno ili neposredno označavaju pevanje i pesmu: pesma (pominje se 2x), pjesna (pominje se 2x), gusle, oriti se, pevajte, koledajte, poevajte, uzhvalite, utrojte, žuborite, slavoslovite, pojte
Možemo primetiti i pojavu arhaičnih oblika: koledajte, popevajte, gusle, slavoslovite, pojte, pjesan kojima pesnik sugeriše na starost pevanja i pesme koja je nastala davno, stvarana je vekovima, opstala kroz čitavo vreme i održala jezik naroda, običaje, veru, duh. Ovakvim oblicima pesnik asocira na pevanje uz gusle (karakteristično za narodne pesme), prigodno pevanje i crkveno pevanje. U starini su se pesme slušale, učile i pevale generacijama. Dok se sve menjalo, pesma je živela kroz vreme i svedočila o čoveku, društvu, mišljenju, preživljavanju, radu.
U završna dva stiha pronalazimo poruku pesme:
„Usred ovog rata koji sećanje briše
naučite pjesan, to je izbavljenje!“
Pesnik nam govori da se trebamo setiti lepote jezika i kulture, čovečnosti i dostojanstva. Da se ono može sačuvati samo pesmom jer „sve je u njoj“ – vrednost i mudrost, moć ljudskog duha, jezika i, na kraju, to je moć pesme.
Beleške o piscu
Miodrag Pavlović je rođen 28. novembra 1928. godine u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu, kao i Medicinski fakultet pohađao je u Beogradu do 1954. godine. Kratko je radio kao lekar jer se odlučio do kraja života posvetiti pisanju i književnom radu.
Prvu zbirku pesama „87 pesama“ objavio je 1952. godine, a uvelike je uticala na njegovo književno stvaralaštvo i životno opredeljenje. Zbirka se takođe smatra i jednom od prekretnica u savremenoj poeziji. Pavlović je s njom stvorio jednu novu vrst srpskog pesništva tako što je kombinovao preplitanje mitskih i istorijskih elemenata sa sazvučjem balkanske tradicije. Svojim stvaralaštvom je preuzeo vodeće mesto u savremenoj srpskoj poeziji i postao jedan od najuticajnih pesnika posleratne srpske književnosti.
Odbacuje dogme koje se nameću društvu, ideološke i estetske parametre i napisao nova, jedinstvena dela. Bio je veliki poštovalac i poznavaoc strane i domaće poezije, a zapažen je i kao izvrstan esejista. Njegove pesme i eseji prevođeni su na mnoge evropske jezike pa su njegova dela dobro kritički ocenjena u poznatim njemačkim listovima i književnim časopisima. Dela su mu prevedena i na par orijentalnih jezika, a poezija mu je jedinstvo mitologije, poetike, filozofije, umetnosti i istorije. Ne podleže pravilima poetike, a pesme mu se izjednačavaju sa njegovim viđenjem sveta i stvarnosti.
Najpoznatija poezija: „87 pesama“, „Stub sećanja“, „Oktave“, „Mleko iskoni“, „87 pesama (izbor poezije)“, „Velika Skitija“, „Nova Skitija“, „Hododarje“, „Svetli i tamni praznici“, „Velika Skitija i druge pesme „Zavetine“, „Bekstva po Srbiji“, „Izabrane pesme“,
Najpoznatija prozna dela: „Most bez obala“ „Bitni ljudi“
Najpoznatije drame: „Igre bezimenih“, „Koraci u podzemlju“
Najpoznatiji putopisi: „Kina – oko na putu“, „Putevi do hrama“, „Otvaraju se hilandarske dveri“,
Živeo je sa ženom Marlenom i ćerkama Kristinom i Jasminom sve do svoje smrti 17. avgusta 2014. godine. Sahranjen je u Njemačkoj u Tutlingenu, mestu kod Štutgarta.
Ostavite odgovor