Naš Božić obrađena lektira Borisava Bore Stankovića. Lektira sadrži detaljan prepričani sadržaj, analizu dela, književne elemente i beleške o piscu, sve potrebno za kvalitetnu obradu i aktivno sudelovanje u nastavi.
Pročitajte kompletno delo Naš Božić >>
Analiza dela
Pripovetka Naš Božić napisana je 1900. godine i nalazimo je između impresionističko-idilične novele na jednoj strani i naturalistično-mistične na drugoj. Novela pripada zbirci priča Stari dani u kojoj pisac pokušava evocirati uspomene na vremena koja su prošla. Stanković u ovoj svojoj pripovetki pozornicu radnje stavlja u kuću i zbog toga nemamo koloritsku sliku prirode, zbog čega nam melanholično pričanje zvuči tragičnije. Impresionizam se sada javlja kao prefinjeno slikanje unutrašnje, arhitektonske tišine stvari, odnosno prerasta u poeziju enterijera.
Dramatika Stankovićevog stvaralaštva jeste bolna nostalgija ljubavi. Reči Vranjanaca u njegovim delima zvone i nalaze dubok odjek u našim složenim i uznemirenim dušama. Sve ljude spaja jedna bolna solidarnost, jedna tragedija zajednička svima. Svaki čovek želeo bi živeti srećno, slobodno. Želeo bi živeti intenzivan, potpun život, život pun ljubavi. Patrijahalna, teška sredina, kakvu nam Stanković opisuje, neprobojna je i traži od čoveka da joj podredi sve što mu je najdraže.
U pričama se zadržavaju idilične slike, kao i neoromantičarsko-folklorne karakteristike. U Stankovićevim delima nalazimo čežnjive uzdahe, ljubavna nesnalaženja, razvajanja, folklornu dekoraciju. Egzotika njegovog dela proističe iz intenzivnog doživljaja prošlosti. Okrenutost starom vremenu i orijentalnom, starobalkanskom životu sa posebnom vrstom patrijahalnosti prati duboka odbojnost prema modernom životu. Sukobi u njegovim delima nastaju između starog i novog, u samom društvu i njegovoj protivurečnosti.
Slikajući primitivan pravoslavni svet pun neverovatnih i dirljivih iluzija o čistoti i čednosti, o porodičnoj hijerarhiji našeg starinskog reda Stanković nam donosi jedan skoro prohujali život, naslikan skoro u njegovoj potpunosti. Prvi je u srpskoj književnosti uneo staru porodicu i običaje, ikonostas i domaće kandilo. Ta intimna atmosfera puna je svakidašnjih mirnih i dubokih kriza dramatične sudbine balkanskih malih ljudi koji se teško razaznaju svuda osim u svojoj sredini. Likovi iz pripovedaka Bore Stankovića su nas zaneli svojom prostotom i strogošću, bizarnošću i dubinom, svojom brutalnošću i slabošću. Vranje, mala varoš sa juga Srbije , do Stankovića je jedva bila poznata.
Književni elementi
Književni rod: epika
Književna vrsta: novela (pripovetka)
Mesto radnje: Vranje
Vreme ranje: početkom 20. veka
Tema: uspomene na vremena koja su prošla i bolna nostalgija ljubavi; intima porodične atmosfere posle smrti glave porodice koji iza sebe ostavlja dečaka koji nije spreman da preuzem vođenje kuće
Ideja: ne smemo da robujemo narodnim običajima i navikama jer sukobi nastaju od nepomirljivosti zdravog čoveka koga drže okovi navika i poretka zarobili i okovali.
Prepričano delo
Društvena hronika je polazna tačka u slikanju čoveka i minulih dana – u središtu se nalazi pojedinac i njegova sudbina. Patrijahalni moral se ne shvata kao idealan, već kao nešto što se čoveku nameće kao idealno. Moral društva suprotstavlja se erotskom nagonu pojedinca, nameće mu svoja ograničenja i zabrane. Na ovoj temi počiva individualna drama skoro svih Stankovićevih junaka.
Pripovetka počinje retorskim pitanjem „More kakav san?“ Nedeljama se ne spava u isčekivanju Božića i san im ne dolazi. Cipele su spremne, mintan i šajkača čekaju da dođe vreme da se obuku. Lirski junak nam govori da ga naročito cipele mame, verovatno su nove. Majka ga više i ne bije ako što god slomi ili pogreši jer pred Božić ne valja tući. Čak ga i nekako drugačije gleda, kao na nekog starijeg od sebe. To znači da je dečak stasao da bude domaćin kuće.
Tematika dela je socijalno određena, ali sam način prikazivanja je doneo prevlast na unutrašnju, psihološku perspektivu. Slika doživljaja dosta je data iz ženskog ugla. Ženske sudbine u nekim pričama čine okosnicu pripovedanja, pa tako je i u ovoj majka Zora veoma bitna u razvoju priče. Žena je kod Stankovića sputana, najviše je podređena patrijahalnom. Nije slobodna, i u ispoljavanju svojih potreba nema prostora. Cela kuća je na ženi, nikog nema čak ni vode da joj donese, a kamoli da joj pomogne. Majka se rastrgla od posla, kukovi joj „izišli“, šalvare spale, svakog časa vezuje bošču koja posle opet pada. Pogrbavila se od starosti, a ipak mora da radi, cela kuća je na njoj. Žena radi od jutra do mraka. Ruke su joj umrljane, ispucale oko noktiju. Zaključujemo da dečak i majka žive sami u kući i da je njihov socijalni položaj jako težak.
Slikanje čoveka i junaka težište ima u prikazivanju unutrašnjih osobina ličnosti. To su razni psihički lomovi i potresi. U Stankovićevim likovima nema neke posebne radosti ni spontanosti, sve je to zbog kolektivnih propisa koji sprečavaju prirodnu komunikaciju. Radnja pripovetke se većinom dešava u zatvorenom prostoru, u kući, u nekom tajnom kutu. Kuća je svet zatvoren za sebe, teži da ostane potpuno zatvorena od čaršije. Ono što je dobro, ali i ono što je zlo, ostaje unutar kuće.
Stanković je impresionist u slikanju kućne atmosfere, ona prerasta u poeziju enterijera. U pripovetci nemamo posebnu fabulu, sve se svodi na prikaz narodnog obreda. Stanković nam ne razrađuje detaljnije idilsku priču već se koncentriše na opisivanje domaćih stvari koje doziva u sećanje. Cela kuća miriše na čistinu, vlagu i opranost. Pored cele brige za kuću žena mora brinuti i o detetu, ne daje mu da se omrsi, bodri ga i smiruje da samo pričeka sutra, jer Božić je već blizu. Uz celu ovu sliku isčekivanja Božića pucaju prangije, mirišu masna orjentalna jela, bruje molitve, bele se marame, kuljaju dimovi, a u „vazduhu kao da struji neka golicava raskošnost“.
Majka budi sina, Božić je došao i oslovljava ga sa „domaćine“ i od te reči usta joj drhte i suze kaplju na njegov vreo obraz. Majka je ponosna što joj je sin stasao da bude pravi domaćin. Zvona zvone, kandilo pucka, a sa ulice se već čuju glasovi. Majka ga oblači i divi se njegovom izgledu, odelo mu je veliko i dečak se ljuti, ali majka ga bodri da nije i da je on sada porastao. Izlazi na ulicu, majka ga prati pogledom među drugovima. Čaršija je puna ljudi, svi su krenuli u crkvu. Oko crkve popaljene sveće, a iz crkve dopire molitva.
Po završetku službe lirski subjekat bi radije otišao sa dečacima da se igra, ali zna da ga majka čeka kod kuće. I zaista ona ga sva u poslu dočekuje, daje mu da jede i govori da sedi i dočekuje goste, pa zato je domaćin on. Gosti dolaze, majka ih nudi kafom, dečak ih dvori, služi ih sve po redu. Niko od njih se ne zadržava puno, a majka ih prati sve do kapije, ne pušta dečaka ne bi li on sa drugom decom krenuo niz čaršiju pa ga ne bi mogla naći. Prvi je dan Božića, sve miriše na masno i silno.
Drugog dana ujutru u crkvi samo ako popovi odstoje službu, a iz kuća kulja gust dim od mesa, pečenja i kobasica. Svuda se čuje pesma i žagor. Samo u njihovoj kući pusto. Već su odavno ručali, većinom jela od juče što je ostalo. Narod odlazi u goste, samo eto kod njih ne svraćaju, štede ih, jer znaju da nemaju. Majka se lepo spremila, udesila, iako staro lice sada je čisto i mirišljavo, čeka hoće li ko svartiti i kod njih. I kafa je spremljena, i meze, ali nikoga još nema.
Mirnu atmosferu prekida iznenada muzika i dovikivanje, čiča Jovan prekida tu samoću i dovodi u njihovu kuću svirače. Nekada je često dolazio i družio se sa starim domaćinom ove kuće i sada je došao da ih ispoštuje u to ime. Majka skače ponosna, a dečak ga dvori, naručuju pesme i služe se. Majka sedi pored čiče i suze joj mile niz lice, gleda svog domaćina gologlavog gde stoji između svirača i dvori ih, sa očevim satom na prsima i kao da mu kaže: „Božić je sine, vidiš li?“
Kod Bore Stankovića je ljubav jedini izvor prestupa i zločina. Tako se i ovde pominje ciganka Fatima koja je sve zanela svojim belim licem, te su je morali na silu udati da ljudi više ne bi pijančili i rasipali novac za njom. Ovi ljudi su iz kraja naše najstarije muzičke melodije, najmanje govorljivi, žena najzatvorenijih u sebe. Potiču iz oblasti najstarijih odlika dubokog palanačkog porodičnog morala. Sukobi koji nastaju dolaze od nepomirljivosti zdravog čoveka koga drže okovi navika i poretka. Narodni običaji su zakoni koji su svakog zarobili i okovali.
Najmanja ljaga u jednoj porodici pamtila bi se u gradu kroz generacije i ona ne pogađa samo prestupnika već i njegove potomke, čak i samu varoš. Čitava zbirka je priča o ljudima koji kao da su živeli bogzna kada ranije. Za Stankovića je ovaj svet bio kraj jedne vekovne idile i vekovne tuge. On ostaje veliki pisac zbog svojih izvanrednih psiholoških opažanja, ali i zbog svog koloritskog viđenja stvari i ljudskih osećanja. Stanković nam je celokupnu sliku predstavio ujedinjenjem zvuka, mirisa, vizuelne percepcije, sve se kod njega da doživeti bogastvom čula.
Analiza likova
Likovi: majka Zora, dečak, čiča Jovan
Majka, Zora – predstavnik patrijahalnog tipa žene. Sputana u svim svojim osećanjima i slobodama. Podređena je patrijahalnom i sve čini kako je po običajima narodnim. Cela kuća je oslonjena na nju, ona sve mora srediti i udesiti. Udovica je, ostala je bez muža sa detetom i ponosna na svog sina što je stasao za domaćina, trudi se da ga pripremi za taj poziv. Neće da dozvoli da njena kuća ubuduće nema domaćina. Ona kao da nema svjih potreba, sve je podredila kući i svom sinu. Rastrzana oko posla, ogrbavela je od starosti. Kukovi su joj se raširili, koža ispucala. Sva unesena u posao radi od jutra do mraka kako bi njena kuća bila sređena.
Dečak – on je u delu lirski junak i predstavnik novijeg pokolenja. On želi da udovolji majci u svim njenim zahtevima. Nije dozvolio da ona sama dočekuje goste u kući na Božić iako je želeo da se igra sa ostalom decom napolju. Vredan i poslušan, ispunio je mačinu želju da bude domaćin u kući.
Čiča Jovan – predstavnik je onog neobičnog soja ljudi u Stankovićevim pripovetkama koji idu za svojim srcem i obešću. Voli muziku i pesmu pa tako i dovodi muziku u Zorinu kuću. Veseo i brižan, dolazi im na Božić u znak sećanja na svog starog prijatelja, Zorinog muža.
Beleške o piscu
Borisav „Bora“ Stanković bio je cenjeni srpski književnik i romanopisac s prelaza iz 19. u 20. vek. Rodio se 31. marta 1876. godine u Vranju gde je pohađao osnovnu školu i gimnaziju. 1902. godine završio je Pravne nauke u Beogradu i oženio se.
Nakon toga, godinu dana proveo je u Parizu, a od 1904. godine radi kao carinik. Radio je još kao poreznik, kao kontrolor trošarine u Bajlonijevoj pivovari te kao činovnik Crkvenog odjela Ministarstva prosvete.
1915. godine, za vreme rata, odlazi iz Beograda prvo u Niš pa u Crnu Goru gde je zarobljen u Podgorici. Austrijanci su ga poslali u Derventu odakle je vraćen kući nazad u Beograd.
Umro je 22. oktobra 1927. godine u Beogradu.
Stanković je kao književnik najzraženiji upravo u moderni jer je pisao složene pripovedne strukture. Njegova najstaknutija dela svakako su pripovetke „Nečista krv“ te „Koštana“.
Autor. J.I.
Ostavite odgovor