Narodne priče najvažniji su dio narodne, odnosno usmene književnosti. Narodna književnost najstariji je tip stvaralaštva vezanog za jezik i javlja se u svim zajednicama gde još uvek nije razvijena pismenost. Kao i pisanoj književnosti, uloga joj je skupljanje ljudskog iskustva, pogotovo iskustva zajednice i društva, šta uključuje i razumevanje života, prirode, magije, religije, pronalaske vezane za medicinu i znanost te čuvanje ostavštine historijskih zbivanja i ličnosti.
Narodne priče pripadaju proznom delu usmene književnosti, a uz njih imamo još i poeziju i dramska dela. Narodnim pričama pripadaju bajke, basne, pripovetke, legende, predaje i razne druge vrste priča. Njihova uloga nije samo zabaviti čitaoca, odnosno slušaoca, nego ga i podučiti. Upravo ovim pričama vaspitala su se deca, učila su se koje se stvari ne smeju raditi, a koje smeju te da neka akcija ima odgovornost i posledicu. To nazivamo porukama priče, njihovim najvažnijim i najpoučnijim delom.
Kod narodnih priča je zanimljivo da je, osim poruke, važan i način na koji je prenesena, a kako bi bila još dojmljivija, za nju su vezana mitološka ili nadnaravna bića. I mitološka i nadnaravna bića dio su starih verovanja, najčešće onih kojima su ljudi, u nedostatku znanstvenih dokaza, pokušavala da objasne neke njima nedokučive prirodne pojave. Kasnije su ta bića služila i kao sredstvo zastrašivanja, ponovo kako bi se decu i ljude općenito naučilo nekim normama vezanima za društvo, ponašanje, očuvanje zdravlja i slično.
Upravo zato u narodnim pričama imamo jednostavne, crno bijele likove, koji uvek pripadaju ili dobroj ili lošoj strani. Kroz radnju je vrlo jednostavno razlučno da dobri ljudi dobiju nagradu, a loši kaznu. Ova forma posebno je karakteristična za bajke. Narodne priče mogu govoriti i o historijskim ličnostima, ali vrlo često mešaju mitološko sa historijskim.
Narodna, usmena književnost najčešće nastaje kao kolektivistička, odnosno produkt je zajedničkog stvaranja, prepričava se među ljudima i tako menja. Nekada ona može biti i individualistička, odnosno produkt je nečijeg ličnog stvaranja, ali češće je kombinovana, odnosno priča se stvori na temelju nekog događaja, koji se kolektivno prepričava dok ne dobije ustaljenu formu. Forma usmene književnosti postane stalna jednom kada se zabeleži u pisani oblik. U raznim narodima, postoje najvažniji sakupljači narodne književnosti, koji je zabeleže i tiskaju. U svetu su to, primerice braća Grim, Šarl Pero i Hans Kristijan Andersen, a u srpskoj književnosti to je Vuk Stefanović Karadžić.
Većinu narodnih priča i pesama koje danas imamo priliku da pročitamo, zabeležio je i tiskao upravo on, što vidimo po brojim knjižicama koje je izdao.
Kratak sadržaj prepričano
Dvije ljenštine
Ispod jedne kruške sedile su sve ljenštine. Jednog dana, na vrhu stabla, primetili su jednu krušku. Ni jednom se od ljenština nije dalo da se ustane i popne, pa ubere tu krušku. Proveli su čitava tri meseca ležeći pod stablom, dogovarajući se ko će da se ustane i ubere je. Na kraju reše da je najpoštenije da po krušku ode onaj koji je mlađi.
Mlađi se ustane, ali kako je bio ljen, trebala mu je nedelja dana da se popne na stablo. Dok se napokon uzverao i došao da je ubere, kruška je već bila prezrela, pa čim ju je tako, ona se obruni i padne. Pala je ravno pred onu ljenštinu šta je i dalje ležala. Ovaj na stablu se namršti reče onome dolje da mu je blago, jer će se mukte najesti, bez da se verao na stablo.
Ovaj dolje kaže da nema čemu da se raduje jer još uvek mora da žvače kako bi krušku pojeo. Pouka ove priče je da su neki ljudi toliko lenji da im se ne da niti iskoristiti priliku koja im padne pod noge. Takođe, govori da se treba biti lenj i predugo čekati, jer u tom slučaju ćemo propustiti dobre stvari, kao šta su njih dvojica propustili lepu krušku, jer je čekajući, ona postala prezrela i gnjila.
Dobra hvala
Bila jednom dvojica siromaha koji su bili i jako dobri prijatelji. Nakon što se nisu videli dugo vremena, napokon se sastanu. Najpre pitaju jedno drugoga za zdravlje, pa jedan upita kako životari. Drugi odgovori da je dobro. Sve pare koje ima potroši na žito, svo žito na brašno, svo brašno za hleb, a sav hleb koji ima mu je u trbuhu!
Ova priča govori kako ljudi mogu biti sretni i sa malo stvari. Važno je da su siti i da im je dobro. Takođe, govori kako siromasi sve šta imaju nose sa sobom, kao i ovaj naš siromah koji hleb nosi u trbuhu. Ova pričica ima i humorističan ton. Odražava se u tome da poručuje kako je siromahov hleb već pojeden, pa se srećan šta je sit, bez brige kako će da nabavi novi hleb.
Autor: V.B.
Ostavite odgovor