Nasleđe

Milan Rakić se uz Aleksa Šantića i Jovana Dučića smatra jednim od najboljih srpskih pesnika pesničke škole Vojislava Ilića. Baš poput Ilića, Milan Rakić je svoje pesništvo posvetio izražavanjem individualnih stavova prema nacionalnim pitanjima i položaju naroda u državi. Takvo pjesništvo tematski je sadržavalo sve odlike racionalnog pesništva realizma, ali uvodio i modernistički pristup isticanja vlastite individualnosti unutar pesama, te propitivanja vlastitog položaja i sopstvenih osećanja u okruženju narodnog kolektiva. Iako Rakić nije iza sebe ostavio mnogo pesama, one su dosegle vrhunac Ilićeve pesničke škole.

Rakić je svoje pesme počeo da piše po uzoru na francuske pesnike, ali je umesto njihovih renesansnih motiva koristio narodne i religijske motive sopstvene zemlje. Jedino što preuzeo u svoju poeziju bio je francuski simbolizam i dekadencija, ali i to se očituje samo u njegovom izražaju, ali ne i ideji. Simbolika je veoma jaka u Rakićeviom motivima i pesičkim slikama. To je način na koji originalno izražava svoje misli.

Njegove pesme su konstrucijski usavršene. Piše uglavnom jedanaestercima ili dvanaestercima, raspoređenima u katrene. Stihovi su mu rimovani i ritmički savršeni, zvučni, svečanog tona i time otmeni, ali ne i hladni. Nekada je atmosfera njegovih pesama užarena, a stihovi burni. Pesničke slike su mu bogate, ali jezično čiste i besprekorne, jasnog izraza i umerene.

Među temama Rakićevih pesama dominiše rodoljublje. Ali to rodoljublje je posve originalno predstavljeno, bez mržnje prema drugome, bez busanja o prsa i zagovaranja ratova. Rakić voli svoju domovinu kao intelektualac. Njegova poezija je osećajna, ali i intelektualna, promišljena, predstavlja Rakića kao mislioca, a ne pozivatelja na bunu.

Zbog svih navedenih karakteristika Rakićeve pesme su veoma lepe za čitanje. One su jednostavne i rečite, ali tople, iako je u njima naglašen pesimizam. Ta kontradiktornost čini ih još više jedinstvenima, pa ne čudi da Rakićeve pesme slove za najlepše srpske misaone pesme.

Nasleđe – analiza pesme

Pesma „Nasleđe“ Milana Rakića rodoljubiva je pesma koja je dio njegova rodoljubivog ciklusa „Na Kosovu“. Kosovo je neizravan motiv i ove pesme, iako se ne spominje izrekom u pesmi, možemo da zaključimo kako je slava i istorija ovog mesta bila inspiracija za ove stihove. Kosovo je simbol borbe srpskog naroda, mesto na kojem se ginulo, ali i sticalo veliku slavu. Moralno nasleđe ovog mesta postalo je dio istorije kojim su se generacije i generacije ponosile, pa tako i Milan Rakić. Ideja ove pesme upravo je iskazivanje tog ponosa. Iako je taj ponos kolektivan, pesnik mu pristupa kao ličnom, stoga ova pesma nije samo rodoljubiva, nego i misaona. Slavnu istoriju pesnik je iskoristio da poredi prošlost i sadašnjost, te prikaže kako prošlost utiče na sadašnjost. Već u prvoj strofi primećujemo da je pesniku važno tematski razdvojiti sadašnjost i prošlost. Kaže da „danas“ oseća krv „predaka“. Prošlost i sadašnjost izjednačavaju se u njemu, jer on svojim stihovima kaže:

„Ja osećam danas da u meni teče
Krv predaka mojih…“

Motiv „krvi“ upućuje na povezanost s našim precima, kao da delimo istu krv i ona se nasleđuje od predaka, a onda ostavlja potomcima. Krv je simbol porodice, simbol roda, a njenim nasleđivanjem nasleđujemo slavu i ponos ili nečasnost i sramotu. Ali krv lirskog subjekta je „junačka“ i „gruba“. Upravo zbog toga on je odmalena bio predodređen da bude rodoljub, zaljubljenik u ratove i ponosne bitke:

„I razumem dobro, u to mutno veče,
Zašto bojne igre u detinjstvu ljubih.“

Kao potomak slavnih ljudi, pesnik „prezire tugu“ i „zaboravlja bolju“. Njegovi stari takođe su bili mučenici i junaci „Umirahu ćutke na strašnome kolju“. Pesnik smatra da su njegovi preci patili mnogo teže patnje od njega, a svejedno su ih junački podnosili (izraz „Umirahu ćutke…“). Zato je za njega sramota ne izdržati ovaj život, koliko god težak bio, jer zasigurno nije teži od onoga kako su životi nekada bili teški.

Treća strofa donosi priznanje „Jest, ja sam se dugo s prirodom hrv’o“. Njime se pesnik nadovezuje na patnje svojih predaka, koje je, eto, i on u svom životu proživio. Zatim pesnik slavodobitno kaže „Uspeo sam – sve se može kad se hoće“, ali već u sledećim stihovima vidimo ironiju

„Da na ovo staro i surovo drvo
Naklemim najzad blagorodno voće“

„Surovo drvo“ je metafora za samog pesnika ili simbol njegova života, a voće su sve lepe, rodne, bogate stvari u životu. Ipak – one ne rastu iz drva već su samo „naklemljene“. One su patvorene, ne pripadaju tamo, samo su laž kojom se pesnik obmanjuje kako bi mu se život činio lepšim i svrsishodnijim. Ipak, to voće, koje za pesnika predstavlja junake iz njegove istorije, pesniku su uteha, „hrana“. Bez obzira da li ga obuzima tuga ili zlokobni osećaj, njega nanovo čini ponosnim „Neiscrpna krepost starinskih junaka“. Jednom kad ih se seti, pesnik zaboravi na svoju patnju:

„Sve iščezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji…“

Pretke pesnik naziva „mučenicima starim“ i junacima, pa opet spominje kako „Umirahu ćutke na strašnome kolju“. Ponavljanje tog stiha ističe veličinu piščevih predaka.

Pesma „Nasleđe“ ima šest strofa, sve redom katrena. Stihovi u strofama su dvanaesterci, a rima u njima je unakrsna, osim u drugoj i šestoj strofi, koje sadrže neke ponovljene stihove, gdje je rima obgrljena.

Beleške o autoru

Milan Rakić jedan je od najboljih srpskih pesnika, pogotovo onih iz doba realizma koji je već počeo da dobiva odlike modernizma tj. pesnika iz škole Vojislava Ilića. Rakić je rođen 1876. godine u Beogradu, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Nakon toga upisao je pravo u Parizu i tamo ga završio. Nakon fakulteta, postao je diplomata te se tim poslom bavio do smrti. Ceo život bio je Srpski poslanik u raznim zemljama sveta.

Takođe je bio i dopisni član Srpske kraljevske akademije od 1922. godine, a redovni član postao je 1934. godine. Kao pesik, Rakiće je počeo da objavljuje radove 1902. godine i to u Srpskom književnom glasniku. Za života nije napisao puno pesama, tek pedesetak, od kojih su neke objavljene u četiri zbirke pesama. Prva zbirka izdata mu je 1903. godine pod nazivom „Pesme“. 1912. je objavio „Nove pesme“, a 1924. i 1936. ponovna izdanja „Pesama“. Iako su mu pesme bile odlično prihvatane i od strane publike i od književnih kritičara, on je ipak vrlo rano prestao da piše.

Budući da je mnogo putovao po svetu, formu pesama preuzeo je od francuski pesnika, ali je mnogo toga promenio u sopstvenom pesništvu. U njima je isticao narodne ideje i teme, a zbog stila, pesme mu najviše nalikuju na one iz pravca realizma. Ipak, u njima se zbog izražavanja individualnosti naspram kolektiva oseća jasan uticaj dolazećeg modernizma, baš kao što je bilo slučaj kod mnogih pesika koji su, poput Rakića, potekli iz Ilićeve pesničke škole.

Rakićeve pesme prevođene su na razne jezike, među kojima su i nemački, francuski, italijanski, ruski, engelski, mađarski i bugarski jezik.

Milan Rakić umro je u Zagrebu 1938. godine.

Autor: V.B.